Winter holidays must haves : bare necessities :)

(pre no sto zapocnem ovaj praznicni blog moram napomenuti da mi se zbog naslova sada neprestano vrti ona pesmica iz crtanog filma  Knjiga o dzungli - Bare necessities; ovo kazem ne stoga sto sam odabrala ovu pesmicu kao ilustraciju onoga sto cu pisati vec zato sto bih (he,he) da se ona jos nekome vrti u glavi tako uporno kao meni ... a svi znamo kako su takve zaraze lako prenosive ;)

1. Sneg
checked

Kao veoma mala, dok su moju sestru i mene jos cuvale bake, budila sam se vrlo rano zimi, sto bi se reklo - u cik zore - kako bih proverila nije li mozda pao sneg. Taj sneg ja sam uporno i gorljivo cekala sto stoga sto sam ga uvek volela a sto zato sto je sneg bio siguran znak da pocinje ono najmagicnije doba godine i da se Nova godina blizi. I dan danas, razumu uprkos, volim sneg te se radujem prvom snegu kao nekakvom izuzetnom dogadjaju. Znam ja sve o tome kakav haos sneg stvara, da su putevi neprohodni, da zadaje muke onima koji ga moraju cistiti, da su citava sela odsecena od sveta a gradski saobracaj nemoguc; no, posto ne zivim na selu i posto se nisam mnogo ni vozala gradskim prevozom u svom zivotu - ovakve brige mene nikada nisu mnogo morile. Tako da mi je nemoguce da shvatim ove zimske praznike bez snega te smatram jos i to da nema mnogo otuznijih stvari nego sto su to Bozici i Nove godine bez njegove beline, narocito na onih bljutavih desetak stepeni kada nit je hladno nit je toplo a onda jos stane i da pada kisa. Bljak. Takodje nisam neki fan ni onih toplih i suncanih praznika, kada se ima osecaj da smo, eto, odlucili da docekujemo novu godinu na prolece. Doduse, priznajem da je to onda najzgodnije za onaj silni svet koji provodi docek na ulicama no meni taj cekamo novu godinu u zemlji vecnog proleca momenat nikada nije bio zanimljiv. Preko je potreban White Christmas, kako bi carolija bila potpuna.

Za ovo moje shvatanje verovatno su najzasluznije stare cestitke na kojima je vecito bilo snega i kucica u snegu, crkve ili citavog sela koji su zavejani, dok se ljudi veselo klizu, deca prave sneska i svi su rumeni i zadovoljni dok iznad njih Deda Mraz u sankama prolazi nocnim nebom. Takve idilicne predstave lako se zadrze u umu deteta te tako i kada porastemo (neki od nas:) zelimo da bar mesec dana, dok ne prodju svi ti praznici, zivimo u nekakvom bajkovitom snow globe-u. Pored toga - pa sneg je stvarno prelepa pojava koja sve cini drugacijim, bajkovitim, tihim, cistim, divnim. Cak i neko najobicnije smetliste vise nije tako ruzno kada ga pokrije sneg, da ne govorimo o krosnjama drveca, stazicama i krovovima kuca. Bez snega ne bi bilo ni sankanja a ja se jos secam kako smo odmah jutrom 1. januara sa tatom jezdili na sankama kroz potpuno i zacarano pustu Knez Mihailovu ka Kalemegdanu i nasem brdascetu. Cak smo izasli i u novinama jednom :) Bez snega nema pravljenja sneska velikih po parkovima i malih na prozoru, kada se ukradu neki dugmici iz kutije sa sivacim priborom i sargarepe iz frizidera. Nema ni sedenja na radijatoru pored prozora da bi se gledalo kako veju pahulje, niti pravljenja andjela. Sneg je vrlo romantican i bajkolik; on cini svet lepsim a praznike magicnijim.

2.Pisanje cestitki

U mojim decjim dnevnicima vec od septembra, kao kakva mantra, svaki dan je ponavljano - jos toliko do bakinog rodjendana (1. decembar), jos onoliko do pisanja cestitki, zatim do katolickog Bozica i onda do Nove godine. Tako se odbrojavalo a sa svakim ovim dogadjajem blizilo se glavnom, onom najocekivanijem, kome su ovi prethodni sluzili kao neko zagrejavanje i uvod. Najcesce je to bilo da bi prvo pao sneg, potom bi usledio taj bakin rodjendan a onda ubrzo potom i pisanje cestitki. Do tog trenutka uzbudjenje je vec bilo na veoma visokom nivou :) U detinjstvu se secam da smo primali podosta cestitki ali da smo ih i pisali, sto je za nas predstavljalo nekakav carobni ritual. Eto, toliko mi je bio vazan da se nasao i na tom svakodnevnom odbrojavanju kao zaseban event. Doduse, kao skroz male nismo ih toliko pisale (to je cinio tata koji i dan danas ima najlepsi rukopis:) koliko smo birale koja ce cestitka kome da se pise. Kasnije smo i same razmenjivale cestitke sa svojim skolskim drugaricama mada moram priznati da je to najcesce bilo tako da bi mi dobile cestitku tek onda kada te nase drugarice dobiju od nas. Retko ko je, vec tada, uzimao da napise svoje zelje sam od sebe. Kasnije je to bilo jos gore te smo moj verenik i ja prve cetiri zajednicke godine redovno slali i po trideset cestitki a da smo dobijali mozda jednu ili dve. Neko bi rekao - pa dobro, ne pises ih samo stoga da bi i ti dobio; ali, nije bas to tako. Covek se ipak razocara jer (mislim s pravom) smatra da je to vec nedostatak nekakvog obzira pa cak i gradjanske kulture da cestitke redovno primas a ipak ne nadjes za shodno da paznju uzvratis. Sticajem okolnosti poslednje dve godine ni mi nismo nesto slali cestitke no mislim da cemo to nastaviti. Smatram to divnim obicajem jednog lepseg, intimnijeg gradjanskog sveta koji nestaje a onda samim tim postaje i dragoceniji.

3. Pokloni

checked

Kupovina poklona trebalo bi da bude jedna vesela stvar pa ipak cesto jeste veoma stresna i naporna., narocito kada se sve radi u poslednji cas. Zelimo da kupimo nesto sto ce nama dragu osobu obradovati i sto ce joj se dopasti, pa ipak, postoji sansa da u tome omasimo. Kaze se da se poklonu u zube ne gleda i da je svaka paznja lepa ali to nije bas sasvim istina. Ne ukoliko onaj ko poklon kupuje uopste ne razmislja o osobi kojoj poklon sprema. Verujem da bi se ipak trebalo voditi racuna o ukusu i interesovanjima te izbeci da nekome ko ne voli i ne slusa dzez, na primer, kupimo box set nekakvog Majlsa Dejvisa ili onome ko uopste nema probusene usi takve mindjuse. Ako se poklon vec kupuje trebalo bi o ovakvim stvarima  misliti istovremeno vodeci racuna da ne dodje do overthinking(a). S druge strane ne volim mnogo narucivanje poklona niti kupovinu na licu mesta, tipa setamo tako i naidjemo na nesto, odmah i kupimo to - meni od tebe, za Novu godinu. Tja. Volim da ne znam sta se krije iza ukrasnog papira cak iako su tako vece sanse da mi se kupi nesto sto me uopste ne interesuje. Volim misteriju i onaj momenat pred otpakivanje kada se jos ne da naslutiti sta je to. I, da, slazem se sa Balasevicem koji kaze izes mekane poklone :))) a to prosirujem i na sve korisno na ovom svetu; dakle ne volim mekane i prevashodno korisne, sensible poklone. Za ovu moju razmazenost kriv je (a ko bi drugi) moj otac koji je uspevao da nam za Novu godinu nabavi najfabuloznije igracke koje su uopste kod nas postojale. Radio je dugo u jednoj velikoj firmi i bio glavni bas za nabavku igracaka. To, onako, dodje kao da nam je tata bio nekakav Deda Mraz licno ili barem upravnik onih elfova koji igracke prave. U tim nasim paketima, dok smo jos bile male, pa i kasnije, uglavnom nije bilo korisnih i mekanih vec sve same divne stvari. Iskvario me je za buducnost ;)

Kod nas je poklone donosio Deda Mraz; imali smo mi i tog Bozic Batu kod bake ali on nam nekako nije bio toliko zanimljiv koliko Deda Mraz. Ipak smo mi jos uvek bile one generacije pionira. Deda Mraz je dolazio 31. decembra pred ponoc, gasilo se svetlo i pevalo Deda Mraze, Deda Mraze ne skreci sa staze a onda bi on pozvonio na vrata. U velikom uzbudjenju oblacili smo tada jakne i palili prskalice i tako izlazili u tamu hodnika gde su nas cekali pokloni na stepenicama. Deda Mraz je vec bio otisao, naravno, ima on jos mnogo poklona da razdeli, ne moze se bas svuda jos i zadrzavati. Taj Deda Mraz nekada je medjutim umeo da se sunja hodnikom, to nam je javljala prva komsinica sva prenerazena. Tata ga je jednom video kako prolece na svojim sankama bas pored nase zgrade, ali dok smo mi stigle do prozora vec je otisao. A cak je i Petar Pan tom prilikom bio sa njim, pomagao mu je da podeli poklone. Nije ni cudo sto smo verovale u Deda Mraza skoro do treceg razreda, u stvari, do momenta kada sam se jednom prilikom nasla kod tate na poslu pa su me pustili da lunjam skladistem igracaka; tada sam nasla neke od poklona Deda Mraza u tom skladistu i posumnjala da tu postoji neka veza. A i komsinici sam prestala bas skroz da verujem.

4. Jelka 

checked

Jednostavno ne mogu da zamislim praznike bez ukrasene jelke i drugih dekoracija; to mi izgleda jednako strasno i tuzno kao, recimo, rodjendan bez torte. Mozda cak i gore od toga s obzirom da zimske praznike volim vise od rodjendana a uvek je tako i bilo. Jelku su za Bozic kitili Nemci a onda su to preko princa Alberta, nakon sto se on ozenio kraljicom Viktorijom, poceli i Englezi. Ubrzo se ovaj obicaj, koji zapravo potice od starih Rimljana, prosirio celom Evropom. Nisam sigurna kako je tacno on stigao do nas, ali verujem da je put ovog lepog obicaja bio dvojak : katolici su ga preuzeli iz Austrougarske a pravoslavci ili po ugledu na katolike ili od Rusa. Valjda ce u nekim novogodisnjim novinama ili na blogu biti price i o tome pa cemo se obavestiti. (ima kod Amarilis na novoj adresi ! ;) kao i sa vecinom nasih hriscanskih obicaja koreni njihovi nalaze se u paganizmu, ponajcesce kod Rimljana, pa tako i ova okicena jelka ili bor, uopste te zimzelene biljke. S modernim dobom ove jelke su dobile i svoju vestacku zamenu koja nikada nece biti bas prava zamena, ma koliko lepo one sada izgledale, ali koje tako spasavaju mnoge jelke smrti i posleslavskog djubreta. 

Takvu jednu vestacku jelku nasi su kupili kada sam se ja rodila te je ona, veoma voljena, pozivela i nekih dvadesetak godina potom. Toj jelki mi smo pevali, svecano je docekivali i onda zaljubljeno je gledali sve dok roditelji ne kazu da je vreme da se opet sa njoj oprostimo na narednih godinu dana. To je bio veoma tuzan momenat, opet smo joj pevali pre no sto je zatvorimo u kutiju; sav posao je, uglavnom, tata obavljao cak i kasnije : kao sto rekoh u jednom komentaru - to je sve bilo tako tuzno da nas dve to nikako nismo mogle podneti. 

Pa ipak, ma koliko mi voleli tu nasu jelku, ipak sam strasno zudela za pravom jelkom te mi se ponekih godina ispunjavala zelja da kupimo i tu pravu. Tako smo ponekad imali po dve jelke :) Jer, jeste tacno sve to o cuvanju zivota jadnih jelki ali vestacka jelka jednostavno ne moze da bude - prava. Ona ne mirise na sumu, nema bodljikave grancice i uvek je ista. Narocito kasnije, kada se ta vestacka jelka moje generacije vec ofucala, stalno sam navijala da se kupi prava jelka. Jednom se cak desilo da smo tako 31. predvece sisle na Zeleni venac s malo novca i jos manje nade da cemo tako kasno uopste naci jos neku jelku. Medjutim, ne samo sto smo je nasli vec smo je dobile na poklon. To je bilo jedno od onih novogodisnjih cuda i carolija kakvi su potrebni svake godine u ovo vreme.  Ne znam zasto je to tako bilo no mi smo jelku kitili tek 31. decembra uvece, to je bilo jedna od carolija same te noci. Tata bi otisao na tavan i spustio jelku u stan a ukrase sa ormana; nekada je donosen i veliki sto na kome je ona zauzimala pocasno i uzviseno mesto. Kasnije smo kitili jelku nesto ranije da bi se to pomerilo na katolicko Badnje vece, te sada mozemo znatno duze da uzivamo u ukrasenom domu.

5. Ukrasi i dekoracije

checked

Ne znam cini mi li se to ili su ranije ukrasi bili zaista lepsi nego sto su sada; dopustam mogucnost da su mi tada bili lepsi vec stoga sto kao deca volimo sve sto je nice & shiny, kao kakve svrakice, te mozda u secanju lepse izgleda no sto je zaista bilo. No, kada pomislim na nase stare ukrase, koji su sada vecinom porazbijani, prevladava osecanje da su sadasnji ukrasi nekako ... ruzniji i da deluju cesto nekako cheap cak i onda kada se kupuju u lepim radnjama. Sve je vise plastike a sve manje takozvanih staklenih ukrasa koji su dolazili u lepim kutijama, sa posebnim mestom za svaki ukras koji se pri tom i umotavao u zastitni papir. Sve je nekako made in China i stvarno su retki oni koji su pristigli, recimo, iz Nemacke. Pa ipak, jos se moze pronaci dosta toga lepog i elegantnog a sto ne prelazi u sarenilo i kic. Sa novogodisnjim ukrasima narocito ta je linija ponekad poprilicno zamagljena. Kao male volele smo da na jelku i po stanu stavimo sve (svraka sindrom); tako su na nasoj jelci bili ukrasi svih boja, trake svih boja i jos raznobojne lampice. Vec duze vreme, medjutim, takvo ukrasavanje vise ne praktikujemo, te su sada te trake potpuno izbacene a ja se trudim da boje ukrasa pa cak i tih lampica (ipak se ne moze bez lampica ! one daju veselu i cak misticnu atmosferu) bude veoma sveden. Pored toga sada mi se vise svidjaju ukrasi od drveta ili sisarki, od keramike i slicno. Veoma lepih ukrasa takve vrste prosle godine je bilo u italijanskoj prodavnici Coincasa; mogao se cak kupiti i drveni konjic kao i figure iz Krcka Orascica. Pored ovih najvise volim zvonca, ne samo sto su mi lepa vec i zato sto zazvone kada se prodje pored jelke. Uostalom Every time a bell rings an angel gets his wings. Samim tim, andjeli, ti preslikani anticki amorcici, takodje su veoma omiljeni :0) kao i razne pticice. U detinjstvu, medjutim, poseban odnos imale smo prema ukrasima u obliku Deda Mraza; u zavisnosti od toga kako bi oni stajali na jelci - licem ili ledjima okrenuti ka nama - znali smo da li cemo te godine dobiti poklone ili ne ;) Naravno, ako su bas insistirali da okrecu ledja, malo bismo im pomagali :)

Tokom pet godina zajednickog zivota u nasem stanu, moj verenik i ja nakupovali smo se svaceg; svake godine obilazimo sve te Merkure, Merkatore, Rodice i slicno, pa svuda pronadjemo po nesto sto pripada nasoj kuci. Volim da imam salvete koje su novogodisnje, stolnjak i jastucnice, tanjire i cinije. Doduse, isto to se desava i za dolazak proleca i Uskrs, dolazak jeseni and so on : jednostavno volim thingies a ove novogodisnje specijalno; tokom ovih praznika moze se i malo preterati. Pored toga sto se kupuje dosta toga se moze i napraviti a da izgleda lepo; razne sisarke velike i male, orasi i grane jelke, svece ... sve to cini atmosferu i bez preteranog truda. I tako sam prava ona americka housewife; samo mi jos nedostaje da tome posvetim i ceo jedan blog ;)

6. Muzika
(partly) checked

Kao sto ne volim praznike bez snega i kao sto je bez jelke jednostavno ne mogu pojmiti tako, eto, ni bez  novogodisnjeg koncerta za mene nema praznika. Za svog zivota samo sam dva puta propustila ovaj koncert - kada smo bas za Novu godinu putovali u Istanbul i Atinu; to uopste i nisu bile nove godine as such sve iako je bilo nezaboravno biti tamo. Kao deca budile bismo se relativno rano i odmah uzimale svoje igracke, jele slatkise (najcesce u vidu torte za dorucak - sto se 1. januara dopustalo) i onda gledale novogodisnji koncert iz Beca. Stoga nikada necu uspeti da u sebi odvojim Strausa od novogodisnjih praznika. Kasnije, kada smo duze ostajale budne nocu, narucivale smo budjenje za koncert, posete su se odlagale, sve je stajalo - dok se koncet ne zavrsi. Medjutim, nije ovaj koncert jedini tokom praznika koji vredi pogledati - srecom, sada imamo vise kanala od dva RTS-a, te se na raznim kanalima mogu pratiti raznovrsni koncerti. Ove godine gledala sam nekoliko prelepih Bozicnih koncerta na RTS digital, dok na HRT-u vec tradicionalno prenose predivni koncert na sam katolicki Bozic iz Asizija. Na tim koncertima slicni  su programi, uvek se moze cuti magicni Stille Nacht ili divni Adeste Fideles; tako sta moze se medjutim i uzivo pogledati - brojni su novogodisnji i Bozicni koncerti i kod nas, na Kolarcu i SC na primer. 

Ono medjutim sto volim jos vise od Strausa (svih njih zajedno:) jeste, naravno, Krcko Orascic. Svake godine ovaj balet se izvodi u Beogradu a eto ima nade da ce sledece godine biti i u Novom Sadu konacno. Krcko je, verujem, nesto najmagicnije sto u muzici i baletu uopste postoji, pored, recimo, Labudovog jezera. U ovo vreme godine stalno slusam tog Krcka a narocito meni omiljenu Sugar Plum Fairy, mada jako volim i sve te pahuljice i cvetice ;)  Pored svega ovoga postoji citava jedna gomila diskova sa, doduse sve istim pesmama, od divnih ljudi poput Bing Krozbija, Elvisa, Sinatre, Dina Martina, Luja Armstronga i, uopste bukvalno svakog poznatijeg pevaca koji vam moze pasti na pamet :) tako da bi trebalo samo napraviti neku svoju listu, naci zeljeno na torentu i napuniti mp3 praznicnom muzikom :) 

Pored neizbeznog White Christmas u izvodjenju Bing Krozbija, ja licno najvise volim jos ovoga divnog gospodina :

7. Filmovi
 

Sada kada imamo toliko kanala sa redovnom i bogatom filmskom ponudom vise niti ima onakvih filmskih maratona, niti oni, i kada ih ima, imaju onaj znacaj koji su tada imali. Sa dva ili tri kanala koji su uopste postojali i ne bas svezim filmovima, ovi dvodnevni ili cak trodnevni filmski maratoni znacili su najednom mnogo filmova a cesto i po nesto svezije, po nekom premijerom cak. S obzirom da tada jos nije bilo ni video kaseta bas mnogo a kamo li DVDa ili DiVXa, kao ni torenta, vec da je sveukupno filmsko uzivanje zavisilo od dva, tri, pa pet kanala, onda postaje jasno sta znaci 48 sati filmova, cak iako su mnogi od njih stari ili se vrte po vise puta u ta dva dana. Uopste - taj osecaj da nema emisija, nikakve politike, niceg svakodnevnog i samim tim dosadnog - ima samo filmova od oko 1 posle ponoci  pa sve do 3. januara ... bila je sastavni i divni deo nekadasnjih pocetaka godine. Pored tih povremenih premijera postoje medju ovima oni filmovi koji su toliko cesto pustani da su za mene postali deo novogodisnje carolije iako sa tom tematikom mozda i nemaju veze. To su filmovi poput Ratova zvezda, Indijane Dzonsa, Isterivaca duhova, Gremlina, Potrage za zelenim dijamantom, Pink Pantera (mada mnogo vise volim Party), Dzemsa Bonda te raznih istorijskih spektakala poput, recimo, Ben Hura ... sto su bas onakvi filmovi razbibrige i opustanja kakve i sada volim da gledam tokom praznika. U novije vreme tu listu dopunjuju Mumija, X men, Van Helsing, Hari Poter, Narnija, Pirati sa Kariba ... i , naravno, Gospodar prstenova. Pored njih tu su jos i stari filmovi poput Pevanja na kisi, Amerikanca u Parizu, Prodavacice ljubicica, Dorucka kod Tifanija, Praznika u Rimu ... koji su takodje bili gotovo redovni u dane praznika.

Naravno, pored svih ovih tu su i takozvani Christmas filmovi kojih ima izuzetno mnogo s obzirom da se namenski snimaju svake godine. Medju njima ima i onih divnih, poput Love Actually ili cak i The Holiday, onih koje mnoge iritiraju kao sto su Home Alone filmovi i onih sasvim prosecnih pa cak i losih Hallmark type filmova. Ja ih ipak gotovo sve volim jer mi doprinose atmosferi praznika, sve iako ih ne gledam pomno i unapred znam sve sta ce biti. Ova poslednja kategorija najcesce je vrlo stereotipna, gotovo koliko i bozicne epizode raznih serija (koje ipak takodje volim:) : glavni lik ili likovi zapadnu u neke grdne nevolje, usamljeni su, nesretni i tuzni, ponekad cak i svorc, no, do kraja filma oni pronadju ponovo a) sebe, b)smisao zivota c) ljubav, d)dom e)srecu f)porodicu, g)dete u sebi a usput jos shvate i to da njihovi problemi nisu najveci na svetu, da ima onih kojima je gore nego njima, da je lepo darivati i davati od sebe ... i sve u svemu pronadju pravi Christmas spirit. To se cesto desi u formi nekakvog bozicnog cuda a nekada shvate i to da Deda Mraz zaista postoji. Pa ipak,volim ih jer ima i mnogo gorih i ruznijih tema od ovih. O pravim i najboljim filmovima za praznike vec je pisala nasa Nevena, a pisace i jos dodatno, nadam se, kao sto je najavila :) Tako da pored njene liste necu jos sastavljati i ja neku, mada moram reci kako je It's A Wonderful Life Frenka Kapre apsolutni all time favorit. George Bailey I'll love you till the day I die.

8. Stampa i kalendari

Mozda sam blesava ali nekako mi se svidja to sto sve staje prvih dana januara, te mi je cak draga ona guzva pred docek kada svi kupuju po barem tri hleba i tri mleka, da ne zafali. Valjda mi se dopada to sto je nesto out of the ordinary jer guzve zaista inace ne volim. Isto vazi i za novine. Kod nas u kuci, kao sto je to verujem u mnogim kucama, pred Novu godinu kupovalo se dosta novina, po istom da ne zafali principu; to su bili trobroji obavezne Politike, te jos jednih ili dvoje cak novina, koje su sve podebele ne samo zato sto su trobroji vec i zbog silnih oglasnih cestitki gradjanima, od reklama ali i od nagomilanih podlistaka, TV programa, Magazina i svastaneceg drugog. Slicno kao sa ona tri hleba i tri mleka i ova trobrojna pojava me baca u uzbudjenje i cini radost, te smo i nas dvoje preuzeli tu tradiciju; inace novine kupujemo samo subotom. No, to jos nikako nije dovoljno; pod obavezno se mora kupiti novogodisnje izdanje Politikinog zabavnika, koji i dalje volim iako ga takodje ne kupujem preko godine, a onda jos i neke od onih Lisa i slicnih casopisa, gde ima raznih recepata i predloga za ukrasavanje. Politikin zabavnik sam cak vukla i u Istanbul te godine; dobro je sto se jos suzdrzavam da ipak ne kupim i Ex Mikijev zabavnik  for old time's sake. Slicno se onda ponavlja i za Bozic. Stampa znacajno doprinosi sveopstom raspolozenju - vec i svojim izgledom a onda i raznim prigodnim clancima. Must have.

Ove novine u vreme praznika cesto imaju i taj obicaj da daruju kalendare; ti kalendari obicno nisu nicemu ali ove godine bas nas je najstarija novina na Balkanu obradovala kalendarom koji mi se zaista svideo : kalendar sa fotografijama starog Beograda iz njihove bogate arhive. Sve te i neke druge fotografije mogu se pri tom i kupiti u njihovoj kartoleriji, te mogu biti i zgodan poklon ako se lepo urame, nekome ko voli stari Beograd. Najcesce se to desavalo tako da je poslednjih dana godine tata dobijao veci broj kalendara; mi smo onda najlepse birali za nas a one ostale smo razdavali. To donosenje kalendara bio je jos jedan zacin kraja jedne i pocetka druge godine. Sada ih, medjutim, kupujemo, jer kakva je to kuca bez kalendara ;) Narocito volim one kakvi su se mogli kupiti u IPS-u kojima se svaki dan menja slika a sa reprodukcijama slika jednog ili vise umetnika. Ne znam zasto mi cepkanje, listanje ili prevrtanje kalendara predstavlja radost kada se, u sustini, plasim prolaska vremena. Ali ipak uzivam u pracenju tog strasnog prolaska. Tako da su ti novi kalendari, koji jos mirisu na stampu, sastavni deo doceka i otpocinjanja nove godine, sve i ako 1. januar ipak ima neceg zastrasujuceg u sebi. Neko vracanje na pocetak, yet again svojstvo.

9. Knjige

checked
 

Posedujem bas ovu knjigu u istom izdanju kao sa slike levo; A Christmas Carol bila bi ultimativna praznicna knjiga, isto kao sto su i brojni filmovi, igrani ili crtani koji postoje njome inspirisani. Ovo izdanje nije tesko pronaci, verujem, u bilo kojoj knjizari u kojoj se prodaju Pingvinove knjige, cini lep praznicni poklon, mada bi jos lepse bilo naci original sa svim ilustracijama meni omiljenog Artura Rakama, cija je ilustracija i ovde na naslovnoj strani :) Praznicno vreme savrseno je za uvaljivanje u fotelju ili kauc; postaviti uz sebe kafu ili toplu cokoladu, neke kolace i zaviti se u cebe; (lepo bi bilo imati i kamin da uz sve jos i on pucketa, no, retko ko to ipak ima u kuci:). Tako da su dani pred praznike savrseni da se obezbedimo knjigama iz biblioteke, knjigama sa brojnih rasprodaja a lepo je i kada koju knjigu dobijemo na poklon. Licno volim da za praznike citam knjige slicne onima kad lezim u krevetu bolesna (o cemu sam vec govorila:), te knjige fantazme, knjige misterija ili istorijsku fikciju. Pa ipak, nista slicno nisam uzela iz biblioteke :) Po svemu sudeci praznike cu docekati citajuci Jergovica, Velikica ili Olafsona.

10. Slastice
  

Vecina nas pretera sa jelom i picem tokom praznika i onda ostatak zime vuce sve te torte i kolace na sebi do proleca :) Ali, kakvo bi to slavlje bilo ako bi se cak i tada na liniju strogo pazilo, jele nekakve salate i tofu ? Ako ne zamirise vanila u kuci tokom praznika nesto ozbiljno svemu fali. I sad, jeste da u danasnje vreme ima svega da se kupi u radnjama pa se i ne mora toliko spremati i mesiti i to je sve super. Ali nekako ipak volim da ponesto i napravim, a i kupovne torte definitivno nikada nisu kao one home made. Spremanje kuce pred novu godinu i zvuk miksera, ruska salata i torte u frizideru ... pa to su neotudjivi delovi praznika. Jeste da pravljenje neceg, za nas neiskusne domacice koje nemaju to sve u prstima kao nase bake, podrazumeva i prskanje na sve strane i zagorevanje i zaboravljanje nekog presudnog sastojka, te nerviranje,pa ipak lepo je i pre svega svecano potruditi se. To nekako dodje kao razlika izmedju sms cestitke i one u sanducetu. Nije isto, ili - kao sto kazu u onoj dosadnoj reklami - nije svejedno. Mi najcesce tako pravimo slane perece (one sa soli gore) koje u stvari i nisu perece jer ih pravimo u oblicima jelki, zvoncica i drugih prigodnih modli; roditelji za Bozic prave baklavu i sakrivaju novcic, te kuvaju vino. Ja cu jos za Novu godinu praviti jastuk tortu sa visnjama i sumskim vocem. Pa sta onda ako cemo biti jos malo deblji ? Cela ce kuca mirisati na dom.

Svim svojim blogokolegama i blogokoleginicama zelim srecnu i uspesnu novu 2011. godinu, kao i lep i srecan Bozic !

Sta sve mozete raditi kad imate temperaturu 37 sa nesto :)

1. Otici u Budimpestu, dakle u jos severnije i hladnije predele, te ubrzati potonje padanje u krevet
not recommended

- S obzirom da je ovaj termin, 5. decembar, bio zaista jedini koji je svima nama odgovarao, odlucila sam da prenebregnem svojih 37 sa nesto i ipak ostvarim taj dugo cekani jednodnevni odlazak u Budimpestu. Razlog za ovaj nas izlet bio je dvojak : pre svega to je izlozba Nuda Veritas - Gustav Klimt and the Origins of the Vienna Secession 1895–1905, a onda i tradicionalni pred-bozicni market na Trgu Vörösmarty. Dan koji smo izabrali bio je nedelja i to ne samo stoga sto neki od nas zapravo i rade, vec i stoga sto je nedeljom parking u Budimpesti besplatan. Ovo je zgodno ne samo sto nam se ne placa jos i taj parking vec i stoga sto onda ni u jednoj parking zoni nema onih ogranicenja od sat ili dva nakon cega se automobil mora pomeriti. Tako smo se mogli parkirati odmah pored Szépművészeti muzeja, dakle Muzeja lepih umetnosti, na Trgu heroja. Sama izlozba otvorena je jos pocetkom septembra sa trajanjem do 9. januara 2011. godine; karta za ovo zadovoljstvo iznosi 2800 HUF, sto je nekih 10e. Pored ove izlozbe trenutno su u muzeju postavljene jos dve : slike Fernanda Botera i fotografije umetnika po imenu Lucien Hervé; ove tri izlozbe zajedno mogu se obici sa kombinovanom kartom od 3600 HUF, sto je veoma dobar deal. Njihova procena je, medjutim, da je za ove tri izlozbe potrebno najmanje oko tri sata. Ako se tome doda i obilazak stalne postavke, koja je kupovinom bilo koje karte za pojedinacne izlozbe besplatna, to bi onda znacilo provesti dan u ovom lepom muzeju. Fotografije mi je zao sto nisam ipak videla, no - posto me Boterovi debeli ljudi mnogo nisu interesovali - vecina nas je otisla samo na izlozbu secesije i onda otrcala jos na sprat do stalne postavke gde se mnogo toga moze videti; iako smo tamo vec bili, radije sam ponovo posetila Rafaela, Tintoreta, Perudjina, impresioniste i Rodena  nego sto sam bila spremna da vreme posvetim Boteru. No, to each his own.

Sto se tice same izlozbe Nuda Veritas - ona je sjajna. Pre no sto smo otisli culi smo mnoge price kako izlozba stvarno i nije nesto posebno i ima samo par Klimtovih slika. Zapravo, ima nekih 6 Klimtovih slika, pedesetak njegovih crteza i nesto grafika; on je najzaustpljeniji umetnik na izlozbi, kako je to i pravo. Ali - to koliko ima tacno Klimtovih dela - uopste nije poenta jer ovo nije izlozba Klimta vec, kako i sam naziv izlozbe kaze - Klimta i becke secesije. Dakle, ova izlozba se bavi ne Klimtom kao pojedincem vec citavim fenomenom becke secesije i svim umetnicima koji su u okviru nje bili bitni. Ne samo to vec su se kuratori izlozbe potrudili da izloze i ona dela ili dela umetnika koja su secesionisti izlagali u svom Paviljonu; tako su tu i pojedina dela Gogena, Tuluza Lotreka, Munka, Fernanda Knopfa, Obrija Birdslija, Edvard Burn Dzonsa i drugih. Naravno, ovo uglavnom nisu neka izrazito vazna i velika njihova dela ali lepo ilustruju sve ono moderno sto su iz sveta donosili Beclijama secesionisti. Ovu njihovu delatnost nikako ne bi trebalo zanemariti : samo na prvoj secesionistickoj izlozbi prikazano je 131 delo strane (moderne) umetnosti. Glavni njihov moto bio je  Dajte nasem vremenu njegovu umetnost i umetnosti njenu slobodu.

Pored Klimtovih slika, koje zaista jesu najupecatljiviji deo izlozbe, narocito bi trebalo obratiti paznje na ilustracije za secesionisticki casopis Ver Sacrum a zatim i na grafike i postere. Od Klimtovih slika, pored tri pejzaza, tu je i poznata Nuda Veritas, iz 1899. godine, po kojoj cela izlozba nosi ime. Klimt je svakako najvazniji likovni umetnik becke secesije, pored tako znacajnih arhitekata kao sto je Jozef Marija Olbrih, koji je i projektovao bajkoliki Paviljon secesije za potrebe izlozbi ove grupe umetnika. Ujedno Klimt je i najpoznatiji od svih; retko ko ce znati za ostale a da se inace ne bavi istorijom umetnosti. Zato predlazem da se  prvo pazljivo iscitaju lepo priredjene biografije ovih ljudi, koje se nalaze odmah desno nakon ulaza, pa da se tek onda krene sa obilaskom same izlozbe koja je poprilicno velika te je zaista i potrebno oko sat i po vremena za pazljivo razgledanje. Kako se ovom prilikom zaista ne bih opseznije bavila samom beckom secesijom htela bih samo jos da napomenem da ovu izlozbu prati i sjajna knjiga izdata ovim povodom i istog naziva. Ona se moze naci na engleskom i staje 3900 HUF, sto i nije tako puno kada se uzme u obzir koliko u muzejskoj radnji kosta sve ostalo; vredi je kupiti vec i stoga sto je u njoj reprodukovano sve ono sto je i izlozeno a sto dolazi veoma zgodno jer se ne moze izbeci izvesna zbrka uma od svega vidjenog, usled cega se mnogo sta i zaboravi. A tu je pri tom i opsezan tekst :)

Nakon sto smo se odmorili popivsi razlicite tople napitke u jednom randomly chosen kaficu, za koji se ispostavilo da je izlepljen fotografijama madjarskih heavy metal bendova istovremeno noseci naziv - Montmartre (!?), prosavsi, zatim, ulicom preko puta keja kako bi videli Budim pod snegom (jer, tamo ga pomalo ima:) stigosmo i na taj Vorosmarti trg, koji se nalazi na samom kraju Vaci ulice. Budimpesta je inace sasvim lepo osvetljena praznicnom svetlecom dekoracijom, mada, a mozda je to i zbog njene velicine, nisam stekla neki narocit utisak. Zapravo, zaista ne mislim da je sve to nesto lepse nego u Beogradu. Sav praznicni duh, medjutim, koncentrisan je na tom Vorosmarti trgu. I verovatno to vazi i za sve Budimpestance (makar one koji nisu bili kod kuce ili u kolima, dakle na setajuce gradjane) jer je taj trg bio prepun ljudi. Naravno, medju njima su se nalazili i stranci/turisti ali se i pored toga pretezno cuo madjarski; Madjari, dakle, vec kupuju poklone. Tako da je za posetu bozicnom marketu zaista potrebno i nesto zivaca, makar za one, kao sto sam ja, koji se svake guzve groze. 

No, atmosfera je zaista lepa - to nije vasar niti pijaca - kao sto je to kod nas; ne prodaju se jeftini kineski ukrasi za jelku vec su to uglavnom tradicionalni madjarski proizvodi kakvi se inace mogu naci, na primer, u Sentandreji. Ne mogu da tvrdim koliko su bas svi ti proizvodi zaista rucno radjeni no oni imaju taj smek : to su razne solje, cajnici, cupovi, zvonca, svece, sapuni, kolaci i ukrasi. Pored svega u vazduhu okolo trga i u okviru istog prozimaju se mirisi madjarskih poslastica koje se prave na licu mesta, zatim ozbiljne hrane - mesnih specijaliteta i onda jos i kuvanog vina. Ovo poslednje sam i isprobala sto bih svakome preporucila : ne samo sto je preko potrebno nekako se ugrejati, ne samo to sto je vino zaista blago i (pre)ukusno vec se dobije i keramicka bozicna solja sa ispisanim najlepsim zeljama a koje je vecina ljudi nosila veselo u rukama. 

Naravno, ta se solja plati ali toliko mi je to bilo simpaticno da mi nije bilo zao 1100 HUF koliko vino i solja kostaju zajedno, sto je negde oko 4e. Na trgu je postavljena i mala bina na kojoj nastupaju neka umetnicka drustva ili sviraju muzicari sto sve jos dodatno stvara lepu atmosferu. Sve u svemu - preporucila bih ovaj market; kazu da je pored onih u Becu i Pragu ovaj i inace jedan od najpopularnijih. 

Na kraju samo jos da napomenem i to da je odlazak i povratak u jednom danu mozda ipak prenaporan; mi smo ustajali pre 6 a vratili se, i pored poprilicno brze voznje, tek oko 2 ujutru. Stoga, ko to moze, mozda je zaista bolje ici preko neke agencije koja vodi na vikend ili tri dana u Budimpestu. To je sada vec sasvim pristupacno a sve bi se dalo polako obilaziti. Samo bi trebalo voditi racuna da ne vredi mnogo (zbog ovih stvari) ici za vikend na koji pada katolicki Bozic jer - nista nece raditi. Od preporuka jos bih pomenula "nasu" piceriju Millennium da Pippo, italijansku piceriju u Andrasi ulici br. 76, gde je zaista  fantasticna pica :)

2. Gledati ne tako dobre i ne tako lose filmove

- Zaista mislim da se u ovim osamucenim stanjima ne bi trebalo posvetiti bas dobrim filmovima. Barem ja tada volim da pogledam ove dve varijante - ne tako dobre i ne tako lose filmove. Od prve kategorije, tokom ove bolesti, gledali smo najnoviji Vudijev film. Vudija zaista jako volim ali bez blizeg ulazenja u detalje mogu reci da je ovo jedan od tih ne tako dobrih filmova, sto znaci, u njegovom slucaju, da nije jedan od njegovih najboljih; pa ipak, to je Vudi. Od druge, ne tako lose kategorije, gledali smo Eat Pray Love sa Dzulijom Roberts. Ovaj film ne moze da bude sasvim los vec i stoga sto je sniman velikim delom u Italiji, a potom u Indiji i na Baliju; pored toga pojavljuju se Dzejms Franko, taj izraziti favorit ;) i Havijer Bardem, koga takodje veoma volim. Medjutim, sto se glavnog lika tice imala sam, mozda i nepravedno, sve vreme i progresivno narastajuci osecaj - da je zena potpuni kreten. Mislim, ja sam skroz za to da se trazi svoj put, da se ucini trud da se shvati ko smo, sta smo i gde bi trebalo da budemo te jos i to sta nam je ciniti, za ozivljavanje ucmalog zivota, razbijanje rutine i nova iskustva; zaista, cak smatram da bi u idealnoj nekoj projekciji svako od nas mogao (cak i morao) da preduzme jedno takvo putovanje, da dopusti sebi jednu takvu godinu, bilo nakon studija bilo negde sredinom zivota kada se najcesce i javljaju te krize identiteta. No, ova zena me je malo nervirala. Mozda zato sto igra Dzulija Roberts koju i inace nesto ne volim bas strasno. 

S druge strane, citala sam kod blogokoleginice  Milje da je knjigu odbacila sa negde istim osecanjem prema doticnoj, iako joj je prethodno bila simpaticna kod Opre. Tako da mozda nije nesretna Dzulija kriva. No, Ok je film, moze se gledati - narocito u ovakvim onemocalim stanjima. Sto se mene tice ceo film se mogao desavati i u Italiji, mada sam u delu na Baliju pozelela bas isti takav jedan prostor za meditaciju :) Ponajbolje sto sam od ovog filma dobila, medjutim, jeste to sto sam preko njegovog saundtreka saznala za postojanje oca i kceri Gilberto, brazilskih bosa nova pevaca i velikih zvezda, cijom muzikom se sada omamljujem pored onih Fervexa i C vitamina. Stavila sam ih vec i na Notes ali posto mi se toliko sve to svidja evo tate ponovo :

Onda bi moglo stajati i ovako :

3. Slusati bosa nova pevace Joao i Bebel Gilberto

4. Citati  fantazam knjige poput, na primer, Putnika i mesecine Antala Serba

- Temperatura i sveopsta sanjiva onemocalost savrseno su stanje za upadanje u ovakve knjige. Vec dugo, jos od proslogodisnjeg oktobarskog sajma knjiga, ja planiram da procitam ovu Serbovu knjigu; tek pre izvesnog vremena nasla sam je u biblioteci i sada je, nekako, dosla na red, a sto se ispostavilo kao savrsen trenutak za nju. Knjigama fantazmima ja obicno nazivan one koje imaju to svojstvo da me potpuno opcine najpre svojom atmosferom a onda i radnjom; kao kakve utvare ove knjige mi ne daju mira i za malo sta sam tokom citanja istih zainteresovana dok njih ne zavrsim. A onda me opsedaju jos neko vreme. Atmosfera ovih knjiga uvek je nekako snolika, nestvarna, pomalo i jeziva; neretko u njima ima nekog mraka, neke tajne, osecanja usuda i/ili tragedije. Sto bi Englezi to rekli - pending doom. Potom, one sve imaju i jedan izrazito romanticni kvalitet koji najmanje potice od nekakve romanse ljubavnog tipa. Stoga, i mnogi oni moji Nemci spadaju u te i takve knjige sa onom specificnom atmosferom romanickih ili gotickih semenista i decaka koji odrastaju u mracnim germanskim gradovima punim misterije i romantike drugarstva, te izvesne tragike mladosti. Vecina ovih knjiga ili se desava u proslosti ili se proslost nekako javlja, kao fantazam, noseci sa sobom bol nostalgije, sto sve dodatno doprinosi toj atmosferi koja tako zaokuplja, najcesce dodatno pojacana nekom neresenom misterijom ili pitanjem.

Kod Antala je to tako da se ta utvarna proslost javlja njegovom glavnom junaku Mihalju tokom svadbenog putovanja u Italiju; to je proslost koja se desava u Budimpesti, njegovom rodnom gradu a koji sam i ja ove godine posetila dva puta, sto me je i dodatno privuklo. Dakle, umesto germanskih gradova decastvo Mihalja desava se u Budimpesti, najvise na Budimu, koji takodje poseduje izvestan zacarani kvalitet. Zapravo, citajuci ovu knjigu najvise sam mislila na Heseovog Demijana; Serbova knjiga gotovo da je, u nekim svojim postavkama, negativ Heseove. Glavni junak Mihalj tako potice, kao i Emil Sinkler, iz jedne ugledne gradjanske porodice; njegov prijatelj Tamas, medjutim, kao i Demijan - ne : zapravo to je jedna potpuno uvrnuta porodica koja, tokom vremena Mihalja i jos neke gotovo u potpunosti usisava u svoj cudnovati vorteks, menjajuci ga iz osnova. Medjutim, nasuprot po svemu superiornom Demijanu, koji Sinkleru postaje spas iz muka, Tamas Mihalja uvodi u jednu zivotnu propast; jeste, spasio je i on njega, na pocetku prijateljstva, od izvesnih Mihaljevih problema; no, to je prijatelstvo u potpunosti onemogucilo Mihalja da dalje vodi onaj normalni zivot iz koga je potekao, a sto ce se pokazati i na tom svadbenom putovanju. Postoji cak i Eva, kao kod Hesea; ona, medjutim, nije majka vec sestra Mihaljevog prijatelja - te tako ne predstavlja, u svojoj sustini, rodjenje i zivot, vec tragediju i smrt. I ovde je njegov drugar sa Evom u skoro incestuoznom odnosu; i ovde se glavni junak u ovu Evu zaljubljuje, na neki cudan nacin, da bi mu potom ona postala zenski ideal. Demijan i Tamas obojica umiru, mada na posve drugaciji nacin; Mihaljevo drustvo od pocetka je obelezeno opsesijom smrti i tragedije, koje jednako uvezbavaju tokom svojih igrokaza u kuci brata i sestre. 

Ovo sve nije narociti spoiler jer Mihalj vrlo brzo u romanu svojoj novoj supruzi prica o svemu tome, posto je sreo jednoga od tog drustva. Ovo kod njega budi citavu provalu nostalgije za tim zivotom i danima mladosti, koje je pokusao da ostavi za sobom vrativsi se, odnosno pokusavsi da se vrati, u normalan zivot. Necu reci sta se potom desava tokom ovog romana - jer ce mozda neko pozeleti i da ga procita, te ne bih da kvarim. No, pored ovog nemackog bildungsroman momenta, trebalo bi reci da je Serb preuzeo i nesto od engleske duhovitosti : ima sjajnih pasaza. Stavise, i pored svog tog mraka i konfuzije, pa cak i nadrealnih desavanja, ovaj roman je u mnogim svojim momentima zaista smesan. Zato se ne moze bas lako oteti mislima da je on u isto vreme i omaz i parodija, ali u najboljem mogucem smislu. Pri tom zaista ima taj haunting momenat; najslicnije ovome osecala sam se kada sam citala Senku vetra, takodje jednu omaz-knjigu, ili recimo Kucu na mesecevom jezeru Franceske Duranti. Tako da je knjiga mene uvukla u vorteks na nacin na koji su brat i sestra uvukli nesretnog Mihalja :) I drugi uticaji su svakako tu - fracuske dekadencije i boemstva - na primer; ovo je jedan zaista evropski roman. Sta je u svemu tome zapravo madjarsko - to vec ne znam jer madjarsku literaturu zaista gotovo da i ne poznajem, sto je cudno s obzirom na to da smo ne tako davno delimicno pripadali istoj drzavi te da smo i sada susedi. No, mislim da to nije slucaj samo samnom : i za ovog Antala Serba retko ko je cuo pre no sto su Stubovi kulture objavili prevod ove knjige. A on se smatra jednim od najvecih i najuticajnijih madjarskih pisaca. U medjuvremenu ista kuca objavila je i njegov prvi roman Pendragon - legenda iz 1934. godine i koji, dakle, ovom romanu o kome sam govorila, prethodi tri godine. Lepo bi bilo kada bi se prevela i njegova Istorija madjarske knjizevnosti, koja bi nam pomogla da se sa istom bolje upoznamo a koja i dalje vazi za najbolju do sada napisanu. Takodje, intrigira me i njegova Vodic kroz Budimpestu za Marsovce dok bih najvise od svega volela da se prevede Treci toranj - knjiga njegovih dnevnickih zabelezaka sa putovanja po Italiji; to bi se jako lepo nadovezalo na Geteovo Putovanje po Italiji koje sam u medjuvremenu zavrsila a cije sam delove postavila ovde. Na zalost ovaj zanimljivi pisac ubijen je, zbog svog jevrejskog porekla, i pored toga sto je njegova porodica presla u hriscanstvo jos mnogo pre, 1945. godine u koncentracionom logoru.

5. Pronaci RTS digital

- Odnedavno se pojavio u osnovnoj ponudi SBB kablovske mrze - RTS digital. Ovaj kanal me je bas jako nervirao svojim postojanjem do sada, posto ga nisam mogla gledati : uvek je delovalo kao da se sve dobro tamo desava. Posto sam svojevremeno bila upravo zavisna od MTV Classics, koji su onda, nicim izazvano, prebacili u pay paket, sve do sada nisam znala sta bih drzala na TVu po ceo dan; jer, meni TV pravi drustvo bas ceo dan iako ga ja uporno ceo taj isti dan gotovo uopste ne gledam. To se da razumeti onda kada se zna da sam najveci deo dana sama kod kuce sa svojim psom :) RTS digital ima sjajne stvari, iako ne uvek; ima dosta klasicne muzike, ponekad prikazu i celu operu a nekada i emisije iz kojih se o toj muzici moze dosta i nauciti. Ovo, naravno, ne prija onima koji klasicnu muziku povezuju sa nekakvim danima zalosti; onima od nas koje, ako na ista, ta muzika podseca na neko slavlje, poput novogodisnjeg, ovo veoma odgovara :) Tako da, ako ste pretplaceni na SBB a jos niste "provalili" potrazite RTS digital :) 

6. Skinuti seriju sa torenta i odgledati za redom celu sezonu (ili dve:)

- Za one kojima se ne gubi po Budimpesti uzivo ili sa Antalom, kojima se ne gledaju ne tako losi niti ne tako dobri filmovi, niti im se slusa klasicna muzika, predlazem da skinu sa torenta neku seriju i vreme svoje bolesti tako lepo i efikasno "utuku". Ja imam dva predloga, jednu epsku fantastiku za koju vecina mozda i zna i jednu British kostimiranu dramu, za koju verujem da malo njih zna. To su Legend of the Seeker i Downton Abbey.

(sledi veoma dugacak deo o seriji koji nije predvidjen za one koje to ne interesuje :)

Serija Legend of the Seeker isla je na SciFi kanalu, gde se, koliko sam videla, sada vec priblizava svom finalu : postoje samo dve sezone nakon cega se odustalo od daljeg snimanja serije po romanima Terija Gudkinda. Ovo nije stoga sto je serija losa - naprotiv - ovo je najbolja (do sada) serija epske fantastike koja uopste postoji, a o cemu govori i organizacija save our Seeker koja se jos uvek trudi da nekako sve to ponovo pokrene. Razlog prekidu lezi u tome sto je bilo nemoguce zaraditi na njoj dovoljno : snimanje je bilo suvise skupo. Medjutim, samim tim sto je u nju mnogo ulozeno, ova serija zaista lepo izgleda, pocevsi od lokacija na Novom Zelandu, preko samih kostima i vizuelnih efekata. Zapravo, i pored toga sto tu i dalje, ponekad, ima Hallmark momenata (koji su teski za definisanje ali koje ce prepoznati svako ko je gledao ijedan Hallmark film, izuzev Merlina, a koji, pri tom, nema veze sa radnjom filmova vec nacinom snimanja) i price koja je slicna vecini onih vezanih za epsku fantastiku, ovaj Seeker je zapravo highly enoyable. Zaista, najbolja ovakva serija koja je do sada snimljena a koja ce se dopasti svima koji vole epsku fantastiku. Na sve to, dodatni kredibilitet daje i Sem Reimi koji je sve ovo rezirao, kao i Stiven Tolkin koji je seriju producirao.

Naravno, i ovde kao sto je to ipak najcesci slucaj sa epskom ili naucnom fantastikom, ima dosta onih opstih mesta : ne moze bas svako da bude Tolkin. Tako, na primer, glavni junak ovog serijala jeste izvesni Ricard Sajfer, koji je taj Seeker; on, medjutim, to s pocetka ne zna vec zivi jednim jednostavnim i skromnim zivotom sa svojom jednostavnom i skromnom porodicom. Njihova kuca nalazi se na nekom selu, u sred nicega sto bi se reklo; oni su svi dobri i plemeniti, onako kako taj skroman nacin zivota i zahteva. Ricard tako najcesce provodi dane tako sto cepa drva ili sedi u prirodi u pratnji svog konja, sa kojim deli jabuke. Ricard je, dakle, dobar sav. Medjutim, kako to vec biva, njegova mirna, srecna i ni po cemu izuzetna egzistencija naglo biva prekinuta : on upoznaje i pomaze Kejlen, na koju nalece u sumi, koja je Conffessor, odnosno, ima magicne moci koji joj omogucavaju da svakoga koga zeli zauvek potcini svojoj volji. Pored toga uvek zna da li neko govori istinu ili ne a odlicno se i tuce. On njoj tako pomaze da se odbrani od vojnika koji je jure kako bi joj oduzeli veoma vaznu knjigu The Book of Counted Shadows; ovu knjigu moze da cita samo true seeker koga ona upravo i trazi. 

Naravno - a sve se ovo desava na pocetku prve epizode - taj Seeker je bas skromni Ricard Sajfer. Ovo mu obznanjuje jedan star covek koga niko u selu nije bas ozbiljno shvatao a koji je, naravno, sve vreme bio tu kako bi stitio Ricarda. Sad je konacno doslo vreme da on postane Seeker. Ricard naravno u to ne veruje i, uopste, ne svidja mu se to. Medjutim, ubrzo shvata da su mu vojnici pobili gotovo celu porodicu pa da se jos i sumnja na njega ! Posto zeli osvetu, on se ipak vraca matorom coveku, za koga se ispostavlja da je wizard, i to prvog reda. Naravno, on moze da cita knjigu i nesamo to vec dobija i narociti mac The Sword of Truth, koji mu daje posebnu snagu i moc. I onda njih troje (basic party) krece u svoje avanture. Najveci zadatak u svemu tome je da se porazi Darken Ral, zli gospodar sve te zemlje, ciji su oni vojnici i bili. Kako to obicno biva, ispostavlja se i to da Ricardova porodica zapravo i nije bas njegova. On je druge krvi :) a sa kim je sve u vezi, to ipak ne bih otkrivala :)

Naravno, ovo je bazicna prica o herojima koja je tale as old as time. Vecina toga sto se desava - da se predvideti. No, to i nije neki veliki problem, s obzirom da se i vecina velikih holivudskim filmova da prilicno lako unapred raskrinkati. Par problema koje ja ovde vidim su sledeci : Prvo, ne dopada mi se to sto se, pored glavne price, prica svake epizode zavrsava u datoj epizodi. Na stranu to sto se cesto da predvideti kako ce se ona zavrsiti (mada su poceci epizoda ponekad zaista iznenadjujuci) - na taj nacin se u potpunosti gubi onaj suspense koji je neophodan da bi se odmah pozelelo da se gleda jos; ovo zapravo funkcionise ponajvise kao sporedne avanture u video igrici. Drugo, likovi koje ovo troje srece, a koji umeju da budu zaista zanimljivi, nikada se ne pridruzuju njihovoj grupi; ovo cini da se u jednom trenutku covek malo zasiti njihovog trojca i odnosa medju njima. Zato se meni licno druga sezona mnogo vise dopada - trojac postaje cetverac, obogacen likom koji je meni bio zanimljiviji i privlacniji no ovo troje; pored toga se bolje koriste i mogucnosti drugih sporednih likova. Trece - i ono jedino sto me zaista nervira - Wizard je uzasno slabo osmisljen, tacnije - njegove magicne sposobnosti. Da, on je najmocniji wizard u tom svetu pa ipak, kad zagusti u borbi, on zna da koristi samo wizard's fire i neku vrstu stita. Ono ostalo sto on pokazuje, defanzivne magije, uglavnom su takve da bi to mogao uciniti i neko ko nije najveci wizard koji postoji...iako, bilo je nekih veoma zgodnih stvari :) 

Cetvrto - volela bih da je ovu seriju snimio HBO, na nacin na koji je snimljen Rome : tu nema Hallmark momenata. Mislim da je najveci problem epske fantastike taj sto izgleda niko sem Pitera Dzeksona nije bas skroz shvatio da ona zaista mora da sadrzi dozu strave i jeze; ne sme liciti na Diznijeve bajke, cak ni u srecnim momentima. Nikakva izmaglica niti zuckasta svetlost ne dolaze u obzir. I, da, ljudi bi se ponekad mogli i isprljati, imati oziljke i krvariti. Ovde, doduse, ima podosta nekakvog nasilja, pa cak i mucenja i ubijanja. No, ipak, to sve ne plasi. I, koliko god mi se dopadao izbor glumca za glavnog zlotvora (igrao posh vilenjaka iz LOTR koji kaze The dwarf breathes so loud we could've shot him in the dark :) a koji odstupa od najglupljeg opsteg mesta - zli su ruzni - i koji jedva da povisi glas tokom citave serije i ne smeje se onako kako se zli obicno smeju, ipak : zli u ovoj seriji nisu dovoljno strasni. Naprotiv, do kraja druge sezone ovaj Darken Ral mi je postao simpatican. No, u drugoj sezoni on i nije glavni zlikovac koga nisu ni pokazali, sto se pokazalo kao srecnije resenje.

Sve ove zamerke su zapravo relativno male. Zaista, tek kada HBO izbaci Pesme leda i vatre, seriju kojoj se unapred radujemo, moci cemo da ocenimo i Seeker-a; jer, za sada on zapravo i nema nikakvu konkurenciju. Ono sto je ponajbolje u ovoj seriji jeste to sto su se zaista potrudili da lepo izgleda sto je zaista presudno za epsku fantastiku. Po receptu Pitera Dzeksona oni su takodje izabrali Novi Zeland koji je zaista kao kakav magical realm. Pored toga kostimi i rekviziti zaista sjajno izgledaju, raznovrsni su i veoma doprinose celokupnom utisku. Najvaznije od svega efekti su na nivou, zapravo - iznad nivoa - ovakvih serija. Zaista se ne moze praviti epska fantastika a da se koriste nekakvi dimici osvetljeni zeleno ili ljubicasto sa bocicama iz kojih se pusi. Na sve ovo moram pomenuti i poprilicno originalnu tvorevinu Teri Gudkinda - izvesne Mord Sit. Mord Sit su zene, ukradene od roditelja kao jos devojcice i onda trenirane da ne osecaju bol, niti neka jaca osecanja sem onog prema svom gospodaru kojeg sluze do fanatizma. Njihov trening sastoji se od mnogih strasnih stvari, izmedju ostalog i mucenja izvesnim adzilom, stapolikim orudjem koje nanosi nezamisliv bol a koje onda one nose kasnije kao svoje oruzije. Finalni ispit najcesce se sprovodi tako sto moraju ubiti nekog svog. Izuzetno su okrutne i, pored svega, istrenirane da odbijaju svaku magiju i usmeravaju je ka njenom tvorcu; cak ni wizard prvog reda ne moze nista protiv njih. One su, tako, strah i trepet ovog sveta i svi ih se plase. Jedna ovakva, medjutim, pomaze Ricardu u jednom trenutku serije a onda postaje i stalni clan ove grupe. Sada ona u Ricardu vidi svog gospodara i vremenom se veoma menja. Ona je ujedno meni i omiljeni lik :)

Trejler : ovde; better yet - preview prve epizode :  ovde.

Sto se druge pomenute serije tice, nemam sta mnogo da kazem jer je jos nisam odgledala :) ali, moja sestra jeste a posto je njena preporuka isto sto i moja - moram je preporuciti. Ona je serijom ostala potpuno odusevljena i kaze da se u ponekim trenucima naglas smejala i tako sama sa sobom :))) To mnogo govori. Naravno, u pitanju je totalna englestina; radnja je smestena u vreme pre I svetskog rata a igraju, izmedju ostalih,uvek divna Megi Smit i Hju Bonevil. Potpuno nova, iz ove godine, serija je dobila odlicne kritike i ocenu 8.7 Ova serija ima pri tom samo 7 epizoda tako da pase taman negde za bolesti gripoznog tipa ;)

7. Igrati igrice

(takodje potpuno nezanimljivo za vecinu mojih stalnih citalaca :)

- Pored serija i filmova najefikasniji (zapravo, mnogo jos efikasniji) nacin da vreme brze i neprimetnije prodje jeste igranje igrica : one su zaista neprevazidjen jedac vremena. Pod uslovom da se zeli da vreme bolesti i temperature sto brze prodje, a ima se bar povrsno poznavanje magicnog sveta igrica, to je zaista pravi nacin. Dve najbolje i najlepse igrice koje sam ja igrala a koje bi se (garantujem) svidele i onima koji inace igrice ne igraju i imaju razradjene predrasude prema njima, jesu Neverwinter Nights (1&2) i Assasin's Creed 2. 

Iako je meni licno NWN 1 mozda drazi, zapravo obe ove igrice su izuzetno lepe. Radjene po pravilima AD&D-a, radi se o epskoj avanturi u kojoj je glavni lik i heroj, naravno, igrac sam. Pri tom se moze birati apsolutno sve - od imena, pola, rase (covek, patuljak, elf ...), klase (wizard, druid, klerik, thief...) do boje i duzine kose, boje ociju i koze, telesne gradje. Taj lik onda usput upoznaje druge likove koji mu mogu biti saputnici a koje on tokom igre moze i da menja. O svojim drugarima ipak bi trebalo i brinuti, kupovati im sve bolju opremu  oruzije i magicne predmete, kako bi sve ovo bilo optimalno. Ako izaberete, na primer, druida - onda dobijate jos i animal companion(a) a postoji i spell za prizivanje jos jedne zivotinje ili (kasnije) elementala. Tako da ume da bude poprilicna guzva :) Avantura je zaista preogromna, dodatno uvecana sa raznim side-quests koji se, medjutim, i ne moraju izvrsavati, mada je to pozeljno. Sve je poprilicno magicno i zapravo najvise lici da ste upali u neku knjigu epske fantastike :) Zato i ne mogu da zamislim da se onima koji ovaj zanr vole ova predivno napravljena igrica ne bi takodje dopala. Pogotovo sto to nije samo nekakva tucnjava sa demonima i zmajevima, vec i stvarno zanimljiva prica sa mnogo dijaloga i skupljanja zanimljivih predmeta :) Medju ovima su i razne knjige sa vise nego simpaticnim pricicama. Najbolje od svega - zaista je nije tesko igrati :) Trailer za ovu igricu (NWN 2) moze se pogledati ovde.

Razlog zasto preporucujem Assasin's Creed 2 a ne 1 jeste u tome - sto prvu uopste nismo ni igrali; pored toga, oni koji to jesu ucinili slazu se u tome da je drugi deo neuporedivo lepse uradjen. Ovu igru je jos lakse igrati : osnovne komande su 4 tastera na tastaturi (gore, dole, levo, desno) koje dopunjuje mis. Postoje, naravno i neke dodatne komande koje se vremenom uce no ni one zapravo uopste nisu teske. Medjutim, bilo bi ih dobro zapisati ih na papir jer se u okviru igrice koriste sopstvene oznake koje se ne mogu bas odmah sve zapamtiti u smisli koju kombinaciju tastera podrazumevaju na tastaturi. No, zaista je lako. Pri tom - nema drugara koje treba leciti i oblaciti te pricati sa njima, nema preteranog racunanja oko oruzija a i odeci se moze, eventualno, samo promeniti boja. Dijaloga ima jako malo te ni to ne zamara, sto ume da bude slucaj sa NWN. Cak se ni uloga ne menja, niti se sta u vezi njega bira. Medjutim, za razliku od NWN, u ovoj igrici se moze trcati, penjati, skakati, plivati, roniti, voziti kola, jahati konja i svasta drugoga sto cini ovu igricu izuzetno zabavnom. No, nije to ono sto je najzabavnije i najlepse u ovoj igrici. Najlepse je to sto se ona desava u renesansnoj Italiji - u Firenci i Veneciji na primer, te da su se oni koji su ovu igricu pravili zaista neverovatno potrudili da ove gradove do detalja rekonstruisu. Zaista izgleda potpuno neverovatno. I tako onda mozete skakutati po ulicama Firence iz vremena Lorenca de Medicija, pri cemu vam je on i najveci saveznik, penjati se po spoljasnosti ili unutrasnjosti najvecih crkava, posmatrati panoramu grada sa kampanila, kupovati slike Boticelija  i druziti se sa Leonradom da Vincijem, ciju letecu masinu takodje mozete malo da provozate :) Da ne bih dalje duzila, evo i trejlera koji bih preporucila cak i onima zaista nezainteresovanim da pogledaju :

+ Igrati se sa svojim psom

- Narocito onda kada je pas star tek godinu i po dana a ima 30tak kilograma :) takodje, narocito sa novom igrackom iz Teska koju je uspela da potpuno unisti skoro onoliko brzo koliko onu lopticu koja je nekada svetlela iz Merkura, a koja sada niti svetli, niti je loptica :) Psi su najdivnija stvorenja na svetu i zaista vec sama njihova blizina leci. Doduse, nije bas preporucljivo juriti se sa njima po stanu onda kada su vam disajni ograni zacepljeni ... svacim, ali malo se vijati sasvim je moguce. I, potom skupljati konce od te raspadnute, nove, igracke, koji su vrlo brzo svuda po stanu :) Na ovoj slici nas nemirni pas je dosta mutan ali tu se u dnu vide ostaci njenog zlocina prema Tesco igracki koju smo joj doneli iz Budimpeste. Ima li sta sladje i lekovitije od toga ? :)

L’Après-midi d’un faune, deo drugi : Debisi i Nizinski

U svojoj knjizi o Malarmeu Valeri navodi da kada je Klod Debisi upitao Malarmea za dozvolu da pretoci njegovu poemu o faunu u muziku - Malarme nije bio preterano odusevljen. Nije nikako shvatao zasto bi se dodavala muzika njegovim recima u kojima je ona vec toliko sadrzana. Debisi je pripadao Malarmeovoj druzini koja se okupljala utorkom u njegovom stanu na rue de Rome; u ovo vreme on je imao tridesetak godina i nije jos uvek ostvario mnogo : iako beskrajno talentovan smatran je cudakom, svojevrsnim covekom enigmom - niko ga nije razumevao. Iako je osvojio Prix de Rome i studije u Rimu, u vili Medici, o cemu su svi umetnici sanjali, on je tu instituciju svojevoljno i napustio. Jos tokom studija bio je pobunjenik te je na sve nacine pokusavao da u svoje kompozicije uvede eksperiment; po ovome morao je biti blizak Malarmeu. Upravo zbog tih eksperimenata njegove su kompozicije smatrali bizarnim; jedino je u Satiju on pronasao podrsku i razumevanje. Malarme je na kraju dao svoj pristanak; Preludij za popodne jednog fauna postao je, kako mnogi veruju, prvo odista moderno muzicko delo, kojim je i sam Malarme, na kraju, bio vrlo zadovoljan. Debisi je uspeo da prenese snoliku atmosferu njegovog pesnickog dela. Ovo ne cudi kada se zna da je Debisi veoma cesto sebi za inspiraciju birao poeziju : vec je komponovao na stihove Hajnea, Bodelera i Verlena. 

Ovaj Preludij, koji se tako zove stoga sto je Debisi u pocetku planirao da napise svitu od tri stava, od kojih bi on bio prvi, jeste zapravo jedna simfonijska poema u trajanju od nekih deset minuta. Prvi put je izvedena 1894. godine u Parizu podelivsi publiku na one odusevljene ovim delom i one koji uopste nisu uspevali da ga shvate. Nerazumevanje ovog posve novog i revolucionarnog dela nije ni malo cudno za to vreme : cak i jedan Cajkovski nije ga shvatao desetak godina ranije kada je Debisi boravio u Rusiji; iako je smatrao da je delo koje mu je tada poslala Nadezda fon Mek, blagonaklona pokroviteljka obojici, prilicno lepo, zbunjivala ga je njegova nedovrsenost, nerazvijenost tema, razbijena forma kao i njeno veoma kratko trajanje. Sve ovo moglo bi se donekle primeniti i na Fauna kao sto bi se sasvim sigurno moglo lepo uporediti i sa slikarstvom impresionizma. Slicno kao sto je Malarme zeleo da najpre zvukom a onda i nizom slikovnih asocijacaija docara budjenje, seksualne mastarije i onda, nakon neuspesne potere za nimfama, ponovni san fauna, tako je i Debisi, muzickim sredstvima, ucinio isto : umesto da ova muzika bude verna ilustracija Malarmeove poeme ona, putem veoma sugestivnih, bajkovitih i sanjivih kvaliteta flaute, oboe, klarineta, fagota ... stvara takodje asocijativne slike u umu slusalaca, uspesno evocirajuci faunov erotizam. Medjutim oni koji ovo delo nisu uspeli da shvate i pojme zamerali su upravo ono sto mu je prethodno i Cajkovski zamerio; delovalo je kao da je to jedna, deset minuta duga - improvizacija, gotovo pa slobodna forma. Ovo, naravno, nije tako; medjutim, da bi se u potpunosti objasnila Debisijeva muzika ipak bi se muzikom trebalo profesionalno baviti.

Nekim zanimljivim paralelizmom - opet je proslo gotovo dvadeset godina dok Nizinski i Djagiljev nisu posetili Debisija, sasvim slicno onome kada je on prethodno posetio Malarmea, kako bi trazili dozvolu da se ova njegova muzika iskoristi za balet; isto kao i svojevremeno Malarme ni Debisi nije bio bas narocito odusevljen idejom da se tako nesto dogodi, te se svemu poprilicno opirao i jedio. Pa ipak, a prvenstveno pod izvanrednim pritiskom Djagiljeva, Debisi je na ovo pristao. I opet, kako je to bilo i u prethodnom slucaju, na kraju je bio odusevljen, i pored svog skandala, te je odmah uzeo da pise muziku za jos jedan balet.

Citala sam kako se odnos Djagiljev - Nizinski cesto poredi sa odnosom Vajld - Alfred Daglas; ovome ja ne vidim stvarnog povoda i slicnosti, sem u tome da su oba ova para (pri cemu je jedan dosta mladji nego drugi) bili u homoseksualnim vezama. Ovo najpre stoga  mislim sto su u slucaju Djagiljeva i Nizinskog uloge sasvim obrnute : Nizinski je bio taj koji je bio genije; Djagiljev ga je besomucno iskoriscavao. Ili, kako je to sam Nizinski, vec sasvim pomracenog ali ipak ponekad lucidnog uma zapisao : Ne želim od Djagiljeva novac koji nisam zaradio. On neće da mi plati za ono kada me je rad kod njega koštao života. Veoma mnogo se raspravljalo o odnosu Dijagiljev - Nizinski; oni svakako jesu bili ljubavnici, ziveli su zajedno pet godina, sve do iznenadne zenidbe Nizinskog sa jednom svojom vatrenom obozavateljkom koja je zarko zelela da bude balerina, po imenu Romola. To vencanje, koje se odigralo daleko od Djagiljeva u Juznoj Americi, tokom gostovanja ruskog baleta u Buenos Ajresu, oznacilo je i kraj veze, seksualne i poslovne, izmedju Dijagiljeva i Nizinskog, koga je ovaj odmah otpustio iz trupe. Od tog trenutka, iako su izvesni znaci postojali i ranije, Nizinski sve vise tone u mrak sizofrenije, te ce najveci deo zivota on  provesti u jednom sanatorijumu. Neki istrazivaci smatraju da je ludilo Nizinskog delimicno proisteklo iz njegove zelje za poricanjem homoseksualnosti i prelazenjem, putem tog braka, u normalnost heteroseksualnih odnosa. Medjutim, u svom dnevniku Nizinski govori o tome kako je bezao od Djagiljeva te odlazio prostitutkama; a pored toga jos i ovo : Djagiljev je loš čovek i voli dečake. Svim sredstvima treba zaustaviti ljude poput njega da i dalje ne čine zlodela. Pa ipak , ne treba ih strpati u zatvor . Oni ne smeju da pate. Delove Dnevnika Nizinskog postavila sam na postu ovde.

No, kakav god Djagiljev bio licno, monstrum kakav izvire iz dnevnika Nizinskog ili ne, mora mu se priznati da je svakako bio jedan od retko talentovanih impresarija, zapravo menadzera, u to vreme. Najpoznatiji je, naravno, kao osnivac trupe Ballet Russes koja je, najblaze receno, zaludela Evropu pocetkom XX veka. No, iako je ovo po sebi zaista veliko, Djagiljev nije bio samo to : jos u Rusiji on se bavio umetnoscu izdavajuci znacajan casopis Svet umetnosti (Mir Iskusstva), te organizujuci vazne izlozbe. Ova njegova delatnost prosirila se na Pariz kada je licno organizovao izlozbu ruske umetnosti na Jesenjem salonu 1906. godine u Parizu. Ne moze se dovoljno istaci koliko je ova izlozba, prva te vrste, bila znacajna : po prvi put Evropa je mogla sagledati vekovna umetnicka zbivanja u tada tako dalekoj, neshvatljivoj i egzoticnoj Rusiji. Kada je oformio trupu ruskog baleta, Djagiljev je za sobom poveo ne samo Nizinskog, koji je postajao popularan i u Rusiji, vec i, na primer, Anu Pavlovu i Tamaru Karasavinu; pored njih tu je bila citava jedna armija umetnika - na primer koreograf Mihail Fokin i umetnici Leo Bakst , Goncarova, Larionov, Vrubel, Suvarov - koji su sluzili Djagiljevu kako bi ostvario sa svojim baletom jednu apsolutnu, totalnu umetnost. Svaka postavka baleta pod rukovodstvom Djagiljeva bila je tako jedan Gesamtkunstwerk, sasvim u tradiciji jednog Berninija. Stvorivsi senzaciju na zapadu, za Djagiljeva su vrlo brzo pozeleli da rade i takvi umetnici poput Pikasa, Matisa, Kirika, Zida ili Koktoa dok su muziku za njega pisali Stravinski, Debisi, Ravel, Straus, Sati, Prokofjev. Svaki detalj ovog pokretnog cuda bio je duboko razradjen i osmisljen : lepi posteri i programi koje je izradjivao Kokto ili Bakst, scenografije i kostimi, sada su deo postavke velike izlozbe posvecene stogodisnjici Djagiljevog Ballet Russes o cemu vise ovde.

Tesko je cak i sada, u vreme opasnih marketinskih strategija i kampanja, zamisliti nacin na koji je Djagiljev promovisao svoj Ballet Russes i, narocito, Nizinskog. Svet je gotovo preko noci sasvim poludeo za ovom ruskom trupom a najvise, kako je i bilo ciljano, za tim veoma mladim baletskim igracem koji tek sto je izasao sa baletske akademije Sankt Peterburga. Sva inventivnost, marketinska inteligencija i sila Sergeja Djagiljeva slila se u taj poduhvat : naciniti od Nizinskog legendu. Tako je on, jos i pre no sto je stupio na parisku scenu, vec bio zvezda; nakon prvih predstava on je postao gotovo bozanstvom - njegovi savremenici nazivali su ga zaista - bogom igre. Svi su najednom znali za Nizinskog, cak i oni koji za balet nisu marili, a veliki broj njih cak je verovao i u takve price kao sto je ona da on zapravo, nekakvom genetskom mutacijom, ima suplje kosti poput ptice. Ova pomama koju je Djagiljev stvorio podelila se tako u dve posve razlicite struje : onih koji su padali u zanos pred Nizinskim, sto je dovelo i do takvih ispada kao sto je ona kada je slikar Oskar Kokoska, navodno slucajno, ispustio na pod maramicu samo da bi dotakao butinu Nizinskog, ili pak onog doktora koji je, vrseci obdukciju nakon smrti baletana zapravo otvorio njegovo stopalo ne bi li utvrdio neku posebnu osobinu koja bi mu dovoljavala da se tako snazno odrazava i cini tako visoke skokove po sceni; i ona druga, pretezno locirana u Rusiji, ali potom i na zapadu, gde su se proporcionalno slavi koju je Nizinski doziveo oni trudili da ga ospore; izvesno vreme bilo je jako moderno omalovazavati Vaclava Nizinskog. Rusi su se i inace podsmevali Djagiljevu, njegovu trupu nazivali cirkusom, objavljivali kojekakve karikature (jedna je posebno interesantna na kojoj on iz jaja izleze nove zvezde, grejuci ih na isparenjima reklame) i, sve u svemu, jako se trudili da mu ospore svaki umetnicki znacaj. Medjutim, onda kada zapad nije bio u mogucnosti da shvati balete Nizinskog oni su bili opet ti koji su tu cinjenicu uzimali kao dokaz jedne opste i baletske inferiornosti zapada.

I pored ove strasne reklame, koja navodi da se mozda i posumnja u genijalnost Nizinskog, cinjenica ostaje da je on bio svakako vanserijski talenat igrane umetnosti. Njegova karijera trajala je relativno kratko - svega dvanestak godina - pre nego sto se survao u ludilo sizofrenije. Vec na akademiji, gde je studirao zajedno sa svojom sestrom Bronislavom, pokazao se kao neobicno talentovan. Njegovi skokovi bili su legendarni, izgledao je, kazu, kao da leti scenom; pored toga on je mogao da izvede i en pointe, dakle igranje u spic patikama, sto je retko koji muskarac bio sposoban da ucini. Zapravo, on je mogao sve sto moze i jedna balerina, pa cak i vise od toga. No, ta virtuoznost i akrobatska spremnost nije ono sto je izdvajalo Nizinskog od ostalih igraca poniklih iz ruske akademije : ono sto ga je izdvajalo bila je sposobnost tako potpune transformacije da je na sceni gotovo bio neprepoznatljiv. Pokretom i facijalnom ekspresijom on se toliko menjao od uloge do uloge, postajuci to sto igra da je tom svojom sposobnoscu zacarao sve koji su ga ikada videli na sceni. On nije glumio da je kakav princ ili pak faun - on je odista to na sceni i postajao. Mozda upravo odatle poticu i koreni njegovog kasnijeg ludila.

Postoje dve verzije price o tome kako je Nizinski dosao na ideju da nacini koreografiju po muzici Kloda Debisija : obe se slazu u jednom - tome je kao inspiracija posluzila anticka umetnost koju je video u Luvru. Po jednoj verziji tamo ga je odveo Leon Bakst, odusevljen umetnoscu stare, arhajske Grcke i Krita nakon jednog putovanja koje je tamo preduzeo; po drugoj - Leon Bakst je Nizinskog u Luvru zatekao kako potpuno hipnotisan posmatra umetnost starog Egipta. No, kako bilo, Nizinski je tu svoju prvu koreografiju zacinjao u tisini, ne govoreci o njoj nikome sem svojoj sestri Bronislavi : u intimnosti i skrivenosti njene dnevne sobe on je osmisljavao pokrete koje je onda ona ponavljala. O ovome Nizinska dosta pise u svojim Memoarima : ne govoreci nikome o tome sta sprema eksperimentisao je ispred velikog trodelnog ogledala sa garderobera prenetog u dnevni boravak. Pazljivo je notirao sve do cega bi dolazio, bio gotovo demonski precizan i zahtevan u realizaciji svojih ideja za koje je slutio da nece naici na razumevanje. I zaista, nakon sto je sve bilo gotovo, kada je svoju koreografiju on prezentovao trupi, gotovo da niko nije razumeo sta on to radi : bili su prenerazeni jer je ono sto je on od njih trazio da izvedu bilo upravo suprotno svemu onome sto su godinama ucili na akademiji. Glavna balerina je odustala nakon samo jedne probe; ostale su plakale od nemoci tokom narednih gotovo stotinu proba koliko je bilo potrebno da se uvezba koreografija za balet od nekih trinaest minuta trajanja. Izgledalo je da ga, zaista, samo Bronislava shvata.

Premijera baleta Popodne jednog fauna odrzana je 29. maja 1912. godine; kako je to i bilo za ocekivati, a na sta je i Djagiljev verovatno racunao, koreografija i izvodjenje Nizinskog izazvali su strasan skandal, strasnu buku i bes, narocito u stampi. Publika je, kao i inace u takvim prilikama, bila podeljena na one koji su vikali, ugledajuci se na casopis Figaro, da je taj balet jedna nevidjena besramnost, grozna erotska bestijalnost; oni drugi, medju kojima su bili Kokto, Roden, Odijon Redon, Prust - u zanosu su uzvikivali  Videli smo Fauna ! Na stranu to sto je ovaj balet bio toliko revolucionaran da ga je retko ko mogao zaista razumeti, posebno sa stanovistva baletskog klasicizma i neoklasicizma na koji je publika do tada, mahom, ipak navikla : najveci skandal proizvela je poslednja scena u kojoj Faun, nakon sto su mu nimfe utekle, samozadovoljava svoju seksualnu zelju nad nimfinim velom. Pokreti kojima je Nizinski simulirao samozaboravnu slast Fauna u toj poslednjoj sceni izazvali su taj strasan bes. Nakon sto je izasao sa scene, prestavsi, dakle, da bude Faun, Nizinski se prenerazio reakcijom publike koja je velikim svojim delom vikala na njega; Ali to nisam bio ja ! To je bio Faun ! rekao je sa onom nevericom sa kojom danasnje filmske zvezde pokusavaju da objasne da lik na filmu niposto nije poretret njih samih.

Ovaj, kao i ostala tri baleta Nizinskog, vremenom je izgubljen jer se ubrzo prestalo sa njegovim izvodjenjem : jos neko vreme nakon bratovljevog odlaska u ludnicu Bronislava ga je izvodila preuzevsi na sebe ulogu Fauna. Medjutim, za razliku od tih ostalih baleta od kojih ima veoma malo preostalih informacija, Popodne jednog fauna uspeli su da rekonstruisu na osnovu brojnih Mejerovih fotografija i notacije Nizinskog. Ovo je ucinjeno 1980. godine za produkciju  Nureyev and the Joffrey Ballet in Tribute to Nijinsky, gde je, naravno, Rudolf Nurejev, taj drugi bog igre i sam ocaran Nizinskim, odigrao ulogu Fauna. Pre izvesnog vremena na youtube pojavio se navodni snimak izvodjenja Nizinskog iz 1912. godine, koji je uzdrmao na trenutak svet :  poznato je da Djagiljev nije dozvoljavao snimanje kamerom njegovih baleta, smatrajuci da filmska tehnika tog vremena nije ni priblizno dovoljno dobra da bi u buducnosti predstvaljala na dolican nacin virtuoznost njegovih zvezda. Ispostavilo se, naravno, da je taj film jedna vesto odradjena montaza, vizuelni efekti koji su kompjuterski povezali postojece fotografije rekonstruisuci cak i pokret izmedju njih. Da bi se stekao utisak o onome o cemu cu dalje govoriti mozda nije zgoreg pogledati taj video :

Cak i sasvim povrsnom poznavaocu klasicnog baleta, nakon sto pogleda ovu montazu i fotografije biva jasno koliko je ova koreografija cak i danas - moderna. Sve u vezi ovog baleta bitno je drugacije (ne samo to, vec potpuno suprotno) od baleta kakav je praktikovao i sam Ballet Russes. Scenografiju, kostime i sminku radio je Leon Bakst; Nizinski je, izgleda, bio poprilicno zadovoljan kostimima i sminkom, dok samom scenografijom izgleda nije bio. U svom dnevniku napisao je da je ceo taj balet, do u detalj, osmislio sam; medjutim da ga Bakst pri realizaciji nije uspeo da razume. Ipak, Bakstov rad se gotovo savrseno uklapa u ideju samog baleta : po ugledu na grcke vaze, kod kojih se radnja cesto odigrava u paralelnim trakama, Bakst je scenu podelio na dva dela - onaj gornji, koji pripada faunu (stena na kojoj se on na pocetku budi i na kojoj se, opet, zavrsava balet) i onaj donji, koji uslovno receno pripada nimfama a u koji Faun u poteri za njima silazi.

Ova podela na zone i dalje prati logiku vaznog slikarstva gde se radnja u nizovima cita naizmenicno ulevo i udesno. Nimfe, koje su , u principu, elementi dizajna, krecu se i gledaju samo levo ili desno, asocirajuci na krug. Faun, sa druge strane, moze da se krece izmedju traka, po principu likova koji se u antickom vaznom slikarstvu mogu pojavljivati istovremeno u vise traka. Ove dve zone, koje lice i na anticke reljefe, u svemu predstavljaju i dve Faunove prirode, pri cemu bi gornji deo (onaj ljudski u njegovoj anatomiji) bio domen mentalnog, unutrasnjeg i konceptualnog; donji deo (zivotinjski) odgovarao bi tako nagonskom, cisto fizickom i seksualnom.

Pozadina ove scenografije plosna je i dvodimenzionalna kao i figure koje se po sceni krecu. Bakst ju je izradio u jarkim, osnovnim bojama kojima je zeleo da aludira na decje crteze i njihovu naivnost a u isto vreme i na primitivnu nevinost umetnosti arhajske Grcke pa i Pola Gogena, koga je i Nizinski neobicno voleo : kao sto je i na ovim primerima - ovde nema dubine niti senke, sve je svedeno na plohe. Deset godina kasnije, kada je Fauna izvodila Nizinska, Pikaso je ovo dodatno pojednostavio iskljucivsi i boju : izradio je scenu u tonovima sive. Uostalom, i na samom programu stajalo je  : koreografski tableau. U skladu sa samim baletom i filozofijom Nizinskog nalaze se i kostimi; Bakst je tu zeleo da stvori takozvani totalni kostim kojim ne zeli da igrace prerusi vec da na nacin druge koze dodatno oslobodi telo i doprinese samom pokretu. To se najbolje vidi na Faunu koji zaista kao da i nije obucen dok nimfe ipak nose kostim najslicniji onima sa grckih vaza, mada podsecaju pomalo i na onu zmijsku boginju sa Knososa. Pa ipak, pre svega koreografijom, one su gotovo dvodimezionalne, zaledjene.

Osnovna odlika slikarstva grcke keramike koja se najcesce zove vazama, iako su one to ponajmanje, a koje su inspirisale Baksta i Nizinskog, jeste upravo dvodimenzionalnost (pod egipatskim uticajem) te u isto vreme frontalnost (torza) i prikaz u strogom profilu (glave, ruke i noge); pored toga, ekstremiteti su najcesce pod uglom ili su potpuno ispravljeni. Najcesce zenski likovi se nalaze sa leve a muski sa desne strane, sto je preuzeto jos iz umetnosti Mesopotamije da bi kasnije dobilo mesto i u hriscanstvu, kao sto smo videli sa onim ovcama i kozama.

Ovako ce i Nizinski osmisliti pokrete u svom baletu  (obratiti paznju narocito na fauna desno i njegovu saku; ova vaza se nalazi u Luvru, mogla je biti jedna od onih koje je i Nizinski posmatrao) : kao sto je receno, scena (prikaz) je podeljena na dva dela poput dve trake nastanjene likovima na antickim vazama; nimfe su prakticno svedene na dekor : nije bilo predvidjeno cak ni to da iskazuju neku emociju na licu. Pokreti su svedeni i podsecaju ponajvise na repertoar pokreta slikanih vaza : to je zamrznuti trenutak koji samo sugerise citav niz predradnji, da ne kazem pred - pokreta. Svaki pokret - fauna ili nimfi - uskladjen je sa muzikom Debisija po nekoj unutrasnjoj logici koju je i Debisi odmah razumeo. Nimfe se krecu samo po donjoj ravni, najcesce gledajuci u pravcu kuda ce se sledeci put pokrenuti; Faun se moze kretati i izmedju tih ravni, medjutim, dok one mogu izlaziti i ulaziti na pozornicu, Faun to ne moze. Pokreti nimfi i fauna, narocito ruku, pod uglom su ili ispruzene; glave im se uvek nalaze u profilu. Nagovestaj okruglosti vaze i kruznosti ovakvog friza desava se u sceni kada nimfa izlazi sa leve strane a Faun je ocekuje da se potom pojavi sa desne : okrenuti ledjima jedno drugom oni zapravo (po logici vaza) jedno u drugo gledaju. Ovakvim postavljanjem scene Nizinski se jos jednom priblizava modernim slikarima ukidajuci centralni fokus, tacnije perspektivu.

Svedenost scenografije koja ne pretenduje postizanju iluzije stvarnosti (vremena i prostora)- naspram veoma raskosnih scena prethodnih baleta; svedenost kostima koji su zapravo druga koza - naspram bogatih i sjajnih kostima kakvi su siveni za spektakle Djagiljeva; koreografija koja u potpunosti ukida do tada poznati baletski pokret, onaj koji se uci po skolama (a za koji je preko neophodno upravo takvo ucenje da bi se uopste izveo); igra bez baletskih patika, uobicajene gestikulacije i prethodno toliko vaznog - izraza; insistiranje na dvodimenzionalnosti (samim tim dekorativnosti) scene i igraca na njoj te minimalizam, svedenost pokreta koji je sada gotovo apstrakcija, simbol- sve podseca ne samo na moderan balet, kakav ga danas znamo vec se mnoge paralele mogu povuci i sa modernom u umetnosti, koja se oslanjala na slicne izvore inspiracije kojima je posegao i Nizinski a koji se svode na plemenitu primitivnost. Arhaizam ovog baleta sasvim je nameran i duboko promisljen.

Naravno, da bi osmislio jedan ovako revolucionaran balet, Nizinski se ipak morao oslanjati na svoje prethodnike koji su mu uglavnom bili i savremeni. Najznacaijnija u tom smislu bila je Isidora Dankan  (preporucujem njenu autobiografiju, Moj zivot koji je kod nas izdala Dereta) koja je Rusiju posetila 1904. godine, izazvavsi senzaciju. Isidora je odbacila u potpunosti klasican balet, patike i tutu; slicno Nizinskom i ona se bila okrenula antickoj Grckoj, njenoj umetnosti i pozoristu, te transponovala te uticaje na svoju igru. Nastupala je u kostimima koji najvise lice na nekakvu plahtu a zapravo su imitirali grcki hiton i himation. Igrala je bosa na sceni, ozivljavajuci pokrete glumaca antike. Medjutim, postoji jedna bitna razlika izmedju Isidore, ciji je uticaj na moderni balet neprocenjiv : dok je Isidoru interesovala pre svega klasika i helenizam Nizinski se, poput slikara postimpresionizma i onih koji su ih sledili, odusevljavao arhajskom umetnoscu. Zato, kao krajnji rezultat, pravi uticaj Isidore Dankan manifestovao se u delu koreografa Mihaila Fokina, koji je postavljao neoklasicne balete na teme antickog mita. Medjutim, pored Isidorinog nepobitnog uticaja ne bi trebalo zaboraviti ni na detinjstvo Nizinskog koje je proveo po raznim cirkuskim pozornicama i varijeteima; njegovii roditelji bili su plesaci, osmisljavali su koreografije za sebe i, kasnije, svoju decu. Na ovim mestima Nizinski je upoznao razne izvodjace, akrobate, pa cak i Indijance sa americkog kontinenta koji su tada u Rusiji imali svoje nastupe.

Popodne jednog fauna prva je od ukupno cetiri koliko je Nizinski uspeo da osmisli pre pomracenja uma. Medjutim, ipak se i pre ovoga on oprobao u osmisljavanju pokreta kada se spremao za ulogu lutka Petruske : Fokin mu je tada dozvolio izvesne slobode. U tragicnom lutku Petruski mnogi su videli, kao i u faunu, neku vrstu autobiografije Nizinskog : kao sto je lutka zavisna od svoga vlasnika tako je i Nizinski ziveo u zavisnosti od Djagiljeva. Pa ipak, on se najvise poistovecivao bas sa Faunom; Ja jesam faun, zapisao je u dnevniku. Na optuzbe Figaroa Redon je napisao pismo i kome je zalio sto i Malarme nije bio ziv da prisustvuje ovom delu. Nizinski je postigao, u duhu Djagiljevovih napora, zaista jedan Gesamtkunstwerk; stvorivsi nesto revolucionarno novo savrseno se nadovezao na Malarmeovu poemu i Debisijev preludijum. Kako su njegovi obozavatelji tvrdili - oziveo je antickog Fauna, dovevsi do punog izraza Malarmeove reci i Debisijevu muziku.

Medju onim njegovim savremenicima koji su prepoznali vrednost, radikalnost i genijalnost koreografije i izvodjenja Nizinskog,  bio je i Roden; on doduse nije prisustvovao premijeri ali je stigao na sledece izvodjenje Fauna, te ostao odusevljen. Tom prilikom pozvao je Nizinskog kod sebe u goste te ga nagovorio i da mu pozira, sto je rado i inace cinio sa igracima poput Isidore Dankan ali i Kan-Kan igracicama; ponekad mu je atelje bio pun raznih igraca koje je podsticao da se slobodno krecu dok ih je on skicirao. Izradio je brojne crteze Nizinskog i jednu malu skulpturu koja, medjutim, za njegovog zivota nije izlivena u bronzi, no kasnije to jeste; koliko sam shvatila sada se ona urucuje kao nagrada Vaclav Nizinski koja se dodeljuje baletskim igracima.


Na kraju, evo i Fauna u izvedbi Rudolfa Nurejeva :