Abbé Liszt : Vie Trifurquée

Franc List nekoliko meseci pred smrt, Nadar

Šetajući desnom stranom prelepe Andrássy ulice u Budimpešti, a krećući se prema Trgu Heroja, u jednom trenutku stiže se do Muzeja Franca Lista : u broju 35 ulice Vörösmarty, u zgradi nekadašnje Muzičke akademije u kojoj je živeo i sam List, a koja izlazi i na ulicu Andraši, rekonstruisan je njegov poslednji budimpeštanski stan. U ovoj zgradi, koja je vršila funkciju akademije od kraja 1875. pa sve do 1907. godine, kada je premeštena na Trg Franca Lista gde je se i danas nalazi, List je živeo svega pet godina, do svoje smrti 1886. godine. Međutim i to nije značilo da je on tamo bio često - on je živeo, kako je on to zvao, Vie trifurquée : od 1869. godine živeo je između Budimpešte,Vajmara i Rima. Tako da je ovaj muzej, ovaj poslednji Listov budimpeštanski stan, u okviru akademije gde je i predavao, bio jedan od tri njegova stalna boravišta. Na prvom spratu ove zgrade, nalazi se nekoliko soba nameštenih otprilike onako kako su izgledale Listove sobe dok je on u njima boravio : tu je njegov nameštaj, njegovi instrumenti, brojni portreti, biste i druge, sitnije stvari koje su mu pripadale, aranžirane po ugledu na jednu sliku iz časopisa Magyar Szalon i dostupne opise. Ovu zbirku predmeta iz koje je nastala prvo memorijalna soba pa potom i današnji muzej, poklonio je akademiji List sam, svojim zaveštanjem. Sentimentalno vezan za Mađarsku, Budimpeštu i akademiju - kojoj je bio jedan od osnivača i predavač koji nije želeo da primi nikakvu platu za to - List je poželeo da sve što ima njima i ostavi. Od tog početnog jezgra poklonima i otkupima tokom godina rastao je i ovaj mali ali beskrajno šarmantni muzej : često potpuno zaboravljen pri obilascima Budimpešte i skrajnut u itinirerima, on je jedno od onih skrivenih i tihih mesta gde retko ko zalazi ali gde se, upravo stoga, doživljava efekat vremeplova. Naročito je lepo to što se u obližnjoj koncertnoj dvorani održavaju još uvek časovi i koncerti, tako da nije redak slučaj da se u sred obilaska muzeja začuje muzika dok svake subote u 11h pre podne sam muzej ogranizuje koncerte.

Originalna Listova tabla sa vremenom primanja na dva jezika
koja je nekadstajala na vratima stana a sada preko puta ulaza u muzej

Između ostalog u Muzeju Franca Lista mogu se videti i njegova tri klavira od kojih su dva čuvena Chickering instrumenta - poznate američke firme koja je uvela kao novinu snažne ramove od kovanog gvožđa. Kako piše u vodiču muzeja - jedan od ta dva klavira je sam Charles Francis Chickering dopremio Listu u Rim, na Božić 1872. godine. List, međutim, nije imao mesta za ogroman klavir u svom rimskom prebivalištu, te ga je poslao na seosko imanje jednog svog prijatelja. Nakon Listove smrti i taj je klavir pristigao u Budimpeštu kao poklon muzičkoj akademiji. Tu je takođe i jedan Boesendorfer klavir - po nekim svedočenjima List je uvek imao u svom stanu jedan ili dva instrumenta ovog proizvođača, naročito u primaćoj sobi ovog stana u Budimpešti, gde je držao časove klavira. Ludvig Boesendorfer bio mu je prijatelj, stoga ne čudi ni to da što se u ovom muzeju može videti i jedinstveni sto za pisanje koji je ovaj načinio samo za Lista, sa malom klavijaturom na mestu jedne od fioka, a od orahovog drveta. 

To da su ovi poznati graditelji instrumenata bili Listovi prijatelji i obožavatelji - to uopšte i ne čudi kada se zna da je List bio, smatra se i dalje, najbolji pijanista koji je ikada seo za klavir. Poznato je da njegov prijatelj Šopen, zatvoren u sebe i prepun ankksioznosti i strahova, uopšte nije voleo da nastupa i izvodi svoja dela - mnogo je više voleo kada bi ih izvodio List. Pored ostaloga veoma je važan i Listov rad na prevodu velikih muzičkih dela u dela za klavir - on je upravo bio taj koji je klavir kao instrument popularisao i na taj načun ga, da tako kažem, izvukao na scenu. 

List, 1832. godine

Još kao sasvim mali - imao je tek 9 godina - Franc je već nastupao po Evropi kao mali virtuoz, wunderkind. Kažu da je kao čudo od deteta List nastupao i kod nas na otvaranju   Kaštela Ečka kod Zrenjanina, dvora vlastelina Lazara Agoštona, sada divno obnovljenog. Njegov otac Adam - koji je svirao čak četiri instrumenta i poznavao lično Betovena i Hajdna - otpočeo je s prikazivanjem svog sina u Bratislavi, gde je mali List odmah zadobio pažnju ljubitelja muzike i mecena. Sa svojim ocem List se tako preselio u carski grad Beč, gde mu je, između ostalog, kompoziciju predavao Antonio Salijeri. Franc je u Beču doživeo veliki uspeh, te je i sam upoznao Betovena i Šuberta; u tom gradu ostao je sve do očeve smrti, kada se preselio u Pariz. na žalost, tada su se za neko vreme prekinula njegova gostovanja - zbog nedostatka novca po cele dane je držao časove klavira tako da nije imao vremena za priređivanje koncerata, kao ni za komponovanje. Kao da loša finansijska situacija nije bila dovoljna, Franc se u tom periodu okrenuo i boemskoj strani Pariza družeći se sa Viktorom Igom i Hajneom,  počeo je da pije i puši, uspeo je da se zaljubi nesretno i skoro da umre - ko zna šta bi se sa njim na kraju svega i desilo da u jednom trenutku nije čuo uživo Paganinija i odlučio da bude - Paganini klavira. Savladao je sve trikove i tehnike velikih pijanista toga doba, sabravši ih, tako reći, sve u sebe jednog. A počeo je i da komponuje.

List, 1843. godine 

Vrhunac Listove pijanističke karijere usledio je u periodu od 1840. do 1947. godine; tokom ovih osam godina, veruje se, nastupio je više od hiljadu puta - sasvim dovoljno da kontinentom zavlada prava listomanija : svi su želeli da čuju i vide Franca. To je, zapravo, otišlo toliko daleko da bi se Franc mogao sasvim slobodno nazvati pop zvezdom toga doba : kao što se to dešava i sada u publici su se dešavali napadi histerije, žene su plakale, muškarci bili u stanjima povišene osećajnosti, svi su njime bili potpuno opčinjeni - do te mere da su se tukli za delove njegove odeće ili akcesoara. Pored ostalog, List je izgleda veoma privlačio  dame iz visokog društva - sa jednom groficom već je imao i troje dece, od kojih će ćerka Kozima kasnije da se uda za Vagnera i probudi silne emocije kod mladog Ničea. Jedna druga princeza, sa kojom je oformio životnu vezu, nagovorila ga je da ovu svoju burnu karijeru prekine te da se posveti komponovanju. Naglasak na ovoj ženskaroškoj strani Franca stavljen je i u inače poprilično loše ocenjenom i prihvaćenom filmu iz 1960. u kome ga glumi Dirk Bogard - Song Without End. Međutim, mnogo slađi od toga jeste kratki nemi film iz 1925. godine Franz Liszt, baziran na stvarnoj ljubavnoj priči koju je mladi Franc List doživeo sa izvesnom Karolinom, koja mu je bila učenica a kojoj otac nije dozvolio vezu sa mladim učiteljem klavira :

1870.

Otkud sada, neko bi mogao pomisliti, nakon svog tog glamura, popularnosti i uspeha kod žena da starog Lista u ovom filmu nazivaju Abbé Liszt - otac List - i šta će on u tom manastiru ? Šezdesete godine 19. veka bile su veoma teške za Lista - i pored toga što je tokom svoje burne koncertne karijere zaradio toliko novca da je koncerte i časove sada davao samo besplatno i u dobrotvorne svrhe, List nije bio sretan - u manje od godinu dana umrli su mu sin i kćer. Depresije i duhovna preispitivanja u kojima se nalazio u ranoj mladosti sada su ga ponovo obuzeli te je on odlučio da se povuče od sveta. Živeo je u manastiru Madonna del Rosario u Rimu, priključivši se još nešti ranije franjevačkom redu. Zato su ga ponekad zvali otac List - iako nikada nije bio ni opat ni otac-sveštenik.

Njegov trostruki život, pomenut na početku priče, od kojih se jedan odvijao u Budimpešti, gde je držao časove, drugi u Rimu, u tom manastiru a treći u Vajmaru - gde je takođe držao časove, otpočeo je 1869. godine. na taj način je, dakle, proveo poslednjih 17 godina života. Umro je u Nemačkoj, 1886. godine.

Legenda o Listovoj pijanističkoj virtuoznosti opstala je do danas - sada, naravno, više nema onih koji su Lista mogli da čuju uživo a on sam umro je pre nego što je njegovo sviranje moglo biti tonski zabeleženo. To je naravno velika šteta, jer ovako možemo samo da sanjamo kako je to zvučlo kada Franc List sedne za klavir.

List za klavirom, Jozef Danhauzer, 1840

Međutim, postoji jedna veoma simpatična slika - Franc sedi za klavirom, fantazira - kako se kaže u naslovu, dok su oko njega sakupljeni razni poznati ljudi epohe : naravno - Žorž Sand, koja je progonila njegovog prijatelja Šopena; možda njen muž Alfred De Mise - ili je to pak Dima Stariji; potom Berlioz ili Viktor Igo - obojica moguća jer su mu bili veoma bliski prijatelji; tu su takođe i Paganini, koji ga je onako inspirisao svojom virtuoznošću, i Đoakino Rosini; bista Betovena stoji na klaviru - kao što je stajala i u njegovim sobama u Budimpešti, iako ne baš tako ogromna : List je bio veoma vezan za Betovena - njegova velika koncertna karijera započela je stoga što je želeo da novčano pomogne spomenik Betovena u Bonu; druge dve prisutno-odsutne ličnosti iz nešto dalje prošlosti naročito su interesantne : to je portret Bajrona, koji je tu prisutan verovatno kao veliki romantičarski junak-pesnik, i statua Jovanke Orleanke. Ovo je, naravno, neki idealni grupni portret koji ne prikayuje nikakvi stvarni susret ili situaciju, već pre neku vrstu umetničkog raja  : ove ličnosti zapravo nikada nisu bile u Beču sve u isto vreme. Ova slika je nastala po narudžbini Konrada Grafa, još jednog proizvođača klavira; interesantna je još i stoga što Konrad Graf nije bio baš najveći obožavatelj Lista koji je redovno uništavao njegove instrumente : za Razliku od Šopena koji je odmah po prispeću u Beč izabrao Grafov instrument i sa njime doživeo veliki uspeh, List je u više navrata u, kako se kaže, dvoboju sa njegovim instrumentima, iste potpuno uništavao. Pa ipak, na slici se ne nalaze ni Šopen, ni Klara Vik (kasnije Šuman) koji su oboje koristili Konradove instrumente i nalazili se u njegovom kao i Listovom krugu prijatelja. Štaviše, Konrad je upravo jedan lepi klavir poklonio Klari i Šumanu na dan njihovog venčanja a List je o Šopenu napisao knjigu. Ova slika nalazi se u Berlinu; u Muzeju Franca Lista međutim, može se videti nekoliko Listovih portreta.

Danas je bio 200-ti Listov rođendan; cela ova protekla godina bila je njemu posvećena, u svetu a i kod nas, da bi se vrhunac Listovih svečanosti u Beogradu dogodio u prethodna dva dana  tako što su održani lepi koncerti i otkrivena jedna bista u parku Manjež. Tu bistu Lista poklonila nam je Mađarska, a istu takvu bistu ovim povodom dobila je i Varšava. Tako je na 200-ti Listov rođendan Beograd dobio Lista u istom parku gde je prethodno dobio i Šopena u jednoj sličnoj prilici. Drugari su tako zajedno smešteni u isti park, i to je baš lepo :) Pored filmova koje sam spomenula, postoji još jedan u kojemu se pojavljuje List, i to u izdanju koje najviše odobravam : to je relativno dobar (a svakako lep) film o Šopenu, u kome Lista igra Džulijan Sends a Šopena Hju Grant; Džulijan kao List je izuzetan izbor, Hju nešto manje. Film se zove Impromptu, i eto to je moj predlog za proslavljanje Listovog rođendana, ako ga niste gledali i ako ga možete naći. To, poseta Manježu i, naravno, nešto snova ;)

[Ako se nađete u Budimpešti svakako izdvojte malo vremena i za Muzej Franca Lista. Pored stalne postavke muzej organizuje i tematske izložbe - do 21. marta naredne godine trajaće trenutna postavka List i Budimpešta . ]

All art is quite useless

The artist is the creator of beautiful things. To reveal art and conceal the artist is art's aim. The critic is he who can translate into another manner or a new material his impression of beautiful things.  

The highest as the lowest form of criticism is a mode of autobiography. Those who find ugly meanings in beautiful things are corrupt without being charming. This is a fault.  

Those who find beautiful meanings in beautiful things are the cultivated. For these there is hope. 

They are the elect to whom beautiful things mean only beauty.  

There is no such thing as a moral or an immoral book. Books are well written, or badly written. That is all.  

The nineteenth century dislike of realism is the rage of Caliban seeing his own face in a glass. 

The nineteenth century dislike of romanticism is the rage of Caliban not seeing his own face in a glass. The moral life of man forms part of the subject-matter of the artist, but the morality of art consists in the perfect use of an imperfect medium. No artist desires to prove anything. Even things that are true can be proved. No artist has ethical sympathies. An ethical sympathy in an artist is an unpardonable mannerism of style. No artist is ever morbid. The artist can express everything. Thought and language are to the artist instruments of an art. Vice and virtue are to the artist materials for an art. From the point of view of form, the type of all the arts is the art of the musician. From the point of view of feeling, the actor's craft is the type. All art is at once surface and symbol. Those who go beneath the surface do so at their peril. Those who read the symbol do so at their peril. It is the spectator, and not life, that art really mirrors. Diversity of opinion about a work of art shows that the work is new, complex, and vital. When critics disagree, the artist is in accord with himself. We can forgive a man for making a useful thing as long as he does not admire it. The only excuse for making a useless thing is that one admires it intensely.  

All art is quite useless.  

OSCAR WILDE

Pismo koje je Oskar napisao čoveku po imenu Bernulf Clegg kasnije prerađeno i dodato romanu Slika Dorijana Greja, kao vrsta predgovora ili umetnikovog manifesta. Odatle potiče ono poznato All art is quite useless, koje je, međutim, najčešće grubo istrgnuto iz konteksta i stoga pogrešno interpretirano. Evo fotografija originala tog pisma i, za kraj, video u nekoliko delova sa čuvenim De Profundis, dugačkim pismom koje je Oskar iz zatvora pisao Bouziju.

Danas je Oskarov rođendan.

See also :

I have been haunted by The Picture of Dorian Gray ...
Oscar, the unhappy prince of wit
The Tomb of Keats, by Oscar Wilde

+ dokumentarac :

Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo drugi

Odvajanje svetla od tame

Kompozicija ovog dela podeljena je na šest oslonaca sa strane, na kojima je izradio, u veličini od šest lakata, sibile i proroke, dok je na srednjem delu naslikao prizore od stvaranja sveta do potopa i Nojevog pijanstva; u lunetama je prikazao celu genealogiju Isusa Hrista. U kompoziciji nije primenjivao perspektivna skraćivanja, niti onde ima stalne tačke gledišta; kompoziciju je podešavao više prema figurama nego figure prema kompoziciji, zadovoljavajući se da nage i obučene figure izvede savršenim crtežom, stvarajući tako izvrsno delo koje se neće moći više izvesti niti se ikada izvelo i koje bi se teško moglo podražavati. Ovo delo je bilo i zaista jeste luča naše umetnosti i unelo je toliko koristi i svetlosti u slikarsku umetnost da je bilo dovoljno da obasja svet  koji je stotinama godina bio u tami. I zaista, slikari ne treba da se više trude  da traže nove invencije i izume, poze, odela figura, nove izraze i veličanstvenost različito naslikanih stvari, jer je sve to savršenstvo koje se u toj veštini može postići Mikelanđelo već dao. Ali sada treba da se divi svaki čovek koji ume da opazi lepotu figura, savršenstvo smanjivanja, izvanrednu oblinu oblika koji nose u sebi ljupkost i vitkost date u dobrim srazmerama, što se vidi kod lepih nagih tela koja je, da bi pokazao vrhunac i savršenstvo umetnosti, izradio u svim dobima različita izraza i oblika kako u licu tako i u stasu, dajući više vitkosti i glomaznosti u udovima, što se naročito izražava u vrlo lepim položajima njegovih figura, koje sedeći i okrećući se, pridržavaju neke festone od hrastovog lišća i žira - grb i znamenje pape Julija, pokazujući da je doba za njegove vlade bio zlatni vek, jer Italija tada nije bila u nevolji i bedi kao kasnije. Pojedine od tih figura drže neke medalje na kojima su izrađeni crteži u bronzi i zlatu, uzeti iz Knjige o carevima. Da bi pokazao savršenstvo umetnosti i veličinu božju, Mikelanđelo je naslikao kako Bog odvaja svetlo od tame, prikazavši ga u svoj njegovoj uzvišenosti kako raširenih ruku pridržava sam sebe i pokazuje ljubav i umetničku lepotu.

Stvaranje sunca i meseca

Na drugoj slici naslikao je sa mnogo razboritosti i talenta trenutak kada Bog stvara Sunce i Mesec pridržavan od mnogih dečaka, a izvanredna izgleda zbog skraćivanja ruku i nogu. Isto to izveo je kada je naslikao kako Bog u letu blagosilja zemlju i stvara životinje, gde zbog skraćivanja izgleda kao da se i on stalno okreće u svim pravcima kamo god čovek po kapeli pođe; tako je i na sledećoj slici, gde Bog odvaja zemlju od vode; sve su to vrlo lepe figure, dostojne da budu izvedene jedino božanskom rukom Mikelanđela. 

Stvaranje Adama

Ispod ove naslikao je Stvaranje Adama, gde je Bog prikazan kako ga nosi jedna grupa nagih dečaka koji izgledaju kao da pridržavaju ne samo jednu figuru, nego ceo teret sveta - kako nam se to čini zbog veličanstvenosti Božje i načina pokreta njegove ruke kojom je obgrlio nekoliko dečaka kao podupirući se, dok desnu ruku pruža prema Adamu prikazanom u takvoj lepoti, položaju i okolini da izgleda kao da je ponovo stvorio uzvišeni i prvi njegov Tvorac pre nego da potiče od četkice i crteža jednog čoveka. Ispod ove vidimo na jednoj drugoj slici kako iz njegovog rebra stvara našu pramajku Evu i zatim dve nage figure, jednu gotovo mrtvu zarobljenu snom, a drugu koja oživljuje i budi se, primajući Božji blagoslov. Kičica ovog vrlo talentovanog umetnika sasvim je istakla razliku između sna i budnog stanja, kao i koliko postojana i čvrsta može izgledati božanska uzvišenost prikazana na ljudski način. 

Prvobitni greh i izgnanje iz raja

Ispod ove vidimo kako Adam, na nagovaranje jedne figure pola žene i pola zmije, uzimajući jabuku, prouzrokuje smrt i svoju i našu, kao što se vidi i kako su on i Eva isterani iz raja; u likovima anđela ogleda se sa veličanstvenošću i plemenitošću izvršenje naređenja naljućenog Gospoda, dok držanje Adama izražava njegovo kajanje zbog greha, istovremeno sa strahom od smrti; isto tako se na želi odražava stid; plašljivost i želja da se preporuči dok grči ruke, sastavljajući ih u dlanovima, pognuvši vrat prema grudima, okrećući glavu prema anđelu, jer se ona više plaši pravde nego što ima nade u božansko milosrđe. Ništa manje nije lepa slika sa žrtvama kaina i Avelja, gde je prikazan onaj što nosi drvo, kao i onaj što sagnut potpiruje vatru i ostali koji kolju žrtvu; i ova slika svakako nije izrađena sa manje razmišljanja i brižljivosti nego ostale. 

Potop

Istu umetnost i isti način rasuđivanja upotrebio je Mikelanđelo slikajući Potop , gde su prikazani razni načini umiranja ljudi koji, poplašeni užasom tih dana, pokušavaju na razne načine da spasu svoje živote. Na licima tih figura čita se da im je život prepušten smrti, a ništa manje strah, užas i prezir prema svemu. Prikazana je i samilost mnogih koji se međusobno pomažu, izvlačeći jedan drugog na vrh stene i tako tražeći spas; među njima se nalazi jedan koji, zagrlivši nekog polumrtvaca, pokušava da ga spase, što se ni u prirodi ne može bolje pokazati. 

Nojevo pijanstvo

Ne može se izraziti kako je dobro prikazana priča o Noju, koji opijen vinom spava otkriven, a kraj njega se nalazi sin koji mu se smeje, dok ga druga dvojica pokrivaju - slika i majstorstvo neuporedivog umetnika koje niko sem njega nije mogao nadmašiti. I pošto je, zahvaljujući stvarima koje je do tada uradio, dobio poleta, uzdigao se i pokazao još veći na slici gde prikazuje pet sibila i sedam proroka u veličini  od pet ili još i više lakata, koji su svi u različitim pozama, a ističu se lepotom tkanina i raznolikošću odevanja, izvedeni čudesnom invencijom i rasuđivanjem, tako da onima koji ih shvataju izgledaju božanstveni. 

  

Prorok Jeremija

Vidi se onde i prorok Jeremija kako sedi prekrštenih nogu, držeći jednu ruku na bradi, naslonivši lakat na koleno a drugu stavivši u krilo, dok mu je glava pognuta, tako da jasno pokazuje setu, zamišljenost i ogorčenje koje oseća zbog svog naroda. Isto su tako lepo naslikana i dva dečaka iza njega, kao i prva sibila ispod njega prema vratima; u njoj je hteo da predstavi starost i, pored toga što ju je obavio tkaninama, polazao je kako se njena krv usled godina već hladi, kao što i pri čitanju, pošto joj je vid već oslabio, približuje knjigu očima. Ispod re figure nalazi se stari prorok Jezekilj sa vrlo mnogo draži u pokretu, bogato odeven, koji jednom rukom drži svitak sa proročanstvima, a drugom, koju podiže okrenuvši glavu, pokazuje da želi govoriti o uzvišenim i velikim stvarima; iza njega su dva dečka koja mu drže knjige.Ispod ovoga nalazi se jedna sibila koja, nasuprot eritrejskoj sibili o kojoj je gore bilo reči, držeći knjigu daleko od očiju, hoće da prevrne jedan list i, prebacivši jedno koleno preko drugog, razmišlja sa ozbiljnošću o onom što treba da napiše, sve dok jedan dečak koji se nalazi iza nje, duvajući u ugarak vatre, ne zapali svetiljku. Ova figura je izvanredno lepa zbog izraza lica, zbog načina češljanja i odevanja; mišice su joj gole i lepe kao i ostali delovi tela. 

Prorok Joil

Ispod ove sibile nalazi se prorok Joil, koji zamišljen uzima jedan list i čita sa mnogo pažnje i ljubavi; iz njegovog držanja vidi se da nalazi veliko zadovoljstvo u onom što je napisano i izgleda kao živo stvorenje kada mnogo razmišlja o nekoj stvari. Iznad vrata kapele postavio je staroga Zahariju, koji, tražeći u knjizi nešto što ne može da nađe, stoji sa jednom podignutom nogom a drugom spuštenom i u žurbi ne primećuje nezgodan položaj koji ga zamara. Ova figura izgleda vrlo lepo zbog starosti i dosta je krupna, u vrlo lepoj odeći sa malo nabora; onde je još jedna sibila koja, okrenuta s druge strane prema oltaru, pokazuje neke spise i nije ništa manje za pohvalu sa dečacima koji je okružuju nego što su druge sibile. Ali ko bude posmatrao proroka Isaiju iznad nje, utonulog u svoje misli, prekrstivši noge, držeći jednu ruku u knjizi kao znak dokle je čitao, podbočivši obraz drugom rukom, koju je laktom naslonio na knjigu, i na poziv jednog od dečaka koji se nalazi iza njega okreće samo glavu, ne pomerivši se inače - videće da su crte ove figure zaista uzete iz prirode, koja je prava majka umetnosti, i videće lik koji dobro proučen može ukazati u velikoj meri na sva pravila dobrog slikarstva. 

Libijska sibila

Iznad ovog proroka jedna stara vrlo lepa sibila sedeći proučava knjigu sa izvanrednom ljupkošću, okružena sa dva dečaka u vrlo lepoj pozi. Ne može se zamisliti da bi se išta moglo dodati savršenstvu figure mladića koji predstavlja Danila; sa neverovatnim žarom on prepisuje u jednu veliku knjigu izvesne stvari iz nekih rukopisa; da bi podupro ovaj teret, Mikelanđelo mu je stavio jednog dečaka između nogu koji drži knjigu dok on piše - delo koje nikada  neće moći izraditi kičica u bilo čijoj ruci, isto tako je vrlo lepa figura libijske sibile koja, pošto je ispisala celu veliku svesku koristeći mnoge knjige, pokazuje u ženstvenoj pozi kako istovremeno hoće i da ustane i da knjigu zatvori; vrlo teška stvar, da ne kažem i nemoguća za svakoga drugog osim za njenog tvorca. 

David i Golijat

Šta bi se moglo reći za četiri prizora u uglovima na osloncima tog svoda ? na jednom David sa svojom dečačkom snagom pobeđuje Golijata, odrubivši mu glavu na veliko iznenađenje nekih vojnika koji okružuju logor; isto tako su divne poze koje je izradio prikazujući Juditu u drugom uglu, gde se vidi trup Holoferna, koji se bez glave trza, dok ona stavlja mrtvu glavu u kotaricu na glavi jedne svoje stare služavke koja, pošto je visoka, mor ad ase sagne da bi Judita mogla lako da dopre do nje; i ona, držeči ruke na teretu, traži da ga prekrije i, okrećući glavu prema trupu koji tako mrtav podizanjem jedne noge i jedne ruke stvara buku u šatoru, pokazuje u svom držanju strah od uzbune i od mrtvaca - slika zaista dostojna poštovanja. 

Bronzana zmija

Ali još je lepša i božanstvenija od ove kao i svih ostalih jeste slika iznad levog ugla oltara na kojoj je prikazao priču o Mojsijevim zmijama; onde se vidi pokolj ljudi koji nastaje usled navale, peckanja i ujedanja zmija; onde se pojavljuje i ona bronzana zmija koju je Mojsije stavio na drvo; u ovom prizoru su živo prikazani razni načini umiranja ljudi lišenih svake nade zbog ujedanja zmija; vidi se kako bezbroj njih umire od vrlo jakog otrova, grčeći se i plašeći se smrti; da ne pominjemone kojima si zmije vezale nogei obavile ruke u položaju u kojem su bili, te ne mogu da se pomaknu; niti one vrlo lepe glave koje vapiju i, pognuvši se, predaju se očaju. Nisu manje lepi ni oni koji, gledajući zmiju, osećaju kako im se pri tome smanjuje bol i vraća život, te posmatraju zmiju sa vrlo mnogo ljubavi; među njima se vidi i jedna žena koju pridržava jedan čovek na takav način da se oseća kako joj je isto tako potrebna pomoć, kao i njegova želja da je vodi i pridržava zbog pretrpljenog straha i uboda.

Kažnjavanje Hamana

Slično i na onoj slici gde je prikazao kako Ahasver u postelji čita svoje anale ima vrlo lepih figura, među kojima se vide tri lica koja za stolom jedu, a predstavljaju savet koji se sastao da oslobodi jevrejski narod i da obesi Amana, koga je Mikelanđelo izvanredno izveo u smanjenom obliku; stub na koji se on oslanja i ruka ispružena ne izgledaju naslikani nego živi i u reljefu, kao i noga kojom stupa napred, upravo kao i istali delovi tela u pozadini; figura koja je sigurno najlepša i najteža među onim teškim i lepim; ali suviše dugo vremena bi trajalo opisivanje tolikih lepih zamisli različito prikazanih, cela genealogija predaka, počevši od Nojevih sinova, da bi se pokazalo Hristovo poreklo; ne može se iskazati raznolikost koja se primećuje na tim figurama, tkaninama, izrazima lica i na bezbroj neobičnih i vrlo lepih novih zamisli; onde nema stvari koja nije izvedena sa talentom, a sve figure izrađene su vrlo lepo i umetnički, u smanjenom obliku i svaka stvar kojoj se divimo jeste dostojna hvala i zaista je božanstvena.

Prorok Jona

Ali ko se neće diviti, ko neće biti zasenjen kada ugleda užasni izgled Jone, poslednje figure u kapeli ? Na mestu gde prav zid po samoj prirodi treba da bude nagnut prelazeći u svod, naslikan je kako se savija unazad, tako da zahvaljujući crtačkoj umetnosti, senkama i svetlosti izgleda izrađen na pravom zidu.

O, zaista je srećno naše doba, o, blaženi umetnici, koji se s pravom morate zvati otkada ste u naše vreme mogli na izvoru tolike jasnosti da razgrnete tamu sa očiju i da vidite kako se , zahvaljujući tako divnom i jedinstvenom umetniku, ostvaruje sve ono što je bilo teško ! svakako zahvaljujući slavi njegovih napora, i vi ste poznati i cenjeni, jer je on skinuo onu traku koju ste nosili preko očiju svesti tako punih tame; otkrio vam je istinu od laži, koja vam je zamračivala razum. Zahvalite za to, dakle, nebu, i trudite se da u svim stvarima podražavate Mikelanđela.

Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo prvi

Papa Julije II, Rafaelo

Kada se papa vratio u Rim a Mikelanđelo je završavao ovu statuu u Bolonji, Bramante, prijatelj i rođak Rafaela da Urbina, a s obzirom na to ne mnogo naklonjen Mikelanđelu, videvši da papa ceni i sve više veliča značaj njegovih vajarskih dela, naumi da u odsustvu Mikelanđela ohladi njegovo raspoloženje, tako da, kada se Mikelanđelo vrati, njegova svetost obustavi završavanje svoje grobnice, govoreći da to izgleda kao požurivanje smrti i da je pripremanje groba za života loš znak; Rafaelo i Bramante su toliko ubedili papu da je on, kada se Mikelanđelo vratio, odlučio da za uspomenu na Siksta, svoga strica, njemu poveri ukrašavanje svoda kapele koju je ovaj dao sagraditi u dvorcu; Bramante i drugi Mikelanđelovi suparnici smatrali su da će ga na taj način odvući od vajarstva u kome su i oni priznavali da je savršen; mislili su da će ga dovesti do očajanja, jer će, primoran da slika, a pošto nije imao iskustva u slikanju fresaka, što je bio manje cenjen posao, pokazati i manje uspeha nego Rafaelo; ali u slučaju i da uspe da posao uradi, oni su se nadali da će ga u svakom slučaju zavaditi sa papom i tako, bilo na jedan ili na drugi način, sprovesti svoju nameru da ga se oslobode. Kada se Mikelanđelo vratio u Rim, papa, odlučivši da zasada ne radi na završavanju grobnice, zatraži od njega da slikama ukrasi svodove kapele. Mikelanđelo, koji je želeo da završi grobnicu, a kome se slikanje svoda činilo velik i težak posao, pošto je u tom imao malo iskustva, pokuša da na svaki način strese taj teret sa svojih leđa preporučujući za to Rafaela. Ali ukoliko je on više odbijao, utoliko je više rasla želja pape, koji je bio uporan u svojim poduhvatima, a uz to još ponovo podstaknut od Mikelanđelovih suparnika, naročito Bramantea, tako da se, pošto je bio prek, na Mikelanđela gotovo naljutio. 

Videvši da njegova svetost ostaje uporna, Mikelanđelo odluči da primi posao, a papa naredi Bramanteu da podigne skelu, da bi se moglo gore slikati, što on uradi probušivši svod i obesivši skelu o užad; kada je Mikelanđelo to video, upita Bramantea kako će, kada završi sa slikanjem zatvoriti rupe, na što ovaj odgovori : "o tome će se misliti kasnije", - i reče mu da se ne može raditi drugačije. Mikelanđelo shvati da se Bramante malo razume u te stvari ili da mu nije naklonjen, te ode papi i reče mu da ona skela ne stoji dobro i da je Bramante nije znao napraviti; papa mu u prisustvu Bramantea odgovori da je napravi na svoj način. Tako Mikelanđelo naredi da se skela podigne na podupiračima tako da ne dodiruje zid, a to je način kako se utvrđuju svodovi da bi se izvela mnoga lepa dela, koji je zatim pokazao Bramanteu i drugima; siromašnog drvodelju koji je ponovo napravio skelu snabdeo je Mikelanđelo sa toliko užadi , poklonivši mu ih, da je on, pošto ih je prodao, obezbedio miraz za svoju kćerku.  

Atinska škola, Rafaelo : Mikelanđelo

Kada je Mikelanđelo pristupio izradi crteža za pomenuti svod, papa je želeo još da se sa strane skinu slike koje su ranije, u vreme Siksta, naslikali majstori i odredi da na ime troškova za sve poslove Mikelanđelo dobije petanest hiljada dukata ovu cenu utvrdio je Đulijano da San Galo. Zbog veličine poduhvata Mikelanđelo je bio primoran da zatraži pomoć, zato pošalje u Firencu po ljude, rešen da tim delom pobedi one koji su ovde ranije slikali, a da takođe i modernim umetnicima pokaže kako se crta i slika. Predmet koji je izabrao podstakao ga je da se sebi na čast, a umetnosti na sreću, uzdigne do tolike visine i da završi crteže koje je zatim hteo da izvede a fresko na zidu; pošto to nikada ranije nije radio, pozove iz Firence u Rim neke svoje prijatelje slikare da mu u poslu pomognu, kao i da mu pokažu kako se radi na zidu, pošto su neki od njih u tome imali iskustva; među ostalima to su bili Granačo, Đulijan Buđardini, Jakopo di Sandro, Indako Stariji, Anjolo di donino i Aristotile; pristupivši radu, on im dade neke stvari za probu. Ali, videvši da su njohovi napori bili vrlo daleko od njegove želje i da ga ne zadovoljavaju, odluči jedno jutro da uništi sve što su oni bili uradili, pa zatvorivši se i kapelu, nije hteo da im je više otvara, niti se u kući pojavljivao pred njima. Videvši da su izigrani i da šala suviše traje, oni odluče da se vrate u Firencu, na svoju veliku sramotu. 

Mikelanđelo reši da sam uradi ceo posao i, uloživši truda i znanja, sa mnogo uspeha privede ga kraju; u želji da nikom ne da povoda za pokazivanje svoga rada, nije se dao ni videti; zato je kod sveta svaki dan sve više rasla želja da ga vide. 

Rekonstrukcija prvobitnog izgleda Sikstinske kapele

Papa Julije je mnogo želeo da vidi rad Mikelanđela, i upravo zbog toga što je on to krio, papu obuze neodoljiva želja. Zato jednog dana pođe da vidi, ali mu vrata nisu bila otvorena, pošto Mikelanđelo nije hteo da delo pokazuje. Tako je i došlo do sukoba o čemu je već bilo govora, i Mikelanđelo je morao otići iz Rima, pošto nije hteo da svoj rad pokaže papi; prema onome što sam čuo od njega, da bi rasvetlio ovu sumnju, saznao sam da je trećina fresaka bila završena kada se počela pojavljivati neka plesan koja dolazi u zimsko doba usled severnog vetra. uzrok tome bio je rimski kreč koji se , da bi bio beo, pravi od travertina, i zato se ne suši tako brzo, a ako se pomeša sa pocolanskom zemljom kestenjaste boje , daje tamnu smesu koja, kada je tečna, vodenasta i kada je zid dobro natopljen, često u sušenju procvetava i na mnogim mestima izbacuje slane vlažne mrlje koje vremenom iščezavaju. Očajan zbog toga, Mikelanđelo nije hteo da nastavi rad izvinjavajući se papi da mu taj posao ne ide od ruke; zato mu je njegova svetost poslala Đulijana da San Gala, koji ga je ohrabrio da nastavi rad, pošto mu je objasnio usled čega je došlo do greške i naučio ga kako se plesan uništi. Kada je delo do polovine bilo završeno, papa, koji je uz pomoć Mikelanđela. penjući se na lestve nekoliko puta išao da vidi delo, jer je po prirodi bio nagao i nestrpljiv i nije mogao sačekati da delo bude završeno i da, kako se to kaže, dobije poslednji potez.  

Čim je kapela bila otvorena, pojuri ceo Rim da je vidi, a papa je došao prvi, ne mogavši sačekato ni da se slegne prašina koja je nastala usled rušenja skela; Rafaelo da Urbino, vrlo spretan u podražavanju, čim je video delo, promeni odmah svoj način rada i, da bi pokazao svoju veštinu, odmah poče slikati proroke i sibile u Crkvi dela Pače; Bramante tada pokuša da nagovori papu da drugu polovinu kapele poveri Rafaelu. Kada je Mikelanđelo to čuo, on se požali na Bramantea i ispriča šapi, nemajući pri tome nikakvog obzira, sve njegove mane u životu, kao i greške pri radu na arhitekturi koja je, kao što ćemo kasnije videti, Mikelanđelo morao da ispravlja prilikom građenja crkve San Pjetro. Ali papa, koji je svaki dan sve više cenio Mikelanđelov talenat, htede da on nastavi rad; i pošto je video otkriveno delo , verovao je da će Mikelanđelo drugu polovinu uraditi još bolje; i tako za dvadeset meseci Mikelanđelo potpuno završi sam ovo delo uz pomoć samo onih koji su mu mrvili boje. Ponekad se mikelanđelo žalio da zbog žurbe na koju ga je papa gonio nije mogao da završi onako kako bi on želeo, pošto mu je papa dosađivao, zapitkujući kad će biti gotov. I tako mu je jednom prilikom odgovorio da će završiti kada u umetničkom pogledu on sam sa sobom bude zadovoljan. "A mi želimo", - odgovorio je papa, - "da zadovoljite našu želju i završite brzo." i na kraju je dodao da će, ukoliko brzo ne završi, dati da ga bace sa skela. Mikelanđelo, koji se bojao papinog gneva a imao je i razloga, završi delo odmah, nemajući vremena da doradi ono što je još nedostajalo; srušivši ostatak skela, otvori kapelu na dan Svih svetih, gde je tog jutra papa služio službu na zadovoljstvo celog grada. 

Unutrašnjost Sikstinske kapele

Mikelanđelo je želeo da dotera još neke delove kada se osuše, kao što su to činili majstori na prvobitnim freskama, prelazeći polja, odela i vazduh ultramarinsko-plavim, a poneka mesta da ukrasi zlatom, što bi im dalo bogatiji i lepši izgled; kada je papa čuo da te pojedinosti još nedostaju, želeo je, pošto su svi koji su videli kapelu hvalili njegov rad, da se uradi i to; ali pošto bi ponovno postavljanje skela predstavljalo za Mikelanđela suviše dug posao, sve je ostalo kao što je i bilo. Viđajući se često sa Mikelanđelom, papa mu je govorio : "Kapelu treba obogatiti bojama i zlatom, jer je ovako siromašna." Mikelanđelo je otvoreno odgovarao : "Sveti oče, u ono doba ljudi na sebi nisu nosili zlato, i oni koji su naslikani nisu nikada bili suviše bogati nego sveci koji su prezirali bogatsto. " Papa je u više mahova isplatio Mikelanđelu za ovo delo sumu od tri hiljade škuda, od kojih je za boje on morao potrošiti davdeset i pet. Ovo delo završio je Mikelanđelo uz vrlo veliki napor, jer ga je radio držeći glavu okrenutu prema gore, i toliko je pokvario vid da nije mogao čitati niti posmatrati crtež osim gledajući gore; to ga je držalo nekoliko meseci, što mogu posvedočiti ja, jer da nisam napravio jednu stolicu na koju sam naslanjao glavu i mogao na njoj ležati dok sam radio svodove u pet velikih dvorana u dvorcu vojvode Kozima, ne bih nikada završio; taj rad mi je iskvario vid i zamorio glavu u tolikoj meri da to još osećam i čudim se kako je Mikelanđelo podneo toliki napor. Međutim, zagrevan svaki dan sve više željom za stvaranjem i napretkom koji je postigao, nije osećao umor niti je vodio računa o naporu.