Dođe mi da tog grofa tajno, na dvoboj izazovem !

Januara 1862. godine dvoroupravitelj kneza Mihaila, Anastas Jovanovic, bio je u problemu : kneginja Julija je u tom mesecu vec nekoliko pisama izmenila sa jednim grofom, pored zivog kneza koji nista sumnjao nije. "U ovom januaru ona je vec tri pisma grofu poslala a pet od njega primila." zapisao je Anastas , muceci se, u svome dnevniku. Sta da radi ? Knez jednako oseca, misli i pise da bez svoje Julije ne bi mogao "snagu mi daje, svetlost znaci". Dakako, ovo nije prva strastvena ljubav romanticnoga kneza : kao mladic vec je doziveo ljubavnu buru tokom putovanja u Rogaskoj Slatini, kada mu je za oko zapala lepa mestanka, sesnaestogodisnja Marija Berghaus,cerka nekog marvenog lekara. Ta mu je Nemica cak podarila i sina, doduse nikada zvanicno priznatog ali o kome se ipak brinulo - maloga Viljema Berghausa, kasnije preimenovanog u Velimira Teodorovica. No, ipak se to nije moglo porediti - usputna strast prema curici iz neke nemacke zabiti i ljubavi prema Juliji Hunjadi, kcerki grofa Ferenca Hunjadija de Ketelija, obrazovana i u svemu dolicna kneginja,koja je narocito volela Lista i rado citala Geteovog Fausta. Ovaj skladan i umno i fizicki lepi par ziveo je u braku vec devet godina, od cega tek dve u Knezevini Srbiji - do tada su Obrenovici prvo bili izgnani iz Srbije a zatim je Milos vladao po drugi put sve do smrti - 1960. godine - kada se i Mihailo i Julija sele sa svoga lepog imanja u Ivanki u Beograd. U pocetku prijemciva ideji da postane kneginja srpska, Juliji je medjutim brzo sve to dojadilo i ova nesnosna zemlja, ta tamnica, kao i njeni podjednako nesnosni gradjani. Ne pomaze mnogo ni sav Mihailov trud da od turske mahale od Beograda nacini evropski grad, ni svi balovi, ni gradska rasveta,ni planovi za pozoriste : Julija je nesrecna. Medjutim, koliko nesrecna i na ciju adresu jadikovke o zlehudoj sudbini salje grofica/kneginja Julija otkriva tek nesreni Anastas, te 1962. godine : otvorio je jedno njeno pismo i u potaji ga procitao. I sada je tu taj problem - kako sada reci knezu, prijatelju svom, da kneginja planira odlazak za grofa fon Arenberga ?

No, reci mu mora - jer eno nje gde se vec sprema za put. Jadan Anastas, toliko je sladak bio sa tom zeljom da grofa izazove, u potaji, na dvoboj. Da brani cast svoga knjaza, svog prijatelja i , mozda najvaznije, dobrocinitelja. Anastas je, naime, citavu svoju karijeru dugovao Obrenovicima - najpre Milosu, koji mu je platio skolovanje na Akademiji u Becu, potom i Mihailu koji ga je nakon mnogo godina drugovanja u izgnanstvu i vise puta potvrdjene vernosti, po dolasku na vlast proizveo u dvoroupravitelja. Tako je mali slovoslagac dakako svojim talentom i spremnoscu ali i voljom kneza Milosa postao prvi srpski litograf a neki kazu i prvi fotograf (a svakako drugi ako ne i prvi) u Srbalja, sto nije mala stvar. Posedovao je trecu Fojglenterovu kameru u Evropi i jednako zrakopisom ili svetlopisom zabelezavao i sacuvao za vecnost kako mnoga slavna srpska lica, tako i ona nepoznata iz beogradske carsije. Ali, to je lako bilo; kako knezu reci ?

Na kraju je Anastas prelomio, usao kod kneza u kabinet i kada (ne)vesto smisljena alegorija nije pomogla pred kneza stavio groficino pismo u kome je stajalo da kneginja ima dogovoren sastanak sa grofom Arenbergom u Becu. Jos gore : oni su se tamo upoznali jos pre sedam godina, dakle kada je sa knezom vec tri godine bila u braku ! "Tajac je prekrio dvor. Mihailo je satima ostao u kabinetu. Nikoga nije zvao. Kneginja u svojim odajama, u malom dvorcu, za put se sprema."

Ona je otputovala, knez nije rekao ni reci ali je slomljen u svom dnevniku zapisao : "Ne spavam. U praznoj tmini bdim. Otišla je. Nagnao sam sebe da je ispratim do parobroda, ali joj ruku poljubiti nisam mogao. Ni dodirnuti. Ni reč joj reći... Sedam godina je uz mene još neko drugi postojao. Čak i onda na Ivanki.." Knezeva reakcija mozda jeste pomalo zacudna ali - on jeste pre svega bio, za razliku od svoga oca , grubijana, dzentlmen. Zivot koji je vodio u Becu , mnoga putovanja i drustvo u kome se kretao, nacinili su od njega sustu suprotnost svog nepismenog i bahatog oca : uz Milosevu inteligenciju kod njega je stecena kultura, obrazovanje i prosvecenost. Neki kazu - i izvesna hladnoca u ophodjenju, lisenost spontanosti i neposrednosti, mozda cak krutost - sto sve za vladara i nije cudno, i prilici. Pa ipak, bio je i veliki romantik, a onako lepog i ugladjenog, i zene su ga volele. Pored despota Stefana Lazarevica ovaj svetski gospodin od Mihaila (koga neprestano pokusavaju da preimenuju u - Mihajla!) oduvek mi je bio nas omiljeni vladar, najdraza istorijska licnost : ne samo sto je bio (za razliku od vecine, a poput Stefana Lazarevica) ugladjen, fin, naobrazen, nacitan i prosvecen vladar; ne samo sto je bio lep (a i to je vazno:); ne samo sto sam, poput Bajca koji nalazi misticne veze sa Mehmedom jer zivi na mestu njegove gradjevine i po imenu, veci deo zivota zivela u Knez Mihailovoj ulici (te u blizini svih spomena na njega - njegovog konjanickog spomenika, pozorista koje je on zapoceo, konaka njegove majke i grobnice u Sabornoj crkvi, te spomenika predaje kljuceva na Kalemegdanu:); ne samo zbog njegovih zasluga prema Beogradu samom, od kojeg je cinio evropejski grad - vec sam pre nesto godina shvatila i da je meni omiljenu starogradsku pesmu Sto se bore misli moje on napisao ! Medjutim, nikada nisam naisla na podatak kome li je on tu pesmu napisao i uvek jednako verovala da je ona bila posvecena ili toj njegovoj nevernoj zeni Juliji ili njegovoj kasnijoj velikoj ljubavi, pomalo problematicnoj doduse, Katarini Konstantinovic. Ova je ljubav bila dvostruko neprilicna : Katarina je bila veoma mlada, jos maloletna kada ju je knez zavoleo, a pri tom je bila i njegova bliska rodjaka - naime, bila je unuka Milosevog brata Jevrema, sto znaci - Mihailova sestricina ! - bila je kcerka njegove sestre od strica. Pa ipak, i pored svega on je bio namislio da se njome ozeni i time, izmedju ostalog, mozda donekle sebi i presudio : otpor prema toj njegovoj odluci bio je toliko velik da je cak i Nikola Pasic zbog toga dao otkaz na mesto predsednika vlade. Pa ipak, Mihailo se nije dao odgovoriti, valjda je bas bio odlucio da bude srecan i iz te srece dobije zakonite potomke koje mu Julija nije dala. A onda je ubijen i to bas u drustvu Katarine i njene majke (njegove sestre) Anke. Medjutim, kako je uprkos svemu ta ljubav bila srecna, dokle god je trajala, ostvarena i ispunjena lepim nadama za buducnost, nikako mi seta i pozdrav iz pesme nisu isli uz nju. Vise mi se slagala uz Juliju koja je i doslovno - otisla - a on kaze : Bez'te sada vi oboje ...

Tako da je ta misterija ostala neresena do pre par godina - a za mene do pre par dana - kada su u jednoj somborskoj kuci pronasli, a kako to uvek neocekivano i zacudno biva - notni zapis koji je pratio ovu Mihailovu pesmu, a na kojoj se nalazila i posveta ove pesme - Kleopatri Karadjordjevic !!! za njen rodjendan. I eto sada jednog romeojulijevskog zapleta : mladi knezevic Mihailo (ispostavilo se da je pesmu napisao dosta pre druge vladavine) posvecuje strasne a melanholicne stihove ove bezvremene starogradske pesme - jos mladjoj Kleopatri Karadjordjevicevoj, unuci Karadjordja a cerki kneza Aleksandra Karadjordjevica i Perside Nedadovic, bratanice prote Mateje Nenadovica. Svakako - oni su se morali poznavati, ako ni zbog cega drugog a ono zato jer je njen otac jedno vreme bio adjutant knezu Mihailu. Dakako, ona je za te prve vlade kneza Mihaila bila jos prakticno beba; morali su se, dakle sretati i nakon abdikacije Obrenovica i nakon sto je njen otac postao knez srpski. O samoj Kleopatri malo sam saznala i nadam se da cu uspeti vise u buducnosti da o njoj pronadjem. Izuzetno me zanima, na primer, ko joj je i iz kog razloga nadenuo ime - Kleopatra :) zatim i o njoj samoj, ako je uspela da probudi tako snazna osecanja u Mihailu. Svakako, njen je otac, kao i njegov sin - buduci kralj Petar I  - bio od normalnijih vladara srpskih - podizao je skole, osnovao muzej i biblioteku, te onda verujem da mu je i kcer rasla pod blagotvornim ocevim uticajem. Jer, nju je hteo i princ Danilo Crnogorski, tako da je izgleda bila, sto se ono kaze, in high demand. Eto, i Anastas ju je fotogafisao :) Pa ipak, ni jedno ni drugo nije se ostvarilo : ona se na kraju udala za izvesnog Milana Petronijevica, koji je bio diplomata u Istanbulu i Berlinu, a onda umrla u roku od par meseci posle svadbe, 1855., u dvadesetoj godini zivota. Ova me svadba i izbor mladozenje pomalo cude : knez Aleksandar je jos uvek bio knez srpski a za nju su ocito bili zainteresovani i vazniji i mocniji ljudi od nekog diplomate. Volela bih da znam da li je to onda bio brak iz ljubavi, koji je otac odobrio, imajuci cetiri kceri medju desetoro dece (!), ili je neki nepoznati interes bio u pitanju. Sve u svemu, citavo ovo zamesateljstvo cudi, a narocito ta Mihailova posveta. I prosto covek mora da se zapita, da je ta ljubav njegova bila ozbiljna i da je jos kojim slucajem bila uzvracena da li bi se Karadjordjev sin i Karadjordjev kum-ubica mogli sloziti oko buducnosti mladih i jedne pomesane dinastije ? Mozda bi i nasa istorija bila drugacija ili bar veoma interesantna (ne da joj i ovako nedostaje interesantnosti:)

O somborskom razresenju misterije Mihailovih misli koje se bore saznadoh iz emisije Iza naslova koja ide vec jedno duze vreme na RTS-u i koju izuzetno volim da gledam. Autor emisije je izvesna Katarina Glisic, izuzetno talentovana mlada osoba (zavrsila muzicku Akademiju a potom i glumu:) koja jeste jedna od retkih ljudi od duha na nasoj televiziji : u vreme kada televizijom dominiraju razni reality soui i razne druge gnusnosti i niskosti, kada je televizija kao medij, a nacionalna narocito, svedena na vecite reprize, veciti i sveprisutni CSI (u svim gradovima), razna kuvanja i druge nemastovite i bezsadrzajne programe ona je smislila i ostvarila emisiju koja je u svakom smislu u duhu najboljih godina programa RTS-a. Jer, ja se secam recimo skolsko-obrazovnog programa kakav je bio u moje (skolsko) vreme. Najvise na svetu volela sam one lake bolesti poput stomacnih tegoba ili neke prehlade kada se nije bilo dovoljno dobro za skolu ali se ipak skakalo iz kreveta i ukljucivao TV odmah posto roditelji odu na posao :) volela sam taj RTS i ono sto je on tada prikazivao : jer taj je program bio kvalitetan. Nije to samo nostalgija za tim izgubljenim vremenom i detinjstvom, tim nekim pred-vremenom punom arhetipskih predstava - tada je zaista bilo sta da se gleda. I umesto serija poput Boston Legal (protiv koje nemam nista u njenom premijernom terminu), ubistava i kuvanja tada su pustani Mikijeva radionica, Opstanak, Branko Kockica, Aca Postar, Metla bez drske ...gde je sada taj obrazovni program ? Moram da zakljucim da ga nema uopste , sem tih sasvim retkih pokusaja poput ove lepe emisije. I kao sto je na mene svojevremeno veoma uticala divna emisija Carobna frula (koju jedinu nisam nasla cak ni u tragovima na youtube) tako verujem da ce i ova emisija uticati na bar poneke mlade mozgove ispunjene sundom i kicom sa TV ekrana da se otvore i prema klasicnoj i (ili) u ovom slucaju starogradskoj muzici. Mastovito resene, i sto se tice enterijera i eksterijera u kojima su snimane, i sto se tice kostima i nacina prezentovanja, ova zasluzuje sve pohvale i , nadam se barem, da predstavlja neku nadu u novu tendenciju i na nasoj najstarijoj televiziji. (ta tendencija se ipak moze primetiti i po drugim znakovima, iako nisu uvek tako jasni : iako po mnogim svojim elementima na ivici nekog kica ti pokusaji zapravo predstavljaju hvale vrednu zelju da se izadje iz dosadasnjeg sablona funkcionisanja naseg javnog servisa : to su, pre svega, serije snimane po delima Mir-Jam, koju mnogi vole da porede, sasvim neopravdano, sa Dzejn Ostin, ali koja je ipak neuporedivo bolja nego bilo koje Porodicno blago, Srecni ljudi i slicni neuspeli klonovi vec prilicno sapunastog Boljeg zivota. Mora se priznati da je ovo ipak povratak nekoj predratnoj gradjanskoj kulturi u kljucu hrvatske serije Ratkajevi, samo sa malo manjka prigodne glume koja je u nasim serijama,sasvim nepotrebno, na ivici karikature. No, ostalo je za svaku i veliku hvalu - kamera, fotografija, izbor lokacija i narocito kostimi i rekviziti, enterijeri ... jer stvarno je vec malo dosta seljaka, belih ladji i baba koje se cesljaju dok neko selo gori. Doduse, jeste jako dugacak put od Mir Jam do Vuka , Dositeja ili Nusica ali ipak prihvatam Ivana Bosiljcica kao novog idola mladih , ma kako meni ne bio idol, pre nego Radosa Bajica ).

Julija se, izgleda, pokusala vratiti Mihailu u jednom trenutku, ali on je vise nije hteo - kako je pisala majci, koja je ionako sve vreme bila na strani MIhaila i korila budalastu kcer- "On me vise nece. Voli me,ali me nece ". S druge strane, on je , nesretan, ovako pisao : "Nemam je više, izgnao sam je. Ostao sam da u pustoti služim, a bezdno čeka." I tako bitisao u tom bezdnu sve dok ga nije obuzela ljubav prema Katarini. Julija se vise nije vracala u Srbiju, ni pokusavala da se pomiri sa Mihailom. Zbog njegove smrti razvod se nikada nije dogodio, a Julija se na kraju udala za svoga Karla fon Arenberga i zivela, ironijom sudbine, sa njim na Ivanki, tom bivsem Mihailovom imanju, postavsi grofica od Arenberga.

Nesretni Anastas "veran do groba, i preko groba" Mihailu, kako je pisala njegova kcerka Katarina, povukao se nakon knezevog ubistva sa dvora, iako su mu nudili da ostane kao dvoroupravitelj i pored mladog Milana Obrenovica. On je to odbio, odlucvsi da ostatak svojih dana provede u miru svog doma u Kosovskoj ulici (sada ta zgrada vise ne postoji), te da se posveti onome sto voli - citanju, odlascima na izlozbe i pomnom pracenju svih novina : uvek ljubitelj svega novog prvi je uveo telefonsku liniju u Beogradu :) Umro je 1899. godine, ne docekavsi XX vek i sva njegova cudesa. Rekao je u samrtnom casu :

"Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo! A sad je sve gotovo ..."

Citajuci razne stranice o ovim pitanjima shvatila sam da se Mihailom bavi Svetlana Velmar Jankovic u romanu Bezdno, koji je inspirisan izmedju ostalog i Mihailovim dnevnikom. Za taj roman ona je dobila i Ninovu nagradu a ja sam pomislila kako cu ga odmah po sledecem odlasku u Beograd kupiti. Ne lezi vraze u toj nameri me je odmah odvratila neobicna cena ove knjige od (cak) 1440 din. Cemu takva cena i iz kog razloga je ona takva - ne znam - ali tako Bezdno nece skoro postati deo moje biblioteke. Naci cu je ja vec u gradskoj biblioteci gde sam je i vidjala vec toliko puta, ne znajuci o cemu se tu radi (citala sam od Svetlane Velmar Jankovic Dorcol koji mi se izuzetno svideo pa sad vec duze vreme trazim neuspesno i Vracar, ali moja jos uvek poprilicna nezainteresovanost ili bolje receno - nedovoljna zainteresovanost za nasu knjizevnost proizveli su to da uopste ne obratim paznju na ovu knjigu). O knezu Mihailu postoji vise romana, od kojih sam procitala jedan, cini mi se onaj Baraninov, davno bese... ali knjiga koju pre svega veoma volim, iako izgleda za nju relativno malo ljudi zna, jeste Zapisi starog Beogradjanina od Koste N. Hristica, zbirke prelepih prica o starom Beogradu u kojoj ima pregrst i takvih iz vremena kneza Mihaila. Ovu knjigu izdao je Nolit 1989. godine i koju su do skoro prodavali budzasto a koju planiram uskoro opet pomalo da cituckam ...