Dođe mi da tog grofa tajno, na dvoboj izazovem !

Januara 1862. godine dvoroupravitelj kneza Mihaila, Anastas Jovanovic, bio je u problemu : kneginja Julija je u tom mesecu vec nekoliko pisama izmenila sa jednim grofom, pored zivog kneza koji nista sumnjao nije. "U ovom januaru ona je vec tri pisma grofu poslala a pet od njega primila." zapisao je Anastas , muceci se, u svome dnevniku. Sta da radi ? Knez jednako oseca, misli i pise da bez svoje Julije ne bi mogao "snagu mi daje, svetlost znaci". Dakako, ovo nije prva strastvena ljubav romanticnoga kneza : kao mladic vec je doziveo ljubavnu buru tokom putovanja u Rogaskoj Slatini, kada mu je za oko zapala lepa mestanka, sesnaestogodisnja Marija Berghaus,cerka nekog marvenog lekara. Ta mu je Nemica cak podarila i sina, doduse nikada zvanicno priznatog ali o kome se ipak brinulo - maloga Viljema Berghausa, kasnije preimenovanog u Velimira Teodorovica. No, ipak se to nije moglo porediti - usputna strast prema curici iz neke nemacke zabiti i ljubavi prema Juliji Hunjadi, kcerki grofa Ferenca Hunjadija de Ketelija, obrazovana i u svemu dolicna kneginja,koja je narocito volela Lista i rado citala Geteovog Fausta. Ovaj skladan i umno i fizicki lepi par ziveo je u braku vec devet godina, od cega tek dve u Knezevini Srbiji - do tada su Obrenovici prvo bili izgnani iz Srbije a zatim je Milos vladao po drugi put sve do smrti - 1960. godine - kada se i Mihailo i Julija sele sa svoga lepog imanja u Ivanki u Beograd. U pocetku prijemciva ideji da postane kneginja srpska, Juliji je medjutim brzo sve to dojadilo i ova nesnosna zemlja, ta tamnica, kao i njeni podjednako nesnosni gradjani. Ne pomaze mnogo ni sav Mihailov trud da od turske mahale od Beograda nacini evropski grad, ni svi balovi, ni gradska rasveta,ni planovi za pozoriste : Julija je nesrecna. Medjutim, koliko nesrecna i na ciju adresu jadikovke o zlehudoj sudbini salje grofica/kneginja Julija otkriva tek nesreni Anastas, te 1962. godine : otvorio je jedno njeno pismo i u potaji ga procitao. I sada je tu taj problem - kako sada reci knezu, prijatelju svom, da kneginja planira odlazak za grofa fon Arenberga ?

No, reci mu mora - jer eno nje gde se vec sprema za put. Jadan Anastas, toliko je sladak bio sa tom zeljom da grofa izazove, u potaji, na dvoboj. Da brani cast svoga knjaza, svog prijatelja i , mozda najvaznije, dobrocinitelja. Anastas je, naime, citavu svoju karijeru dugovao Obrenovicima - najpre Milosu, koji mu je platio skolovanje na Akademiji u Becu, potom i Mihailu koji ga je nakon mnogo godina drugovanja u izgnanstvu i vise puta potvrdjene vernosti, po dolasku na vlast proizveo u dvoroupravitelja. Tako je mali slovoslagac dakako svojim talentom i spremnoscu ali i voljom kneza Milosa postao prvi srpski litograf a neki kazu i prvi fotograf (a svakako drugi ako ne i prvi) u Srbalja, sto nije mala stvar. Posedovao je trecu Fojglenterovu kameru u Evropi i jednako zrakopisom ili svetlopisom zabelezavao i sacuvao za vecnost kako mnoga slavna srpska lica, tako i ona nepoznata iz beogradske carsije. Ali, to je lako bilo; kako knezu reci ?

Na kraju je Anastas prelomio, usao kod kneza u kabinet i kada (ne)vesto smisljena alegorija nije pomogla pred kneza stavio groficino pismo u kome je stajalo da kneginja ima dogovoren sastanak sa grofom Arenbergom u Becu. Jos gore : oni su se tamo upoznali jos pre sedam godina, dakle kada je sa knezom vec tri godine bila u braku ! "Tajac je prekrio dvor. Mihailo je satima ostao u kabinetu. Nikoga nije zvao. Kneginja u svojim odajama, u malom dvorcu, za put se sprema."

Ona je otputovala, knez nije rekao ni reci ali je slomljen u svom dnevniku zapisao : "Ne spavam. U praznoj tmini bdim. Otišla je. Nagnao sam sebe da je ispratim do parobroda, ali joj ruku poljubiti nisam mogao. Ni dodirnuti. Ni reč joj reći... Sedam godina je uz mene još neko drugi postojao. Čak i onda na Ivanki.." Knezeva reakcija mozda jeste pomalo zacudna ali - on jeste pre svega bio, za razliku od svoga oca , grubijana, dzentlmen. Zivot koji je vodio u Becu , mnoga putovanja i drustvo u kome se kretao, nacinili su od njega sustu suprotnost svog nepismenog i bahatog oca : uz Milosevu inteligenciju kod njega je stecena kultura, obrazovanje i prosvecenost. Neki kazu - i izvesna hladnoca u ophodjenju, lisenost spontanosti i neposrednosti, mozda cak krutost - sto sve za vladara i nije cudno, i prilici. Pa ipak, bio je i veliki romantik, a onako lepog i ugladjenog, i zene su ga volele. Pored despota Stefana Lazarevica ovaj svetski gospodin od Mihaila (koga neprestano pokusavaju da preimenuju u - Mihajla!) oduvek mi je bio nas omiljeni vladar, najdraza istorijska licnost : ne samo sto je bio (za razliku od vecine, a poput Stefana Lazarevica) ugladjen, fin, naobrazen, nacitan i prosvecen vladar; ne samo sto je bio lep (a i to je vazno:); ne samo sto sam, poput Bajca koji nalazi misticne veze sa Mehmedom jer zivi na mestu njegove gradjevine i po imenu, veci deo zivota zivela u Knez Mihailovoj ulici (te u blizini svih spomena na njega - njegovog konjanickog spomenika, pozorista koje je on zapoceo, konaka njegove majke i grobnice u Sabornoj crkvi, te spomenika predaje kljuceva na Kalemegdanu:); ne samo zbog njegovih zasluga prema Beogradu samom, od kojeg je cinio evropejski grad - vec sam pre nesto godina shvatila i da je meni omiljenu starogradsku pesmu Sto se bore misli moje on napisao ! Medjutim, nikada nisam naisla na podatak kome li je on tu pesmu napisao i uvek jednako verovala da je ona bila posvecena ili toj njegovoj nevernoj zeni Juliji ili njegovoj kasnijoj velikoj ljubavi, pomalo problematicnoj doduse, Katarini Konstantinovic. Ova je ljubav bila dvostruko neprilicna : Katarina je bila veoma mlada, jos maloletna kada ju je knez zavoleo, a pri tom je bila i njegova bliska rodjaka - naime, bila je unuka Milosevog brata Jevrema, sto znaci - Mihailova sestricina ! - bila je kcerka njegove sestre od strica. Pa ipak, i pored svega on je bio namislio da se njome ozeni i time, izmedju ostalog, mozda donekle sebi i presudio : otpor prema toj njegovoj odluci bio je toliko velik da je cak i Nikola Pasic zbog toga dao otkaz na mesto predsednika vlade. Pa ipak, Mihailo se nije dao odgovoriti, valjda je bas bio odlucio da bude srecan i iz te srece dobije zakonite potomke koje mu Julija nije dala. A onda je ubijen i to bas u drustvu Katarine i njene majke (njegove sestre) Anke. Medjutim, kako je uprkos svemu ta ljubav bila srecna, dokle god je trajala, ostvarena i ispunjena lepim nadama za buducnost, nikako mi seta i pozdrav iz pesme nisu isli uz nju. Vise mi se slagala uz Juliju koja je i doslovno - otisla - a on kaze : Bez'te sada vi oboje ...

Tako da je ta misterija ostala neresena do pre par godina - a za mene do pre par dana - kada su u jednoj somborskoj kuci pronasli, a kako to uvek neocekivano i zacudno biva - notni zapis koji je pratio ovu Mihailovu pesmu, a na kojoj se nalazila i posveta ove pesme - Kleopatri Karadjordjevic !!! za njen rodjendan. I eto sada jednog romeojulijevskog zapleta : mladi knezevic Mihailo (ispostavilo se da je pesmu napisao dosta pre druge vladavine) posvecuje strasne a melanholicne stihove ove bezvremene starogradske pesme - jos mladjoj Kleopatri Karadjordjevicevoj, unuci Karadjordja a cerki kneza Aleksandra Karadjordjevica i Perside Nedadovic, bratanice prote Mateje Nenadovica. Svakako - oni su se morali poznavati, ako ni zbog cega drugog a ono zato jer je njen otac jedno vreme bio adjutant knezu Mihailu. Dakako, ona je za te prve vlade kneza Mihaila bila jos prakticno beba; morali su se, dakle sretati i nakon abdikacije Obrenovica i nakon sto je njen otac postao knez srpski. O samoj Kleopatri malo sam saznala i nadam se da cu uspeti vise u buducnosti da o njoj pronadjem. Izuzetno me zanima, na primer, ko joj je i iz kog razloga nadenuo ime - Kleopatra :) zatim i o njoj samoj, ako je uspela da probudi tako snazna osecanja u Mihailu. Svakako, njen je otac, kao i njegov sin - buduci kralj Petar I  - bio od normalnijih vladara srpskih - podizao je skole, osnovao muzej i biblioteku, te onda verujem da mu je i kcer rasla pod blagotvornim ocevim uticajem. Jer, nju je hteo i princ Danilo Crnogorski, tako da je izgleda bila, sto se ono kaze, in high demand. Eto, i Anastas ju je fotogafisao :) Pa ipak, ni jedno ni drugo nije se ostvarilo : ona se na kraju udala za izvesnog Milana Petronijevica, koji je bio diplomata u Istanbulu i Berlinu, a onda umrla u roku od par meseci posle svadbe, 1855., u dvadesetoj godini zivota. Ova me svadba i izbor mladozenje pomalo cude : knez Aleksandar je jos uvek bio knez srpski a za nju su ocito bili zainteresovani i vazniji i mocniji ljudi od nekog diplomate. Volela bih da znam da li je to onda bio brak iz ljubavi, koji je otac odobrio, imajuci cetiri kceri medju desetoro dece (!), ili je neki nepoznati interes bio u pitanju. Sve u svemu, citavo ovo zamesateljstvo cudi, a narocito ta Mihailova posveta. I prosto covek mora da se zapita, da je ta ljubav njegova bila ozbiljna i da je jos kojim slucajem bila uzvracena da li bi se Karadjordjev sin i Karadjordjev kum-ubica mogli sloziti oko buducnosti mladih i jedne pomesane dinastije ? Mozda bi i nasa istorija bila drugacija ili bar veoma interesantna (ne da joj i ovako nedostaje interesantnosti:)

O somborskom razresenju misterije Mihailovih misli koje se bore saznadoh iz emisije Iza naslova koja ide vec jedno duze vreme na RTS-u i koju izuzetno volim da gledam. Autor emisije je izvesna Katarina Glisic, izuzetno talentovana mlada osoba (zavrsila muzicku Akademiju a potom i glumu:) koja jeste jedna od retkih ljudi od duha na nasoj televiziji : u vreme kada televizijom dominiraju razni reality soui i razne druge gnusnosti i niskosti, kada je televizija kao medij, a nacionalna narocito, svedena na vecite reprize, veciti i sveprisutni CSI (u svim gradovima), razna kuvanja i druge nemastovite i bezsadrzajne programe ona je smislila i ostvarila emisiju koja je u svakom smislu u duhu najboljih godina programa RTS-a. Jer, ja se secam recimo skolsko-obrazovnog programa kakav je bio u moje (skolsko) vreme. Najvise na svetu volela sam one lake bolesti poput stomacnih tegoba ili neke prehlade kada se nije bilo dovoljno dobro za skolu ali se ipak skakalo iz kreveta i ukljucivao TV odmah posto roditelji odu na posao :) volela sam taj RTS i ono sto je on tada prikazivao : jer taj je program bio kvalitetan. Nije to samo nostalgija za tim izgubljenim vremenom i detinjstvom, tim nekim pred-vremenom punom arhetipskih predstava - tada je zaista bilo sta da se gleda. I umesto serija poput Boston Legal (protiv koje nemam nista u njenom premijernom terminu), ubistava i kuvanja tada su pustani Mikijeva radionica, Opstanak, Branko Kockica, Aca Postar, Metla bez drske ...gde je sada taj obrazovni program ? Moram da zakljucim da ga nema uopste , sem tih sasvim retkih pokusaja poput ove lepe emisije. I kao sto je na mene svojevremeno veoma uticala divna emisija Carobna frula (koju jedinu nisam nasla cak ni u tragovima na youtube) tako verujem da ce i ova emisija uticati na bar poneke mlade mozgove ispunjene sundom i kicom sa TV ekrana da se otvore i prema klasicnoj i (ili) u ovom slucaju starogradskoj muzici. Mastovito resene, i sto se tice enterijera i eksterijera u kojima su snimane, i sto se tice kostima i nacina prezentovanja, ova zasluzuje sve pohvale i , nadam se barem, da predstavlja neku nadu u novu tendenciju i na nasoj najstarijoj televiziji. (ta tendencija se ipak moze primetiti i po drugim znakovima, iako nisu uvek tako jasni : iako po mnogim svojim elementima na ivici nekog kica ti pokusaji zapravo predstavljaju hvale vrednu zelju da se izadje iz dosadasnjeg sablona funkcionisanja naseg javnog servisa : to su, pre svega, serije snimane po delima Mir-Jam, koju mnogi vole da porede, sasvim neopravdano, sa Dzejn Ostin, ali koja je ipak neuporedivo bolja nego bilo koje Porodicno blago, Srecni ljudi i slicni neuspeli klonovi vec prilicno sapunastog Boljeg zivota. Mora se priznati da je ovo ipak povratak nekoj predratnoj gradjanskoj kulturi u kljucu hrvatske serije Ratkajevi, samo sa malo manjka prigodne glume koja je u nasim serijama,sasvim nepotrebno, na ivici karikature. No, ostalo je za svaku i veliku hvalu - kamera, fotografija, izbor lokacija i narocito kostimi i rekviziti, enterijeri ... jer stvarno je vec malo dosta seljaka, belih ladji i baba koje se cesljaju dok neko selo gori. Doduse, jeste jako dugacak put od Mir Jam do Vuka , Dositeja ili Nusica ali ipak prihvatam Ivana Bosiljcica kao novog idola mladih , ma kako meni ne bio idol, pre nego Radosa Bajica ).

Julija se, izgleda, pokusala vratiti Mihailu u jednom trenutku, ali on je vise nije hteo - kako je pisala majci, koja je ionako sve vreme bila na strani MIhaila i korila budalastu kcer- "On me vise nece. Voli me,ali me nece ". S druge strane, on je , nesretan, ovako pisao : "Nemam je više, izgnao sam je. Ostao sam da u pustoti služim, a bezdno čeka." I tako bitisao u tom bezdnu sve dok ga nije obuzela ljubav prema Katarini. Julija se vise nije vracala u Srbiju, ni pokusavala da se pomiri sa Mihailom. Zbog njegove smrti razvod se nikada nije dogodio, a Julija se na kraju udala za svoga Karla fon Arenberga i zivela, ironijom sudbine, sa njim na Ivanki, tom bivsem Mihailovom imanju, postavsi grofica od Arenberga.

Nesretni Anastas "veran do groba, i preko groba" Mihailu, kako je pisala njegova kcerka Katarina, povukao se nakon knezevog ubistva sa dvora, iako su mu nudili da ostane kao dvoroupravitelj i pored mladog Milana Obrenovica. On je to odbio, odlucvsi da ostatak svojih dana provede u miru svog doma u Kosovskoj ulici (sada ta zgrada vise ne postoji), te da se posveti onome sto voli - citanju, odlascima na izlozbe i pomnom pracenju svih novina : uvek ljubitelj svega novog prvi je uveo telefonsku liniju u Beogradu :) Umro je 1899. godine, ne docekavsi XX vek i sva njegova cudesa. Rekao je u samrtnom casu :

"Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo! A sad je sve gotovo ..."

Citajuci razne stranice o ovim pitanjima shvatila sam da se Mihailom bavi Svetlana Velmar Jankovic u romanu Bezdno, koji je inspirisan izmedju ostalog i Mihailovim dnevnikom. Za taj roman ona je dobila i Ninovu nagradu a ja sam pomislila kako cu ga odmah po sledecem odlasku u Beograd kupiti. Ne lezi vraze u toj nameri me je odmah odvratila neobicna cena ove knjige od (cak) 1440 din. Cemu takva cena i iz kog razloga je ona takva - ne znam - ali tako Bezdno nece skoro postati deo moje biblioteke. Naci cu je ja vec u gradskoj biblioteci gde sam je i vidjala vec toliko puta, ne znajuci o cemu se tu radi (citala sam od Svetlane Velmar Jankovic Dorcol koji mi se izuzetno svideo pa sad vec duze vreme trazim neuspesno i Vracar, ali moja jos uvek poprilicna nezainteresovanost ili bolje receno - nedovoljna zainteresovanost za nasu knjizevnost proizveli su to da uopste ne obratim paznju na ovu knjigu). O knezu Mihailu postoji vise romana, od kojih sam procitala jedan, cini mi se onaj Baraninov, davno bese... ali knjiga koju pre svega veoma volim, iako izgleda za nju relativno malo ljudi zna, jeste Zapisi starog Beogradjanina od Koste N. Hristica, zbirke prelepih prica o starom Beogradu u kojoj ima pregrst i takvih iz vremena kneza Mihaila. Ovu knjigu izdao je Nolit 1989. godine i koju su do skoro prodavali budzasto a koju planiram uskoro opet pomalo da cituckam ...

Pistalo

                                                   Skadarlija pod snegom, 1933. godine

Danas je taj dan, subota, koji donosi tu sitnu zivotnu radost zvanu kulturni dodatak u najstarijem dnevnom listu na Balkanu :) Doduse, i sreda nosi odredjenu radost sa slicnim poduhvatom u Novostima, medjutim mora se priznati da je subotnja Politika veci praznik :) a danas posebno jer donosi intervju sa dragim covekom Vladimirom Pistalom. I , dok u sebi razmatram cak pet potencijalnih blogo-tema evo jednog dela intervjua koji mi se posebno dopao :

Novo je to sto se Beogradjani vezuju u kolima i cekaju na zeleno svetlo na semaforu. Politicari su i dalje najnesposobniji i najbolje placen deo srpskog drustva. Nije se promenio ni raspevani dupevrteci besmisao na televiziji. Obnazene noge i grudi devojaka na Pinku i dalje predstavljaju erotsku anesteziju za sve sto nemamo i ne mozemo. Kada je Milenijum predstavljen u Francuskom kulturnom centru , jedna Francuskinja me je upitala da li jos uvek imam vezu sa gradom. Najjace sam vezan za Beograd kad se tek vratim sa puta i u posebnim danima koje nam bog udeli kao zlatnik prosjaku. Recimo kad su sad nedavno padali citavi komadi snega umesto pahulja. Svaka pahulja je bila kao komad vate kojom devojke skidaju sminku. Sedeo sam i gledao prozor kao ekran. Posle sam izasao da se prosetam. Ociscen deo ulice se iskrio. Kola su bila zatrpana. Jedan decko je udarao nogom svako drvo u drvoredu da sa njega otrese sneg. Prosla je cura u mini suknji bez carapa. Disuci kroz sal upitao sam je : - Zar vam nije hladno, gospodjice . Ona je odgovorila : - Ljubav me greje ...

Pistalo ce odrzati niz predavanja u Beogradu na Fakultetu politickih nauka ... lucky bastards :)

Putovanja vas nece nauciti samo broju mostova, crkava i gondolijera u Veneciji. Putujuci shvatite da biste mogli da vodite i drugaciji zivot, da biste mogli biti nesto drugo. Da zivot ima potencijala da bude drugo. Upijte kao sundjer - prosto gledanjem - pre nego sto vam iko ista objasni. Ucite onako kao sto deca uce - pre reci. Veza izmedju putovanja i detinjstva je zanimljiva. U inostranstvu skoro redovno naletim na nesto sto pamtim iz detinjstva, neku mogucnost zivota, naslucenu pa izgubljenu, koja se tamo zadrzala.

Kad je Beograd bombardovan 1999. godine, jedna gospodja, koju znam, postala je depresivna. Rasprostrla je fotografije svojih mnogih putovanja po podu. One su joj davale razloga za zivot.

Putujem sa beleznicom i zapisujem. Tek nameravam da saberem svoju zbirku putopisa. Moj odnos prema putovanjima nije potrosacki. Sto covek vise putuje manje se boji nepoznatih mesta i ljudi. Ne radi se tu o pukoj "sofisticiranosti", jer, kao sto poslovica kaze, sofisticiranost jednog coveka je naivnost drugog. Otvorenost je najveci poklon koji daju putovanja.

Autobus je bio raj

  Citavog svog zivota radio je u jednoj radnji za prodaju metalne galanterije. U pola devet ujutro dolazio je na autobusku stanicu i hvatao prvi autobus koji je stizao za deset minuta. Ona je takodje radila citav svoj zivot u radnji gde su se prodavali konci, dugmad i druge sitnice. Obicno je ulazila u autobus tri stanice posle njega i silazila jednu ranije. Mora biti da su napustali posao u razlicite sate , jer se popodne nikad nisu sretali. 

  Nikad nisu razgovarali. Ako je bilo slobodnih mesta sedali su tako da jedno drugo mogu da vide. Ako je autobus bio pun, smestali su se na njegovu zadnju platformu, posmatrajuci ulicu , iako su oboje osecali prisustvo onog drugog.
  Na odmor su odlazili istog meseca, u avgustu, tako da su se u prvim danima septembra gledali intenzivnije nego kasnije tokom godine. On se obicno vracao nesto crnji od nje, jer je ona imala veoma belu kozu i sigurno veoma osetljivu. Nijedno od njih nista nije znalo o zivotu onog drugog : da li je u braku, ima li dece i da li je srecno.
  Tokom svih tih dugih godina upucivali su jedno drugom poruke koje nisu bile verbalne, a koje su se mogle tumaciti po volji. Ona je, na primer, imala obicaj da u tasni nosi neki roman koji je ponekad citala ili se pretvarala da ga cita. Njemu se to cinilo kao dokaz njenog senzibiliteta, na koji je on odgovarao svakodnevnom kupivinom novina. Drzao ih je otvorene na stranici medjunarodne politike, kako bi time sugerisao kako je dobro informisan i zabrinut za svetske probleme. Ako bi ponekad, iz ko zna kojeg razloga, ona izostajala s tog nezakazanog sastanka, on je gubio zanimanje za sve i ostaljao neprocitane novine na autobuskom sedistu.
  Tako je, tokom jednog perioda, kad je ona bila bolesna, oslabio nekoliko kilograma i zapustio se do te mere da su to primetili i u gvozdjarskoj radnji gde je radio : neko ko se susrece sa strankama obavezan je da se svakodnevno brije.
  Kad se napokon vratila, oboma se cinilo kao da su uskrsnuli : ona zato sto je bila operisana od neke stomacne perforacije koja joj je zivot dovela u pitanje, a na koju se nije zalila da ne bi izostajala sa sastanaka; on zato sto se razboleo od ljubavi i tuge. Ali, vec posle nekoliko dana posto su se ponovo sreli , oboje su povratili predjasnju tezinu i poceli su da se doteruju jedno za drugo kao ranije.
  Nekako u to vreme on je napredovao na poslu postavsi sef radnje, tako da je kupio i agendu, belezeci nesto hemijskom olovkom u komplikovane odeljke koji su ukazivali na raznovrsne obaveze. Osim tog, poceo je i da nosi kravatu, sto je i nju obavezivalo, iako je bila vrlo doterana, da jos vise paznje posveti svojoj odeci. U to vreme vise nisu bili tako mladi , ali je ona pocela da stavlja velike mindjuse, sto je delovalo izazovno, tako da je on ludeo od zelje za njom. Strast, umesto da se smanjuje s godinama, sve je vise rasla, hraneci se njihovim cutanjem i cinjenicom da jedno o drugom nista nisu znali.
  Prolazile su jeseni, proleca, zime. Ponekad je padala kisa i vetar je nanosio kapi na autobuska stakla, tako da bi se zamaglio gradski pejzaz. Tada je on zamisljao da je autobus njihova kuca. Napravio je i imaginarnu podelu prostora  i odredio mesto za kuhinju, za njihou spavacu sobu i kupatilo. Zamisljao je zivot okupan srecom : zajedno bi ziveli  u autobusu koji ne bi prestajao da kruzi gradom, a kisa ili magla stitili bi ih od pogleda spolja. Nije bilo ni Bozica, ni letovanja, niti uskrsnjih praznika. Sve vreme je padala kisa i oni su putovali sami , vecito, bez reci, ne znajuci nista o sebi samima. Zagrljeni.
  Tako su postajali sve stariji, godine su se nizale, ali oni  nisu prestajali da gledaju jedno drugo. I sto su bili stariji, sve vise su se voleli; a sto su se vise voleli, bilo im je sve teze da se priblize jedno drugom.
  Jednog dana su mu rekli da bi trebalo da se penzionise, on to nije razumeo, ali su mu ipak pripremili sva dokumenta i zamolili ga da se vise ne vraca u gvozdjarsku radnju. Jos neko vreme nastavljao je da uzima autobus uvek u isti sat kao ranije sve dok jednog dana nije vise mogao da nadje opravdanje  pred svojom zenom za te svoje cudne izlaske.
  Osim toga, posle nekog vremena i ona se penzionisala i autobus je prestao da bude njihova kuca.
  Oboje su vwnuli odvojeno. On je umro tri godine posle penzionisanja, a ona nekoliko meseci kasnije. Igrom slucaja, sahranjeni su u dve nise koje se nalaze jedna pored druge, gde sigurno svako od njih oseca blizinu onog drugog i oboje sanjaju da je raj autobus koji vozi bez zaustavljanja.

Price izgubljenih preljubnika
Huan Hoze Miljas, Samizdat B92, Beograd 2007.

Srecan dan zaljubljenih !

Bajac, Bajica

Moglo bi se reci da u ovom nasem knjizevnom prostoru imam omiljene izdavacke kuce i da su one, vec veoma dugo, medju najpostovanijim i najuglednijim izdavacima kod nas. Nemam ja nista ni protiv nekih drugih koji su se u medjuvremenu na razne nacine kompromitovali, kao sto je slucaj sa Prosvetom ili Lagunom  - ciju pricu tegobnog nastanka veoma postujem i smatram cinom izuzetne hrabrosti - ali ove "moje" omiljene ostale su i pored svega sto se desavalo u nasoj zemlji i u izdavastvu "neuprljane" onom vrstom literature koju mislim da ne bi trebalo da izdaje ni nekakav Bazar u nastavcima a kamo li izdavacka kuca. Te i takve beskompromisne izdavacke kuce jesu pre svega Geopoetika, Clio i vec pominjana Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, te vise nego simpaticni Kokoro sa hvale vrednom misijom priblizavanja Japana i ine kulture nama ovde u Srbiji, idealisticki nastrojena Utopija, pomalo elitisticna (neracunajuci Paola Koelja naravno) Paideia, Rende i VBZ koji pocinjem da postujem otkako se malo vise bavim knjizevnoscu Ex Yu prostora, i drugi. Ovaj put pak ne zelim mnogo da govorim o svim ovim kucama i razlozima moje vezanosti za njih - u ovom slucaju zanima me samo jedna od njih, ona sto pripada prvoj trojci - a to je Geopoetika i , jos vise, njen osnivac i vlasnik, pravi spiritus movens ove kuce i covek u ciji sud i knjizevni ukus gotovo da se uopste ne sumnja (od 5 meni omiljenih mladjih savremenih pisaca - a to su - Orhan Pamuk, Pol Oster, Justejn Gorder, Haruki Murakami i Amin Maluf, 4 izdaje upravo Bajac! - Amina, eto izdaje Laguna sto nije slucajno : i pored mnogih nipodastavanja ove izdavacke kuce upravo zbog onih petparackih momenata ova kuca je izdala i mnogo izuzetnih knjiga :) Medjutim, nije ni samo izbor pisaca tako fantastican - vec i prevodi (sa cim se bas recimo Laguna ne moze bas uvek pohvaliti) koje uvek vrse strucnjaci u svom polju. Tako se, recimo, Murakami i drugi japanski pisci prevode sa japanskog a ne sa engleskog ili cak nemackog (ili engleskog koji je prevod sa nemackog :) jezika. O vizuelnim i grafickim resenjima ovih izdanja ne mora se mnogo ni govoriti : Geopoetikine knjige su prepoznatljive i nemoguce ih je zameniti sa drugima, imaju izgradjen stil i vizuelni identitet cesto zahvaljujuci sjajnim fotografijama Jovana Cekica. I, kao da sve ovo nije dovoljno, Geopoetika jeste Kuca za citanje, prava a ne imaginarna, i nalazi se u samom centru grada i gde se, da, mogu kupiti knjige sa popustom kada se postane clan kluba citalaca ali, mnogo vise od toga, moze se otici, sesti i citati, prelistavati i pregledati knjige bez da vas neko gleda nepoverljivim okom. Devojka koja tamo radi vise je nego ljubazna a usla je u privatni zargon moje sestre i mene tako sto je izjavila jednom da su Bajac i Pamuk "nekakvi ortaci", tako da su otada i Bajac i Pamuk odista za nas dve ortaci, te ih zovemo ortak Bajac i ortak Pamuk.

A da su oni zaista ortaci saznaje se iz Bajceve knjige Hamam Balkanija - istinu govoreci pre te knjige jedva da sam i znala ko je V. Bajac i kako on uopste izgleda - tek tada sam povezala Bajca pisca i Bajca vlasnika Geopoetike.  Medjutim, do poslednjeg sajma sam to vec sve fino apsolvirala tako da me prethodno sramotno nepoznavanje stvari  nije sprecilo da pridjem (sad vec uveliko ortaku) Bajcu na sajmu knjiga kako bi mi potpisao upravo kupljenu Hamam Balkaniju (lepa posveta - napisao je : Da nam zivoti budu lepsi od knjiga ... Vlada Bajac)(mada se nista za sada ne moze porediti sa posvetom Vladimira Pistala, koga smo sasvim slucajno i neocekivano -toliko da ni oni u Platou toga nisu bili svesni- A. i ja zatekle kako se sprema da potpisuje knjige jednog kisnog dana : "Dragoj ... u "Platou", uz prisustvo macki, po kisi, srdacno Vladimir ") To je bilo upravo ono sto me je i privuklo toj knjizi u trenutku kada sam jos bila slabo svesna da su Bajac izdavac i taj pisac jedna te ista osoba :) - ideja da je taj lik nesto setao sa Orhanom i raspravljao setajuci Kalemegdanom ! Te da tu ima mnogo zanimljivosti o nasoj zajednickoj proslosti. Medjutim, evo, tek sam je ovih dana iscitavala - svaka knjiga ima svoje vreme i tom njihovom kapricu ja se retko odupirem svesno.

Naravno, ortak Bajac bi se sa svakim pravom mogao ljutiti na svo ovo neznanje o njemu - jer, ispostavilo se, covek je prilicna faca (takodje iz zbirke privatnih posalica - tako sam jednom,veoma davno,za Nikolu Kusovca izjavila "ovaj mora da je neka faca" nemajuci u tom trenutku predstavu ko je on:) - jer tesko je prevazici koga sve ovaj poznaje, sa kim je sve drugar, sa kim se sve dopisivao i koga sve ugostio u Beogradu, te gde je sve putovao i slicno. Nekako iz senke, smeseci se pored poznatih gostiju, uspeo je da ostane pomalo zanemaren. Cini mi se da tek sada, sa ovom knjigom, zapravo dobija zasluzemo mesto kako u knjizevnosti tako i u kolektivnom svesnom ovog naroda, ili bar, Beogradjana. Iako je i ranije dobijao razne nagrade (od kojih je meni najbizarnija ona za haiku poeziju i to u Japanu - pitam se kako li se to ocenjuje na jezicima koji nisu - japanski) izgleda je tek sada sa nagradama Balkanika (najbolji roman na Balkanu) i Isidora Sekulic dospeo, da tako kazemo, u zizu javnosti te su sada reflektori i foto aparati upreni u njega a ne u nekog gosta koga nam je doveo, poput Justejna ili Orhana.I ne samo to, ovih dana citamo kako ce ga prevoditi i na turski, sto je svakako odlicna stvar. Sad ce i njegov ortak moci da ga cita :) 

Salu na stranu - knjiga mi se zaista dopala. U medjuvremenu, razvila sam ukus i za nasu literaturu, koju dugo nisam mogla ni da smislim. U poslednje vreme pogotovo nesto sam rada da citam nase pisce, a kada kazem nase mislim na sve one koji pisu istim jezikom (da ne kazem - na srpskom:). Medjutim, medju  raznim tendencijama u tim knjizevnostima ova knjiga stoji potpuno izdvojena i za sebe, kako po temi (temama) tako i po svom neobicnom ustrojstvu - koncept paralelnih poglavlja, uporedo cirilicnih i latinicnih koja, pravilno se smenjujuci prate dve linije desavanja i dva vremenska perioda - 16. vek i sadasnjost. Kada se jos uzme da se u tim latinicnim poglavljima govori o Mehmed pasi Sokolovicu i arhitekti Sinanu a u cirilicnim o nastajanju same knjige, njenom problemu, traganjem za odgovorima i svim tim VIP druzenjima (za koja do kraja nije sasvim jasno koliko su stvarna a koliko imaginarna - on to nije mogao uvrnutije objasniti : "Pisci umeju da u privatnim životima budu jednako dosadni kao i neke dosadne knjige. No, ipak, strašnije od dosadnog pisca jeste dosadna knjiga. Možda sam zarad pokušaja stvaranja nedosadne knjige išao linijom manjeg otpora koristeći biografije zanimljivih pisaca i intelektualaca a koje je poznavao lik iz knjige po imenu V. Bajac. Kada sam ih ukrao književnom liku po imenu Vladislav Bajac, mogao sam da ih komotno koristim pod njihovim izmišljenim a vama znanim imenima. Tako sam mogao da potpišem knjigu svojim pravim imenom, a ne onim iz knjige".:), dolazi se do jedne ne samo poprilicno originalne tvorevine vec i do jedne u potpunosti intelektualne (ili intelektualisticne?) knjige koja zapravo spada u poprilicno elitisticnu literaturu. Pa opet, ona je nekako u isto vreme i veoma pitka. A volim i ona magijska povezivanja kojima sam i ja tako sklona, a izgleda i Bajac - on na primer odlucuje da pise bas ovu knjigu u trenutku kada pisac shvata da zivi u zgradi koja se nalazi na mestu gradjevine koju je izgradio Mehmed. Ovu novu zgradu je pri tom izgradio arhitekta Bajalovic. I eto onda magijskog trojstva : Bajica - Bajalovic-Bajac :)

Naravno, koliko god su me odusevljavale te samorefleksije i secanja na razgovore sa svim tim ljudima, toliko mi je (ako ne i vise) bilo interesantno da saznam sve te podatke koje Bajac iznosi o Mehmed pasi Sokolovicu i Sinanu. Doduse, svi znaju osnovne stvari o Mehmed pasi Sokolovicu - bio je Srbin, janicari ga odveli pa je postao Musliman ali ga ipak volimo (jer je gradio po Srbiji koju nije zaboravio) i svojatamo (jer je uspeo da postane - neki znaju - veliki vezir otomanske imperije). O Sinanu se manje zna ovde. Jer, kada se pominju recimo ti mostovi koji su sagradjeni u Bosni po volji Mehmed pase, malo ko se, od silnog ponosa i svojatanja Mehmeda uopste seti da pita ko li je zapravo most gradio. Retko ko u opstem javnom mnjenju zna koliko je bitan i veliki i taj covek bio, te sta je sve sagradio po celoj tadasnjoj imperiji, a narocito u Stanbolu. Neke od ovih podataka sam znala, jer sam na jednom drugom mestu, na engleskom, pisala pretprosle godine neku crticu o Sinanu na njegov rodjendan, te sam naisla na poneki zanimljiv podatak o njemu. Za Mehmeda sam se takodje interesovala malo vise prosle godine kada smo, putujuci na more kolima, u silasku dole svratili u Visegrad da vidimo Sokolovicev/Sinanov/Andricev most a u povratku videli i, takodje Mehmedov most, poznat i kao Arslanagicev most u Trebinju. Ali o tome svemu neki drugi put. Pa ipak, i pored ovog blagog interesovanja - zapamtila sam izmedju ostalog da je bio veoma visok :) potpuno sam prenebegla podatke koje su sami po sebi mnogo znacajniji i interesantniji, a koje sam sada nasla kod Bajca. OK, to nekako i nije bas najglavniji aspekt ovog romana (inace bi covek napisao klasican istorijski roman) i verovatno da se veliki deo podataka moze pronaci posvuda po internetu ali meni je bas sada, u ovoj knjizi bilo pisano da saznam da se Mehmed pasa Sokolovic zvao Bajica i da je bio poprilicno mator za uobicajen janicarski plen (nije uopste bio dete vec pre mladic!) te da se skolovao u manastiru Mileseva, tacnije, da bi verovatno postao svestenik ili monah kao njegov brat Makarije da ga Turci nisu oteli i preveli u Islam. Mislim da su bas ovi podaci i Bajcu bili medju najinteresantnijima jer problem oko koga su koncentrisane sve prosle i sadasnje teme ove knjige jeste dvojnost identiteta, te kako se sa takvim necim zivi i kako se sa tim miri covek, sam u sebi ,a mnogo je jace to dvojstvo u vec svom i oformljenom bicu i detetu koji se jedva iceg seca vrlo brzo posto je odveden. To, kao i podatak da su trideset godina nakon njegove obnove Pecke patrijarsije patrijarsi bili sve Sokolovici :) odusevilo me je i zaintrigiralo. Postoji i jedan feljton, pisan 2005. u Novostima koji sada planiram da procitam kako bih jos po nesto zanimljivo mozda nasla. Ono sto na sentimentalnom nivou narocito dotice u ovoj prici jeste prijateljstvo Mehmeda/Bajice i Sinana/Josifa, koje je gotovo idealno. 

 

Sto se Bajca tice, eno njega jezdi po Evropi i svetu uopste, uvek radan, bitan i vazan. Mislim da je danas u Zagrebu, ali nisam sigurna, nije bas da imam mapu njegovih kretanja sa ciodicama pobodenim u nju :) Dovoljno je to da taj Beogradjanin jos uvek zivi u svom gradu te da se na njega da nabasati - skoro je bio i u emisiji Moj Beograd ( koju veoma volim a stalno je propustam, mora biti da je nesto duboko podsvesno) gde je objasnjavao kako voli te setnje pored Ade, po Dorcolu i pored Dunava te i po omiljenom Kosancicevom vencu (i tu se slazemo - Kosancicev venac jeste zapostavljeni i skriveni biser centra grada, skoro magicno mesto najcesce u tisini i izloaciji od buke i strke, skoro kao neki zacarani kutak:). Sto se mene tice, imam jos 20tak strana knjige koje sam cuvala da ne odu prebrzo. Nakon toga - u potragu za ostalim Bajcevim knjigama :) Njegov ortak Orhan je manje sretan ovih dana jer su ga opet zestoko napadali u Turskoj, sto je prouzrokovalo to da napusti projekat stvaranja i pravog Muzeja nevinosti na Cukurdzumi u Istanbulu tokom ove godine, kada je taj grad, pored jos dva grada, prestonica kulture. Meni je licno izuzetno zao zbog toga - i zbog takvog ponasanja prema Orhanu ali i zbog njegove odluke da taj projekat obustavi, pa se sve nadam da ce se predomisliti : pored Istanbula ta mi je njegova knjiga mozda i najomiljenija (mrtva trka izmedju nje i Zovem se crveno ) pa mislim da bi bilo gotovo magicno da takvo mesto postoji i u stvarnosti.

I jos samo da pomenem meni zanimljivu cinjenicu da Vladislav Bajac ne izdaje svoje knjige - sem jedne Podmetaci za snove i prevoda Hamama (sve je u konceptu) - da li se tu radi o nekakvom integritetu (smesno mu je da izdaje sam sebe) ili ne moze sam sebe da priusti :))) tek Hamam Balkaniju je izdao Arhipelag (jos jena zanimljiva izdavacka kuca).Prethodne knjige izdali su mu razliciti izdavaci mada se tu mora priznati da su mnoge nastale i pre stvaranja Geopoetike. Sada, koliko vidim, Cigoja mu je stampala nekakva sabrana dela, ili slicno, sto opet govori da nam je Bajac sada in, kao sto to cine i sve one njemu mrske top liste najcitanijih te najkupovanijih knjiga (kako je moja sestra lepo primetila - s obzirom na tu tako veliku mrznju prema top listama mogao bi istu da skine sa svoga sajta, ali nema veze:)

i, kao sto kaze Bajac :

"Opšte mesto života je takozvana individualnost, koju kad raščlanite dolazite do osame, samoće i usamljenosti. Ta tri slična pojma označavaju individualnost. Koji god pojam da odaberete, on je okrent samom sebi, a vi ste uvek u jednoj vrsti potrage za onim što ste ili mislite da jeste ili tražite. Jedan od načina da se materijalizuje ta vrsta epiteta jeste to što morate da se bavite i čitanjem, čitanje je proces samoće, usamljenosti, osame. Kako god hoćete to jeste jedna vrsta dubine u kojoj se ne moraju nalaziti odgovori. Pisci postoje i nijedna knjiga nije napisana dok nije pročitana, to dopisavanje knjige zapravo čine čitaoci ne pisci."

I have been haunted by The Picture of Dorian Gray ...

 

Pre dosta godina, na sada vec nepostojecem kanalu Politika, imali su lep mada za neke izludjujuci obicaj da svaki dan posle podne pustaju stare filmove. Tako smo, pre nego sto smo uopste znali za nesto sto se zove TCM, sasvim lepo mogli da se obrazujemo i ucimo o istoriji filma. Medju ovim filmovima, sem celokupnog  opusa Hamfrija Bogarta, ubedljivo najcesce su pustali nekoliko filmova (kaogod sto su u okviru zimskog programa pustali uvek Toma Sojera i Lesi se vraca kuci na RTSu) : Sve o Evi (All about Eve), Rebeka (Rebecca), Malteski soko (The Maltese Falcon) sa pomenutim Hamfrijem, Harvi (Harvey) sa Dzimi Stjuartom (James Stewart), Arsenik i stare cipke (Arsenic and Old Lace) i - Sliku Dorijana Greja (The Picture of Dorian Gray). Moja sestra A. i ja , bivsi da smo deca iz najuzeg moguceg centra Beograda, te cak bez i ideje o nekakvom dvoristu u koje se silazi i juri sa nekom decom, sedele smo tako, iz dana u dan posmatrajuci sa paznjom crno bele slike kako promicu. Needless to say - do dana danasnjeg obe izuzetno volimo ne samo ove filmove koje sam pomenula vec upravo gajimo neku vrstu kulta starih filmova uopste. Medjutim, Dorijan Grej je, cak i u ovoj maloj skupini, a kamo li uopste, nesto sasvim posebno. A sada se pojavila nova verzija, koja je ovaj put zaista dala nekih indicija da bi mogla da bude ozbiljna verzija (ima mnogo raznih tumacenja ove knjige na filmu, ponekad je Dorijan cak i zensko i radi u nekakvoj modnoj industriji:) O tome, medjutim, malo kasnije, jer ovo je zapravo blog o starom filmu :)

Po misljenju mnogih, ne samo moje sestre i mom, ovaj film iako ne u britanskoj vec americkoj produkciji, jeste i dalje najbolja i apsolutno neprevazidjena filmovana verzija romana Oskara Vajlda (Oscar Wilde). O samom delu, koje je izlazilo prvobitno u Lipinkot magazinu (Lippincott's Monthly Magazine) u nastavcima 1890. godine da bi tek godinu dana  kasnije izasao kao knjiga sa dodatnih sest poglavlja, kao i o mojoj ljubavi prema doticnom - neki drugi put. Vazno je medjutim reci da ovo nikako nije bio i prvi film baziran na ovom romanu - vec 1913. godine a zatim i 1915., 1916. i 1917. snimani su kratki, crno beli i, naravno, nemi pokusaji da se Dorijan ovekoveci. Zatim sledi jedan Dorian free period, da bi 1945. godine bio snimljen ovaj, legendarni film.

 

Albert Levin sa glumcima na setu Slike Dorijana Greja

Film je rezirao Albert Levin (Albert Lewin), jedan od, meni bar, najinteresantnijih pojava u filmu tog vremena. Rodjeni Njujorcanin zavrsio je studije engleskog jezika a zatim i master na Harvardu. Jedno vreme je tako predavao engleski jezik na univerzitetu da bi se kasnije odlucio da se posveti filmu. Radio je razne poslove,polako se priblizavajuci srcu filmske industrije - u pocetku je pisao kritike za novine - da bi 1924. postao scenarista za MGM, potom producent a onda 1937. presao u Paramaunt. Nakon pet godina poceo je sam da rezira filmove, pise scenarija a neke cak i sam da producira. Tokom svih tih godina provedenih polako se probijajuci u Holivudu, Levin stice i mnoge prijatelje, a narocito je voleo da se druzi sa umetnicima - medju blizim prijateljima su mu bili umetnik Man Rej (Man Ray) i reziser Zan Renoar (Jean Renoir), sin slavnog slikara - kao i da sakuplja umetnine. Narocito je rado sakupljao upravo dela Mana Reja kao i  dadaisticko/nadrealistickog umetnika Maksa Ernsta (Max Ernst). Po nekim izvorima Man Rej je cak i aktivno ucestvovao u stvaranju vizuelnog identiteta nekih od Levinovih filmova. 

Ove podatke nikako ne treba zanemariti kada se posmatra Levinov filmski opus - narocito cinjenicu da je bio profesor engleske knjizevnosti i odusevljeni ljubitelj i sakupljac umetnina, sto ce imati vrlo bitan, cak presudan uticaj na njegove filmove u svakom smislu. Njegov je opus mali - snimio je tek 6 filmova, od kojih filmovi iz 40tih godina cine neku vrstu trilogije- to su : The Moon and Sixpence, iz 1942; The Picture of Dorian Gray, iz 1945. i The Private Affairs of Bel Ami iz 1947. Ova tri filma povezana su na mnoge nacine : sva tri su snimljena po knjizevnom predlosku - za Dorijana je jasno - prvi po delu Somerseta Moma (Somerset Maugham), inspirisanom zivotom Gogena a poslednji po delu Mopasana (Maupassant); svi su moralizatorski, bave se dekadencijom, seksualnoscu, umetnoscu; vizuelno su reseni u stilu fin de siecle; svi su crno beli, u vreme kada se uveliko vec snimaju filmovi u boji ALI - a ovo je veoma bitno - u svakome postoji trenutak kada se jedan ili dva kadra odjednom "oboje" - u prvom filmu cak postoji i gradacija - prvo se na momenat prelazi u sepiju, potom u boju. I , na kraju ali podjednako vazno - u sva tri filma igra Dzordz Sanders (George Sanders) tada veoma poznat glumac.

Za ulogu Dorijana Levin je izabrao americkog glumca Hurda Hetfilda (Hurd Hatfield) koji je do tada snimio samo jedan film ali je bio visoko skolovan (zavrsio  fakultet u Kolumbiji a zatim se doskolovavao u Velikoj Britaniji) i sposoban glumac oproban uveliko u pozoristu. Samom Hurdu nikada nije bilo jasno, i pored mnogih hvala koje je dobio za tu ulogu, zasto je on uopste izabran - govorio je "Oscar Wilde's original Dorian is blond and blue eyed and here I was, this gloomy looking creature. I almost didn't go to the audition, and when I did, all these blond Adonises were to the right and left of me. I looked like one of their agents!" I, zaista, fizicka slicnost - tacnije- nedostatak slicnosti sa Dorijanom iz romana jeste prvo sto ce neki Oscar Wilde enthusiast primetiti u ovom filmu. Nije Dorijan plavooki plavusan vec Basil, slikar. No, izgleda da ni Levinu to nije bilo toliko vazno. Ono sto se njemu svidelo kod Hurda jeste izvesna aristokratska hladnoca i poshness koja je njemu bila prirodna (te su mnogi mislili da je Britanac) kao i karakter - prvo sto je rekao na audiciji bilo je I don't belong here; prica se da je nakon sto je procitao odlomak iz knjige na toj audiciji , besan zavrljacio knjigu i ustao da ode :) Ovaj usamljenik - vec 

tokom 70tih preselio se na zabaceno imanje u Irsku gde je samovao sa svojim antikvitetima kojima je ispunio svoj dom - nije ipak bio srecan sto je dobio ovu ulogu - smatrao je da mu je ona ucinila vise zla nego dobra i u licnom zivotu i u karijeri : cesto je, rezigniran, umeo da za ovaj film kaze that picture i jos : " The film didn't make me popular in Hollywood. It was too odd, too avant-garde, too ahead of its time. The decadence, the hints of bisexuality and so on, made me a leper ! Nobody knew I had sense of humor, and people wouldn't even have lunch with me." Takodje i "For the longest time I worried that people wouldn't realize that for me Dorian Gray was a character part. That wasn't me !". Iako je tokom kasnijeg zivota imao jos zapazenih uloga, Hurd jeste zauvek ostao Dorijan za vecinu ljubitelja filma. Takva vrsta prokletstva, pogotovo kada dodje na samom pocetku karijere, jeste teret sa kojim se covek tesko nosi. Medjutim, on jeste imao osecaj za humor pa je tako rekao : "But not many actors are fortunate enough to have made a classic. One friend told me it's a good thing I didn't make Dracula and have my entire professional life dominated by that !". Glumca je Dorijan progonio ne samo profesionalno vec i u privatnom zivotu - naime, Hurd je veoma dugo izgledao veoma mlado, te su ga novinari i na taj nacin poredili sa likom koji je igrao. Hurd je na to u intervjuima cesto odgovarao kako ima sliku koju cuva na tavanu :) Istina je bila medjutim da za razliku od vecine svojih veoma porocnih kolega on nije pusio, pio, drogirao se vec ziveo povucemo na tom svom imanju u Irskoj redovno vezbajuci i vodeci zdrav zivot. 

Jedino sto je, izgleda, dobio iz ovoga filma bila je Andjela Lensberi (Angela Lansbury) koja je takodje tada nastupila u filmu na samom pocetku svoje karijere - njoj je to bio treci film. Doduse, vec je jednom bila nominovana za Oskara a sa ovim filmom je to bila po drugi put - time verovatno postaje jedna od najuspesnijih pocetnika iako te Oskare nije dobila. Ona i Hurd ostaju dozivotni prijatelji, cak se pod njenim uticajem preselio u Irsku a kasnije se i pojavljivao u njenoj seriji, jednoj od napopularnijih serija ikada, pri tom i veoma dugovecnoj - od citavih 12 sezona - Murders, she wrote. Andjela je svakako jedna od meni najomiljenijih osoba , bar sto se tice onih koje nikada nisam i nikada necu upoznati. Zajedno sa Megi Smit (Maggie Smith) ona je postala za mene neka vrsta zamisljene (imagionary) tetke sa kojom povremeno ispijam cajeve i jedem kolace. Pojava obe ove zene pleni i u meni pritiska neko dugme za utesni mode. Kada cujem glas Andjele Lensberi ili Megi Smit spremna sam da poverujem da ce sve biti u redu (slican umirujuci efekat na mene ima i glas Dejvida Atenboroua - David Attenborough ). Andjela ove godine puni 85 godina (!), a tada, kada je snimala Dorijana imala je samo 20 (vec duze vreme jedina je jos uvek ziva od svih koji su ucestvovali u snimanju ovog filma). Kao sto rekoh, za  ovu ulogu je bila nominovana za najprestizniju filmsku nagradu i to po drugi put, dakle, kritike su bile sjajne. U filmu ona igra ulogu Sibil Vejn (Sybil Vane) devojku cista i nevina srca koja je imala tu nesrecu da se zaljubi u Dorijana koji, zasitivsi je se,brzo  je odbacuje, sto se zavrsava njenim samoubistvom. Tu ulogu je prvobitno trebalo da dobije izgleda Dona Rid (Donna Reed), cetiri godine starija i vec prilicno afirmisana glumica, kasnije proslavljena u kultnom It's a Wonderful Life sa Dzimi Stjuartom a  koja je u filmu na kraju igrala Gladis Havard (Gladys Hallward) necakinju slikara Basila kojom se Dorijan kasnije verio. 

Svakako najstariji i najpoznatiji glumac u filmu bio je Dzordz Sanders (George Sanders), britanski glumac rodjen u carskoj Rusiji. Nakon sto je boljsevicka revolucija zapretila njegova porodica se seli nazad u domovinu, gde se i on skolovao. Bio je poznat kao covek tipicne pojave jednog Engleza iz visih slojeva drustva- savrsenog akcenta, pomalo snob i sa fantasticnim smislom za humor i dosetku koja se najcesce oslanja na ironiju. Kao takav se i probio u americkoj filmskoj industriji a narocito mu je odgovarala uloga Herija (Lord Hanry Wotton) u ovom filmu - naime, tesko je tako savrseno izgovarati toliko recenica koje su u stvari dosetke i epigrami Oskara Vajlda na nacin na koji je on to uspeo a da se ne zvuci kao da se deklamuje. Mislim da je to ujedno i jedan od retkih savrseno odradjenih aspekata novog filma gde ovog lika glumi Kolin Firt (Colin Firth) koji je svoj talenat za ovakvu vrstu uloga potvrdio jos davno u BBC mini seriji Gordost i predrasuda (Pride and Prejudice) gde je tumacio lik (a koga bi drugoga nego) Mr. Darsija (Darcy). Dzordz Sanders je svakako prica za sebe - pored glume (treba pomenuti da je dobio Oskara za sporednu ulogu u bas pomenutom All about Eve ali i da nam je ulepsao detinjstvo tumaceci Sir Kana u Knjizi o dzungli) napisao je i dva krimi romana, autobiografiju Memoirs of a Professional Cad (za koju je izjavio da bi trebalo da se zove A Dreadful Man :) a takodje je i pevao, te objavio par albuma ! Zenio se cetiri puta od kojih jednom sa glumicom Zazom Gabor (Zsa Zsa Gabor) a potom i njenom sestrom (!) a do kraja je imao devojke mnogo mladje od sebe. Pred kraj zivota, razocaran svojim neumitnim propadanjem - fizickim i psihickim - izvrsava samoubistvo u Spaniji napisavsi u oprostajnoj poruci : "Dear World, I am leaving because I am bored. I feel I have lived long enough. I am leaving you with your worries in this sweet cesspool. Good luck.". On je zapravo ziveo ono sto je njegov lik u ovom filmu propovedao.

Treba jos pomenuti da je slikara Bazila tumacio malo poznati Lovel Gilmor (Lowell Gilmore) koji je, iako sporedni glumac tokom cele svoje karijere, ovde zaista uspeo da prikaze tu blagu zblanutost,naivnost, senzibilnost i senzitivnost mladog slikara pomalo opsednutog Dorijanom (Hurd pominje da je nagovestena biseksualnost, kao sto sam navela, bila jedan od problema filma. Ja se tih nagovestaja gotovo ni ne secam, valjda su, tipicno za to vreme bili izuzetno suptilni) sto sve dovodi do poslednjeg ali mozda drugog po vaznosti lika ovog filma - tacnije nekoliko njih od kojih su dva najvaznija : Dorijan pre i Dorijan posle, bolje receno slike koje prikazuju Dorijana u trenutku kada je slikan i kakav on ostaje do smrti i Dorijana kakvog ga slika pokazuje posto je ovaj krenuo moralnom nizbrdicom. Jer, ovo nisu bile tek neke slike, napravljene u studiju za studio samo kao rekviziti. 

Nasuprot hronologiji filma - prvo je nastala slika pokvarenoga Dorijana. Zapravo, prvobitna ideja (najverovatnije samoga rezisera, videli smo njegove umetnicke afinitete) je bila da dva umetnika, dva brata blizanca, Ivan i Malvin Olbrajt (Ivan & Malvin Albright) naslikaju oba portreta - jedan dobrog a jedan zlog Dorijana. Izbor je zapravo bio fantastican , narocito sto se tice Ivana, slikara magicnog realizma,koga su nazivali The Poe of Painting i cija se poetika savrseno  uklapala u zadatak slikanja Dorijana vec ogrezlog u greh. Malvin je, sa druge strane, trebalo da izradi onog prvobitnog Dorijana, sto je izgleda donekle i sprovedeno jer postoje fotografije ova dva brata kako stoje pored takvog jednog dobrog Dorijana (dole). Medjutim, na kraju ipak, a iz meni nepoznatih razloga, Malvinov dobri Dorijan ostao neiskoriscen u filmu. Na kraju je portret lepoga Dorijana naslikao slikar Enrike Medina (Henrique Medina), portugalski akademski slikar koji se nakon sto je ziveo svuda po Evropi (London, Rim, Pariz, Stokholm) preselio u Ameriku gde se jedno vreme bavio portretisanjem glumica u Holivudu. Ovaj lepi Dorijan prodat je na jednoj aukciji za, kako se tvrdi, 25 hiljada dolara jednom Hurdovom prijatelju, koji mu ga je potom i poklonio. Sta se sa slikom desilo nakon Hurdove smrti - ne zna se - sve njegovo je nasledila jedna prijateljica a pre par godina je kuca i sve sto se u njoj nalazilo takodje otislo na aukciju i rasprodato. Moguce je tako da je i ta slika bila medju stvarima koje su tada prodate, mada

 

isto tako mogu da zamislim Hurda kako je, sav besan na that picture tokom svih tih godina, sa zadovoljstvom unistava na nacin na koji je to Dorijan pokusao u filmu :) Sve u svemu, ta slika je, od dve navedene krajnosti Dorijanove transformacije (ostaje pitanje o medju-slikama koja je bila ispravljana ili menjana, da li su obe ili su postojale i medju slike ? Olbrajtu su bile porucene cetiri ali je naslikao samo onu poslednju) svakako manje poznata i cenjena. Iako strasna (toliko da je jedna nasa draga komsinica, gledajuci film u svojoj ranoj mladosti, kasnije drzala knjigu u kaucu, sakrivenu od pogleda:) slika zlog Dorijana jeste od znacajnijeg i poznatijeg umetnika, pa je samim tim i vaznija : nalazi se u Art Institute u Cikagu, kao i mnoge druge Olbrajtove slike. Njegove slike su izuzetno prepoznatljive - vecito zabrinut i opsednut smrcu, promenama i propadanjem (neki vide njegovo ucesce u II svetskom ratu i izradjivanje medicinskih crteza za bolnicu u Francuskoj kao presudne za razvoj njegovog stila) njegovi likovi uglavnom i jesu strasni - deformisani, naduti, kao da su prekriveni nekakvim cirevima i u stanju polu raspadanja. Zato su ga upravo i nazvali Poom slikarstva - njegove slike su tegobne, mracne, ruzne i strasne. Pa ipak, davao im je upravo poetske nazive poput Into the World There Came a Soul Called Ida. 

Vazno je napomenuti da su ove slike, kao sto je to bilo i u drugim njegovim filmovima, sluzile i da se Levin poigra tehnikom, te da ih na taj nacin naglasi ali i iznenadi gledaoca - film je crno beli sem u ta dva slucaja kada se zumiraju slike. Ovaj inovativni potez Levina bio je veoma hvaljen u svoje vreme. Tehnika (crno-belo/kolor) je ovde bila u sluzbi ideje, gotovo na nivou simbola. Naravno, to nije prvi put da se posluzio ovakvom vrstom akcentuacije a zanimljivo je da su uvek u pitanju umetnicka dela kao pokretaci "boje" : kao sto sam pomenula, to je ucinio i u prvom svom filmu inspirisanom Gogenom a po Somersetu Momu - kada umetnik prelazi iz Evrope na Tahiti - film prelazi u sepiju; nakon sto umetnik otkrije svoje "remek delo" film prelazi u boju. Tako je i u trecem filmu, onom po Mopasanu - film postaje "obojen" u trenutku kada je u kadru slika "Iskusenje sv. Antonija" od - Maksa Ernsta ! Ovakvo "mesanje" tehnika, crno-bele i one u boji, iskoriscene jos i iz ovih razloga i na ovakav nacin - ja bar ne znam da je iko napravio pre njega. 

Ne samo to - u Dorijanu na primer ima jos umetnickih referenci koje otkrivaju senzibilitet ovog umetnika - na primer, macka pored koje je Dorijan naslikan i koja sugerise u filmu nesto super - naturalno jer se nalazi istaknuta u kadru u kojem Dorijan izgovara zelju da on ostane zauvek mlad kao na slici a da slika stari umesto njega - a koja ne postoji u knjizi, zapravo je odlivak originala skulpture staroegipatske boginje Bastet iz muzeja u Sent Luisu. Takodje, u jednoj sceni vidi se knjiga - originalno izdanje L'Morte d Arthur koju je ilustrovao Obri Birdsli (Aubrey Birdsley),sto sigurno nije slucajno - Obri je ilustrovao Vajldovu Salome i kretao se u njegovim krugovima (mada se nisu mnogo voleli :). Cak je i muzika pazljivo odabrana te Dorijan i Sibil sviraju Sopenove Preludijume. Tako je ovaj film u velikoj meri i neobicno za to vreme savrseno stilizovan i odredjen u velikoj meri ukusom jednog coveka, Alberta Levina. Zaista, ovaj ljubitelj umetnosti pokusava da stvori neku vrstu kompletnog umetnickog dela u filmu, osmisljavajuci pazljivo svaki njegov aspekt. Nije ni cudo sto je Suzan Feleman (Susan Falleman), strastveni istrazivac njegovog nevelikog dela svoju knjigu o njemu nazvala Botticelli in Holiwood : The Films of Albert Lewin - on je zaista, na neki sebi svojstven nacin - slikao svoje filmove.

Na kraju treba reci nesto i o tom novom filmu koji je i inspirisao pricu o starom a to bi otprilike moglo da stane u pasus : iako prema ovom filmu nisam gajila toliko nepoverenje da ga ne bi ni odgledala (kao sto je slucaj sa filmom Brideshead Revisited koji jos uvek ! nisam odgledala) moram reci da se moje impresije svode na ovo : jako lepo snimljen, jako lepo izgleda (kostimi, enterijeri, eksterijeri, grafika,kamera) Kolin savrsen za Harija a mali (Ben Barnes) more than pretty enough, ali film u celosti nije ono sto bi oni sa engleskog govornog podrucja rekli gripping - skoro pa da je dosadnjikav sve iako nam sada po prvi put pokazuju tacno zasto je to Dorijan tako zao i sta je sve zlo on uradio - sto ne cini nista sem da ukloni onu jezu i misteriju nedorecenih Dorijanovih grehova, kako je bilo u knjizi i ovom starom filmu. Lepo je Oskar rekao : "The sins of Dorian are - the ones 'you' bring to mind". Tako da se novi film moze okarakterisati kao OK, kao verzija bolja od mnogih ali daleko od toga da moze da pridje starom filmu, i pored sve tehnike, efekata i slicnog. Kao sto rekoh - Kolin Firt je ono ponajbolje u ovoj verziji, Ben je zaista lep, Bazil (Ben Chaplin) je takodje dobro izabran ali, sve u svemu, ovaj Dorijan samo moze da prodje dok stari ostaje klasika i legenda.

Kao sto rece Hurd : " I have been haunted by The picture of Dorian Gray. New York, London, anywhere I'm making a personal appearance people will talk about other things but they always get back to Dorian Gray" 

On This Day I Complete My Thirty-Sixth Year

'Tis time this heart should be unmoved,
Since others it has ceased to move:
Yet though I cannot be beloved,
Still let me love!
My days are in the yellow leaf;
The flowers and fruits of love are gone;
The worm, the canker, and the grief
Are mine alone!
The fire that on my bosom preys
Is lone as some volcanic isle;
No torch is kindled at its blaze—
A funeral pile!
The hope, the fear, the jealous care,
The exalted portion of the pain
And power of love I cannot share,
But wear the chain.
But 'tis not thus — and 'tis not here —
Such thoughts would shake my soul, nor now,
Where Glory decks the hero's bier
Or binds his brow.
The sword, the banner and the field,
Glory and Greece, around me see!
The Spartan, borne upon his shield,
Was not more free.
Awake! (not Greece— she is awake!)
Awake, my Spirit! Think through whom
Thy life-blood tracks its parent lake,
And then strike home.
Tread those reviving passions down,
Unworthy Manhood!— unto thee
Indifferent should the smile or frown
Of Beauty be.
If thou regret'st thy youth, why live?
The land of honourable death
Is here:— up to the field, and give
Away thy breath!
Seek out— less often sought than found—
A Soldier's Grave, for thee the best;
Then look around, and choose thy Ground,
And take thy Rest.

George Gordon Byron 
22 January 1788 – 19 April 1824

Sa malim zakasnjenjem ovim obelezavam rodjendan obozavanoga Bajrona :) Na zalost vise od trideset i sest godina nije doziveo - umro je ni dva meseca kasnije u grckoj zabiti Misolongiju pokusavajuci da pomogne Grcima u ratu za nezavisnost.