Danas je taj dan, subota, koji donosi tu sitnu zivotnu radost zvanu kulturni dodatak u najstarijem dnevnom listu na Balkanu :) Doduse, i sreda nosi odredjenu radost sa slicnim poduhvatom u Novostima, medjutim mora se priznati da je subotnja Politika veci praznik :) a danas posebno jer donosi intervju sa dragim covekom Vladimirom Pistalom. I , dok u sebi razmatram cak pet potencijalnih blogo-tema evo jednog dela intervjua koji mi se posebno dopao :
Novo je to sto se Beogradjani vezuju u kolima i cekaju na zeleno svetlo na semaforu. Politicari su i dalje najnesposobniji i najbolje placen deo srpskog drustva. Nije se promenio ni raspevani dupevrteci besmisao na televiziji. Obnazene noge i grudi devojaka na Pinku i dalje predstavljaju erotsku anesteziju za sve sto nemamo i ne mozemo. Kada je Milenijum predstavljen u Francuskom kulturnom centru , jedna Francuskinja me je upitala da li jos uvek imam vezu sa gradom. Najjace sam vezan za Beograd kad se tek vratim sa puta i u posebnim danima koje nam bog udeli kao zlatnik prosjaku. Recimo kad su sad nedavno padali citavi komadi snega umesto pahulja. Svaka pahulja je bila kao komad vate kojom devojke skidaju sminku. Sedeo sam i gledao prozor kao ekran. Posle sam izasao da se prosetam. Ociscen deo ulice se iskrio. Kola su bila zatrpana. Jedan decko je udarao nogom svako drvo u drvoredu da sa njega otrese sneg. Prosla je cura u mini suknji bez carapa. Disuci kroz sal upitao sam je : - Zar vam nije hladno, gospodjice . Ona je odgovorila : - Ljubav me greje ...
Pistalo ce odrzati niz predavanja u Beogradu na Fakultetu politickih nauka ... lucky bastards :)
Putovanja vas nece nauciti samo broju mostova, crkava i gondolijera u Veneciji. Putujuci shvatite da biste mogli da vodite i drugaciji zivot, da biste mogli biti nesto drugo. Da zivot ima potencijala da bude drugo. Upijte kao sundjer - prosto gledanjem - pre nego sto vam iko ista objasni. Ucite onako kao sto deca uce - pre reci. Veza izmedju putovanja i detinjstva je zanimljiva. U inostranstvu skoro redovno naletim na nesto sto pamtim iz detinjstva, neku mogucnost zivota, naslucenu pa izgubljenu, koja se tamo zadrzala.
Kad je Beograd bombardovan 1999. godine, jedna gospodja, koju znam, postala je depresivna. Rasprostrla je fotografije svojih mnogih putovanja po podu. One su joj davale razloga za zivot.
Putujem sa beleznicom i zapisujem. Tek nameravam da saberem svoju zbirku putopisa. Moj odnos prema putovanjima nije potrosacki. Sto covek vise putuje manje se boji nepoznatih mesta i ljudi. Ne radi se tu o pukoj "sofisticiranosti", jer, kao sto poslovica kaze, sofisticiranost jednog coveka je naivnost drugog. Otvorenost je najveci poklon koji daju putovanja.
Evo blog ideje : hajde da izbrojimo u koliko filmova zapravo glumi Tom Wilkinson, i po kom sistemu uspe da se pojavi u skoro svakom..filmu
ReplyDelete