Sa pasnjaka do naucenjaka

Neverovatno je i sramno koliko malo znamo o ljudima koji su u neka jos posve smutna i teska vremena uspeli da prevazidju ne samo sredinu iz koje su potekli, ne cak samo ni veliku, svetlu i civilizovanu Evropu vec i Ameriku, taj udaljeni i tada jos pomalo divljacni kontinent, zastrasujuce dalek, po geografiji i po obicaju; ti su ljudi postali divovi, giganti covecanstva, koje medjutim izgleda znaju i postuju vise tamo, u toj daljini, nego sto je to slucaj ovde, iz zemlje i nacije iz koje su potekli. Naravno, mislim pre svega, ali ne samo, na trojicu takvih nasih velikih, ako ih uopste nasima jos smemo zvati : Teslu, Milutina Milankovica i gospodina sa fotografije levo - Mihajla Pupina. Sa Teslom jos najbolje stoje stvari; pored toga sto volimo najpre da kazemo da je bio Srbin, zbog disputa sa Hrvatima, secamo se jos poneke price : znamo da je mazio kao decak onu macku i bio odusevljen onim iskricama elektriciteta; znamo i to da se svadjao sa Edisonom oko onih sijalica i da je Edison njega pokrao; poznato nam je jos i to da se druzio sa Markom Tvenom i prevodio mu Zmajevu poeziju dok se on igrao sa njegov gedzetima; naravno, nema ni te umetnicke duse, koja vrlo malo mari za nauku, a da ipak ne zna bar to da nam je on zasluzan za ovaj osvetljeni svet u kome zivimo. Simpatican nam je i stoga sto je hranio golubove u Central Parku, i stoga sto je bio, sve u svemu, malo sasav. Sa Milutinom Milankovicem pak - stvari stoje potpuno drugacije : jedva da smo svesni da je taj covek postojao, mada je pre par godina bila izlozba o njemu u SANU; mozda smo naculi da se nesto bavio ledenim dobima i izracunavao neki kalendar; mozda jos i to o nekakvim kraterima na mesecu koji po njemu nose ime. Mihajlo Pupin nalazi se negde izmedju poznavanja Tesle kao gotovo neke licnosti iz legendi i Milankoviceve opskurnosti. Svi smo culi za njega, imamo i institut koji nosi njegovo ime; ali - koliko zapravo o njemu znamo?

Evo sta sam ja znala o Pupinu od ranije :

1) bio je naucnik

2) poreklom je iz Vojvodine ali je ziveo najveci deo zivota u Americi (gde je veoma uspeo)

3) njegov portret je naslikao Paja Jovanovic 1903. godine a koji se sada nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu

Za ovo (ne)znanje, kojeg se jako stidim, krivim direktno nase skolstvo. Ne znam kako vi ali ja se ne secam ni jednog jedinog casa u skoli koji je bio posvecen ovim ljudima. Naravno, moralo se uciti o njihovim pronalascima, teorijama i ponesto o patentima ali se to prvensveno odnosilo na Teslu, dok Milankovica niko nikada ni spomenuo nije. Verujem da bih tokom skolovanja imala potpuno drugaciji odnos prema (pre svega) prirodnim naukama da im je neko dao lice, nesto sa cim se da povezati. Jer, zaista je tesko poverovati u ono sto je moja profesorica iz srednje skole govorila - da je fizika zapravo poezija - kada se ona manifestuje uglavnom kroz ona dozlaboga dosadna izracunavanja kada ce se neka dva automobila sresti i tako to. Jeste, mislila sam ja, regular Shakespeare. Bas mi se fucka i kada ce se sresti i koliko je ubrzanje necega pod dejstvom neceg drugog i tome slicno. Niti sam se nesto ushicivala time da znam od cega se sastoji kuhinjski deterdzent i kako (i zasto) on rastvara masti. Tja, vazno je da ih rastvara :) Verujem da je to tako sa mnogim umetnicki nastrojenim drustvenjacima ovde na blogu. To nas sve, zaista, nije interesovalo, te smo lepo sedeli u poslednjim klupama i citali ... Hesea ili Rilkea na primer ... dok su oni, ti nasi nastavnici i profesori, crtali nesto nerazumljivo po tabli, nekakva slova i brojeve. No, da je neko uzeo na sebe da nam priblizi te ljude, isprica nesto o njima, o vremenu u kome su ziveli, o njihovim teznjama i slicno - verujem da bi sve bilo drugacije. Nekima od nas potrebno je lice koje stoji iza tih brojeva i formula. Cak i matematika moze biti interesantna ako se predstavi onako kako je to ucinio Deni Gedj u - Papagajevoj teoremi. Znaci, moguce je. 

Od pre nekoliko godina znam jos nesto o Pupinu : napisao je autobiografiju. Ta njegova autobiografija, napisana na engleskom, prevedena je kod nas kao Sa pasnjaka do naucenjaka; odmah sam se zainteresovala, no, desilo se tako da sam tek sada naisla na nju u biblioteci i sinoc pocela da je citam. Ova Pupinova autobiografija  (u originalu From Immigrant to Inventor) izasla je 1923. godine u Americi; 1929. godine u Srbiji se pojavio prevod. Cudno mi je, medjutim, sto su toliko cekali da se dosete da je prevedu - jer, Pupin je za ovo svoje delo zapravo dobio Pulicerovu nagradu ! i ne samo to vec je ova knjiga (doduse u skracenom izdanju) bila uvrstena u skolsku lektiru u Americi. Isprvite me ako gresim ali mislim da to nikada nije bila i kod nas. Knjiga koju ja citam novo je izdanje, iz 2009. godine, koje je izdao Zavod za unapredjivanje obrazovanja i vaspitanja i Istrazivacki centar ICNT ; dopunjeno je potpunom listom patenata kao i korisnim komentarima. Sve u svemu knjiga koji nije bas obvious choice za nas drustvenjake, ali izbor koji i nakon samo pedesetak strana vec mogu od srca da preporucim. To stoga sto ne samo sto smatram da je lepo, pa cak i duznost, nesto znati o ovakvim ljudima (za mene zaista jedini pravi oblik patriotizma : znati svoju istoriju,u najsirem smislu, koje su i oni deo i njeno mesto u istoriji sveta) vec i stoga sto je on zaista lepo pisao, o cemu govori i ta Pulicerova nagrada. On pise jednostavno i elegantno, kao sto kazu da je i Tesla pisao; prevod je takodje veoma lep i u duhu vremena u kome je delo nastalo, tako da se cesto zaboravlja da je Pupin uopste i pisao na engleskom jeziku. 

Vec iz predgovora saznajemo svasta uzbudljivo sto najavljuje zanimljivosti na koje ce se kasnije naici u knjizi : ne samo sto je bio cenjeni naucnik i profesor na Univerzitetu Kolumbija, te predsednik raznih institucija i udruzenja, izmedju ostalog i americke akademije nauka, Pupin je bio i poprilicno uticajna licnost : licno je poznavao predsednika Vudro Vilsona te je, izgleda, memorandum koji je njemu  Pupin poslao 1919. godine direktno zasluzan za stvaranje one Jugoslavije kakvu smo posle znali : Banat, Bled, Dalmacija, Medjumurje, Baranja i deo Ohridskog jezera tako bi bili izgubljeni a Pupinovim doprinosom su ipak bili dodati novoj drzavi. Pored toga Pupin je i materijalno drzavi pomagao tokom prvog svetskog rata a narocito nakon njega : on licno izdvojio ogromnih 100 000 $ za obnovu crkava, skola i muzeja; potom jos 25 000 i 50 000 $ za memorijalni fond svoje majke i svoj, usmeren ka stipendiranju ucenika. Pomagao je i muzeje (Narodni muzej u Beogradu i Umetnicki muzej u Zagrebu) a na kraju ostatak svoje imovine dodelio svom Kolumbija univerzitetu, kako bi se finansirala istrazivanja u fizici i fizickoj hemiji. Od 1927. godine na Kolumbiji postoji zgrada Odseka za fiziku koja nosi naziv Pupinova laboratorija u kojoj je potom doslo do velikih otkrica i napretka u nauci : dvojica njegovih ucenika dobili su Nobelovu nagradu. 

Pored toga sto je lepo napisana, pitko i sarmantno, Pupinova autobiografija nudi i mnoga saznanja o zivotu tog vremena. Naravno, on pocinje svoju pricu od detinjstva u Idvoru, malom banatskom mestu koje se danas nalazi u okviru opstine Kovacica, odakle poticu svi oni slikari naive. Tada je to, razume se, bila Austrugarska, onaj ugarski deo, gde su od kraja 17. veka ziveli srpski granicari. Od takvih i Pupin potice i on se time veoma dici : to je svet koji je u velikom broju (od nekih 70 000) sa Arsenijem III Carnojevicem presao iz turske Srbije, preko Dunava, u Monarhiju. Tom prilikom postignut je sporazum po kome su Srbi dobili privilegije da bi se zauzvrat borili protiv Turaka koji su jednako nadirali u zelji da prodru do Beca. To su, dakle, bili ratnici, te ni jedna generacija nije bila postedjena ratovanja. Medjutim, nakon revolucije 1848/49 u kojoj se i mladi Djura Jaksic borio, car je, reklo bi se nicim izazvano, te privilegije ukinuo te ostavio Srbe, koji su se, dakako, borili na strani krune, Madjarima na odmazdu. Tada su portreti cara, koji su do tog trenutka jednako stajali u svim srpskim kucama, pored slavske ikone i portreta patrijarha, skinute sa zidova. Pupin je smatrao da je ovom izdajom od strane cara otpoceo kraj tog carstva i zacetak zarkog nacionalizma kod Srba (mada ne samo kod njih) koji su do tada voleli zemlju u kojoj su ziveli. Taj nacionalizam veoma je prisutan i kod Pupina, kao i veliki ponos time sto je potomak hrabrih granicara. 

No, ovi su se granicari, pored Turaka i, kasnije, Madjara, borili i u svim drugim ratovima koje je vodila carska kruna, pa tako i u Napoleonovim ratovima pa i u Italiji tokom vremena Garibaldija koga su veoma simpatisali iako su se protiv njega tukli. Pupin opisuje te sedeljke, posela kako ih on zove, kada su se, s veceri, okupljali u kucama, pored vatre, da bi pripovedali price iz tih ratova, opisivali sve sto su videli i onda jos povlacili neke veoma simpaticne paralele koje su me ne malo zasmejale : u svom shvatanju stvari, veoma pod uticajem legendi, narodne poezije i biblijskih prica, ovi mahom nepismeni ljudi koje je Pupin smatrao mudracima, poredili su tako strane vodje sa srpskim te je Garibaldi bio italijanski Karadjordje, Linkoln americki Kraljevic Marko ;) Tesko nam je sada vec da zamislimo to vreme, te mracne noci i pripovedanja pored vatre, te narodne pesme koje su za njih bile istorija i jedna vecno zivuca stvarnost; to nepostojanje drzave, radjanje neke nacionalne ideje i svesti sa obe strane Dunava i vaznost Svetozara Miletica, na primer, u srcima tadasnje omladine; on je nama sada vec samo Mestrovicev spomenik tamo ispred katedrale.

Pupin govori o tome jer je takav okvir imao njegov najraniji zivotni dojam; cak je u par navrata i umalo izbacen iz skole u Pancevu zarad tog mileticevskog nacionalizma; no on govori i o drugome - o cuvanju volova tokom letnjih noci i komunikaciji koju su decaci izmislili zabodenim nozevima u zemlju; potom o svojoj nepismenoj majci koja je medjutim izvanredno poznavala Bibliju i koja mu je, govoreci o sv. Savi promenila misljenje o ucenju i skoli koja ga je do tada slabo interesovala; ta majka je donela i presudnu rec u svadji sa ocem a povodom Bendzamina Franklina i sv. Ilije, sto je meni za sada medju najsimpaticnijim epizodama : naime, vrativsi se iz skole u Pancevu na ferije Mihajlo je jedva docekao da na poselu isprica sta je sve naucio a narocito ono o gromovima i munjama i kako oni nastaju; medjutim, nakon sto je to ispricao kroz pricu o Bendzaminu Franklinu, otac ga je optuzio za jeres : ta, svi znaju da gromove stvara sv. Ilija kada se kolima kroz raj vozi ! Zar on zaista smatra da je taj amerikanac, koji se igra sa zmajevima kao neko derle, pametniji od mudraca iz Idvora ? Mihajlo je utekao, plaseci se oca; no, majka je bila ta koja je rekla kako, zaista, nigde u Bibliji nema dokaza da sv. Ilija proizvodi gromove; mozda je amerikanac ipak u pravu. Tako su se Mihajlo i otac izmirili :)

Ova majka bila je ta koja je insistirala da Mihajlo ide u skole. Posle incidenta sa gazenjem carske zastave, kada je opet bio pred iskljucenjem iz skole, roditelji su pristali da ga, po predlogu pancevackih prote i ucitelja, posalju u Prag. On o sebi tada govori kao o decaku, iako je izgleda imao tada vec 19 godina; pa opet, i sa toliko godina gotovo je nemoguce zamisliti kako je njemu taj put izgledao a kako njegovim roditeljima. Mi sada drhtimo kada nam deca idu na ekskurzije sa svojim drugarima i profesorima; on je u svet posao sam, sa nesto malo novca, preobuke, jednim kozuhom i subarom; imao je i pecenu gusku koju su mu, medjutim, ukrali jos pre Sremskih Karlovaca. Trebalo bi zamisliti nekoga ko nikada u zivotu nije izasao iz Banata, kojemu je Pancevo bilo vrhunac svakog puta : i taj sada treba da se vozi brodom do Budimpeste, potom pronadje tamo zeljeznicku stanicu i sedne u pravi voz, a da uopste ne divani Madzarski, i onda jos u po noci presedne u drugi jedan da bi stigao u Prag. Pa ipak, kao u nekoj bajci u kome junaci dozivljajvaju razne nesrece da bi im onda ipak dosla malo nadana i ocekivana pomoc, i Mihajlo je imao srece : u Budimpesti, koja ga je svojim sjajem i velicinom odmah pomutila, prepoznao ga je po subari i kozuhu jedan Srbin; on ga je ukrcao na pravi voz. Medjutim, Mihajlo je prespavao trenutak kada je trebalo da presedne u voz za Prag, te je umesto u njega stigao u - Bec. Tamo su ga docekali neljubazno i prezrivo. Jako je smesan momenat kada ga odvode kod nekakvog upravnika zeleznice ili sto slicno : 

Okovratnik, rukavi i kapa ovog coveka bili su izvezeni zlatnim siritom, a izgledao je tako strog i ozbiljan kao da je citava carevina na njegovim plecima i on vodi o njoj brigu.

- Kapu dole, nevaspitana seljacino ! Zar ne znas kako se stoji pred pretpostavljenim ? promrmljao je on obracajuci mi se. Spustio sam svoje sarene torbe, skinuo kozuh i pokrio njime torbe, skinuo subaru i onda sam ga pozravio na tipican granicarski nacin. Pomislio sam u sebi da je preda mnom sam car , a ako je tako, pomislio sam, da li je saznao da sam na proslavi prvog maja u Pancevu gazio njegovu zuto-crnu zastavu. Konacno, sabrao sam svu snagu i poceo da se izvinjavam :

- Vase milostivo velicanstvo, oprostite mi sto nisam ukazao duzno postovanje svojim pretpostavljenim, ali ovo je za mene nepoznat svet i strah za moje stvari kriv je sto mi ruke nisu bile slobodne, tako da nisam skinuo svoju subaru kada sam pristupio Vasoj blistavoj uzvisenosti.

 Primetio sam da je ovaj nas razgovor privukao paznju osoba oko nas, a  narocito doje starijih putnika, jednu gospodju i gospodina.

- Sto se plasis za svoje torbe ? - rekao je ovaj visoki cinovnik. Nisi na divljem Balkanu, zemlji lopova. U Becu si, u prestonici njegovog velicanstva cara Austro-Ugarske.

- Da - odgovorio sam - ali samo pre dva dana su mi ukrali iz jedne od ovih torbi pecenu gusku u carstvu njegovog velicanstva, a moj otac mi je pricao da su bas ovde u Becu pokradena sva prava i povlastice Vojvodine i Vojne granice.

Onaj par koji se za razgovor zainteresovao, na kraju mu je kupio kartu do Praga. Posto je delio sa njima kupe u vozu saznao je da su oni Amerikanci (  Amerika ! - uzviknuo sam uzdrhtao od uzbudjenja. Onda Vi mora da znate mnogo o Bendzaminu Franklinu i njegovom zmaju, i o Linkolnu, americkom Kraljevicu Marku. :))) Tako je Mihajlo jos jednom imao srece pa je stigao i do Praga citav, mada bez guske. 

Ovakvih epizoda ima dosta i on se uopste ne libi da pokaze svu divnu naivnost sebe mladica koji tek sto je nos promolio iz Idvora, banatskog sela. Veoma je sarmantan, ima osecaj za smesno a u isto vreme, govoreci o svemu tome bez nekakve samoironije vec i sa cak ponosom, cini da moj smeh bude sasvim blagonaklon. Jer, zaista sam se par puta zasemejala od srca, naglas. Mihajlo u Pragu nije ostao dugo niti se pokazao kao neki odlican djak : kao sto je u Pancevu bio zauzet druzenju sa srpskim nacionalistima - tako su ga ovde odmah usvojili ceski; pitanje je kako bi se sve to zavrsilo da mu naprasno nije umro otac; on potom ubrzo odlucuje da spakuje svojih par stvari i ukrca se na brod za Ameriku. Da bi ovo postigao morao se odreci tako reci svega - prodao je svoje knjige, svoj kozuh i subaru; kada je platio kartu imao je samo ono odelo koje je na sebi nosio, par kosulja i - 5 centi. Danas je nama potpuno nezamislivo da bi se usudili da se uputimo tako sami u Ameriku sa tako malo znanja o svetu, sa apsolutnim neznanjem engleskog jezika, bez ikakve zavrsene skole ili zanata i sa tih nistavnih 5 centi u dzepu; medjutim, vec na samom pocetku autobiografije on kaze :

Kada sam se iskrcao pre cetrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u dzepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila nista grukcija. Mladi doseljenik, kao sto sam ja tada bio ja i ne pocinje nista dok ne potrosi sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrosio na jedan komad pite od sljiva, sto je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje sljiva a vise kostica ! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo vise vremena da ih utrosim, verovatno na slicne stvari, a borba za opstanak koja me je ocekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreca da se ovde iskrca bez prebijene pare u dzepu; za mladog coveka uopste nije nesreca biti bez novaca, ako se odlucio da sam sebi krci put samostalnom zivotu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teskoce sa kojima bi se skuobio.

Tako je on, bez igde iceg, krenuo put Amerike, u zemlju Franklina i Linkolna; kao sto rekoh, prodao je gotovo sve sto je imao, tu ukljucivsi i kozuh i subaru :

Na put sam posao sa jednim odelom na sebi, nekoliko kosulja i jednim turskim crvenim fesom koji niko nije hteo da kupi. I zasto da covek lupa glavu oko tople odece kada ide u Njujork ? Zar nije Njujork mnogo juznije od Panceva, i zar se moze pomisliti da Amerika nije topla zemlja kad se covek seti onih brojnih slika golih indijanaca. 

...

Nekoliko dana kasnije, moj brod Vestfalija, krenuo je na put 12. marta 1874. godine. Posle nekoliko dana moja majka je primila pismo poslato iz Hamburga, u kome sam joj najtoplijim recima objasnio da sam, po mome misljenju, prerastao skole, ucitelje i nastavne metode u Pragu i da sam radi toga resio da otputujem u zemlju Franklina i Linkolna, gde je narod mudriji i zna vise nego sto je sam sv. Sava znao. Uveravao sam je da cu sa njenim blagoslovom i pomocu bozjom svakako doci do uspeha i obecao joj da cu se uskoro vratiti obogacen velikim znanjem i pocastima. 

Tako je Mihajlo sa nekim meni gotovo neshvatljivim pouzdanjem - koje je jos samo u to vreme valjda i postojalo - odlazi u Ameriku. Sta je posle bilo i na koji nacin cekam da saznam od njega i njegovih reci. Stigla sam to trenutka kada je napustio svoj prvi posao u Americi (koji je ukljucivao pazenje na dve mazge koje vuku djubrivo) i sada krece dalje; jedna njemu draga devojka, koju je iz miloste zvao vila pomogla mu je u medjuvremenu da savlada engleski; jednom posto se izjasnila da misli da je smart on se jako trudio da to i pokaze. Uskoro je vec sasvim lepo mogao voditi razgovore pa joj je pricao o Kraljevicu Marku a ona njemu o, recimo, Vasingtonu. Na kraju cu jos dati i malo duzi deo njegovog opisa puta, da bi se stekla potpunija slika  o tome sta je on sebi preduzeo tim putovanjem, kao i deo po samom prispecu. Sve ovo o cemu sam govorila nalazi se u prvih pedesetak strana knjige te se  nadam da je to bilo dovoljno da nekoga zainteresuje da procita je procita i sazna o Pupinu od Pupina, a bez velikih spoilera :) Mozda predlog za sajam, mozda za biblioteku.

Opis putovanja ka Novom svetu koji sledi interesantan je vec po sebi; meni je dodatno interesantan i stoga sto se tako i moj jedan pradeda uputio ka zemlji americkog Karadjordja te pokusavam da zamislim sta je tada doziveo i video. Ovaj moj pradeda nije, medjutim, tamo dugo ostao : po izbijanju I svetskog rata on je odlucio da se vrati preko sedam mora nazad u Srbiju i bori za nju. Nestao je u tom ratu, sto se kaze, u akciji. Ta njegova, ma koliko kratka, americka avantura, budi u meni raznorazna pitanja i maste. No evo sada ovog Mihajla kako opisuje svoje putovanje preko Atlantika :

Onaj ko nije presao burni Atlantik u martu, u jeftinoj klasi iseljenickog broda, taj slabo zna sta su muke. Ja sam zahvalan zvezdama sto su ondasni iseljenicki zakoni bili drukciji od danasnjih, jer da nije bilo tako, ja danas ne bih bio medju zivima. Izdrzati sve one muke na uzburkanom Okeanu, a pri tom ocuvati onu ruzicastu sliku o obecanoj zemlji, veliko je iskusenje za decacke nerve i njegovu fizicku snagu. Ali doziveti da budem vracen bez pare u dzepu i bez ruzicastih snova, bilo bi previse za svakog coveka, osim ako nije lisen svakog tananijeg osecanja. Mnoge noci sam proveo na iseljenickom brodu pribijen uz topli dinjak i pomicao se cas tamo cas ovamo da bih izbegao nalete hladnih vetrova. Sve sto sam imao na sebi bilo je jedno lako odelo. Ostalo sto sam nekad imao pretvorio sam u novac da bih kupio kartu za brod. Nije mi preostalo nista novca da bih mogao kupiti strunjacu i cebe za moj lezaj na brodu. Zato i nisam mogao da tamo spavam za vreme hladnih martovskih noci iz krajnje neudobnosti. Da nije bilo toplog brodskog dimnjaka, verovatno bih umro od hladnoce. U pocetku sam se morao boriti da bih obezbedio sebi mesto pored dimnjaka, ali kada su iseljenici shvatili da nemam tople odece, prestali su da me potiskuju ... U jednom naletu vetra odleteo mi je sesir sa glave i sve sto mi je ostalo da se pokrijem, bio je jedan crveni fes kakav nose Srbi u Bosni. Samo providjenje me je spasilo da i njega nisam prodao u Pragu. Ali zbog fesa vecina iseljenika je smatrala da sam Turcin pa se nisu mnogo osvrtali na moje tegobe.

Uprkos svega, u toku dana osecao sam se snazan i jak, ali nocu moje srce je uznemireno treperilo kada sam usamljen u strasnom mraku stajao uz dimnjak i nazirao bele penusave vrhove talasa koji su bili veliki kao planine, a jurisali su na zaljuljani brod kao podivljali zmajevi. Samo cvrsta vera u boga i uverenjeda ce uslisiti molitve moje majke, dala mi je snage da savladam strah i da se hrabro suocim sa strahotama razbesnelog okeana.

Cetrnaestog dana, rano izjutra, ukazala se niska obala Long Ajlenda. U sarenoj gomili uzbudjenih iseljenika verovatno nije bilo srecnijeg coveka od mene kada sam ugledao obecanu zemlju. Bilo je vedro, blago i suncano martovsko jutro, a kako smo se priblizavali njujorskoj luci, topli suncevi zraci kao da su topili onu hladnocu koja se sakupila u mom telu od stalnog izlaganja ledenim vetrovima severnog Atlantika. Osecao sam se kao neka druga osoba, a svaki novi prizor koji se ukazivao sa broda u toku priblizavanja Novom svetu kao da mi je nagovestavao da cu biti docekan dobrodoslicom. 

Oko broda je sve vrvelood zivota i uzurbanosti a to je dostiglo vrhunac kada smo usli u njujorsku luku. Prizor koji se tada ukazao pred mojim ocima bio je nov i zadivljujuci.  Prvi utisci iz Budimpeste i Praga bili su bleda slika prema ovoj velicanstvenoj stvarnosti koja mi se ukazala u njujorskoj luci. Bezbrojni camci bili su nacickani uz obe obale ove velike reke; razne vrste brodova jurili su brzo u svim pravcima po zalivu; mnogobrojni brodovi za prevoz putnika bili su puni ljudi i izgledalo je da jedna grupa zuri na jednu stranu dzinovske metropole , dok druga sa istom zurbom hita da se prebaci na drugu stranu obale. Cinilo mi se da svaka od ovih gomila zuri da bi obavila neke vazne poslove. Grad na obe strane obale izgledalo je da brekce od raznih poslova.

...

Kad je brod prosao mimo Kasl Gardena, cuo sam nekog ko je rekao : "Ovo su vrata Amerike". Posle nesto vise od jednog sata svi smo stajali pred ovim vratima. Iseljenicki brod "Vestfalija" pristao je u Hobokenu, a onda nas je jedan manji brod prevezao u Kasl Garden. Bili smo pazljivo pregledani i ispitani. Kad dodje red na mene, cinovnici koji su nas ispitivali vrteli su glavama kao da im se cinilo da nisam za iskrcavanje. Priznao sam im da imam samo pet centi u dzepu, da nemam nikog poznatog u Americi i da nikog u ovoj zemlji ne poznajem izuzev Franklina, Linkola i Heriet Bicer Stouv, ciju sam pricu "Cica Tomina koliba" citao u prevodu. Moj nastup napravio je veliki utisak na jednog od cinovnika koji je bio bez noge i oslanjao se na staku. Pogledao me je ljubazno a oci su mu veselo bljesnule i obratio mi se na nemackom : "Imao si dobar ukus kada si birao svoje poznanike u Americi."

Pupinova knjiga se na internetu moze citati ovde.