Kosta N. Hristic

Vec odavno zelim da postavim neku od prica Koste N. Hristica ovde na blogu i to ne samo zato sto su te njegove price iznimno lepo napisane vec i stoga sto se mnogo toga iz njih moze nauciti o gradu koji vise ne postoji ali cije se senke mogu videti na gotovo svakom cosku. Zacudo, retko ko je cuo za Kostu, retko ko sada vec zna za njegove price, a tu ubrajam cak i one koji vole da slusaju i citaju o starom Beogradu. Zacudo kazem jer je u jednom proslom vremenu on bio veoma poznata licnost, sto zbog ocevih zasluga, sto zbog svojih a onda - i narocito zato - upravo zarad tih svojih secanja pretocenih u price. Neposredni povod zasto sam sada preduzela da postavim prvo jednu pricu a potom i ponesto o Kosti jeste to da sam pre neki dan na jednom forumu pronasla jednu njegovu fotografiju,to je prvi put da ga vidim, te sada znam i kako je stari Beogradjanin izgledao :)

                                                           Kosta N. Hristic (1852-1927)

Evo njega :) sve sa cilindrom i stapom, u nekakvom spacirungu i ocigledno dobrom raspolozenju a pomalo pozerskom stavu, gleda u nas. Tu je on jos poprilicno mlad - dakle - jos nije preduzeo svoja pisanija. Doduse, on je jos u mladosti bio naklonjen spisateljstvu te je prevodio drame za repertoar Narodnog pozorista jos od svoje osamnaeste godine pa sve do dvadeset i pete - sto samo znaci da je vec 1869. godine, u prvoj sezoni pozorista, igrana drama u njegovom prevodu. Pa ipak, on se umetnoscu bavio samo onako usput - po zavrsetku Velike skole u Beogradu, gde mu je profesor bio Josif Pancic, on odlazi na studije prava prvo u Nemacku, gde je u Berlinu stanovao zajedno sa svojim velikim prijateljem Lazom Kosticem, a potom i u Francusku. Kao svrseni pravnik i kosmopolit u Srbiju se vratio u vreme srpsko-turskog rata, posvetivsi se prvenstveno pravnicko-diplomatskoj karijeri : u nekoliko navrata bio je nacelnik ministarstva inostranih poslova a potom cak i ministar pravde, da bi zatim bio poslanik Kraljevine Srbije u Bukurestu, Rimu i Becu, gde je , izmedju ostalog, prisustvovao i poslednjim danima kralja Milana. Svoja secanja on pocinje da pise i objavljuje u penziji, pred kraj sedme decenije svog zivota : prvi - Knez Mihailov bal - je izasao 1921. godine u Politici da bi tokom narednih pet godina izaslo njih 57 ! Vec 1923. ove tekstove on sakuplja u knjigu Zapisi starog Beogradjanina, nakon koje ce izaci jos jedna. Sada su ove dve knjige spojene, te postoji lepo ilustrovano izdanje iz 1937. godine, izdanje Francusko-srpske knjizare, koje sam i ja prvo upoznala i ono koje ja sada drzim u rukama, Nolitovo, iz 1989. a koje se do skora moglo pronaci u Nolitovim knjizarama, na rasprodajama, bud zasto.

Knjigu Kosta posvecuje svom ocu, Nikoli Hristicu, o kome Slobodan Jovanovic pise u Enciklopediji Stanoja Stanojevica a sam Kosta navodi misljenje drugog svog "idola" - kneza Mihaila o svom ocu na samom pocetku knjige : " ... sto se Nikole Hristica tice, ja ga i danas smatram i drzim za onakog coveka za kakvog i onda, kad sam o njemu s vama vise puta razgovarao : posten, strog, vrlo radan, bespristrastan i meni vise svega odan" (Knez Mihailo Vuku Karadzicu 20. januara 1862.) Ovaj i ovakav njegov otac bio je prvo nacinjen upravnikom Beograda od strane samog Kneza Milosa, kome je svakodnevno donosio izvestaje iz varosi, da bi zatim u cak cetiri navarata bio predsednik vlade. S obzirom na takav polozaj oca i mladi Kosta imao je mnogo prilike da se i licno upozna sa svim vodecim ljudima toga doba, pa je tako i Kneza Mihaila vise puta sreo. Na zalost, Knez je ubijen 1868. kada je Kosta bio jos poprilicno mlad, no mozda mu je bas i zato ostao u tako dragom secanju - naime  kako to u pogovoru Ivan B. Lalic kaze - ova Kostina knjiga i jeste ne samo spomen jednom vremenu, koje ovaj opisuje sa gotovo neverovatnim osecajem za atmosferu i karakternu skicu, vec je to i svojevrsni spomenik kako ocu svome, tako i Knezu Mihailu o kome Kosta gotovo zaljubljenicki pise. Mozda mi se zato toliko i svideo ;)

Sve u svemu ti tekstovi su divni i svako ko voli Beograd ne bi trebalo da ih propusti - kako kaze Lalic :

A kada je rec o Hristicevom kontrastiranju bivseg i sadasnjeg, ono za danasnjeg citaoca ima posebnu draz i aromu. Beograd s pocetka dvadesetih godina ovog veka nama je danas mahom vremenski udaljeniji nego sto je to Hristicu bio Beograd kojeg se prisecao u Zapisima. To je jedan Beograd gde na Tasmajdanu jos uvek postoje ostaci starog groblja : to je jos uvek ogradjeno, premda "zaparlozeno groblje". Ispred Kapetan Misinog zdanja je prostor koji "sa svojim barakama i larmom nije, ocevidno, ni danas prijatan, ni po onome sto se sa prozora siroke fasade Univerziteta dole vidi, ni po onome sto se otud ovamo cuje". Na Terazijama drvenu kaldrmu ("kao ravan patos") osvetljavaju "velike sijalice u mlecnim kuglama" koje se gase u ponoc "kad se u elektricnoj centrali obustavlja struja i kad varos tone u pomracinu, da sutradan osvane sa nekom poharanom radnjom, na zaprepascenje i publike i policije". Pred "jednim od poznatih velikih lokala stajao je, pored trotoara, dugi niz fijakera i automobila" (rec je o "nekom balu" iz 1921.)Danasnji citalac Zapisa cita, u istoj knjizi, o dva stara Beograda ... U onom drugom, Na Terazijama su tramvajske sine; tramvaje doduse ne vuku vise konji, ali Hristic primecuje da je i konjski tramvaj imao neke dobre strane - na primer "nikad nije bilo opasnosti, kao ovo sada, da nestane struje ... Jos bi se gotovo moglo reci da ste njima i brze stizali kuda ste naumili". ...

Pri svemu Kosta je neverovatno ljubak i skroman, sebe i svoju zaslugu nikada ne pominje, ponekad cak nece ni da kaze da je on nekom dogadjaju prisustvovao licno, ili imao udela u njemu, vec se maskira i kaze na primer neki poslanik. Svoja secanja tako ponekad iznosi kao tudja a veoma cesto koristi se i ocevim secanjima, njegovim Memoarima ali i dozivljajima koje mu je ovaj opisivao da su se zbili. Tako da ne treba ni u kom slucaju ocekivati neku autobiografiju od Koste - u najboljem slucaju to su neke reminiscencije potaknute nekim datumom, godisnjicom ili gradskim problemom, kao sto je recimo ta rasveta ili nedostatak vode. Ljubak kakav jeste Kosta je meni drag drugar koga prelistavam s vremena na vreme. Smatram da bi trebalo ponovo objavljivati njegove tekstove u Politici kako su i nekada isli. Do tako nekog sretnog ponovnog susreta drzim Nolitovu knjigu blizu sebe i smeskam se na Kostu :)

Dvadeset deveti maj - iz Zapisa starog Beogradjanina

Imamo ih dva. Onaj od 1868, kad je jedan vladalac osvanuo a neomrknuo, i onaj od 1903 kad je drugi vladalac omrknuo a neosvanuo. Ja cu vam pricati o 29. maju 1868, o ubistvu kneza Mihaila. To je bilo vec odavno, pre 53 godine. Savremenici toga dogadjaja izumiru i uskoro ih vise nece biti. Za ovaj drugi ima jos vremena. Od njega je proslo samo 18 godina ...

Knez Mihailo ubijen je u Kosutnjaku topciderskom, u sredu 29. maja 1868, u 6 casova popodne.

Zanimljive su dve stvari koje su se desile tako reci uoci samog ubistva Knezeva.

U subotu 25. maja 1868. knez Mihailo je potpisao zakon po kome optuzenici za zlocinstva i prestupe moraju imati branioce pred sudom. Taj zakon dobio je prvu svoju primenu bas prema ubicama kneza Mihaila. Oni su, po tomu zakonu, svi imali branioce na pretresu.

U nedelju 26. maja 1868. Knez je poslednji put bio u pozoristu u novoj Susicevoj dvorani (u sadasnjoj Kosmajskoj ulici, u kuci u kojoj je sada sinagoga). Pri izlasku iz pozorista upitao je upravnika, pok. Jovana Djordjevica, kako je zadovoljan novom dvoranom.  I kada mu je upravnik izneo sve nedostatke ove dvorane, ZKnez mu je ponovo kazao : "Nacinicemo mi vama pozoriste za sebe, pa cete biti sasvim zadovoljni."

Cudnovat udes ! Zakonom od 25. maja 1868. on je osigurao branioce svojim ubicama, a u novom pozoristu, koje je njegovo posmrce, prva svecana predstava 30. oktobra 1869. bila je Posmrtna slava Kneza Mihaila !

U sredu 29. maja 1868. osvanuo  je divan majski dan. Za one koji su bili na vrhu drzavne uprave mozda je uopste bilo povoda za nespokojstvo i zebnju, jos nejasnu i neodredjenu. Ali za ostali svet to je bio obican lep dan , koji je mirisao ne na krv koja ce se te veceri prosuti, nego na rasvetale ruze i lipe po bastama beogradskim.

Oko 6 i po casova uvece, posto je malo zahladilo, ljudi su se spokojno vracali sa svojih poslova, a zene iznosile stolice i klupe pred kucu na odmor i razgovor. Kalemegdan je onda bio neuredjeno golo polje, a za korzo se jos nije ni znalo. Glavna setnja bila je sadasnja Knez Miloseva ulica od "Londona" do Vojne akademije i park ministarstva finansija, gde je nedeljom i praznicima svirala vojna muzika pred samim Ministarstvom.

Odjedanput, oni koji su se nalazili u setnji kod Kasarne i oni gore kod "Londona", opazise jedan neobican prizor. Ozdo, od Akademije jurila su uz brdo jedna kola u najbesnjem trku. U tim kolima poznadose starog Iliju Garasanina, bleda kao smrt, gde mase rukama i goni kocijasa da sto brze tera. On krete Terazijama i ulete na kapiju Dvora i Ministarstva. Odmah zatim izletese iz Minisarstva zandarmi i u trku odjurise Glavnoj policiji, odakle opet dojurise zandarmi- konjanici u karijeru.

Narod se uzurba. Sve izlete na ulicu. To bese kao tresak groma, kad svako, prestravljen, pojuri da vidi gde je udario. Svak je slutio da se neka uzasna nesreca dogodila. I kao vihor pred nepogodu, prohuja strasan glas po varosi : Ubise kneza Mihaila.

Oko 5 casova po podne, knez Mihailo, po obicaju svome, izvezao se do Topcidera i dalje do Kosutnjaka. S njime u kolima bio je dezurni adjutant kapetan Svetozar Garasanin. Kod kapije kosutnjacke docekale su kneza njegova strina, stara gospodja Tomanija Jevrema Obrenovica, njena kci Anka Konstantinovicka i njena unuka Katarina, kci Anikina. Odatle se peske uputise u Kosutnjak, i pored kosnica topciderske ekonomije, okretose desno kroz gustu sumu, uzanom brdom stazom, koja je vodila jednom proplanku, odakle je lep izgled na rakovacku sumu. Docnije se saznalo da je Knez, loveci one zime po Kosutnjaku, dolazio na taj proplanak, te naredio upravniku topciderske ekonomije da onu stazu prosece i na onom proplanku namesti klupe. Za tu stazu niko nije znao ni da postoji, a kad je Knez u Kosutnjaku, tami ionako niko nije pustan. 

Uputivsi se onom uzanom stazom, kojom su jedva  dvoje mogli uporedo ici, Knez je isao napred sa Katarinom. Odmah za njima isla je Anka, za njom na manjem rastojanju stara gospodja Tomanija, koju je ispod ruke vodio adjutant Garasanin. A za njima svima dvorski momak, neki Mita Timarcevic, nosio je ogrtace onih gospodja. Knez je bio u civilu, kaputu zagasito plavom, belicastim pantalonama i oficirskim kacketom na glavi. U ruci je imao tanak, poljski stapic.

Bas u trenutku kad je svojoj saputnici stapicem pokazivao po zemlji mrave koji docnije okrilate, ugledase oni tri coveka gde stoje, dvojica sa jedne, a treci s druge strane staze. Sva trojica poskidase kape levom rukom, drzeci desnu iza ledja. Knez ih pogleda zacudjeno, ali bez zatezanja stupi medju njih i otpozdravi ih. No nije odmakao ni jedan korak , a jedan od one dvojice sto su uporedno stajali, upravi revolverom koji je drzao u desnoj rucii poali na Kneza pravo u potiljak. Smrtno pogodjen Knez uzviknu : Ne dajte ljudi!" i poklecnu da padne licem na zemlju. Ali ga onaj covek dugim nozem, koji je imao skriven, lupi po celu i Knez pade na ledja. 

Sad nastade seca po licu, po glavi, po rukama vec mrtvog Kneza. Anka se uhvatila u kostac sa jednim od ubica i ovaj joj ispali revolver u slepo oko. Katarina naze bezati niz brdo i dobi kursum u pleca. Adjutant Garasanin, koji potrca u pomoc Knezu, bi takodje ranjen, te se srusi na zemlju. Stara gospodja Tomanija udari natrag zajedno sa momkom Mitom, ali tu ispade jedan covek iz zasede, te revolverom rani Mitu u ruku. Onako ranjen on potrca Topcideru i uzbuni gardiste na kapiji kosutnjackoj.

Knez je imao nameru vratiti se u varos na konju, te su ga gardisti s konjima cekali tu na kapiji. Jedan od gardista, podnarednik Milos Camulja, usedne na konja i pojuri u Topcider. U parku topciderskom desili su se, izmedju ostalih, stari Ilija Garasanin i porucnik Aleksandar Simonovic. Usplahireni podnarednik Milos dojuri vicuci :

- Ubise Kneza!

- Gde ? Upita prenerazeni porucnik Simonovic.

- U Kosutnjaku, odgovori podnarednik.

Stari Garasanin, cuvsi sta se dogodilo, sede na kola i , ne razabirajuci sta je sa njegovim sinom, odjuri u Beograd.

Ministri su se desili u Ministarstvu. Cuvsi od Garasanina i od Mite Timarcevica, koji je medjutim stigao, sta se dogodilo, odmah narede uzbunu u policiji i kasarni. I dok su ostali zaverenici kod kasarne na drumu ocekivali aber iz Topcidera te da pobiju ministre i zauzmu policiju, kasarne i ministarstva, vlada je vec cvrsto drzala svu vlast u svojim rukama. 

U varosi je zavladalo strahovito uzbudjenje. Knez Mihailo je bio ljubimac svoga naroda, jedan od najpopularnijih vladalaca, kakav je ikad sedeo na srpskom prestolu. Jedva da je prosla godina dana kako je zauzeo gradove. Znalo se za njegovu zivu radnju za oslobodjenje. Ustanovio je i naoruzao narodnu vojsku. Na sve strane groznicavo se radilo i spremalo. Ugled kneza Mihaila i Srbije u Evropi bio je neobican. Na Beograd se pogledalo kao na centar dogadjaja koji ce uskoro planuti na Balkanu. Ambasadori velikih sila na putu za Carigrad, ili vracajuci se otuda, zaustavljali su se u Beogradu, da bi u razgovoru s knezom Mihailom mogli sto naslutiyi o namerama njegovim i Srbije u blizoj ili daljoj buducnosti. 

Koliko je velik ugled i autoritet imao  knez Mihailo, najbolje je okarakterisao rumunski kralj Karol dugo godina posle Knezeve smrti. U razgovoru sa jednim uglednim Srbinom, on mu je kazao da iako bi mozda bilo preterano tvrditi, kako bi karta Evrope drukcije izgledala da je knez Mihailo ostao u zivotu, ipak je njegovo tvrdo uverenje da bi karta Balkanskog poluostrva zacelo sasvim drukcije izgledala.

Nije dakle cudo da je smrt kneza Mihaila smatrana kao nacionalna katastrofa.

Medjutim je porucnik Simonovic iz Topcidera odjurio na mesto pogibije. Ono je bilo pusto i osamljeno. Duboka tisina vladala je u gustoj sumi. Ne cujase se ni cvrkut tica ni sustanje lisca. Izgledalo je kao da je i sama priroda zanemila pred uzasnim zlocinstvom. Duzinom staze lezao je knez mrtav u grdnim ranama na celu, licu, rukama, ogrezao u krvi i jos vruc. Kraj nogu njegovih lezala je Anka u poslednjem ropcu. Kao lak zastor lebdeo je iznad njih plavicasti dim ispaljenog baruta, i mirno se dizao kroz nepomicno granje.

...

Vec bese pao mrak i udarila bujna kisa sa silnom grmljavinom, kada je Zabarac mrtva kneza na dvorskim kolima poneo u Beograd. Knez je namesten kao da sedi, jer u teskobnim kolima nije mogao biti polozen. Ljudi koji su se zatekli kod Akademije, ugledavsi dvorska kola i u njima ucestalim munjama trenutno osvetljene senke dvojice ljudi koji sede, mislili su da knez ipak nije mrtav no saamo ranjen, pa su klicali: Ziveo Knjaz ! ...

Ali tu nadu razgna ogromna crna zastava, koja ujutru 30. maja osvanu na Dvoru knezevu. 

U cetvrtak 30. maja izvrsena je obdukcija i balsamovanje mrtvog kneza. Nadjene su silne povrede od kursuma i nozeva, koje su vecinom bile smrtnonosne. Bio je varvarski iskasapljen.

U petak, 31. maja, u subotu 1. i nedelju 2. juna Knez je bio izlozen u velikoj dvorani sada porusenog dvora. Lezao je na uzvisenom katafalku u paradnoj uniformi, okruzen gardom i oficirima, kao pocasnom strazom. Pored sanduka stajao je jedan gardista i sundjerom brisao balsam koji je izbijao iz usivenih rana na licu Knezevu. Vise njegove glave svestenici su danonocno citali molitve i jevandjelja. Dvorana je zadisala mirisom ruza i lipe. Ceo Beograd defilovao je pored mrtvog Kneza. Duboku tisinu prekidalo je samo monotono citanje svestenika i priguseno jecanje u publici. Jer nije bilo oka koje nije zaplakalo. Narocito je bio tuzan momenat kad jedna zena, u dubokoj zalosti, posrcuci pridje i jecajuci klece pored sanduka Knezeva. To je bila kneginja Julija, koja na glas o smrti njegovoj pohita u Beograd da ga do groba isprati. 

U ponedeljak 3. juna bio je svecan pogreb kneza Mihaila. I kao sto je godinu dana tanije narod freneticnim klicanjem pozdravio kneza Mihaila prilikom povratka iz carigrada i ulaska u beogradsku tvrdjavu, tako je sada u najdubljoj zalosti ispratio do groba svoga ljubimca. To uostalom i nije bila samo zalost, to je bila manifestacija najcrnjeg ocajanja. Kroz citavu sumu crnih zastava lagano se kretao sprovod od Dvora do Saborne crkve, pozdravljen s minuta na minut topovima s gradskih bedema. S obe strane ulica, po trotoarima, po prozorima, po skelama novih gradjevina, narod je docekivao sprovog glasnim jecanjem. Zalost je bila toliko opsta , da su Beogradjani, ljudi i zene, spontano obukli najdublju crninu, koju su nosili za svih sest mesecidrzavne zalosti za knezom. Nikada Beograd nije video takvu manifestaciju opste i jednoduzne tuge i ocajanja. 

...

I kada je, tacno u podne,uz riku topova i jeku zvona, spusten u grob knez-mucenik, bolno je uzdahnuo ceo narod srpski. Brutalno lisen svoga pouzdanog vodja, on je instiktivno osetio da toga istog trenutka i sam ulazi u tamnu i neizvesnu buducnost. Knez Mihailo spusten je u grob zavetom : "Tvoja misao poginuti nece" , ali je njegova smrt ostavila strahovitu prazninu. Trebalo je punih pedeset godina teskog iskusenja, trzavica i stradanja, pa da se ostvare nade i ideali njegovi i njegova roda.

...

29. maja 1921.

      Zapisi starog Beogradjanina, Kosta N. Hristic

Alberto i biblioteka

Biblioteka u kojoj sam napokon sakupio svoje knjige zapocela je svoj zivot negde u petnaestom veku, kao ambar smesten na brdascetu juzno od Loare. Ovde su, poslednjih godina pre hriscanske ere, Rimljani podigli hram Dionisu da proslavljaju boga ove vinske oblasti; dvanaest vekova kasnije, hriscanska je crkva zamenila boga pijanog zanosa bogom koji je svoju krv pretvorio u vino. (Imam sliku vitraza na kojem se vidi dionizijska vinova loza kako raste iz rana na Hristovom desnom boku). Jos kasnije, seljani su crkvi pridodali kucu u koju su smestili svog svestenika, a naposletku su tom parohijskom domu dodali i nekoliko kula-golubarnika, mali vocnjak i ambar. U jesen 2000. godine, kada sam prvi put ugledao ta zdanja koja sada predstavljaju moj dom, sve sto je bilo ostalo od ambara bio je jedan jedini kameni zid koji je odvajao moje imanje od dvorista sa kokoskama i komsijske njive. Prema lokalnoj legendi, pre nego sto je bio deo ambara, taj je zid bio deo jednog od dva zamka koja je Tristan Lermit, ministar na dvoru Luja XI, ozloglasen sa svoje okrutnosti, podigao za svoje sinove, negde oko 1433. godine. Prvi od ova dva zamka i dalje stoji, premda je u velikoj meri izmenjen u osamnaestom veku. Drugi je izgoreo pre tri ili cetiri veka i jedini zid koji se i dalje drzi, sa kulom golubarnikom na drugom kraju, presao je u vlasnistvo ckve, buduci da ogradjuje jedan kraj parohijskog vrta. Godine 1693, kad je otvoreno novo groblje koje je imalo da primi sve veci broj preminulih, stanovnici sela ("okupljeni pred vratima crkve", kako kaze tapija) dozvolili su novopostavljenom svesteniku da pripoji staro groblje i da nad ispraznjenim grobnicama zasadi voce. Istovremeno, zid zamka posluzio je da se ogradi novi ambar. Nakon sto su Francuska revolucija, rat, oluje i nemar doveli ambar do rusenja, pa cak i posto su 1837. godine u crkvi ponovo pocela bogosluzenja i novi svestenik se doselio u parohijski dom, ambar nije obnovljen. Stari zid je i dalje sluzio kao granicnik izmedju dva imanja koji s jedne strane gleda seljakovo polje, a s druge baca senku na dvoriste parohijskog doma sa drvetom magnolije i grmovima hortenzije.

Cim sam ugledao taj zid i razbacano kamenje oko njega, znao sam da je to mesto na kojem cu sagraditi prostoriju za svoje knjige. Na umu sam imao tacno odredjenu sliku biblioteke, neku vrstu mesavine dugacke dvorane u Sisingherstu (u kuci Vite Sakvil-Vest u Kentu, koju sam nedugo pre toga posetio) i biblioteke u mojoj staroj skoli, Nacionalnom liceju u Buenos Ajresu. Zeleo sam prostoriju oblozenu panelima od tamnog drveta, sa neznim snopovima svetlosti i udobnim stolicama, i sa manjom pomocnom prostorijom u koju bih smestio svoj pisaci sto i strucne knjige. Zamisljao sam police koje pocinju negde oko mog pojasa i pruzaju se navise samo dokle vrhovima prstiju ispruzene ruke mogu da dosegnu, jer su, kako sam iskusio, knjige osudjene na visine za koje su potrebne merdevine ili na nizine koje primoravaju citaoca da puzi na stomaku po podu dobijale daleko manje paznje od svojih drugarica negde na sredini zida, bez obzira na njihov sadrzaj ili vrednost. No takav bi idealan raspored zahtevao biblioteku tri ili cetiri puta vecu od srusenog ambara i, kao sto je Stivenson onako zalobno rekao, " to je cemer umetnosti : vidite sta je dobro, a neka besmislica o smislu neprestano se mesa". Iz nuzde, moja biblioteka ima police koje pocinju tik iznad podnih lajsni a zavrsavaju se za visinu oktavo izdanja ispod greda kose tavanice.

Dok je biblioteka gradjena, zidari su u starom zidu otkrili dva davno zazidana otvora. Jedan je uzani otvor-strelnica sa kojeg su strelci verovatno branili sina Tristana Lermita kad su se njegovi razgnevljeni seljani pobunili; drugi je niski kvadratni prozor zasticen srednjevekovnim gvozdenim resetkama grubo oblikovanim u stabljike sa kojih vise listovi. Sa tih prozora, preko dana, vidim komsijske kokoske kako se zurno krecu sa jednog na drugi kraj ogradjenog terena, kljuckajuci, tu i tamo, dovedene do ruba mahnitosti zahvaljujuci velikom broju ponudjenih slastica, poput poremecenih naucnika u biblioteci; sa prozora novog zida preko puta gledam na sam parohijski dom i na dva prastara drveta japanskog bagrema u mom vrtu. Ali nocu, kad se svetiljke u biblioteci upale, spoljasnji svet nestaje i nista osim ovog prostora sa knjigama ne postoji. Nekome ko bi stajao napolju, u vrtu, biblioteka nocu deluje kao nekakav ogromni brod, nalik onoj neobicnoj kineskoj vili koja je 1888. godine na zahtev kapriciozne carice C'sji izgradena u obliku broda nasukanog u vrtnom jezeru njene letnje palate. Po mraku, sa osvetljenim prozorima i nizovima knjiga koje svetlucaju, biblioteka je zatvoren prozor, svet sa sopstvenim samodovoljnim pravilima koja pretenduju da zamene ili promene pravila bezoblicnog vanjskog sveta.

Biblioteka nocu, Alberto Mangel

Alberto je sakupio 35 hiljada knjiga. U jednom intervjuu pricao je kako veruje da svaka knjiga koja nadje puta ka njemu tu i ostane jer on smatra da za svaku postoji razlog zasto je do njega dosla. Samo je jednu knjigu izbacio iz biblioteke - Americkog psiha Bret Iston Elisa i to zato sto, kako on to kaze : I felt it was infecting the atmosphere. Raznovrsnost njegovog ukusa moze se primetiti i na spisku 100 njemu omiljenih knjiga na kom su jedan Tomas Man i njegov Carobni breg postavljeni rame uz rame sa, recimo, bajkama brace Grim ili Ja, Robot Isaka Asimova. No, to se mozda i moze ocekivati u tako velikoj licnoj biblioteci, da se moze naci svasta. Ja sam recimo uvek izrazito zavidela piscima, izdavacima i literarnim kriticarima, pa onda i svima u tom poslu, prevodiocima, lektorima itd - to sto dobijaju toliko knjiga na poklon :) Izdavac izdavacu, izdavac piscu, pisac piscu ... tek stize paket za paketom knjiga, cesto sve sa posvetama. Samo, uvek sam se pitala, i jos uvek se pitam, kada ti ljudi stignu da sve to procitaju a da i zive zivot u isto vreme ? No, valjda se to zove prelistavanje. Tako su mnogi sakupili sasvim lepe biblioteke. Za nas obicne ljude nije bas toliko lako napraviti biblioteku dostojnu postovanja. Eto, D. i ja imamo bas dosta knjiga, svako za sebe i zajedno, a dosta smo jos i dobili/nasledili/stekli. One su svuda - zauzele su sve potojece police ali ni to nije bilo dosta vec se nalaze po stolovima, stolicama, na podu. Ne smeta mi to, stavise prija mi ta svojevrsna raspustenost knjiga. Nekakav red postoji i ja ga znam, te mi je to dovoljno. Pa ipak, tih nasih knjiga ima - oko 750. Sad treba zamisliti 35 000 knjiga iz Albertove biblioteke :)

Meni deluje nekako samopodrazumevajuce da je licna biblioteka nesto sto svako ima, ma u kom obliku i ma u kojoj velicini, nesto sto gradi godinama i sto se voli. Bas zato je moja voajerska strana narocito zainteresovana za tudje knjige. Prvo sto primetim kada udjem u neciji habitat ili kad pogledam fotografiju necijeg stana jeste - ima li tu nekakavih knjiga ili ne. Ako ih nema, ili su to samo razne lektire i skolsko-fakultetska literatura, imam taj los obicaj da automatski formiram izvesno misljenje o datoj osobi. Ako knjiga ima to je prvo sto cu "osacovati" - zaista smatram da se donekle moze steci uvid u licnost preko knjiga koje neko poseduje i uopste stvari kojima se okruzuje. Na primer - uvek su me odbijale osobe koje zive u belo okrecenim pseudo hotelskim sobama praznih zidova, bez neke slike, postera, razglednice, uramljenih fotografija, suvenira ... knjiga. Takvi ljudi su mi uvek delovali prazni i hladni kao i njihova prebivalista. S druge strane rado se zadrzavam u stanovima ili sobama u kojima vlada takozvani kreativni haos,opredmeceni zivot - mozda zato sto i sama zivim i oduvek sam zivela u jednom takvom - uvek sam imala potrebu da svoju unutrasnjost razbacujem oko sebe. Dragi ljudi virili su sa svih strana, kako oni stvarni tako (i pogotovo) oni imaginarni. Razne thingies, obelezivaci za knjige, razglednice, fotografije, cinijice, kutijice, kineske kugle, tuniska pepeljara, keruanska brojanica ... sve su to uobliceni trenuci ili trenutne pasije. Ne bi trebalo mnogo pa da onaj ko zadje u nas cardak sazna sve o (pretezno) meni. U takve habitate volim i ja da udjem, da kao mali detektiv-arheolog otkrivam neku osobu. Kao sto rekoh, knjige odnosno njihovo odsustvo - cine mozda najbitniji trag, zajedno sa kolekcijama CD-a i DVD-a. We are what we love.

Naravno, ima i onih koji osporavaju ovu ljudsku sakupljacku predispoziciju, te se veoma protive skupljanju tih takozvanih skupljaca prasine. Ja recimo volim moje thingies te sam pravi reprezent takvog jednog sakupljalackog impulsa : jos uvek imam razglednice koje su mi drugarice pisale u osnovnoj skoli i slicne relics of the past. Istina je - to jesu skupljaci prasine i ne vrse gotovo nikakvu drugu funkciju sem te da nas uveseljavaju secanjem na neki trenutak u vremenu. Ja volim sve njih i ne smeta mi sto brisanje prasine traje dugo - zadovoljstvo drzanja svega skupljenog u rukama, njihovo ponovno pregledanje i rasporedivanje donosi radost. Medjutim, ovaj zivot stvari u koje utiskujemo sebe ima smisla dok ima i nas,inace to postaje samo jedna hrpa stvari za nama. Ponekad tako ono sto ostavimo za sobom opterecuje svojim postojanjem one za nama koji ne mogu da se odluce da ih uklone a opet ne zele ni da zive sa njima. Zato valjda, da bi izbegli tuzan afterlife svojih stvarcica neki stariji ljudi krenu da razmestaju i poklanjaju svoje stvari sto poznatima, sto nekakvim kolekcionarima ili ih cak prodaju. Mnogo je lakse i lepse ziveti sa necim sto ima proslost ako ne znamo koja je i kakva. Tada je to predmet sa dusom ali lagan, neopterecen i misteriozan. No, ti koji se groze gomilica stvari i prasine koju one skupljaju (a to su uglavnom oni u tim belim sobama) pokusavaju,zapravo, da zive u SADA,sto donekle razumem, - te posle par dana bacaju razglednice ili novogodisnje cestitke koje su posluzile svojoj svrsi, ali sa kojima se dalje nista ne da uciniti. Cemu bi one mogle da sluze ? U vecitoj sadasnjosti nema mesta najlepsim zeljama od pre deset godina, niti morskim pozdravima od pre dvadeset. I u tome, naravno, ima smisla, mada mislim da ni jedna ni druga krajnost zapravo ne valjaju. Uspomene su dragocene a ponesto opipljivo treba sacuvati ... mada se ne mora praviti sopstveni muzej pun memorabilia :)

Knjige su zato idealne sto kao pokloni i secanje na nekog, sto kao svojevrsni suveniri proslosti. One se prenose sa generacije na generaciju poput porodicnog nakita - vrednost njihova se ne moze smanjivati. Tako da bez obzira da li je po ukusu naredne generacije ili ne - o knjizi se ipak vodi racuna. Niko nije toliko bezobziran da rasparcava sabrana dela Cehova. Cak i sada - kada se navodno knjige ne prodaju kao pre i kada se nema novca za ulaganje u knjige i knjizevnost, te kada se pokrecu razne novinske edicije, takozvana kiosk literatura, ipak knjiga ostaje zgodan poklon (drugome ili sebi samom) i nasledje : bas u vezi jedne od tih edicija svojevremeno je izasla prica o jednoj starijoj dami koja je svake nedelje, u unapred oderedjen dan, zurila na kiosk kako bi kupila najnoviji deo biblioteke svetskih klasika. Planirala je da kompletnu ediciju, ili cak dve, pokloni unuci za 18. rodjendan. Ta me se prica toliko dojmila da je se secam do danas. Ne znam da li je unuka bila sposobna da se obraduje u punoj meri takvom poklonu, no sigurna sam da ce je jednog dana on itekako grejati. Zato nemam nista protiv te kiosk literature - niti protiv jeftinih knjiga. Cinjenica je da i ovako a posebno tokom raznih akcija i sajmova covek zaista moze sebi kupiti knjigu. Ali uvek ostaje pitanje treba li kupovati knjige kada se lepo moze otici u biblioteku i pronaci zeljena knjiga ?

No, to je vec pitanje na koje je tesko objektivno odgovoriti. Zaista, retko kada citam istu knjigu vise puta, sve razmisljajuci kako i ovako imam premalo vremena te ne bih da ga gubim tako sto cu citati isto kad toliko knjiga ima na ovom svetu. Dakle, cemu onda kupovina knjige ? Ako je potrebna samo jednom, mozda dvaput u zivotu zar nije logicnije knjige pozajmljivati iz biblioteke ? Naravno, no tu postoji i onaj alogican i gotovo iracionalan momenat zelje da se knjiga poseduje onda kada nam se svidi, kada se za nju vezemo. Ja, barem, volim da sam okruzena knjigama koje volim, kao da mi zrace nekakvom bliskoscu. I to su, na neki nacin, opredmeceni trenuci, doduse oni provedeni u masti, no ipak. Tada, kada dodje do tog stvaranja veza, ja se vezem i za konkretnu knjigu - tako da mi je draza izandjala i iscepana, ispodvlacena i izmucena knjiga iz biblioteke nego ona posve nova koju sam kasnije kupila. Ta nova knjiga i ja, iako je tekst potpuno isti, nismo se srodile, nista nismo prozivele zajedno, ona je stranac. Zato volim da knjige koje mislim da ce mi se dopasti  kupujem i onda da se bondujem sa sopstvenom knjigom. Dalje, biblioteke diktiraju ritam jer se knjiga (sada) moze produziti najvise tri puta. Sa svojom knjigom ima se vremena onoliko koliko knjizi treba da vas nadje. Pri tom, u Gradskoj biblioteci,pocetnoj tacki tako mnogih setnji ( i posle 5 godina u Novom Sadu jos nisam smogla snage da se uclanim u ovdasnju gradsku biblioteku:) sada vise ne vlada isti duh te nije vise ni onako lepo odlaziti tamo. Neki novi bibliotekari, neka kruca pravila i glupave police. No, ima i biblioteka svojih cari, svaki odlazak je kao mali zgoditak, nikada se ne zna sta ce se pronaci. Tumaranje medju policama (onda kada nisu bile ove poprilicno retardirane), miris knjiga, citanje komentara koje je neko zapisao. Ja glasam u stvari za oba- odlazak u biblioteku i stvaranje svoje.

Alberto pri svemu kaze : “The fact that I write books feels to me as a consequence of my reading.If someone said I could never write again, I would be far less sad than if someone said I couldn’t read again.” Naravno, nije ni sumnje bilo da neko ko sa toliko ljubavi sagradi biblioteku za svoje (tako) brojne knjige pre svega knjige voli.On je i inace jedan zivopisan cikica koji sada vec podseca na nekakvog Deda Mrazovog pripravnika. Zivi on tako sa svojim partnerom i sa svojim psom veselo u Francuskoj, na jednom starom imanju i uziva u svojoj velikoj biblioteci. No, nije ova knjiga prvi put da se susrecem sa njim - vec sam ranije citala njegovu knjigu Sa Borhesom, koju je ovde takodje izdala Geopoetika, te smo stari znanci. Naime, Alberto je jos kao veoma mlad izrazito voleo da se smuca po knjizarama, te je tako u jednoj od njih, u Buones Ajresu, poceo i da radi. Ispostavilo se da je ta knjizara imala poznatu staru musteriju, tada vec slepoga Borhesa. Oni su se u toj knjizari upoznali, te je Alberto postao jedan od Borhesovih citaca - slepi Borhes je tada vec imao obicaj da sklapa takve paktove ili prijateljstva sa mladim ljudima koji su nalazili zadovoljstva i casti da starome mestru citaju naglas. Alberto je to cinio po nekoliko puta nedeljno oko cetiri godine. Nakon ovog svog citalackog iskustva on se preselio u Evropu, ziveo tuda-svuda radeci u principu slicno - izgleda mu se citalacki posao dopao te je nalazio slicne angazmane u raznim izdavackim kucama :) Ziveo je i na Tahitiju da bi se posle izvesnog vremena odlucio za Kanadu, cije je drzavljanstvo takodje preuzeo. No, ipak je izgleda Kanada dosadna kao sto sam uvek i mislilia te se Alberto vratio u Evropu i eto ga sada u Francuskoj. Pored ove Biblioteke nocu koju sada citam, napisao je Alberto i Istoriju citanja za koju se jako nadam da ce ortak Bajac da odluci da se da na prevodjenje. Do tada ima nesto njegovih tekstova online, te se mozemo druziti sa njim :0)

PS Kritiku knjige Biblioteka nocu i to od Pitera Akrojda stavila sam na svoju blog stranu NOTES.