Citavog svog zivota radio je u jednoj radnji za prodaju metalne galanterije. U pola devet ujutro dolazio je na autobusku stanicu i hvatao prvi autobus koji je stizao za deset minuta. Ona je takodje radila citav svoj zivot u radnji gde su se prodavali konci, dugmad i druge sitnice. Obicno je ulazila u autobus tri stanice posle njega i silazila jednu ranije. Mora biti da su napustali posao u razlicite sate , jer se popodne nikad nisu sretali.
Nikad nisu razgovarali. Ako je bilo slobodnih mesta sedali su tako da jedno drugo mogu da vide. Ako je autobus bio pun, smestali su se na njegovu zadnju platformu, posmatrajuci ulicu , iako su oboje osecali prisustvo onog drugog.
Na odmor su odlazili istog meseca, u avgustu, tako da su se u prvim danima septembra gledali intenzivnije nego kasnije tokom godine. On se obicno vracao nesto crnji od nje, jer je ona imala veoma belu kozu i sigurno veoma osetljivu. Nijedno od njih nista nije znalo o zivotu onog drugog : da li je u braku, ima li dece i da li je srecno.
Tokom svih tih dugih godina upucivali su jedno drugom poruke koje nisu bile verbalne, a koje su se mogle tumaciti po volji. Ona je, na primer, imala obicaj da u tasni nosi neki roman koji je ponekad citala ili se pretvarala da ga cita. Njemu se to cinilo kao dokaz njenog senzibiliteta, na koji je on odgovarao svakodnevnom kupivinom novina. Drzao ih je otvorene na stranici medjunarodne politike, kako bi time sugerisao kako je dobro informisan i zabrinut za svetske probleme. Ako bi ponekad, iz ko zna kojeg razloga, ona izostajala s tog nezakazanog sastanka, on je gubio zanimanje za sve i ostaljao neprocitane novine na autobuskom sedistu.
Tako je, tokom jednog perioda, kad je ona bila bolesna, oslabio nekoliko kilograma i zapustio se do te mere da su to primetili i u gvozdjarskoj radnji gde je radio : neko ko se susrece sa strankama obavezan je da se svakodnevno brije.
Kad se napokon vratila, oboma se cinilo kao da su uskrsnuli : ona zato sto je bila operisana od neke stomacne perforacije koja joj je zivot dovela u pitanje, a na koju se nije zalila da ne bi izostajala sa sastanaka; on zato sto se razboleo od ljubavi i tuge. Ali, vec posle nekoliko dana posto su se ponovo sreli , oboje su povratili predjasnju tezinu i poceli su da se doteruju jedno za drugo kao ranije.
Nekako u to vreme on je napredovao na poslu postavsi sef radnje, tako da je kupio i agendu, belezeci nesto hemijskom olovkom u komplikovane odeljke koji su ukazivali na raznovrsne obaveze. Osim tog, poceo je i da nosi kravatu, sto je i nju obavezivalo, iako je bila vrlo doterana, da jos vise paznje posveti svojoj odeci. U to vreme vise nisu bili tako mladi , ali je ona pocela da stavlja velike mindjuse, sto je delovalo izazovno, tako da je on ludeo od zelje za njom. Strast, umesto da se smanjuje s godinama, sve je vise rasla, hraneci se njihovim cutanjem i cinjenicom da jedno o drugom nista nisu znali.
Prolazile su jeseni, proleca, zime. Ponekad je padala kisa i vetar je nanosio kapi na autobuska stakla, tako da bi se zamaglio gradski pejzaz. Tada je on zamisljao da je autobus njihova kuca. Napravio je i imaginarnu podelu prostora i odredio mesto za kuhinju, za njihou spavacu sobu i kupatilo. Zamisljao je zivot okupan srecom : zajedno bi ziveli u autobusu koji ne bi prestajao da kruzi gradom, a kisa ili magla stitili bi ih od pogleda spolja. Nije bilo ni Bozica, ni letovanja, niti uskrsnjih praznika. Sve vreme je padala kisa i oni su putovali sami , vecito, bez reci, ne znajuci nista o sebi samima. Zagrljeni.
Tako su postajali sve stariji, godine su se nizale, ali oni nisu prestajali da gledaju jedno drugo. I sto su bili stariji, sve vise su se voleli; a sto su se vise voleli, bilo im je sve teze da se priblize jedno drugom.
Jednog dana su mu rekli da bi trebalo da se penzionise, on to nije razumeo, ali su mu ipak pripremili sva dokumenta i zamolili ga da se vise ne vraca u gvozdjarsku radnju. Jos neko vreme nastavljao je da uzima autobus uvek u isti sat kao ranije sve dok jednog dana nije vise mogao da nadje opravdanje pred svojom zenom za te svoje cudne izlaske.
Osim toga, posle nekog vremena i ona se penzionisala i autobus je prestao da bude njihova kuca.
Oboje su vwnuli odvojeno. On je umro tri godine posle penzionisanja, a ona nekoliko meseci kasnije. Igrom slucaja, sahranjeni su u dve nise koje se nalaze jedna pored druge, gde sigurno svako od njih oseca blizinu onog drugog i oboje sanjaju da je raj autobus koji vozi bez zaustavljanja.
Huan Hoze Miljas, Samizdat B92, Beograd 2007.
Srecan dan zaljubljenih !
No comments:
Post a Comment