SZ : Szabadka i Szeged - part two - Segedin

Kada su moji buduci in laws saopstili da planiraju jednodnevni odlazak u Suboticu odmah mi se nad glavom pojavila ona sijalica kao u crtanom filmu : ovaj put ne zbog same Subotice, kao u slicnim prilikama do sada, vec stoga sto sam shvatila da bismo mi mogli produziti do Segedina. Sada kada imamo konacno ove gotovo svemogucne nove pasose nema razloga da se ne skokne do inozemstva kad god se ukaze prilika :) Segedin je inace na nekih 8 km od granice, tako da sve u svemu nije trebalo da se dugo putuje. Na zalost, trebalo nam je do tamo umesto dva sata - pet : prvo zbog nekih dodatnih stajanja u Bajmoku, zarad neke posete, a onda i skoro dva sata cekanja na prelazu u Madjarsku. Tako je moje misljenje - da me bas i ne zanima kada cemo uci u tu Evropsku uniju sada kada mozemo da slobodno putujemo - opovrglo dosadno cekanje : kada udjemo u EU nece biti ni ove granice. Mada, jeste da je cekanje uvek mindblowing ali nije ni to, kao ni cinjenica da smo do Beca mogli stici za to vreme koliko smo do tada sve ukupno bili u kolima ,ono sto me je izvelo iz takta; to su bili izvesni heroji koji su pored svih nas u tom dugackom redu protutnjali kao pravi u autobuskoj traci i onda upadali u red kada se kolona pokrene. Takva vrsta neotesanosti i meni nepojmljivog bezobrazluka je ono jedino sto moze da mi potera onu, pravu, paru na usi. Takvi jedni su se i nama ubacili i onda sam samo gledala, pri odvajanju u vise traka, ko ce od nas prvi proci; to sto smo to ipak bili mi bila je nekakva, iako slabasna, satisfakcija :)

Segedin je koliko sam shvatila ranije predstavljao za nas iz Srbije, a narocito za Vojvodjane, nekakav veliki super market - svi su isli tamo u soping i pre i tokom onih strasnih godina. Suboticani su umeli da kazu da je Segedin njihov spajz - odlazili su tamo cak i biciklima i vracali se sa svim i svacim a, smatralo se, sve je tamo bilo dzabe pa bi se isplatilo otici i pokupovati svasta a onda jos i citavo drustvo odvesti na rucak a da se i dalje bude u plusu. Zato sam ja dugo nekako u sebi zamisljala taj Segedin kao nekakvu veliku pijacu, mozda najslicniju onom buvljaku u Subotici na koji su nas nastavnici u osnovnoj skoli terali da idemo; tako mi sve do skoro Segedin kao takav i nije bas delovao zanimljivo. Medjutim, tokom posete Sentandreji ove godine, u tamosnjem turist info-u, naisli smo na lepu brosuru (i to na srpskom:) pod nazivom Madjarska - Juzna ravnica na dohvat ruke, gde sam ponesto procitala ali gde su me najvise privukle fotografije : eto konacno gde se nalazii ta madjarska secesija slicna onoj u Subotici ! Tako da je ovaj odlazak u Segedin zapravo bio najvise inspirisan i u sluzbi potrage za secesijom - i jos vise - potrazi za Ferencom Rajhlom :)

Segedin se nalazi na uscu reke Mures u Tisu kojoj su ime verovatno dali Skiti - rec tijah za koju se vezuje naziv ove reke na njihovom jeziku znacio je upravo to : reka. Ovaj prostor naseljen je jos od ledenog doba - kada su se ovde zadrzali kratko lovci na mamute - mada njegov prvi, latinski naziv potice tek iz drugog veka ove nase ere i to od Ptolomeja : Partiscus. Posto su potom Huni vladali ovim prostorima smatra se da je mozda Atila Hunski u blizini danasnjeg Segedina imao svoje sediste. Kada su Ugri stigli, negde krajem 9. veka, na ove prostore - zatekli su Avare i bugarska plemena, vec poprilicno oslabljena prethodnim bitkama sa Karlom Velikim. Deleci medju sobom teritoriju nakon osvajanja - ovaj deo pripao je izvesnom Ondu,jednom od plemenskih staresina. Naziv kakav danas znamo - Szeged - potice iz 1183. godine : dva su tumacenja ovog naziva - po jednom, potice od madjarske reci za ugao, jer Tisa tu pravi ugao; po drugom potice od reci sziget koja znaci ostrvo. Zanimljivo je da kao sto smo naziv za Vijenu (Bec)- preuzeli od Madjara koji tako ovaj grad zovu, tako smo i nas naziv Segedin preuzeli sa nemackog govornog podrucja te kao i oni ne kazemo Seged. Opustosen za vreme mongolske najezdeu 13. veku ovaj grad ipak uspeva da u narednom, 14. veku, postane najvazniji grad juznog dela Ugarske; period procvata on dozivljava za vreme vladavine anzujske dinastije, narocito pod Lajosem I Anzujskim. Uspesan trgovacki grad uskoro postaje i strateski najvazniji grad u borbi protiv Turaka koji u to vreme vec uveliko prodiru u Evropu. Tako je u 15. veku - 1444. godine - ovde potpisan takozvani Segedinski mir koji ugarski vladari potom nisu postovali : vec 1456. iz Segedina polazi vojska koja na celu ima jednog franjevackog monaha da odbrani grad Nándorfehérvár :) Ovo je nama zanimljivo jer je monah bio Jovan Kapistran (János Kapisztrán - zapravo - Giovanni da Capestrano) koji je isao da odbrani - Beograd.

No, kao sto znamo, Turci su ipak uspeli da stignu i do Madjarske; do Segedina prvi put dolaze 1526. godine - one iste kada neocekivano iskrsava nas Jovan Nenad da pocisti Vojvodinu od Osmanlija i proglasi sebe carem - da bi tu ostali do 1686. U to vreme je do Madjarske, a preko Turaka, dospela i paprika sa orijenta koja po kojoj je sada Madjarska kuhinja veoma poznata; narocito je za nju vezan bas Segedin. U pocetku papriku su Madjari prihvatili kao ukrasnu biljku - mogla se ona tada naci kako u kucama i bastama aristokrata, tako i po manastirima ali i u vrtovima siromasnijih gradjana. Veoma polako, po ugledu na Turke, Madjari pocinju da je koriste i kao zacin jelima. Sada se vec tesko moze i zamisliti tradicionalna madjarska kuhinja bez crvenkasto-narandzastog zacina :) Razlog zasto je bas Segedin poznat po paprici jeste taj sto je on najosuncaniji grad u Madjarskoj, sto su uslovi koji odgovaraju ovoj biljci. Ono sto je medjutim narocito interesantno jeste da je jedan madjarski fiziolog dobio Nobelovu nagradu 1937. godine, izgleda, zahvaljujuci bas paprici :  Albert Szent-Györgyi je tako pomocu nje otkrio C vitamin uspevsi da ga izdvoji iz ploda paprike :) Na jednom mestu sam pronasla, inace, da je rec paprika srpskog porekla (od peperke ili piperka sto dolazi od latinskog piper), na drugom da je uopste slovenskog porekla; lepo bi bilo da smo tako i mi ucestvovali u ovoj prici o paprici :)

Nakon oslobodjenja od Turaka Segedin ponovo dobija i titulu slobodnog kraljevskog grada koju je imao jos u 15. veku (mada se negde kaze i znatno ranije, jos od Bele IV); u to vreme je u Segedinu, kao i u Sentandreji i jos ponegde, gotovo polovina stanovnistva srpske nacionalnosti. Sada ih pak nema vise u nekom znacajnijem procentu - uglavnom su se oni poceli vracati u Srbiju nakon oslobodjenja od Turaka. Tada je nastupio jedan poprilicno miran period, i - ne racunajuci sto su malo spaljivali vestice (zapravo najvece sudjenje vesticama u Madjarskoj 1728. i 29. godine, pa potom opet 1744.) - sve do revolucije 1848/49 Segedin lepo napreduje. Tokom revolucionarnih godina, medjutim, Segedin je jedan od poslednjih uporista revolucionara sa Lajosem Kosutom na celu - sa balkona Kárász kuce na glavnom trgu grada (Klauzál tér) on je i uputio onaj cuveni njegov govor; na tom lepom trgu danas se nalazi i prva Kosutova statua u punoj velicini. No, stoga sto je bio revolucionarni grad, Segedin je nakon propasti revolucije pao u nemilost te izgubio titulu slobodnog kraljevskog grada;ova kazna, medjutim, nije trajala dugo te su se Habzburgovci vratili vec 1860.

Prava katastrofa zadesila je Segedin 1879. godine kada je velika poplava unistila nezamislivih 95% zgrada u gradu; Franc Jozef se licno zalozio da se grad obnovi, obecavsi da ce biti i lepsi nego ranije. Zaista, uz pomoc u vidu donacije svih vodecih drzava Evrope - Segedin je ponovo izgradjen. Zato se glavne ulice, kazu, zovu po gradovima koji su tom prilikom pomogli : Pariz, Bec, Moskva, Rim, Brisel, Berlin, London ... Dakle, Segedin je relativno noviji grad mada sa veoma starom istorijom : slicno kao i Subotica, ali stoga sto ga je ta strasna poplava unistila, i on datira gotovo u potpunosti od kraja 19. veka (eklektizam, Ar Nuvo) pa na dalje. Tako da se ne moze zapravo reci da Subotica lici na Segedin - iako lice jedan na drugi - vec da su nastajali u isto vreme. Danas je on treci po velicini grad u Madjarskoj sa oko 170 000 stanovnika naspram 150 000 gradjana Subotice. Nalazi se i u knjizi 501 Must visit cities, tako da smo ovom nasom posetom stiklirali jos jedan grad na tom spisku :)

Da bi sve bilo kao u nekakvoj komendiji prvo gde smo se nasli, kada smo jednom stigli u Segedin bio je Tesco :) Naravno, unapred smo isplanirali posetu Tesku jer smo nakon Budimpeste svratili u jedan i shvatili da je u Madjarskoj jos uvek sve uglavnom jeftinije. Ovo narocito sto se tice odnosa cena/kvalitet sireva i salama. Naravno, najpoznatija segedinska i uopste Madjarska salama jeste iz fabrike Pick; postoji vise tipova a medju njima i jedna dosta skuplja od drugih pa bi trebalo obratiti paznju :)  Korisna informacija : do skora je vazilo da se iz Madjarske moze uneti (po osobi) 100e  u kupljenim proizvodima a mislim i da je sada tako; nama medjutim nisu ni gledali sta imamo u gepeku, Tesko im izgleda nije zanimljiv :) No, taj Tesko u koji smo planirali da svrnemo bio je predvidjen za kraj puta - a i nalazi se pri izlazu iz grada; ovaj pored koga smo stali je bio obicna samoposluga u centru grada a tu smo stali samo stoga sto nam je bilo zgodno da se tu parkiramo. Ovo vazi narocito za radne dane jer se u centru inace placaju parkinzi kao i kod nas, koji su ograniceni i vremenom; ako je kao u Budimpesti, a verovatno da jeste, subotom se parking placa samo do 15h dok je nedeljom besplatno. 

Kada se od tog naseg parkiralista pogleda ka centru - odmah se uoci jedna od najlepsih palata u Segedinu : secesionisticka Reik palata iz 1907. godine (Reök-palota na uglu ulica Tisza Lajos Krt. i Kolcsay utca), pa smo se mi uputili pravo ka njoj :) Ona je sada divno restaurirana; u njoj se sada nalaze jedan kafe i galerija u kojoj je trenutno izlozba Rembrantovih grafika. Arhitekta ove lepe palate bio je Ede Madjar (Ede Magyar) koga su, kao i Lehnera, voleli da nazivaju madjarskim Gaudijem. Ovaj Ede takodje je zavrsio studije u Budimpesti da bi nakon boravka u inostranstvu karijeru pretezno razvijao u Segedinu. Nesrecan, razocaran u ljubav, on se na zalost ubio u trideset i petoj godini. Jos jedna zgrada koja nam se izuzetno dopala, na samom kraju glavne ulice a prema trgu Dugonics, njegovo je delo. Ovu prelepu bajkovitu zgradu stanovnici Segedina zovu konjska zadnjica jer se ispred nje nalazi jedan konjanicki spomenik; to je jos ruznije nego sto mi u Beogradu kazemo da se nalazimo kod konja umesto kod spomenika knezu Mihailu.

Reik palata, detalj

Kada se potom zadje pored Reik palate u jednu malu ulicu pored - na cijem se uglu palata nalazi, ubrzo se stize do glavne, Karas ulice (Karasz ut.); pocetak i kraj ove poplocane, uredjene i ciste ulice,oznacavaju sa jedne strane skulpture vec pominjanog Sandora Kligla, koji u Segedinu i zivi - Violonista sa jedne i Dama, devojcica i pas sa druge stane; rekla sam da je taj violinista brat blizanac onom iz kafea Boss u Subotici; iza njega nalazi se radnja u kojoj se, izmedju ostalog, mogu kupiti i manje verzije Kliglovih skulptura od kojih sam ja primetila upravo opet - violinistu. Ovaj violinista zajedno sa grupom preko puta njega cini kompoziciju Ulicna muzika.

Andras Dugonics

Dalje od tog kraja ulice ide se prema Trgu Dugoniks (Dugonics ter) gde se izgleda okupljaju mladi i deca; tu se nalazi neka fontana i zvucnici iz kojih dopire muzika. Posljuncanom stazom napred stize se do spomenika Andrasu Dugoniksu po kome trg nosi ime a koga Hrvati zovu Andrija Dugonic; taj Andras u ruci drzi knjigu na kojoj pise Etelka; to je prvi roman, cak bestseler, u madjarskoj knjizevnosti. Pored toga sto je pisao romane, ovaj Andras je bio i profesor na univerzitetu kao i matematicar; vise no Etelka smatra se da je njegov doprinos madjarskom jeziku upravo u matematici - on je izmislio madjarske izraze za matematicke pojmove. Zanimljivo je i to da se zaredio za svestenika nakon sto je zavrsio obrazovanje. Na ovom trgu, koji je ranije bio trznica zita, nalazi se zgrada fakulteta, gradjena prvobitno kao zgrada srednje skole. Odatle je madjarski pesnik Atila Jozef (Attila József) bio izbacen kada je objavio pesmu Svim srcem u segedinskim novinama. Sada on stoji takodje na ovom trgu, delo vajara Imre Varge. Ovaj trg je jos zanimljiv i stoga sto se tu ponekad odrzavaju mali sajmovi rukotvorina :)

Trg Dugonics sa univerzitetom kako je nekada izgledao

S obzirom da smo imali samo oko 4 sata na raspolaganju, mi smo stigli da napravimo jedan veci krug, da obidjemo vecinu znamenitosti, no i da propustimo po nesto i ostavimo za sledecu posetu. Moguce je da je postojala i optimalnija ruta no cini mi se da je put kojim smo mi izabrali zapravo prilicno logican. Mapa po gradu ima dovoljno, jedino mi je krivo sto nije radio turist info - u koji redovno svracamo na pocetku obilaska svakog grada, kao iskusni putnici, a gde se uvek moze pokupiti ne samo mapa grada vec najcesce i po neka lepa brosura. Kada je po prvi put u nekom novom gradu, ma koliko on ne bio nekakav metropolis, covek se uglavnom nadje poprilicno pogubljen i to zato sto pored toga sto ne zna gde se sta nalazi i gde je koja ulica ili zgrada, mesto za koje je cuo,on je jos i preplavljen utiscima novog te dozivljava blagu osamucenost. Mislim da sam zapravo uvek vise uzivala pri drugoj poseti gradu kada vec nesto prepoznajem te se ne osecam kao muva bez glave :)

 

Kraj Karas ulice opet oznacavaju dve figure, ovaj put - dva arlekina; oni bi trebalo da sugerisu da je Segedin festivalski grad. Najpoznatiji festivali su Segedinske letnje igre, potom Segedinski omladinski dani u okviru kojih se odrzavaju brojni koncerti krajem leta a onda jos i festival ribe na Tisi, festival vina, vasar. Svakog 20. maja proslavlja se i Dan Segedina, u spomen na ponovno dobijanje titule slobodnog grada 1719. godine. Pre no sto se dodje do ovih arlekina Karas ulica se otvara ka Trgu Klauzal (Klauzál tér). Na ovom trgu, u broju 5, nalazi se ta Karas kuca na cijem je balkonu Lajos odrzao taj poslednji govor u Madjarskoj pre nego sto je otisao u egzil. Trg nije velik, prevladava neka skoro intimna atmosfera a posto i inace u Segedinu kafici ne zauzimaju svaki kvadratni santimetar kao kod nas - imala sam osecaj neke praznine. Doduse, bila je nedelja popodne i pred kraj nase setnje i trg se popunio ljudima i zivnuo. Najveci kafic koji sam primetila nalazi se upravo na ovom trgu, tu smo na kraju popili kafu i limunadu, gledajuci iz baste ka spomeniku Lajosu Kosutu. Pored tog kafica na ovom trgu se nalazi, otvoren jos od 1922. godine, Virág Café, omiljeno mesto u gradu gde se preporucuju kolaci :)

Királyok kútja

Na suprotnom kraju trga u odnosu na Lajosa Kosuta nalazi se cesma sa cetiri krilata lava - takozvani bunar kraljeva (Királyok kútja) - koji je izradila Klára Tóbiás. 

Gradska kuca

Od arlekina se preko pesackog prelaza dolazi i do, cini mi se, najveceg trga (Széchenyi ter) okupanog u zelenilu tako da vise lici na neki park; ovaj lepi uredjeni prostor sa obe strane pun je spomenika; istice se jos jedan spomenik Sandora Kligla - Sv. Stefan (Istvan) i njegova kraljica Zizela, koji se nalaze ispred gradske kuce, kao i bronzana grupa Blagoslova i razorne snage Dunava. Lepa neobarokna gradska kuca pocela je da se gradi 1799. ali ju je posle poplave 1883. godine preuredio prosli put pominjani Eden Lehner sa svojim saradnikom Djulom Partosem. Te godine izgradjen je i takozvani "most uzdaha" po ugledu na venecijanski, izmedju gradske kuce i susedne zgrade saveta : te godine Franc Jozef dosao je u posetu Segedinu da bi video kako sada grad izgleda nakon velike izgradnje posle cuvene poplave; posto je on bio smesten u gradsku kucu a njegov saradnik (oni kazu - companion:) u tu susednu zgradu - izmedju njih podignut je ovaj most kako bi oni mogli lakse da komuniciraju :) Jedan pesnik je toranj gradske kuce nazvao mlada zena sa cipkanim sesiricem koja plese po mesecini :) Sada se u njenom dvoristu, tokom lepih dana, odrzavaju koncerti.

Most uzdaha

Odavde se moze nastaviti prema Tisi; mi smo medjutim malo skrenuli nalevo i onda napravili krug kako bismo pronasli te Rajhlove palate i vodeni toranj :) Iako ih ima vise, najreprezentativnija Rajhlova palata u Segedinu je Grof palata (Gróf-palota) nazvana tako po Arpadu Grofu (Árpád Gróf) koji je bio poznati segedinski advokat i predsednik saveta grada. Pisala sam prosli put o tome kako je nesretni Rajhl bankrotirao i morao onda da ostavi svoju lepu porodicnu palatu u Subotici, te da se potom preselio u Segedin. Ovu reprezentativnu palatu, koja se sada, zacudo, nalazi u pomalo oronulom stanju, gradio je tokom 1912. i 1913. godine za svega trinaest meseci.

Palata Reik Ferenca Rajhla

Nalazi se u ulici Tisza Lajos körút broj 20. Ovo zdanje je all Reichl, kakvog ga znamo iz Subotice : iako ne tako ludo razigrana kao njegova palata, ova kuca na tri sprata ima ornamente od zlata i plavog mozaika, verovatno murano kao i na njegovoj kuci; prozori sa srcastim sarama, pauni, neobicni otvori i onda jos dva tornja. Bajkovita i divna ova Rajhlova palata najlepsa je u Segedinu iako ih ima jos. Ona pri tom uopste nije bila izmenjena od kako je nastala, sto je skoro pre jednog veka; danas se tu nalaze stanovi od kojih se uopste ne bih bunila da posedujem ili bar na kratko iznajmim jedan i tako budem u poseti Ferencu Rajhlu :)

Grof palata, detalj

Vodotoranj u Segedinu je prvi vodotoranj koji je u Madjarskoj sagradjen od armiranog betona i to po planovima izvesnog Zielinszki Szilárd -a, prvog madjarskog doktora tehnickih nauka. Arhitekti Korb Flóris i Griegl Kálmá projektovali su ga u stilu secesije, 1904. godine. Ovaj vodotoranj i danas radi a moze da u sebe primi preko 1000m3 vode; visok je gotovo 55m.

Rekonstruisan pre pet godina ovaj vodotoranj se moze i iznutra obici - tokom festivala svakodnevno do popodnevnih casova a inace svake prve subote u mesecu. Trg na kome se nalazi - Trg sv. Istvana - lepo je uredjen, poplocan i snabdeven klupama, fontanom i spomenicima, te ga vredi posetiti. Meni licno je vodotoranj na Palicu neuporedivo lepsi no i ovde je lepo posedeti a u blizini se nalazi jos jedna Rajhlova palata pored koje potom vredi proci :)

Ana kupatila

Iduci prema vodotornju naisli smo i na lepa  Ana kupatila gradjena tako da bi zalicila na tursku arhitekturu u videnju Madjara; ova kupatila, koja stanovnici Segedina zovu parno kupatilo,otvorena su 1896. godine. Izuzetno zanimljiva zbog svojih mnogih kupola i stoga bajkovita, zgrada kupatila veoma je i dugacka - nekih 117m, tako da se tesko moze promasiti. 1927. obicna voda zamenjena je termalnom i medicinskom, a sada se tu nalazi i welness. Otvoreno je svaki dan od 6 ujutru do 20h kada od 21h pa do ponoci sledi nocno kupanje :) Nalazi se u pomenutoj Tisza L. krt. 24. 

Reformatorska crkva i kupatila Ana

Preko puta ovih kupatila nalazi se neogoticka protestantska/reformatorska crkva koja je 1884. sagradjena po projektu jednog norveskog arhitekte; godina izgradnje govori o tome da je ona sagradjena neposredno posle velike poplave kada se ceo grad iznova gradio : to je bio znak dobre volje katolicke Madjarske i Segedina - grad je plac za izgradnju ove crkve besplatno ustupio protestantima. Tridesetak godina kasnije u blizini je sagradjen i protestantski dom, po projektu onog nesretnog Edea Madjara koji se ubio zbog ljubavi; da se prepoznati po skulpturama dece koja su prikazana kako pevaju ili uce.

Pored Tise

Tisa

Od vodotornja i Rajhlove palate moze se lako doci do Tise; sudeci po starim razglednicama i fotografijama ovaj deo je nekada mnogo lepse izgledao - meni sada nije ostavio narociti utisak. To je sada park, deo grada koji se zove Stefania ili dvorski vrt; tu se nalaze ostaci dvorca koji je podigao Bela IV i gde je bio potpisan onaj mir sa Turcima koji se nije postovao ;) Odatle se, dakle, 1456. godine krenulo u odbranu Beograda. Ovaj zamak je kasnije car Jozef II pretvorio u zatvor; poprilicno ga je unistila poplava ali su delovi opstali te je tu prvo bio restoran a sada je istorijski muzej. Sve je ovo tesko sada zamisliti - narocito taj susret sa Turcima pri potpisivanju mira, kao i kretanje "krstaske" vojske sa Jovanom Kapistranom na celu; park je okruzen lepom gradjanskom arhitekturom - na desno se opet nalazi jedna prelepa zgrada u stilu madjarske secesije o njoj medjutim ne znam nista.

Pista i lepa secesionisticka zgrada

U blizini te zgrade (a to je Dozsa Gyorgy ut.) nalazi se spomenik coveka sa violinom - to je Pista Danko - poznati muzicar Ciganin koji je pored ciganskih romansi napisao i mnogo od one madjarske folk muzike koja se i danas svuda cuje. Po legendi kada devojka koja je jos uvek devica prodje pored Piste zacuje se muzika njegove violine; medjutim, kako to vec biva, samo je ona moze cuti :)  Dalje tom ulicom stize se i do ogromnog, monumentalnog muzeja i biblioteke, koga cuvaju kameni lavovi :) a koji je ranije bio palata kulture.

Muzej

Ono sto mi se medjutim dopalo jeste sto sam u tom parku pronasla spomenik Sisi (Elizabeti, Erzebet) koja je bila mezimica citave Austro-Ugarske a koja je i meni draga. U Budimpesti joj je posvecen jedan od glavnih mostova kao i nekoliko skulptura kojih i inace ima svuda po Madjarskoj. I u Subotici su postajali spomenici njoj posveceni - i to cak tri - ali na zalost nije preziveo ni jedan do danasnjih dana. Lepa i nesretna Sisi i danas je ljubimica kako Austrijanaca tako i Madjara te se nalazi, kao prava zvezda, na svim mogucim suvenirima, od cokolada, preko solja i naprstaka do majica.

Spomenik Sisi

Zatvorivsi krug i vrativsi se u centar ostalo je jos samo to da odemo do velike katedrale, cija se dva tornja vide sa svih strana grada, i trga na kome se nalazi. Ispostavilo se da smo u ovom nasem planu pogresili u tome sto nismo isli obrnutim redom tako da bi crkva dosla prva po redu : za obilazak ona je otvorena do 17h; kada smo mi stigli trajala je misa a posto stvarno nije lepo ulaziti i izlaziti tokom mise a onda jos i zverati naokolo - nismo mogli da je vidimo iznutra. Ovo mi je narocito bilo krivo stoga sto sam procitala da se unutra nalazi predstava Marije obucene odecu pastirice koja na nogama ima te neke cuvene segedinske papuce koje su, navodno, najpoznatiji i najpopularniji segedinski suvenir. A evo kako bi one trebalo da izgledaju :

Segedinske papuce

No, tokom ove nase posete, ja nisam uspela da vidim nikakve segedinske papuce - na Marijinim nogama a ni inace. Mislim da je to stoga sto je bila nedelja; mozda bi zato lepse bilo ici u Segedin tokom radnih dana, ili bar subote - kada su tu i tezgice na kojima se prodaju paprike, bilo samlevene bilo osusene pa nanizane na kanap, sto je veoma lepa kuhinjska dekoracija, i jos mnogo sta. Tada je grad verovatno i zivlji, pa se moze steci uvid u njegov istinski duh. Narocito u vreme tih festivala bi trebalo otici, mozda bas u maju kada su Dani Segedina.

Pogled ka Trgu Dom (katedrale)

Crkva se nalazi na trgu koji po njoj nosi ime (Dóm tér) za koji isticu da je tacno one velicine koje je i Trg sv. Marka u Veneciji; on je okruzen arkadama koje nose stubovi razlicitog oblika sto doprinosi nekoj magiji mesta. Ispod ovih arkada postavljene su ploce, reljefi i skulpture koji su posveceni raznim madjarskim velikanima - knjizevnicima, umetnicima, naucnicima : svojevrsni nacionalni panteon; tu su i rimski ostaci kao i ono sto je preostalo od tvrdjave. Pored crkve nalazi se i najstariji spomenik u Segedinu - kula sv. Demetrijusa - ciji je temelj iz 11og dok ostatak potice iz 13.veka. Sve ovo deluje izuzetno lepo te nam se svidelo da na ovom mestu sednemo na klupu :) Mislim da mi se ovaj trg dopada najvise u gradu : obuhvacen arkadama i zgradama on je zatvoren sa tri strane dok se sa cetvrte uzdize velika crkva. Sasavi stubovi i taj panteon dodaju neku izuzetost od vremena. Verovatno namerno - ceo ovaj prostor lici najvise na klaustar nekog manastira.

Muzicki sat

To sve dok se ne oglasi muzicki sat koji se nalazi na zidu zgrade preko puta crkve i prekine tisinu : taj sat je jedinstven u Madjarskoj a mene seca na Muzej muzickih automata iz Utrehta - gde smo boravili nekih magicnih pola sata - i pomalo na Cesku; medjutim, ma koliko drazestan bio ovaj sat se ipak ne moze ni na koji nacin porediti sa carobnim Orlojem iz Praga. Prvi put ovaj sat je pokrenut 1936. godine; na dve etaze otvorena su po dvoja vrata na koje ulaze/izlaze profesori (gore) i studenti (dole). Profesori cesitaju studentima na dobijenim diplomama :) Ne znam koliko se cesto ovaj sat oglasava; kada smo mi bili imali smo srecu da ga vidimo u pokretu a to je bilo negde oko 17:45 - moguce je onda da se pokrece u cetvrt do - . Leti se na ovom trgu odrzava festival na otvorenom koji odrzava tu tradiciju jos od 30tih godina proslog veka ...

Dom ter

Katedrala je votivna crkva : gradjani su se nakon velike poplave zavetovali da izgrade crkvu na ovom mestu; posvecena je Bogorodici (odnosno nasoj Gospi). Izgradnja je zapocela 1913. godine ali je zbog I svetskog rata zavrsena tek 1930. godine. Od tada njeni preko 90 m visoki zvonici dominiraju slikom grada. Inspirisana italijanskom romanickom arhitekturom, ona se smatra jednim od sedam cuda Madjarske - najveca je ondasnja crkva sagradjena u XX veku. Ona se, takodje, dici jos nekim znamenitostima - poseduje trece najvece orgulje na svetu kao i drugo najvece zvono u Madjarskoj : ovo zvono, nazvano Heroja, koristi se svega sedam puta u godini. Unutrasnjost, kao sto rekoh, ovaj put nismo videli; kazu da je bozanstvena iznutra, prepuna raznih zanimljivih dekoracija- od vec pomenute Marije u tim papucama, predstavljene u mozaiku,preko prikaza konstelacija i horoskopskih znakova do jednog zanimljivog raspeca : prica kaze da je umetnik, neki Janos, zeleo da pokloni crkvi raspece jos pre no sto je ona i sagradjena. Problem je, medjutim, bio izraditi ga jer nikako nije uspevao da pronadje modela koji bi svojevoljno tako visio sa krsta obucen samo u nekakvu krpu. Na kraju - on se sam popeo na krst dok ga je fotograf zabelezavao kamerom; po tim fotografijama napravio je to raspece koje se danas nalazi u crkvi a na kome Hrist nosi njegove crte lica :)

Katedrala u proslosti

Katedrala danas

No, ona je i spolja interesantna te joj ne nedostaje ukrasa ni na fasadi. Lavovi cuvaju i crkvu, kao i muzej; ovo narocito dovodi Veneciju u misao. Sa leve i desne strane portala nalaze se prikazi Sunca, odnosno Meseca; tu su jos i elementi : vatra, vazduh, voda i zemlja; prisutni su takodje i prikazi starih zanata. Nad portalom nalaze se apostoli u mozaiku dok su sa unutrasnjih strana portala - skulpture svetaca (tu je mesto nasao i sv. Jovan Kapistran).  Nad svima njima je postavljena skulptura Bogorodice koja je i zastitnica Madjarske.

Srpska pravoslavna crkva

Odmah iza katedrale nalazi se i nasa, srpska pravoslavna crkva posvecena sv. Nikoli. Nastala u 18. veku (izmedju 1773. i 1778.godine) podignuta je, kao sto su to vecinom i kod nas u tom vremenu - u baroknom stilu. Zvonik je, medjutim, iz kasnijeg vremena, te potice iz 1835. godine. Deo ikona na ikonostasu slikao je Jovan Popovic, koga oni zovu Janos:), ali nisam ni to uspela da vidim jer se crkva moze posetiti samo ako se prethodno najavi. Tako da smo - nakon sto smo mahnuli toj nasoj crkvi - zatvorili nas krug. Imali smo jos toliko vremena da nakon svega odemo ponovo do pesacke zone i u drustvu Lajosa Kosuta popijemo kafu :)

Segedin je lep ali ne i prevelik grad; vecina zanimljivosti nalazi se u samom centru grada koji se u laganoj setnji moze obici za nekoliko sati, pa sve i sa ispijanjem kafe i posetom bilo nekoj trznici ili Tesku :) Osim sto nismo stigli da udjemo u katedralu, nama je preostalo jos i da vidimo prelepu ar nuvo Sinagogu s pocetka XX veka - nju smo propustili samo stoga sto nismo sa sobom imali mapu. Svakako - u Segedinu cemo se naci ponovo pa cemo ono propusteno ispraviti :) Pored ovoga sto sam navela trebalo bi spomenuti da se u Segedinu nalazi i Muzej Pikove salame i paprike (slike gore) koji je, sudeci po komentarima drugih turista, izuzetno popularan  a na slikama deluje simpatican:) Ostaje da se jos istrazi pa cu nakon sledece posete dopuniti ovaj blog :)

Dakle, u onoj idealnoj projekciji koju sam vec pominjala - nakon posete Subotici i Palicu, te Cvetkovom i Majkinom salasu - sutradan bi bilo lepo posetiti Segedin. On nije samo spajz; kao sto se da videti itekako je vredan posete. S druge strane - meni je ipak i dalje njegov bratski grad Subotica, zajedno sa Palicem,- lepsi. Zapravo - Segedin i Subotica veoma u neku ruku lice a ima slicnosti i sa drugim vojvodjanskim gradovima. Onome ko je proputovao Vojvodinu izgledace gotovo kao da nije ni izasao iz nje :)

Na kraju evo i par youtube slide show prezentacija Segedina, da upotpuni sliku :

Szeged 

Stari i Novi Segedin

Nagradice

Prosle nedelje neki dragi ljudi i ja dobili smo nagradu od Amarlis; sa malim zakasnjenjem, posto je ideja lepa, evo i mene da objavim slicno. Propustila sam blog day, te mislim da je ova sada prilika prava da napomenem koji su blogovi moji favoriti :) Naravno, sve ovo moze delovati pomalo smesno stoga sto bi moglo zaliciti da svi pominjemo jedni druge i tako u krug : stvar je u tome da zaista jedni druge citamo i cenimo, a logicno je da ako se neciji blog redovno cita - da  se onda taj blog najvise i dopada i ceni. Abecednim redom, da ne bude nikakve brojcane liste koja namece rangiranje ja bih tako ovu nagradicu urucila trima osobama, iako bi izgleda to trebalo da bude samo jedna - vise o nagradi moze se procitati kod Amarilis :) Pri tom - sem toga sto ih redovno citam i uzivam u tome tu je jos jedan kriterijum : kada citam, sta god to bilo (knjiga, casopis, blog) zaista volim kada mogu nesto novo nauciti; od ove tri dame moze se nauciti mnogo :)

Dakle, to su :

- Amarilis, iako ne znam da li je to po pravilima - posto je i ona meni dala ovu nagradu - no, ionako ih se ne drzimo previse cvrsto :) Volim i njen glavni blog gde smo pratili, izmedju ostalog, i pricu o Bati (koja nam sada nedostaje:), ili, na primer, postove o SF-u sa mnostvom zanimljivih predloga za citanje; kao i Kako da nikada ne naucis engleski, sa jednom citavom riznicom zanimljivih prica o engleskom jeziku ali i inace :) Ovakav jedan lepi blog posvecen nemackom jeziku bi bila neka moja zelja :) a posto je  draga Amarilis i inace sklona da ispunjava zelje, ne gubim nadu da ce se to jednom i desiti ;)

- Interpretacije i Filoblogija Valentine, prvi koji je najozbiljniji blog koji citam i za koji je potrebno ipak nesto vise malih sivih celija jer se bavi strucnim tumacenjima knjizevnosti - iako kroz Valentininu licnost - koje bi trebalo pazljivo iscitavati jer nudi veoma mnogo; i drugi - koji je opusteniji, neobavezniji i licniji ali time i dragoceniji nama Valentininim obozavateljima ;) Interpretacije vec imaju toliko pratilaca i fanova da nije ni potrebna neka promocija, a Valentinini tekstovi mogu se od skora pratiti i na e casopisu P.U.L.S.E, gde se mogu citati i jos neki tako pametni ljudi :)

- Last but certainly not least - The Yellow Brick Road nase male Nevene, koja je najmladja ali koja se bavi veoma prasnjavim stvarima, narocito starim Holivudom :) Sa Nevenom delim mozda najvise slicnosti i zanimanja, ona je tako takodje mali anglomanijak, voli kostimirane engleske filmove i serije isto koliko i zlatno doba Holivuda te sve te divne ljude poput Montgomeri Klifta ili Vivijen Li; svi oni smese se sa njene stranice koja mi se i inace jako mnogo svidja. Takodje voli i francuske filmove i prava je osoba, sve u svemu, da preporuci nesto lepo u tom smislu :) Uvek je uzivanje prisetiti se uz nju jednog sada vec bajkovitog vremena i divnih ljudi poput , na primer, Keri Granta :)

Pored njih tri ima jos onih koje rado citam a za koje bih volela i da mozda malo cesce objavljuju, pomenucu samo jos Li Novak i njen blog Booklover, koja takodje pise o knjizevnosti dajuci valuable recenzije najcesce novih izdanja ali ponekad i onih starih, klasika poput Tomasa Mana :)

Da ne bi sada ispalo da citam samo one koji citaju mene i da je to nekakav zacarani krug, evo pomenucu i neke strane blogove koji mi se dopadaju.

- Pre svega tu je The Blue Lantern, izvesne Dzejn koja je free lance writer, a ciji je blog pravo blago jer govori o mnogim za nas manje poznatim ili cak nepoznatim umetnicima i to na jedan divan nacin. Zaista se mnogo moze nauciti od nje, saznati ili zainteresovati za dalja raspitivanja i istrazivanja a ja cekam samo neki period kada cu moci da uzmem i iscitam sve njene blogove unazad, sve sa blokcicem i olovkom u ruci, za beleske :)

- A Guy's Moleskine Notebook jednog Metjua bavi se takodje knjigama - on je sebi zacrtao da napise po nesto o svakoj knjizi koju procita - a cita mnogo :) Neke od tih knjiga su klasici, neke od njih su bestseleri a neke, opet, su nama nedostupne pa te recenzije dolaze kao najava za ono sto moze doci :) Blogove pise gotovo svaki dan, kratki su i jednostavni, tako da ih gotovo uvek procitam :) 

- Marie Antoinette's Gossip Guide to the 18th Century bavi se, kao sto i naziv kaze - 18tim vekom i to pretezno u Francuskoj i sa svih aspekata kulture tog vremena : od istorijskih licnosti, umetnosti do mode. Izuzetno lep blog jedne istoricarke umetnosti :)

Pored ovih na mom blog-rolu nalaze se jos i takvi blogovi koji se bave starim fotografijama, Vintage posterima, starim filmovima i slicno :) Mogu se pronaci nize na ovoj blog stranici :)

SZ : Szabadka i Szeged - part one - Subotica

Pored Beograda koji je moj grad (dakle naj-sasvim-naj lepsi i najbolji na celome svetu :) i usvojenog grada Novog Sada u kome sada zivim a za koji me vezuju od detinjstva i rodjacke veze, Subotica je treci grad koji smatram svojim i koji volim. Ako prethodna dva i nisam mogla birati - narocito onaj u kome sam rodjena - vec me je zivot u njih  posadio - Subotica onda jeste, da tako kazemo, izbor srca. On to zaista i jeste i stoga sto su septembarski dogadjaji 2005. godine, koji su bili kljucni u razvoju romanse izmedju moga verenika i mene - nasli da se odigraju sticajem okolnosti bas u prelepoj Subotici. Ne znam da objasnim da li je zbog sve te romantike, meni Subotica, zajedno sa obliznjim Palicem, bila bas toliko lepa i bajkolika, ili je pak sve to bilo toliko romanticno zato sto smo kao scenografiju nasoj maloj drami imali izuzetnu lepotu tog severnoga grada. Tek, Subotica je tako postala nas grad te sam za njega intimno vezana mozda cak i snaznije nego i za sam Novi Sad. 

Tako smo mi pre pet godina isli tamo da on pomogne stricu u tresenju oraha u staroj porodicnoj kuci, koja vise na zalost ne postoji, a zatim prosetali gradom. Kada se od te kuce skrene levo, pa desno i onda nastavi pravo preko zute cigle koje jos ponegde ima i u Novom Sadu, dakle kada se ide tim Yellow brick road-om  dolazi se sasvim brzo do samog centra grada, pored sadasnje biblioteke a nekada oficirskog doma na glavni gradski trg. Dok je jos kuca postojala dolazili smo u Suboticu cesto i na po nekoliko dana, te se prikradali tim zutim putem Gradskoj kuci. Za to vreme a i kasnije upoznali smo Suboticu veoma dobro, bar taj siri centar, kao i Palic i sve atrakcije u njegovoj okolini. Ovaj post ce, dakle, govoriti o tom nadasve divnom gradu koji toliko mnogo volim.

Subotica se na madjarskom zvala i jos uvek zove Szabadka; kazu da se to ime sastoji od madjarske reci szabad, sto znaci slobodan a da ovo -ka predstavlja deminutiv ili cak tepanje. Tako bi se ona zvala, prevedeno na srpski - malo (ili cak drago) slobodno mesto. I nas naziv grada takodje je deminutiv pa bi znacio mala subota jer potice od reci - subota. To je medjutim jedna interpretacija ovog naziva - koji se prvi put javlja u 17. veku - dok drugi kazu da je ime dobila po izvesnom Suboti Vrlicu koji je bio riznicar srpskog cara Jovana Nenada ciji se spomenik nalazi na trgu. Naravno, postojala je Subotica, kao sto su to i vecinom gradovi po Evropi, jos i mnogo pre dolaska Madjara i Srba : postoje nalazista jos iz ledenog doba, iz okoline Ludasa u blizini Palica, a onda su ovim prostorima prolazili i/ili na njemu boravili jos mnogi narodi i plemena. Kada su Madjari (Ugri) pristigli ovamo oni su tako vec zatekli slovensko stanovnistvo. Subotica se prvi put kao Zabadka pominje krajem 14. veka. 

Nakon Mohacke bitke medjutim Ugarska prestaje da postoji kao nezavisna drzava te se deli na pristalice Habzburga i ponekih madjarskih vlastelina od kojih je najvise pristalica imao plemic Zapolja. U tom trenutku pojavljuje se taj nas Jovan Nenad koji koristi priliku i stvara kratkotrajnu srpsku drzavu na teritoriji Vojvodine sa Suboticom kao glavnim gradom. Taj Jovan Nenad bio je jedna poprilicno misteriozna licnost - ne zna se tacno ni kada je rodjen, ni gde, niti ciji je to on : on je , naravno, tvrdio kako potice od srpskih pa cak i vizantijskih vladara. Zvali su ga jos i Crni covek jer je, kazu, imao jednu neobicnu crnu prugu koja se protezala od slepoocnice pa sve do stopala. Tek, on se pojavio negde posle Mohacke bitke na celu jedne cete srpskih placenika da bi sa njom uspesno proterao Turke iz citave Backe i onda jos osvojio i delove Srema i Banata. U Subotici se on (samo)proglasio srpskim carem. Ta njegova ceta narasla je u broju te je vec pocetkom 1527. godine brojala oko 15 hiljada vojnika. Posto nije mogao da se slozi sa Zapoljem, Jovan Nenad se na posletku pridruzio caru Ferdinandu; uspesno je vodio mnoge bitke protiv Zapolje i drugih madjarskih plemica uglavnom odnoseci pobede. Medjutim, kada se sreca malo preokrenula, Jovan Nenad je odlucio da se pripoji carskoj vojsci; kod Segedina, gde je jedno vreme premestio i prestonicu, ga je iz zasede ubio jedan pristalica Zapolja. No, posto je poprilicno izmorio i unistio vojsku ovog plemica i onih njemu pridruzenih, Ferdinand vise nije imao problema da tu vojsku rasturi a Zapolja da protera iz Ugarske. Tako se ovaj samoproklamovani car srpski smatra zacetnikom ideje o Vojvodstvu srpskom, tacnije ideje o Vojvodini kao srpskoj zemlji, pa mu i na spomeniku stoji : Tvoja je misao pobedila. Taj spomenik na kome su predstavljeni Jovan Nenad a pored njega jos i njegovi dvorani - Fabijan literata i pomenuti Subota Vrlic, njegov riznicar, postavljen je 1927. godine, na 400tu godisnjicu njegove smrti; on je delo poznatog hrvatskog vajara Petra Palavicinija. Doduse, sada on stoji malo izmesten u odnosu na raniju poziciju, kada je bio okruzen zelenilom i ogradom; 1941. godine fasisti su ovaj spomenik ne samo srusili vec su nasli za potrebno i da Jovanu Nenadu i njegovim drugarima odseku glave. U tako jadnom, obezglavljenom stanju, ovaj je spomenik stajao sve do 1991. godine bacen u dvoristu Rajhlove Palate. 

No, ni Ferdinandova osvajanja i proterivanja madjarskih plemica nisu sprecila (vec su verovatno samo potpomogla) Turke da osvoje i Suboticu : pod vlascu Osmanlija Subotica je ostala od 1542. do 1686. godine kada ulazi, sa ostatkom Ugarske, u Habzbursko carstvo. Obicno se kaze kako u vreme velike carice Marije Terezije pocinje emancipacija ovih, sada nasih, gradova po Vojvodini. Medjutim, treba imati u vidu da za to nemamo mnogo da njoj zahvalimo : njoj je samo bio preko potreban novac i nasla je za shodno da naplacuje dodeljivanje titula slobodnih kraljevski gradova : tako je u Subotica postala jedan takav slobodan kraljevski grad 1779.godine, navodno kao nagradu za odanu sluzbu subotickih granicara a zapravo stoga sto su joj Suboticani platili ne manje no 166 666 forinti i onda jos poklonili 5000 zlatnika. Tada se i ime grada menja u Maria Theresipolis, mada je i pre toga jedno vreme nosio naziv Sancta Maria, takodje njoj u cast, jer je prethodno isto tako dodelila gradu titulu slobodnog komorskog grada; za ovo su Suboticani platili u konjima, te su joj poslali 150 konja na poklon. Istu praksu Marija Terezija je ponavljala sirom Vojvodine : pre Subotice Novi Sad je takodje kupio ovakvu titulu 1748. a Sombor godinu dana kasnije. Ovaj naziv Subotice, medjutim, nije dugo opstao te je vec 1845. godine vracen u Szabadka. Do tog vremena Subotica se dosta sporo razvijala te jedva da je i imala dve ili tri kuce na sprat. Razvoj se ubrzao prvo izgradnjom hotela i pozorista (1853-4) a onda i dolaskom zeleznice 1869. godine. Tek pred kraj veka pocela je gradnja velikih spratnih gradjanskih kuca koje danas cine centar grada - Subotica kakvu danas poznajemo izgradila se prakticno u 4 decenije. Pred kraj veka, dakle, pocinje veliki razvoj ovog lepog grada : elektricna centrala uvedena je 1896. a sledece godine ulicama Subotice poceo je da vozi tramvaj koji jos i danas Suboticani ne mogu da prezale; prvu bioskopsku predstavu prikazao je izvesni Andjelo Bjanki 1899. godine da bi 1919. Aleksandar Lifka otvorio i prvi stalni bioskop.

Ovaj Aleksandar Lifka i danas je jedan od omiljenih stanovnika Subotice iz proslosti : na filmskom festivalu na Palicu sada se dodeljuje nagrada koja se zove njegovim imenom. On je osnovao prvi putujuci bioskop u Austro-Ugarskom carstvu; prvu bioskopsku predstavu prikazao je u Trstu, da bi zatim prosao i kroz buducu Kraljevinu Jugoslaviju, gostujuci i u Beogradu i Novom Sadu. Medjutim, dosavsi u Suboticu tu se zaljubio, ozenio i ostao do kraja zivota. Takodje - on nije samo pustao vec je i snimao filmove. Poreklom je bio Ceh, detinjstvo je proveo u okolini Praga. Studirao je visu tehnicku skolu u Becu i potom putovao u Pariz gde je kupio svoju prvu Pathe kameru; snimao je na primer Franca Jozefa i kraljicu Elizabetu u poseti Madjarskoj. Nakon I svetskog rata on je prestao da snima filmove; sada ih ima sacuvano jos jedva dvadesetak.


1918. Subotica je usla u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Povlacenjem granice ona pomalo gubi na znacaju, sto je bila sudbina i Segedina, sa druge strane granice. 1931. u popisu gradjana Jugoslavije  - Subotica je cak na trecem mestu po velicini, tacnije, po broju stanovnika - ima ih 100 058;  toliko otprilike i sada ima, sto znaci da poslednjih 80 godina ona zapravo stagnira.Od tada do sada, kao i svi mi, Subotica je promenila mnogo drzava. Iako se to ne spominje cesto Subotica je za vreme II svetskog rata stradala  poprilicno u saveznickom bombardovanju 1944 godine kada je poruseno dosta kuca i poginulo sest stotina ljudi. On je sada najseverniji grad nase zemlje, samo 10km udaljen od granice.; zbog blizine Madjarske Subotica je ostala opstina sa najvise katolickog stanovnistva - gotovo polovina cini gradjane katolicke veroispovesti,koju najvecim delom cine pored Madjara i Bunjevci. I inace se oseca taj madjarski uticaj u gradu : svi natpisi su podjednako zastupljeni na oba jezika a ponegde cak i dominiraju madjarski dok se taj jezik posvuda i cuje. Uopste, Subotica je po svemu jedan lepi madjarski grad : izvaredna cistoca, red, neka tihost i dostojanstvo jos vise nego cak i u prelepom Somboru cini ovaj grad izuzetno gospodskim. Naravno, pored svega drugog, i arhitektura svedoci o tom dominantnom uticaju te se vise nego igde u Vojvodini moze uzivati u madjarskoj secesiji koja je toliko bajkovita i razigrana da se svaki posetilac zaljubi u Suboticu upravo zbog nje.

Secesiju (ar nuvo, jugendstil) volim i inace jako, posebno u arhitekturi - u kojoj mislim da mi je i najdrazi stil, a tako i u primenjenoj umetnosti. Medjutim, ovu madjarsku varijantu secesije, koja kao da je izasla iz neke bajke (na primer iz Ivice i Marice:) upoznala sam prvi put u Subotici. Iako smo podosta proputovali Vojvodinu ne znam ni za jedan drugi grad u kome ima bas ovakve arhitekture i tek sam je skoro pronasla jos i u Segedinu, dok je i u Budimpesti zastupljena jedna formalnija varijanta iste. Posto sam je tada ugledala po prvi put i to u svom njenom sjaju i razigranosti, imala sam osecaj kao da sam zaista stupila u neku bajku.

Madjarski  szecesszió pokrenuo je, medju prvima, madjarski arhitekta Eden Lehner (Ödön Lechner) sa svojim saradnikom arhitektom Djulom Partosom (Gyula Partos); Edena nazivaju jos i madjarskim Gaudijem. Posto je zavrsio akademije u Budimpesti i Berlinu, Eden je putovao i po Italiji - tako su mnoge njegove zgrade u prvom delu njegove karijere zapravo bile u stilu istoricizma. No, nakon sto je prerano izgubio svoju suprugu, Eden napusta partnerstvo sa Djulom i odlazi u Pariz : tamo se susreo sa ar nuvo stilom koji je od tada i sam prihvatio, obogacujuci ga madjarskim folklorom kao i ponekim turskim  ili cak persijskim detaljima. Zeleo je da stvori nacionalni stil, sto je najvise i uspeo kada je otpoceo saradnju sa Vilmosom Zolnajem cijom je keramikom poceo da ukrasava svoje zgrade. Lehner je jos sa Djulom gradio i u nasim gradovima po Vojvodini; ako ikada prodjete pored Gradske kuce u Zrenjaninu (tada Velikom Beckereku), Gimnazije u Sremskim Karlovcima ili palate Leovic u Subotici - setite se Edena Lehnera. Najveci broj njegovih dela, medjutim, nalazi se u Madjarskoj i to pre svega u Budimpesti (Postanska stedionica, Muzej primenjenih umetnosti ...) gde je i umro 1914. godine. Njegova dela su lepo prikazana kao ilustracija ovde.

Ono sto je Lehner zapoceo naslo je odjeka i kod mladjih arhitekata odusevljenih novim stilom. Za Suboticu narocito je vazan tandem Deze Jakob i Marcel Komor, takodje budimpestanske arhitekte. Ova dvojica arhitekata vezuju se za 3 od 5 najznacajnijih secesionistickih zdnja u srcu Subotice : Sinagogu (1902), Zgradu jevrejske opstine (1904), Palatu stedionice Subotice i okoline (1907) i Gradsku kucu (1908-1912). Pre ovih vaznih gradskih institucija sagradili su oni jos i najamnu palatu Alojzija Poljakovica (1878).

Sinagoga je jedna od najlepsih i najbajkovitijih gradjevina u Subotici a verovatno i najlepsa Sinagoga u Srbiji. Jevrejska zajednica u Subotici bila je relativno velika pre rata, bogata i veoma uticajna. Iako je i sada zvanicno ta zajednica treca po brojnosti u Srbiji na zalost po nekim popisima sada ih ima zapravo veoma malo (procitala sam da je to broj manji od 200 ljudi) te je u stvari taj podatak porazan. Svi znamo sta se desavalo tokom drugog svetskog rata u celoj Evropi; nakon sto su se preziveli vratili onome sto je preostalo - doslo je do oduzimanja imovine i nasilne nacionalizacije tako da se veliki broj Jevreja odlucuje za odlazak u novooformljenu drzavu Izrael. Samo, tu je bas bio catch - mogli su otici ali su se istovremeno morali odreci jugoslovenskog drzavljanstva. I onda je doslo do mnogih bolnih scena gde citave porodice odlaze iz jedine zemlje koja im je do tada bila domovina i to tako daleko, u nepoznato. Da bi sve jos bilo gore - kada su neki od njih pozeleli da se vrate - nije im to dopusteno. Sinagoga tako dugo gotovo da nije imala nikakvu funkciju, te je propadala. Poslednjih desetak godina zvanicno se ulazu napori da se Sinagoga obnovi te da ponovo zasija u svom svom sjaju. Poslednji put kada smo je obisli bilo je nekog napretka ali je bilo sve to jos daleko od gotovog. Sinagoga u Novom Sadu, takodje prelepa i monumentalna, poput ove takodje sa kupolom, izbegla je tu sudbinu najvise stoga sto se koristi kao koncertna dvorana. Za vreme u kome je nastala ova suboticka Sinagoga izgradjena je posve moderno - kupola koja se uzdize nad centralnim delom pociva na gvozdenoj konstrukciji koju podrzava 8 gvozdenih stubova. Pod uticajem Lehnera i ovde se koristi opeka i Zolnai keramika te folklorni, zoomorfni i floralni motivi.

Palata stedionice Subotice i okoline jedna je od najzivopisnijih zgrada na Korzou, glavnoj ulici centra grada koja je i pesacka zona a koja izlazi pravo na Gradsku kucu; i ova zgrada bogato je ukrasena kako skulpturalnom plastikom tako i Zolnai keramikom. Ukras koji se ovde pojavljuje veoma naglasen, a koji se i drugde moze videti, jeste kosnica koja je simbol stednje a koja ovde ima logicno mesto s obzirom da je  u pitanju zgrada stedionice. Zatim su tu i paunovo perje, vinova loza, karanfili ... Zgrada poseduje i dva erkera koja su razlicita kao i, meni najinteresantniji, neobican bocni ulaz.

Iako je gradjena od 1908. do 1910. Gradska kuca u Subotici ukrasavana je jos pune dve godine; enterijer je magican, mada sam videla samo mali deo uzivo. U glavnoj sali ponekad se odrzavaju svecanosti koje se prenose i na televiziji pa sam tim putem videla sav taj sjaj. Kaze se da je Gradska kuca u Subotici vrhunac madjarske secesije - ne samo kod nas vec i u Madjarskoj. Pre ove gradjevine ovaj tandem izgradio je i Gradsku kucu u danasnjem Tirgu Mures u Rumuniji, koja je poprilicno slicna. Bilo je, medjutim, pitanje u kom stilu ce se ova Gradska kuca izgraditi i arhitekte su dale projekat u nekoliko stilova; tadasnja javnost se podelila i nije, ipak, bila narocito naklonjena ovoj secesionistickoj varijanti : delovala im je neozbiljno, nakindjureno i sareno u poredjenju sa starom baroknom gradskom kucom na koju su navikli. Ipak, ne znam kako ali je prevladalo misljenje da se izgradi ovako kako je danas vidimo. Bozanstvenu. Kada je sagradjena ispred nje je uredjen i park na kome se do tada nalazila pijaca; taj trg je menjao mnoge nazive - od Trga sv. Istvana preko Marsala Tita do Trga Republike ali je zapravo poznat najvise kao Majmun plac; to stoga sto se tu nalazi ograda na koju se mladez pela dok su stariji vrteli glavom na takvo raspusno ponasanje :)

U okviru ove Gradske kuce nalazila se i jedna od dve prve prave kafane - Gradska kafana sa bastom ogradjenom ogradom od kovanog gvozdja. Danas je tu Mekdonalds, na zalost, mada su se barem toliko potrudili da delom ozive stari ambijent. Prelepi enterijer ove kafane u koju je suboticka gospoda isla da uziva na zalost unistena je u posleratnim vremenima kada se smatralo da necemu tako burzujskom i dekadentnom nema mesta u novom i svetlom poretku; mladi pripadnici nove ideologije razrusili su enterijer ove kafane i unistili ga bacajuci teske mermerne stolove kroz prozore kafane.

Medjutim, od svih meni apsolutno najdraze i najlepse, jesu dve palate Ferenca Rajhla. Ferenc Rajhl je sagradio dosta zgrada (barem 11) po Subotici od kojih neke i nisu u stilu secesije : na primer po njegovom projektu gradjena je pomenuta gradska biblioteka (1895-96)  u duhu eklektike, kao i zgrada gimnazije iz istih godina u duhu poznog baroka. No, Ferenca Rajhla u Subotici pre svega znaju po dve palate koje je gradio za sebe : licnu kucu koja je meni najlepsa zgrada u Subotici i gde je sada smestena galerija Likovni susret i onu pored nje koju je podigao za najam. Ferenc je meni najdrazi arhitekta ove madjarske secesije i ja bih pre njega no Lehnera prozvala madjarskim Gaudijem. Rodjen je u Apatinu 1869. a arhitekturu je studirao, kao i njegove vec pomenute kolege, u Budimpesti. Nakon toga Ferenc se, kao dvadesetdvogodisnjak, upucuje na studijsko putovanje po Evropi, narocito po Becu i Berlinu, da bi se potom 1896. godine nastanio za stalno u Subotici. Ozenio se dobro, kcerkom subotickog poslanika, advokata i direktora cak dve banke :) 1903. godine on kupuje plac u ulici Djure Djakovica, tadasnjoj ul. Alberta Kalija, u samom centru grada, sa pogledom na ulaz zeleznicke stanice i na zelenilom ispunjen Trg Marije Terezije. Zeleo je tu da sagradi najamnu i porodicnu palatu.

U prethodnim svojim delima Rajhl se i dalje vise ugledao na Bec; pri projektovanju svoje palate medjutim, a verovatno pod uticajem vec pomenutog Djule Partosa, Rajhl se okrenuo madjraskoj secesiji koja je, cini mi se, u ovoj Rajhlovoj kuci dozivela zaista vrhunac. Ona je prepuna ukrasa - bogatstvo Zolnai keramike, murano mozaik, vitrazi od venecijanskog stakla ... tornjici, atike i erkeri dodatno razigravaju fasadu zajedno sa otvorima - prozorima i narocito glavnim portalom koji je dobio neki cudesan oblik kao iz snova : u stvari je to oblik stilizovanog srca okrenutog naopako. U ovoj zgradi on je imao, u prizemlju, svoj projektni biro a tu su bile i prostorije za poslugu i ekonomske prostorije. Na spratu, do kojeg je vodilo mermerno stepeniste, nalazila se trpezarija koja je u nekim prilikama sluzila i kao balska dvorana, muski salon za pusenje, koji je uredio a la turk, i soba za igranje bilijara. Bracni par Rajhl imao je jos i muzicki salon, zenski salon i spavacu sobu, kupatilo, sobu za garderobu i decju sobu. Imali su cak i prostoriju za intimni porodicni dorucak sve sa liftom za hranu.

Najamna palata nadovezuje se odmah na porodicnu; ona je ipak mnogo skromnija - iako i dalje prelepa - no sto je to njegova porodicna palata : fasadna dekoracija je tako ovde u stuku ili je izvedena u malteru. U donjem delu palate bilo je zamisljeno da budu lokali dok bi u gornjem bio luksuzni stan. Prozori na tom gornjem spratu lucno su zasvedeni kako bi se vizuelno nadovezivali na porodicnu palatu pored. Ove dve zgrade u dvorisnom delu delila je ograda od kovanog gvozdja na kojoj su bili izradjeni drzaci za svece :) 

Na zalost ovaj Ferenc i njegova zena nisu narocito dugo uzivali u svojoj lepoj palati - izgleda je on voleo da se kocka a nije bas imao mnogo talenta ni za upravljanje poslovima (bio je cak otvorio i ciglanu a kazu da se bavio i uzgojem svinja:) tek 1908. on je bankrotirao a njegove lepe palate, namestaj kao i kolekcija umetnickih predmeta, bile su prodate na licitaciji. Vec tada naslo se pametnih ljudi koji su apelovali da se otkupe obe ove palate kao i njegova kolekcija slika, te da se palate iskoriste za muzej; na zalost, kako se to cesto desava, pametni ljudi nisu poslusani, te su obe palate prodate izvesnom Jozefu Hartmanu, koji je takodje voleo da se kocka, i to u Parizu, pa su obe lepe Rajhlove palate otisle na dobos kako bi se pariski dugovi otplatili. Zatim je vlasnik postao jedan apotekar, neki Sosenberg, koji je u njoj ziveo sve do 1949. godine. Na kraju je u palati prvo zaziveo Gradski muzej da bi vec 40 godina tu bila smestena galerija Likovni susret.

Ferenc Rajhl je nakon bankrota otisao iz Subotice i nastanio prvo u Segedinu, gde takodje ima divnih njegovih palata a zatim i u Budimpestu, gde je i umro u 94toj godini - 1960. godine. Rajhlova palata - obe u stvari - obnovljene su pred stogodisnjicu svog nastanka; u dvoristu palate, u koje se moze doci i kroz prolaz same palate i sa druge strane, kroz slatku Engelsovu ulicu, nalazi se kafe-picerija Boss. Ovaj kafic nama je omiljeni u Subotici a verovatno tako i svima drugima koji u Suboticu stizu sa strane - ne znam da li je to slucaj i sa Suboticanima. Enterijer kafica je zanimljivo resen iako tu vlada blagi haos svega i svacega ali ipak prvenstveno prevladava vintage, pa nam se zato i dopada, kao i Vremeplov u Novom Sadu; u poslednje vreme, medjutim, kao da su malo ipak preterali sa raznim thingies koje su tu natrpali pa mozda sad vec malo vuce ka kicu. Ipak, ostaje nam omiljeno mesto :) U dvoristu se takodje nalaze i skulpture devojke sa biciklom i violiniste a njima su skoro pridodate jos dve; one, smatraju mnogi, takodje ne pristaju tu jer, smatraju oni, nisu nikakvo umetnicko delo. Naravno, to nisu umetnicka dela ali su sarmantne i meni se svidjaju kao dekoracija, daju neki romanticarski smek. Pri tom - ono sto niko ni ne pominje - to su dela Sandora Kligla koji je zavrsio vajarstvo i cije se slicne skulpture nalaze svuda po svetu - posebno u Madjarskoj ali i u Slovackoj, Nemackoj i Rumuniji; takva ista devojka nalazi se i u Nemackoj a brata blizanca nasem violinisti sreli smo u glavnoj ulici Segedina ... Sve u svemu preporucujem kafe Boss o kome se vise moze videti ovde dok jako lep photo stream Rajhlovih tvorevina moze da se pogleda ovde. 

Ono sto je,medjutim, potpuno neverovatno jeste vest od februara ove godine da ce se dve Rajhlove zgrade, cak najraniji primeri secesije kod nas a iz ulice Vase Stajica 11 i 13 - porusiti. Po najnovijem urbanistickom planu Zavod je odlucio da promeni svoje misljenje glede ovih spomenika kulture i da se saglasi sa njihovim rusenjem. Sta je dalje bilo i sta ce se na kraju dogoditi - to ne znam. Nadam se da ce se neko dozvati pameti mada mislim da sudeci po onome kako Zavod za zastitu spomenika kod nas radi - da ce te dve zgrade nestati ili da su vec nestale.

Previse je lepoga i vrednoga za videti u Subotici da bi stalo u jedan blog. Nije secesija jedino lepo i vazno u subotickoj arhitekturi a bilo je i jos arhitekata vrednih pomena; no, zadrzacu se ipak, za sada na ovim, meni najlepsim i najdrazim secesionistickim ostvarenjima.

Ako se dolazi kolima mislim da je najlepse parkirati se na parkingu kod parka koji sada, mislim, nosi ime Ferenca Rajhla; tu se, prekoputa zelenila, odmah pogled zadrzava na njegove dve lepe palate. Zatim proci do dvorista i kafea Boss, gde bi se moglo okrepiti uz kafu sa najlepsim slagom koji sam videla i jos cokoladom preko, sa pogledom na devojku sa biciklom, Ferencovu kucu i Zolnai keramiku; zatim izaci na ulaz/izlaz iz Engeslove i skrenuti levo, ka Korzu. U toj ulici obratiti paznju na Palatu stedionice, koja dodje sa leve strane ulice i njen bajkoviti portal; nastaviti zatim ka Gradskoj kuci, koja se vec vidi, pa pored Najamne palate Mate Vojnica mladjeg koja se nalazi u broju 1. a koju je projektovao jos jedan budimpestanski arhitekta - Janos Jedlicka. Ova zgrada je posebna po tome sto za razliku od vecine gradjanskih domova te epohe nije radjena u stilu italijanske (neo)renesanse i baroka - vec francuske renesanse sa elementima cvetne gotike. Ona je relativno skoro lepo obnovljena tako da je opet u punom sjaju. Ako ima vremena trebalo bi uci unutra, u unutrasnje dvoriste - koje je u stvari atrijum : ova palata je jedna od retkih subotickih gradjevina atrijumskog tipa, sa poplocanim dvoristem. Takodje obratiti paznju na viteza na fasadi, tacnije - na kopljonosu - koji drzi grb porodice Vojnic. U okviru ove zgrade, tamo gde su ranije bile stale, konjusarska soba i jedan dvosobni stan - pedesetih godina otvoren je bioskop Radnicki, sada preimenovan u Korzo.

Zatim nastaviti ka Gradskoj kuci, ka spomeniku Caru Jovanu Nenadu; odmah sa leve strane pre stupanja na Trg slobode nalaze se sada tuzni ostaci pozorista iz 1853. godine od kojeg su sacuvani samo onih sest korintskih stubova procelja. Ovo pozoriste je, kazu, posle zrenjaninskog, bilo drugo najstarije u Srbiji. U okviru pozorisne zgrade nekada je bio i kafic iz koga se pruzao jako lep pogled na ceo trg sa Gradskom kucom, spomenikom i Majmun placom. Pozoriste je, kazu, bilo beyond repair i onda su ga srusili na zgrazanje vecine stanovnika Subotice. Projekat za izgradnju novog pozorista postoji i, kazu, trebalo bi da bude gotovo do 2012. godine ... videcemo. Dalje levo nalazi se Rajhlova biblioteka sa atlantima koji pridrzavaju terasu a koje je izradio vajar Ede Telca. Koliko znam u Gradsku kucu se moze uci i cak popeti gore na toranj; to jos nisam isprobala. U prizemlju se medjutim nalaze, pored Meka, i mnoge druge radnje a izmedju ostalog i suvenirnica. Pogledati plavu fontanu koju jos, valjda zbog neizbezne Zolnai keramike, zovu madjarska a koja je glavno sastajaliste grada. 1985. projektovao je Svetislav Licina. Posetiti zatim spomenik Danilu Kisu koji se u Subotici rodio i svratiti u knjizaru koja nosi njegovo ime; odatle se moze birati dalji put - desno ka Franjevackoj crkvi (1730-36) ili nalevo ka katedrali svete Tereze Avilske (1773-78) .

Na mestu franjevackog samostana nekada je bila tvrdjava, koja je podignuta trudom Sibinjanin Janka 1439. godine i koja sada vise ne postoji; u prizemlju te kule franjevci su prvobitno podigli kapelu. U okviru ovog samostana bil aje otvorena prva osnovna,pa potom i prva gimnazija u Subotici. Tu se mogu pazariti one slikice sv. Franje kakve su nase bake nosile po molitvenicima :) Katedrala je monumentalna i velika sva, barokno-klasicistickog stila. Ispunjena je figurama svetitelja i slikama koje vredi pogledati. Tu se takodje nalazi i grobnica plemicke porodice Percic sa lepom kamenom stelom. Na trgu kojim dominira katedrala nalazi se i monumentalni spomenik palim borcima i zrtvama fasistickog terora, rad Tome Rosandica. Ako se odatle skrene malo levo i zadje do apside katedrale, naici ce se na dva spomenika koja su se ranije nalazila na vidljivijim mestima u gradu : meni jako dragi Florijan iz dvadesetih godina i spomenik sv. Trojstva. Odatle, ako se nastavi pravo i onda ide udesno, nije vise tesko naci ni Sinagogu koja se tesko moze promasiti. Usput ima jos mnogo toga divnog da se vidi, i nakon te setnje ja bih se uputila na Palic, na veceru :0)

Palic je svoje ime dobio po pustari Palij; ovo zeleno jezero puno algi nekada je bilo slano pa se cak veruje da je ono nekakav ostatak Panonskog mora. Posto je blato iz jezera lekovito u vreme procvata gradjanske kulture i pojave bogatijeg sloja stanovnistva - sredinom 19. veka - tu je stoga sagradjeno kupatilo te je Palic postao banja. Vec pocetkom veka u jezeru se kupalo lokalno stanovnistvo te je Palic postajao sve popularniji : najpre se sadi vrt, po uzoru na engleske, potom to prvo a zatim i mnoga druga kupatila, Mala gostiona, koja je iz 1852. a koja i dalje postoji i gde bi trebalo otici na veceru, zatim sledece godine hotel Park, gde mogu odsesti oni sa malo dubljim dzepom, da bi pocetkom veka bio otvoren i sada najprepoznatljiviji Vodotoranj, sveze restaurirana Velika terasa i - muski i zenski strand. Palic je postao toliko popularan i cak monden da su bogatije porodice pocele tu da grade vile kojih je krajem veka bilo vec dve stotine- jednu od njih projektovao je i Rajhl. Te vile se sada mahom obnavljaju - ili su vec obnovljene - neke kao hoteli a druge privatno. Predivne su, kao mali dvorci iz bajke; Palic je jos carobniji od Subotice. Tu su se odrzavali balovi, koncerti ciganske muzike, igrane su i pozorisne predstave; po jezeru su se vozili camci a uskoro se mogao igrati i tenis.

Na zalost sve ovo je omeo rat a potom je i Palic dugo camio oronuo za vreme komunizma : oni nisu podrzavali takvu vrstu zabave. Narocito je Palic bio ugrozen kada je hemijska industrija Zorka pocela u njega da ispusta otpadne vode; jezero je toliko bilo zagadjeno da je 70tih moralo biti isuseno, ocisceno od zagadjenog mulja i onda nanovo napunjeno vodom. Sada je opet u losem stanju i retko ko se tamo kupa vec uglavnom, setajuci molom, samo uzivaju u pogledu. Meni licno Palic je najlepsi u ranu jesen i rano popodne kada se zlatkasta svetlost uskoro zalazeceg sunca prosipa po vodi jezera. Tada je lepo sa voljenom osobom sesti na onu ljubavnicku klupu na kraju mola koja na sebi ima srca :)

U blizini Palica nalaze se nekolike interesantne lokacije. Najpre - u blizini Ludasa nalazi se farma nojeva i emua, Guljas carda. Ovo mesto narocito bih preporucila onima sa decom jer se pored nojeva (u raznim starosnim dobima:) tu nalazi i mali ZOO vrt. Naravno, ako se bas zeli uzivati u pravim zivotinjama trebalo bi otici u ZOO na Palicu koji je jedini pravi ZOO u Vojvodini. Poznat je izmedju ostalog po tome sto su im zivotinje cesto bezale, tako da se jednom cak desilo da majmuni setaju po Palicu i igraju se sa prolaznicima :) Zatim se u Hajdukovu, odmah iza Palica, nalazi Vinski dvor, gde se, prolazeci kroz vinograde, moze doci do restorana i degustirati vino; ako ih lepo zamolite pokazace vam i podrum sa buradima i mozda cak dati nalepnicu za vino kao uspomenu :) Najlepsi salas od svih vojvodjanskih (nama barem) nalazi se takodje u Hajdukovu, a zove se  Majkin salas. Ovde je lepo i za decu i za odrasle : preko dana za decu, da se igraju sa pacicima, macama, da prelaze preko mostica i gledaju konje a uvece za one bez dece, kad cesto sviraju tamburasi. Ovaj salas je u potpunosti uredjen onako kako su stari bunjevacki salasi izgledali tako da - iako savetujem odlazak po lepom vremenu kako bi se sedelo u basti, pod vinovom lozom - treba uci i unutra i osmotriti taj enterijer iz proslih vremena. Odmah pored ovog salasa nalazi se Cvetkov salas u kome se moze odsesti. Po idealnom scenariju, nakon Subotice i Palica trebalo bi prespavati na Cvetkovom salasu, potom doruckovati na Majkinom i onda se polako zaputiti ka Horgosu i Segedinu, napraviti izlet tamo. No, o Segedinu ce biti sledeci post :)

U okolini Subotice nalaze se i dve ergele konja koje bi svakako trebalo posetiti. Pre Subotice, kada se stize iz Novog Sada ili Beograda, nalazi se Zobnatica mada je meni mozda draza ergela Kelebija, u blizini istoimenog granicnog prelaza ka Madjarskoj.Tamo postoji i mali muzej fijakera a i sada se moze provozati fijakerom po tom lepom mestu, kao u stara vremena :0) Treba jos pomenuti samo jos i to da voz Romantika vozi do Palica; ovo ne bih prepoucila iz dva razloga : starim vozom putuje se punih 6 sati, sto je gubljenje vremena a pored toga ne ide se do Subotice. Ako bi se neko vec odlucio da ide ovim vozom mislim da je mnogo svrsishodnije ici do Sremskih Karlovaca ili Vrsca.

Namerno sam - sem par izuzetaka - stavljala stare razglednice Subotice. S obzirom na to koliko je volim - zaista sam je mnogo fotografisala ali to mozda drugi put, kao dodatak i foto vodic :)