Cak niste u stanju doci na nasip u sedam sati !

Dragi prijatelju,

Unatoc umoru i zurbi da se spremim za veceru koju ne mogu veceras propustiti, zelim vam napisati koju rec kako, ako saznate da cu ovih dana okupiti mlade ljude iz Cabourga i druge, ne biste prije mojih objasnjenja cinjenicu da niste pozvani shvatili kukavnim dokazom zlopamcenja tako nedostojnim i vas, a usudjujem se reci, i mene.Znate da neki cin, kako god beznacajan bio, moze cesto, kad dovodi do prezasicenosti nevidljiva, ali prenapeta stanja, poprimiti golemu vaznost.

Jucer mi nije bilo dobro, ali kako ste mi zakazali susret izmedju sest i sedam na nasipu, i kako sam mislio da ste mozda zbog toga pozurili s povratkom iz Deauvillea, ziv ili mrtav ja bih bio dosao. I stovise, saznavsi da su zgodne osobe iz Houlgatea u Cabourgu, posluzio sam se lukavstvom i zadrzao ih kako bih vas time razveselio. Naravno, vi niste dosli, niste me cak ni udostojili obavjestiti, niti mi javili je li Helleu otisao (sto nije vazno, jer poslao sam Nicolasa u Trouville i on je razgovarao sa njim).Poslije, za vecerom u restoranu Casina, kao i kasnije u Music-Hallu, tuzno sam mislio na stvari kojih cu vas postedjeti, jer je to melankolican niz. Dragi moj Alberte, morate mi oprostiti. Razmazili su me stariji prijatelji. Upoznao sam Alphonsea Daudeta na vrhuncu slave i patnje koji vise nije mogao napisati ni retka, a da se ne rasplace, toliko ga je boljelo u cijelome tijelu, pa mi je dvaput pisao u sedam sati kad sam kod njega vecerao u osamda bi saznao hoce li mi se neki beznacajan detalj u veceri svidjeti. Vidio sam kako France osam dana za redom odgadja setnju Versaillesom ne bih li ja mogao poci s njim i kako me svaki dan pita hoce li me to zamoriti ... a namjerno vam navodim samo sitnice, premda bih mogao nabrojati jos brdo toga. Tada sam bio zdrav, izlazak ili susret nisu mi bili ono sto su mi danas. A kad vidim da zivite na dva koraka od mene, da nemate drugoga posla, dopustite mi da preskocim objasnjenja koja veoma dobro razumijete.Kad mome pismu ne bi jednostavno bilo u cilju da odmjeri vase samoljublje zbog tako duboka i iskrena prijateljstva koje sam gajio prema vama, onda ga ne bi trebalo pisati. Jer znam da se ne moze popraviti. Vi cak niste ni od kamena koji se moze isklesati ako ima srecu doci kiparu u ruke ( a mogli biste sresti i vece od mene, ali ja bih to bio ucinio njezno), vi ste od vode, od obicne, neuhvatljive, bezbojne, tekuce, vjecno nepostojane vode koja jednako brzo istjece kao sto i tece. Moze vas se svrstati u ljude koje to zabavlja. Ne moze se uciniti vise. Ja koji sam prema vama osjecao snaznu naklonost, sad cas zelim zijevati, cas plakati, a katkad se utopiti.Oprostite mi, dakle, sto zauvek napustam njezine obale. Pogodio sam vasu pravu narav onoga dana kada ste mi onako energicno rekli : " Ali ne mogu, jer idem na prijem kod Foucartovih". Ali uvijek se zelimo nadati , ne volimo se prevariti. I tako ljubazno, odvec ljubazno, jer vise su vrijedili nekadasnji nerascvjetani jorgovani od kuznoga mirisa danasnjih trulih, oslikali ste mi svoju tako drukciju osobnost. A to sam prijateljstvo (mislim na svoje) koje sam drzao krhkim, doista osjetio cvrstim kao rijetko do sada. Medju rijetkima ste koje sam vidio ove godine. Mozete reci da ste se priblizili fantasticnoj mogucnosti prijateljstva i da ste je propustili. Zavrsit cu; znam da M.D. ili M.V. nisu bolji od vas, ali barem druzenje s njima ne rastuzuje, jer nikad mu nisam pridavao vaznost, i nikada si nista nisam umisljao. A mozda su oni skladniji od vas, jer premda slicni u biti, barem nemaju taj priguseni polet, taj napor prema nekom neostvarenom boljem bicu, te zeljice koje su shvacene kao nadarenost, itd ... Kad bih bio zdrav, odlucio bih se posjetiti bivseg prijatelja. Mrzim smetati, a kad licemjerno napravite tuzno lice, tako sam potresen da odmah nasjednem. Ali samo sam zrtva.Cak niste u stanju doci na nasip u sedam sati ! A mene, kojemu je to toliko naporno itd., mene to toliko brine.

Odvec sam umoran da opet vidjam prijatelja koji mi je cak fizicki, time sto propusta dogovorene susrete itd., uzrok zivciranju i umoru. Trebaju mi prijatelji koji me toga postedjuju , a ne one koji mi to pridodaju.Dragi moj prijatelju, zbog samilosti prema mome zdravlju, ne zavaravajte se pomirenjem koje niste u stanju odrzati cak ni do mjesec dana. To sto zovete svojim tugama jednostavno je ono sto drzite svojim uzicima, zabave, partija golfa,itd. Jednoga cu dana opisati te osobe koje nikada nece znati , cak ni opcenito gledano, sta je to elegancija, spremnost za bal i da bi mogle odustati od svega toga zbog prijatelja. Drze da su mondeni ljudi a zapravo su suprotno.Nemam vise vremena ni za jedan redak i napustam vas zauvijek. Ali, zelim vam zavrsavajuci ovo pismo reci kako ne zelim d amislite da vam sve to kazem olako; bio sam , kazem vam to jer mislim da vam pricinjava uzitak i raspiruje oholost, veoma tuzan; a moje srce nije od onih koja bez gorcine odlazu u proslost ono (cak cesto i obican predmet) sto bijase kao vi meni, osobita ljubav njihove sadasnjosti i nada njihove buducnosti. Vratite mi ovo pismo i dopustite mi da vam sad pruzim ruku kao prijatelj.

Marcel

Ovo pismo Prust je uputio svom prijatelju Albertu avgusta 1912. On tada nije znao da se nesretni Albert nije pojavio na tom nasipu jer je jureci kolima tog dana pregazio jednu devojcicu. Kako se osecao kada je to saznao i da li je ipak nastavio da se druzi sa njim nakon toga  - jos ne znam - mozda do kraja knjige jos naletim na Alberta. No, sudeci po belesci koja prati ovo pismo - kasnije je Prust upotrebio i lik i situaciju, pa cak i svoje reci iz pisma u svojim knjigama- tako da mi se sve cini da je otudjenje ipak ostalo.

Sve u svemu, kada se sa Prustom dogovori naci u sedam na nasipu tesko onome ko se tamo u dogovoreno vreme ne pojavi !

Knjigu Prustovih pisama izdalo je Hrvatsko filolosko drustvo u Zagrebu 2006. godine a moze se naci u gradskoj biblioteci u Beogradu ... cim je ja vratim :)

Ema i Dzordz

Cesto se za Boticelija i Leonarda kaze da su uvek slikali istu zenu, da isto lice moze da se nadje na vecini njihovih slika, cak i onda kada slikaju muskarce : za Boticelija je to, smatra se, verovatno bila Simoneta Vespuci (Simonetta Vespucci), mlada nevesta plemica Marka Vespucija iz Firence i nesudjena ljubav Djulijana Medicija (Giuliano de' Medici) - njeno lice nas posmatra ne samo sa Radjanja Venere i Proleca, vec i sa svih onih Madona i portreta neznih momcica; za Leonarda opet -to smatraju i nije neka konkretna zena vec vizija koju je on nosio u sebi, nekakav ideal - po nekima, to je on sam u zenskom obliciju, po drugima je to mozda njegova majka, koju je vrlo mlad izgubio. I Rembrant je mnogo slikao jednu zenu, mada je to bila njegova sopstvena zena Saskia. Poznat po brojnim autoportretima Rembrant je cesto koristio i svoju zenu kao model iz istih razloga posmatranja i vezbe ali i ljubavi koju je prema njoj osecao. Prerafaelit Dante Gabrijel Roseti (Dante Gabriel Rossetti) slika uglavnom dve zene - svoju suprugu

Elizabet Sidal (Elizabeth Siddal), nesrecnicu koja se na kraju ubila uzevsi preveliku dozu laudanuma; i Dzejn Burden (Jane Burden) - suprugu Vilijama Morisa (William Morris) koja mu je najverovatnije bila ljubavnica. Ne samo on vec ceo prerafaelitski pokret inspirise se bas ovim dvema zenama, ali o tome neki drugi put - danas bih da zaokruzim pricu o Emi Hart, kasnije poznatoj kao Ema Hamilton, o kojoj sam vec pomalo govorila pisuci o njenom muzu , njenom ljubavniku i cudnom trouglu koji su oni tvorili. Medjutim, u medjuvremenu , citajuci dalje o Emi nalazim da je u njenom neobicno burnom zivotu postojao jos jedan veliki, bitan i interesantan

muskarac koga je ona uspela da obelezi za citav njegov vek : slikar Dzordz Romni (George Romney). Zanimljivo je postaviti sebi jednostavno pitanje kako je uspela (stigla, postigla) za tako kratko vreme svog dotadasnjeg zivotnog veka da do te mere ocara i za sebe veze tri takva coveka kakvi su bili Vilijam Hamilton, Horacije Nelson i Dzordz Romni ? - jer ona je do 1799. kada se prepustila ljubavi sa Nelsonom za sobom imala tek trideset i tri godine.

O Emi se tesko pise samo ukratko, kaze lik iz romana Barija Ansvorta. Bila je kcerka nepismenoga kovaca iz jedne od brojnih tadasnjih britanskih zabiti. Vec u dvanaestoj godini je radila kao sluzavka  po boljim kucama u Londonu, da bi potom, zanesena pozoristem i glumom, bila sluzavka mnogim glumicama. Nakon niza bizarnih poslova (ukljucijuci tu i nadri lekara koji je lecio neplodnost elektro sokovima) Ema u petnaestoj godini upoznaje prvo jednog a potom i drugog, mnogo znacajnijeg svog ljubavnika : Carls Fransis Grevila (Charles Fracis Greville), koji ne samo sto je bio necak Vilijema Hamiltona vec je i  zasluzan sto je Ema upoznala Dzordza Romnija. Grevil, zaljubljen u nju toliko da mu nije smetala ni njena trudnoca sa njegovim prethodnikom, zazeleo je njem portret , te ju je poslao kod svog prijatelja Dzordza da mu pozira.

Ovo poznanstvo je rezultiralo u preko 60 (!) slika Eme u najrazlicitijim ulogama, pozama, kostimima. Skicirao ju je i potom slikao gotovo bez prekida,proglasivsi je svojom muzom. Dzordz je bio stariji preko trideset godina od Eme i vec je cetrnaest godina ziveo u Londonu, ostavivsi svoju zenu i decu u Lankasiru da budu sami narednih cetrdeset godina (!) Doduse, odlazio bi on kuci s vremena na vreme, narocito na pocetku svog londonskog zivota, kada se poprilicno mucio kao potpuno nepoznati umetnik. Povratak u njegov gradic je tako prvenstveno znacio beznadezni polozaj u koji je u prestonici dospeo, te se nadao da bi kod kuce mogao zaraditi nesto novca, sto i nije bilo tesko jer je u svojoj sredini bio prilicno poznat i trazen slikar, prvenstveno portretista. Medjutim ovom teskom periodu je u roku od nekoliko godina dosao kraj - vec krajem 70tih bio je najtrazeniji portretista u Londonu.

U trenutku kada upoznaje Emu Dzordz je dakle vec veoma poznat i trazen slikar. Ona tada jedva da ima sedamnaest godina iako je vec prosla kroz dve burne veze od kojih se jedna zavrsila njenom trudnocom. Iako nikada do tada nije bila slikarski model, njeni predjasnji poslovi, narocito oni u pozoristu gde je mogla da posmatra glumice, izgleda su pomogli jer se zaista brzo pronasla u novoj ulozi. Dzordz je bio odusevljen i rekao da je ona divine lady ... superior to all womankind. Za njega Ema je bila savrsen model koji u sebi kombinuje grcku klasicnu lepotu i ponesto rubensovskog ideala. Njena izuzetna lepota, ziv karakter i taj narociti talenat za poziranje u razlicitim ulogama ili 'raspolozenjima' pretvorilo je Emu gotovo odmah u Dzordzovu jedinu muzu - toliko da mu je uskoro postalo tesko da se usredsedi na slikanje bilo koga sem nje, sto je umelo da ometa njegovu karijeru portretiste visokog drustva. Poznato je da je u samo cetiri godine - od te 1782. do 1786. Ema pozirala za njega punih 100 puta ! Tada je i nastalo tih sesdesetak slika Eme.

To su uglavnom slike raznih heroina, cesto mitoloskih, kojima je Ema davala lik : Kirka, Medeja, Bahantkinje ili je bila kakva hriscanska svetiteljka poput sv. Cecilije; takodje je mogla predstavljati neku personifikaciju ili lik iz knjizevnosti. Slike koje predstavljaju nju samu su u manjini - uglavnom je bila u nekoj od "uloga" - cak i kada su je slikali drugi slikari poput Andjelike Kaufman (Angelica Kaufmann) ili Dzosue Renoldsa (Joshua Reynolds). Kasnije, u domu svog buduceg supruga Vilijema Hamiltona u Napulju, ona ce zabavljati mnoge od poznatih ljudi svog vremena preoblaceci se u razlicite kostime, "glumeci" uz muziku razne istorijske licnosti poput Kleopatre i pokazivajuci ta razna "raspolozenja" koja je usavrsila. Talenat u ovome izgleda joj nije manjkao - u ovim su predstavama uzivali upravo mnogi slikari koji su je potom ovekovecili na svojim platnima. I sam Gete je pomenuo Emu kada je govorio o Hamiltonu i njegovoj kuci rekavsi da je tesko poverovati koliko slika ta devojka sa samo par saleva i pustenom, dugom kosom moze da evocira. Smatrao je da je u njoj - lepoj i savrsenog tela - Hamilton pronasao zivu sustinu onoga sto je voleo u antickoj umetnosti.

Ema je te 1786. godine poslata Vilijemu Hamiltonu u Napulj. Pet godina kasnije vencali su se u Londonu, iako su, s obzirom na sve njene egzibicije i burnu proslost, mnogi smatrali da ona bas i nije za pravu englesku Lady. Pre vencanja, tokom tih letnjih meseci 1791. Dzordz je ponovo uzurbano slika - neke od tih slika su gotovo nedovrsene i pokazuju brzinu i hitrost sa kojom je umetnik radio - posto je postala Lady Hamilton vise mu nije pozirala a on je ponovo pao u depresiju u kakvoj je bio i tokom prvog njenog boravka u Italiji.

Krajem veka, bas dok su Ema, Hamilton i Nelson iz Napulja stizali polako kopnenim putem u Englesku - on se konacno vraca svome rodnom mestu i svojoj zeni i deci, nakon tih cetrdeset godina zivota u Londonu, da bi tri godine kasnije,u sesdesetosmoj godini umro.


Ono sto mene fascinira u celoj ovoj prici jeste broj tih portreta koji je nastao u slikarevoj zanesenosti. Ja licno ne znam da je ijedan umetnik naslikao 60 slika jedne te iste osobe. Cini mi se da cak ni Dali svoju Galu nije predstavio toliko puta, mada mozda gresim. I iako ima dosta prica u istoriji umetnosti o umetnicima i njihovim modelima, zenama ili ljubavnicama,kao one koje sam pomenula na pocetku, ni jedna, cini mi se , nije ovako cudna s obzirom da ne stoji sama za sebe, vec je deo jedne vrlo slozene slagalice koja tek kada se u potpunosti sklopi otkriva svu svoju cudnovatost i bizarnost, a koju sacinjavaju ova trojica muskaraca.

Dzordz Romni je slikar koga nekada zovu "zaboravljenim genijem" engleskog slikarstva. Slikao je u doba Dzosue Renoldsa i uspeo da se pored njega probije i postane poznat i cenjen u drustvu kakvo je bilo tadasnje londonsko, sto sve znaci da je posedovao izuzetan talenat. Ipak, nikada nije postao clan Akademije, niti je on to i pokusavao. Bio je pre svega izvaredan portretista, iako revolucionar po prirodi pa je tako smatrao da ga to slikarstvo sputava. U drugoj polovini svog zivota zudeo je da se bavi i 'visim' slikarstvom, medjutim ostao je zapamcen pre svega kao covek koji je izuzetno mnogo slikao Emu Hamilton :)

Slike :
- Autoportret
- Ema sa slamenim sesirom
- Ema kao Bahantkinja
- Ema kao Bahantkinja
- Ema kao Kirka
- Ema sa belim velom

Jos nekoliko slika :

     

 

 

 

 

Plavi cvet barona fon Hardenberga

                                                                           Novalis

Moram da zivim uvek i vise po njenom naumu - ja sam samo zbog nje - ne za sebe, niti za ikog drugog. Ona je vrhunac, jedini. Vrhunac nad vrhuncima. U svakom trenutku moram da je budem dostojan ! - Moj glavni zadatak, moja najvisa duznost, trebalo bi da bude da sve saobrazim, da sve sravnim s njom kao jedinim idealom.

                                                                                                             17-18. maj, 60-61 dan

Moja smrt ce biti dokaz mog secanja za ono najvise sto postoji, autentican cin zrtvovanja - ne bekstvo - ne lek za tugu. Primetio sam, istovremeno, da je to ocigledno moja sudbina - da ne moram nista da ocekujem ovde dole - da mi je potrebno da se, u cvetu mladosti, odvojim od svega. Pre svega mi ostaje, na kraju, da u svemu naucim sta mogu da znam, da saznam ono sto je najbolje. -A i u sebi samom. Pocinjem tek sada da se saznajem i uzivam u sebi - upravo zato moram da odem odavde.

                                                                                                              26. maj, 69. dan

Devetnaestog marta 1797. godine tada dvadesetpetogodisnji baron od Hardenberga odlucuje da neizostavno mora umreti. Razlog za ovakvu, cini se, neopozivu i cvrsto utemeljenu odluku, mladic nalazi u cinjenici da mu je tog dana, posle duge i poprilicno mucne bolesti, umrla verenica. Par je veren vec dve godine, skoro u dan, a veridba bi, da nije bilo te zlehude sudbine, verovatno potrajala jos neko vreme : naime, Sofija je u trenutku smrti imala tek napunjenih petnaest godina; mladi baron upoznao ju je kada je bila nadomak trinaeste. Medjutim, to nista ne smeta, ona je njegova Izabranica i tu se nista nije dalo uciniti sem - cekati na nju. Ona sama, s obzirom na to da je bila tek dete, tesko da je mogla i da shvati u potpunosti, a kamo li oseti, tako burna osecanja, ako je ikakva i imala prema njemu : sacuvan je cak i njen dnevnik iz tih godina koji ide otprilike ovako :

Mart 1   - Danas nas je Hardenberg posetio ponovo i nista se nije desilo.

Mart 11 - Danas smo bili sami i bas se nista nije desilo.

Mart 12 - Danas je sve kao juce i bas nista se nije desilo.

Mart 13 - Danas je bio dan pokajanja i Harden. je bio opet ovde.

Mart 14 - I danas je Harden. jos bio ovde i dobio je pismo svoga brata.

S obzirom na ovakvu demonstraciju potpunog odsustva strasti i/ili barem blage zainteresovanosti a narocito uzevsi u obzir njene godine, moze se zamisliti da je baronova ljubav prema devojcici Sofiji mnogo vise licila na Petrarkinu prema Lauri nego na ljubav izmedju, na primer, Romea i Julije. Doduse, ako se jednom i naucno potvrdi da je Petrarkina Laura zaista Laura de Noves za koju se do sada to samo pretpostavljalo, onda je Laura zivela mnogo duze nego Sofija, s obzirom da je umrla u trideset i osmoj godini. Medjutim, i ona se udala u petnaestoj a Petrarka ju je ugledao dve godine kasnije, tokom uskrsnje mise u crkvi San Kler u Avinjonu. Petrarka, sest godina stariji, ostaje zatecen i od tog trenutka veran Lauri a potom njenoj uspomeni. U oba slucaja to su bile ljubavi osudjene na ne-ispunjenje, iako je u cetrnaestovekovnog para to bio brak lepe Laure, a kod Sofije i barona njena preuranjena smrt - u oba slucaja zavrsilo se na (vecitoj) platonskoj, neutoljenoj i nenadmasnoj ljubavi prema idealu cednosti i dobrote kakav se vidjao cesto jos od trubadurskih, srednjevekovnih romansi o predivnoj ali nedodirljivoj Gospi. Medjutim, ona je vise od Laure- ona je i Danteova Beatrice, gotovo pa posrednica izmedju njega i Boga, mrtva draga koja je je i tumac i zastitnik, svetli uzor po kome treba urediti ostatak svog zivota da bi je bio (nje) vredan.

Jos je Ludvig Tik (Ludwig Tieck), njegov prijatelj iz Jene, sa kojim je isao u posetu Geteu, u biografiji koju je o njemu napisao, govorio o Sofiji kao o osobi koja je jos kao dete odavala utisak neceg nadzemaljskog ili cak nebeskog,te da je izgledalo cesto kao da je isuvise krhka za ovaj svet. Ovo su mozda i baronove reci s obzirom da ne znam da li je Tik poznavao Sofiju - u svakom slucaju u vreme Sofije njih dvojica se poznavali nisu - upoznali su se tek letnjih dana 1799, kada je baron vec sebe prozvao Novalis, par meseci pre velikog romanticarskog susreta u Jeni. Sam Novalis je opisao svoju dragu u zapisu Klarisa, koji najverovatnije potice iz onog vremena kada se jos nije ni znalo za svu ozbiljnost Sofijine bolesti :

Prerano sazrela, htela bi da se dopadne svakome. Njena potcinjenost i uzasnutost pred ocem. Njena uljudnost, a ipak nevina poverljivost od srca. Njeno osecanje jogunstva i njena prilagodljivost u odnosu na sve koje je spremna da voli ili kojih se plasi. Njeno drzanje u bolesti. Njeni hirovi. O cemu ona voli da govori ? Njena uctivost prema strancima. Milosrdno srce. Sklonost decjoj igri. Predavanje zenama. Njeni sudovi, njena misljenja, njene ide. Odevanje, cesljanje. Ples. Sve cime se bavi u kuci. Ljubav njene brace i njenih sestara. Ima uho za muziku. Njene omiljene stvari. Ukus. Religioznost. Nesputana radost zivljenja. Cita li ona od svoje volje ? Sklonost zenskim radovima.

          Ona nece nista da bude. Ona je vec nesto.

takodje i :

Hoce da bude sigurna da se svuda dopadam. Lose je primila da sam se tako brzo izjasnio pred njenim roditeljima, da sam dozvolio da se odvec brzo otkrijem uopste. Voli da slusa kad se pricaju price. Nece sebi da dopusti da je moja ljubav uznemirava. Moja joj ljubav cesto tesko pada. Uglavnom je hladna.

Baron je tako, nakon smrti deteta-verenice, sasvim cvrsto odlucio da umreti mora, iako je sa tom svojom odlukom imao i izvesnih problema - ona je izgleda najjasnija i najcvrsca bila onih dana koje je proveo u Griningenu kada je svakodnevno mogao posecivati grob svoje Sofije, nositi cvece, secati je se i uopste mnogo kontemplirati. U tim trenucima sve je bilo svetlo, jasno i nepokolebljivo. Medjutim, nastupali su cesto i drugaciji trenuci i onda on u svom Dnevniku belezi : "Veceras, naprotiv, kao i tokom celog dana, ponovo sam osetio strah od svoje smrti - samotnost mog polozaja - uzas od sopstvenog gubitka" . Tako on svoje dane provodi citajuci Getea, brojeci dane od Sofijine smrti, tacnije koristeci taj datum kao pocetak nekog svog, intimnog kalendara; kada je u Griningenu svakodnevno odlazi na njen grob i razmislja o svetu koji ce ostaviti i kako ce taj svet reagovati na njegov odlazak. Ona je merilo njegovog zivota i njegove smrti a svako oklevanje on smatra neverstvom prema njoj. Pa ipak, on se boji. Plasi se svog nestanka a u dnevniku, iako cesto sam sebe uverava u resenost i cvrstinu svoje odluke, nije bas sasvim jasno kako je on to sebi zamislio da ce se ta smrt dogoditi. Kao, da je u svom zanosu i naivnosti, mislio da ce se taj cas samo 'dogoditi' nekakvom mozda Bozanskom intervencijom a da on samo treba da bude pripravan i taj cas saceka. To da je on mislio o samoubistvu i cak se raspitivao o najboljim nacinima za sprovodjenje istog, uopste se ne pominje, iako je zapravo tako bilo. Ipak, to se nije bas dogodilo ni Bozjom ni njegovom promisli i on je izgleda odlucio da vise na to ni ne vredi cekati - zaposlio se, putovao, zavrsio studije, sklopio mnoga nova prijateljstva , cak i stigao ponovo da se veri sa izvesnom Julijom. Pa ipak, nesto od te prve ljubavi, od njegove Izabranice ipak ostaje, najcesce u vidu neke stalne ceznje za nedostiznim, sto ce se na kraju u njegovoj knjizevnosti preobraziti u izvesni plavi cvet iz nedovrsenog romana Hajnrih iz Ofterdingena. Sofija nije zaboravljena - njoj su posvecene pesme iz zbirke Himne noci, po kojima Novalis ostaje najzapamceniji, ali, manje ocigledno, ta se ljubav prema njoj preobrazava i u ono sto ce postati simbol celog nemackog romanticarskog pokreta, taj plavi cvet, simbol svega nedostiznog, dalekog ali vrednog trazenja. Pre dosta godina procitala sam Hajnriha (izdala kod nas Paideia) ali ga se slabo secam - znam da se glavni lik zove Hajnrih, da on za necim traga i zato lunja po svetu te da sam se osecala krajnje  osujeceno kada se knjiga najednom zavrsila, iako sam znala unapred da je nedovrsena. Sa Novalisom sam se ponovo susrela tek ovog vikenda, kada je konacno dosao red i na knjizicu koju sam ove godine kupila na velikom sajmu knjiga - Intimni dnevnik Novalisa - koji je 2008. godine izdao Sluzbeni glasnik. Zabavio me je to jedno vece, s obzirom da knjizica nema ni 100 strana (a zasto samo toliko - to ostaje nejasno - da li je samo toliko napisao, sto nekako sumnjam ili je ovo samo izabrani deo).

Sto se Novalisa tice, koji je ovo ime uzeo po, kako je on to objasnio, staroj verziji porodicnog imena de Novali, koje takodje moze da znaci i "krcilac nove zemlje",na kraju jeste doziveo sudbinu koju je u tim prvim mesecima po Sofijinoj smrti tako lepo isplanirao - umro je 1801. godine,od tuberkuloze, u martu kao i Sofija. Ovaj, po svemu sudeci lepi mladic,od jos nenapunjenih 29 godina, zacetnik nemackog romantizma, kako ga mnogi vide, umire u drustvu prijatelja Slegela i brata Karla, ostavljajuci za sobom i dalje brojnu prodicu i malobrojna ali uticajna dela. Izmedju ostalog, pod uticajem njegovog magijskog idealizma naci ce se  E.T.A. Hofman, ali i Herman Hese i Tomas Man, Rilke i mnogi drugi. Kako saznajem iz predgovora ove knjizice - ostalo je svedocanstvo da se Novalis smejao dok je umirao, od ciste radosti.

Trazi od Boga saradnju : da ti pomogne u proterivanju preplasenih misli, da ti omoguci da ih izbrises iz sebe. Znaj samo, nauci da prepoznas koliko je lazna svaka preplasena misao cim te obuzme. Joste koliko stvari bivaju mogucne pomocu vatrene molitve i postojane reci ! Cim te strah obuzme i skliznes u tugu, cim u tebi pocnu da deluju bolne ideje, odmah pocni u srce da molis, i sve sto je dobro unesi u srce. Ako ti to ne podje za rukom u prvi mah, ipak ce jednom sigurno uspeti.

Jedna stara fotografija

    Na koju sam slucajno nabasala na netu ...

Beau Brummel - arbiter elegantiarum

Beau Brummel

Premijerno je prosle nedelje na kanalu Viasat History prikazan TV film "Beau Brummel : This Charming Man" iz 2006. godine. S obzirom na nezeljenu pojavu ESPN kanala i izuzetnu zainteresovanost za isti moga verenika zaboravih na ovaj vise dana cekani i ocekivani film, tako da sam ga odgledala sledeceg dana u repriznom terminu. Film, snimljen u najboljoj tradiciji britanskih TV filmova u (uglavnom) BBC produkciji, baziran na knjizi Beau Brummel - the Ultimate Dandy Ian Kelija (Ian Kelly) sa moje strane ima samo jednu zamerku : ne dopada mi se glumac koji bi trebalo da predstavlja Bajrona, a posto je moja ljubav prema istom tako velika onda i ova zamerka nije tako sicusna. Sto se tice glavnoga - tu zamerke nema, sta vise on je jedan od razloga sto sam ovaj film i iscekivala  toliko;) Bo(a) Bramela igra tako James Purefoy, nasem auditorijumu poznat kao Marko Antonije iz  HBO/BBC serije Rim :

   James kao Marko Antonije

 

     James kao Bo

dok ga oni Britomanijaci medju nama znaju i vole jos od serije "A Dance to the Music of Time" :)

No, James nije toliko bitan za ovaj blog ;) vec je to nareceni Bo Bramel, za koga sam, moram priznati ,sada prvi put cula i odmah se vrlo zainteresovala jer je, kako se to cini, on sam odgovoran za mozda najvecu modnu revoluciju u Evropi sve do pojave mini suknje, a to je zenska moda pa i sasvim druga kategorija stoga. Bo je osmislio ono sto ce najednom zameniti napuderisane,narumenjene i naparfemisane kreature sa perikama na glavi za ono sto se tada nazivalo dandy : podsisane i okupane muskarce u iskrojenim pantalonama i sakoima jednostavnih linija i svedenih boja,sa prslucima,kravatama sa cilindrom na glavi.

 

Doduse, nije to znacilo da se oblacenje muskog sveta sada mnogo pojednostavilo - naprotiv - Bo je insistirao na "pravilnom" oblacenju a sam je isticao i to da se on oblaci pet punih sati. Kako bi i ostali shvatili kako se to pravilno oblaci prvo je princ regent, buduci Dzordz IV, dolazio da ga posmatra u oblacenju a kasnije su i drugi to pokusavali praveci red pred Boovim vratima. Zapravo, on je preuzeo odelo za lov koje su nosila gospoda na selu kada su se upustali u lov na divljac ili pecanje. Valjda se Bou svideo taj aspekt muskarca kao coveka od akcije i lovca, a kako Ian Keli kaze i sam termin dendi tada ima potpuno drugacije znacenje nego sto sada nosi - cak se moze poistovetiti s recju dude. Doduse, Bo jeste bio neobican cistunac za svoje vreme - kupao se i brijao svaki dan, pa cak i prao zube, ali u svakom drugom smislu ponosio se svojom muskosti, drugim recima nije smatran nekakvim ficfiricem.U detaljima je bio vrlo stur jer je zeleo najpre da se primeti fantastican kroj njegovog odela; tako je nosio samo jedan prsten i sat na lancu. Luksuz je sada iskazivan u suptilnim detaljima - za njega se vezuje i nacelo less is more - toliko poularno do dana danasnjeg kako u odevanju tako i modernom opremanju enterijera. Odelo, koje nastoji da od svakoga dobrim krojenjem nacini grckog boga, je najvaznije, kao i to kako se ono nosi. Po sitnim krojackim znakovima dendi je mogao prepoznati kod kog krojaca je odelo siveno. To bi onda bile neke pretece markirane odece.

Pored revolucije u oblacenju koja je opstala u potpunosti jos i do danas, Bou se moze pripisati i psihologija koja novo oblacenje prati. On je ziveo za uzitak, kockao se i tracio novac na luksuz i preterivanje - na primer poznata je njegova izjava da svoje cizme polira sampanjcem. Ponosio se time da nista i nikoga ne shvata ozbiljno, ukljucujuci i samoga sebe. Politikom se nije bavio niti ga je interesovala. Kako se to kaze u clanku napisanom o Bou :

'Nothing succeeds in London like insolence' wrote Chateaubriand,and it seems that the pose of supposedly effortless superiority, elegance or "cool" was admired and copied in Brummel's wake, a style and manner that have also endured. The manner - the poise, the wit and an air of languorous indifference - became a signifier of the gentleman, just as clearly as his clothes... Thus Brummel, the snob and social climber,is also the son of the French Revolution : a man whose style made it possible for Everyman to act like a prince. For some, therefore, dandyism marked the death of kings and the dawn of modern concepts of self.

Citajuci o Bou, o eleganciji i estetizmu koje je on uveo naspram nakindjurenosti i nasminkanosti prethodne epohe, odmah sam pomislila na jednog drugog estetu koji je podjednako, mada nesto kasnije, uzbudjivao i zgrazavao javnost a ko je takodje, kao i Bo, imao presudan uticaj na moderni zivot kakav poznajemo i popularnu kulturu - Oskara Vajlda. Ispostavilo se da moja asocijacija itekako stoji pa dalje u clanku Ian kaze :

'Dandy of dress,dandy of speech,dandy of manner,dandy of wit,dandy even of ideas and intellect' as Michael Mac Liammoir described him, Oscar Wilde re-established the unified completeness of the dandy person and lifestyle as one construct missing since Brummel. Unsurprisingly, therefore, Brummel and Wilde almost become fused in the popular imagination, their lives reflected also in the parallel , tragic third acts,in penury and in France.Wilde's most personal to the style created by Brummel is in The Picture of Dorian Gray, understood almost from the start  as a discourse on dandyism.

Uticaj Bramela, ma koliko to bilo tesko shvatiti sa ove vremenske distance, bio je ogroman. Tesko je shvatiti da je covek koji zapravo nije radio nista sem nosio odelo na izvanredan nacin (parafraza njegovog svojevrsnog kreda) moze da predstavlja tako znacajnu i uticanu figuru ne samo citavog jednog perioda u vremenu vec sve do danas. Poznata je Bajronova izjava da to doba zna samo za tri velika coveka - Napoleona, Bramela i njega samog, od kojih je Bramel apsolutno najveci. Njegov uticaj siri se i na Francusku, a tip coveka ciji on postaje simbol, i ostaje to i posle svoje smrti, odjekuje kroz dela mnogih modernih pisaca i mislilaca. Disarelijev roman Vivian Grey je tako direktno inspirisan "dendizmom" Boa Bramela - odjeci ovog coveka protezu se do moderne knjizevnosti - preko Balzaka, Dikensa,Serloka Holmsa Artura Konana Dojla  sve do Virdzinije Vulf. Cak je i Puskin verovatno imao njega u vidu pisuci Evgenija Onjegina. Ovaj uticaj Bo je pre svega mogao da izvrsi s obzirom na naklonost princa od Velsa koju je u jednom periodu uzivao. Na kraju i ovo je prijateljstvo prekinuto, u velikoj meri zbog vise nego neprimerenog ponasanja samog Boa koji je umeo toliko da se zaboravi da bi i princu u lice rekao ono sto drugi ne bi ni svome slugi. S obzirom na gubitak princeve naklonosti i rasipnickog zivota, sav u dugovima, na kraju je pobegao u Francusku ( izgleda je ta Francuska bila opste poznato mesto za pobeci u takvim prilikama - Ema Hamilton je tamo begala, Oskar Vajld takodje - nakon sto je pusten iz zatvora tamo odlazi) gde je i umro u jednom sanatorijumu, u bedi i prljavstini, izjeden od sifilisa, kako je Ian to otkrio (sa time je uveliko pala u vodu teza da je Bo bio homoseksualac, pa da je cak imao i aferu sa Bajronom; sifilis su u to vreme gotovo uvek prenosile zene iz nizeg staleza muskarcima iz visih, mada ostaje mogucnost biseksualnosti )

Na kraju ostaje samo da, ako budemo te srece da setamo Londonom i zadjemo do Pikadilija, naklonimo spustenim sesirom ili bar namignemo Bou koji tamo stoji i posmatra sadasnji razdrljeni svet. Na bazi ove statue medjutim stoji To be truly elegant one should not be noticed.

I jos rec dve o Ian Keliju - glumac koji smatra da nijedan glumac nema dovoljno posla te da se ima vremena za pisanje, napisao je pored ove jos par istorijskih knjiga, tj. biografija istorijskih licnosti od kojih mene narocito zanima ona o Kazanovi, koja je proglasena od Sunday Times -a za biografiju godine. Interesantan je jer ne samo da se pojavljuje u pomenutom filmu u sporednoj ulozi vec je isprobavao na sebi odecu iz Boovog vremena uzivljavajuci se tako u lik o kome je pisao. Pise kao sto glumi, ulazi u lik, poistovecuje se. Trenutno snima Hari Potera.

Nelsonova senka

Septembra 1798,kada je Horacio, pobednik sa Nila, uplovio u zaliv, Hamilton je vec trideset sest godina bio britanski izvanredni i opunomoceni ministar na dvoru u Napulju. Svi su ga smatrali covekom otmenih manira. Veliki ljubitelj sporta,drug kralja Ferdinanda u lovu - zajedno su pobili hiljade sljuka i prepelica. Veoma nadaren muzicar - svirao je violoncelo i drzao spostveni orkestar. Izvodio je eksperimente s elektricitetom, drzao pripitomljenog majmuna i zasadio engleski vrt na zemljistu kraljevske palate u Kazerti. Vilijem Bekford je o njemu rekao : " Prvi poznavalac - ne samo lepih umetnosti nego i nauke o ljudskoj sreci." Najbolji plesac na napuljskom dvoru, govorilo se, iako je do 1798. verovatno prestao da plese, sigurno jeste, osecao je teret godina, jetra mu je bila u losem stanju od previse gozbi. Divlji i pohotni sicilijanski ples, tarantelu, stvoren od cistog besa, sigurno vise nije igrao. Ema, tada tek u trideset i prvoj godini, plesala ga je predivno ... Od februara sledece godine, Godine jakobinaca, Horacio i Ema spavali su zajedno, onoliko redovno koliko su to njihove duznosti dozvoljavale.

Tu sam stao i neko vreme koracao tamo-amo po sobi. Nema tragova u golim cinjenicama iz necijeg zivota. Hamilton je tipican proizvod svog vremena i svoje klase. Cini se da ni u sta nije mnogo verovao. Imao je predrasude i misljenja, da, ali nikakva cvrsta nacela. Zeleo je da svoje dane provodi prijatno. Pa ipak, u nekoliko vaznih pitanja uopste nije bio tipican. Istinski se odlikovao samo prefinjenim ukusom. Bio je "poznavalac", sakupljac starina, strucan vulkanolog... imao je jednu od najboljih privatnih zbirki antickih vaza. I bio je izuzetno trpeljiv. Viktorijanski biografi poricu da je znao za preljubu, poricu i da je preljube bilo. Ali, svi dokazi govore da je bilo preljube i da je on za to znao. Ne samo da je znao nego ju je u potpunosti prihvatao, da je ziveo svestan preljube, neuznemiren i dobrocudan. Sve troje ziveli su pod istim krovom, vidjali su se svaki dan. Ema mu je bila predata, mozda je i sam bio spreman da je preda dalje, mozda se osecao prestarelo, preumorno ? Zena, iz koje god da je klase, uvek je imovina. A sakupljac, naravno, sve moze da prepusti, ljude kao i predmete. Sve je pitanje rasporeda. Procitao sam negde da je u dvoristu kuce na Pikadiliju, u koju se uselio 1800, kad se njegova diplomatska karijera okoncala, bila statua koja mu je vredjala ukus. Dobijao je glavobolju kad je samo pogleda. Nije mogao da zivi u toj kuci dok se nije otarasio te statue i na njeno mesto postavio anticki kip sa Nila.

Citam knjigu Bari Ansvorta (Barry Unsworth) Nelsonova senka (Losing Nelson) iz 1999. godine koju je kod nas objavila Laguna. Kupila sam je tokom praznicnih popusta u jednoj od Laguninih knjizara, bila je medju onima za 200 dinara. Izabrala sam je pre svega zbog Barija, koji je interesantan pisac : poznat uglavnom po istorijskim romanima, kakve ja volim, objavio ih je petnaestak a vise puta bio u najuzem izboru za prestiznu Bukerovu nagradu, koju je najzad i dobio za poznati roman Sveta glad. Za ovu knjigu, medjutim, Laguna najavljuje da mnogi smatraju da je cak njegovo najbolje delo. To ne bih znala reci. Medjutim moram reci da mi se dopada, za sada, kao i to da je u ovoj knjizi psihologija mnogo vaznija od istorije : ovde se naime radi ne o Horaciju Nelsonu, velikom britanskom heroju koji je porazio Napoleona na Nilu, toliko koliko o glavnom protagonisti, pomalo sasavom naucniku koji o njemu pise knjigu. Ovde se radi o opsesiji herojem koja ide daleko do poistovecivanja : taj naucnik smatra da je on nekakva druga strana novcica, Nelsonova senka (otud je dobar prevod naslova), covek koji ga bolje poznaje od bilo koga drugog, iako ih deli tricavih dvestotinjak godina . On prozivljava tako svaki bitniji datum Nelsonovog zivota, svaku bitku rekreira u podrumu, na presvucenom bilijarskom stolu i maketama brodova koje je sam pravio. Od svoje kuce napravio je muzej i opsesivno skuplja all things Nelson.

Prikaz mehanike opsesije je fantastican. Cak i meni, koja o opsesijama zna a thing or two ;) cini se neverovatnim da se neko moze toliko i na taj nacin izgubiti, do samoponistenja. Medjutim, i taj aspekt knjige i ono sto se kroz njega saznaje o samom Nelsonu, ostaje ipak u drugom planu naspram interesovanja koja je u meni probudila prica o nesretnome ( no da li je bio ?) ambasadoru ser Vilijam Hamiltonu i , uopste, celoj toj neobicnoj situaciji.

Karikatura Dz.Gilreja iz 1801 : Hamilton se

divi antikvitetima - Ema je prikazana kao

Kleopatra,sa njegove leve strane a Nelson,

sa desne, kao Marko Antonije

Naravno, obicno mi takav jedan lik uopste ne bi bio interesantan, te bih navijala, kao i uvek, za romansu kakva je bila ta izmedju Nelsona i Eme. Narocito stoga sto sam ranije gledala i film sa meni omiljenim glumackim parom - Vivijen Li i Lorensom Olivijeom That Hamilton Woman. Mislim, zaista, ko bi mogao da razmislja o nekom tamo starom muzu pored njih dvoje ovakvih :

Medjutim, kako sam procitala juce gore navedene redove odjednom se u meni probudila zainteresovanost bas za tog "starca". Nelson je bio hrabar, mozda cak i genije u ratu,u tom trenutku jednoruki i jednooki heroj; Ema je bila prelepa i lukava fatalna zena - zajedno oni tvore tale as old as time - ali Vilijam Hamilton je bio toliko vise od pukog sablona, od uloge koja mu je u toj semi data, prakticno - enigma. Zbog njega, njegovog ponasanja i cudnog prihvatanja u citavoj toj bizarnoj situaciji ova prica jeste, ustvari, interesantna.

Rodjen je 1730. godine kao cetvrti sin guvernera Jamajke, Lorda

Arcibalda Hamiltona. Jedno vreme je proveo u vojsci, koju je napustio nakon sto se prvi put ozenio. Ta njegova prva zena umrla je a da u braku nije rodila ni jedno dete,te je Vilijam ostao sam. Radio je  kao ambasador u Napulju, gde je proveo na ovoj duznosti punih 36 godina, do te 1800. godine. Ovo dugo vreme on je iskoristio tako sto je proucavao vulkanologiju i zemljotrese a napisao je i knjigu o Pompeji ! Kao sto lik u knjizi Bari Ansvorta pripoveda - narocito se zanimao za anticke vaze koje je i skupljao. Deo svoje zbirke prodao je Britanskom muzeju a deo je nazalost potonuo na brodu putujuci za Englesku. Napisao je i knjigu o etrurskim, grckim i rimskim antikvitetima kao i oVezuvu.

Emu je upoznao tek u 56oj godini i to na vrlo bizaran nacin : u Napulj ju je poslao njegov necak kao dar - zapravo ona je trebalo da bude neka vrsta otplate dugova. Naravno, vrlo brzo je

bio ocaran njome. Ona je tada izvodila nekakve plesove oskudno obucena za njega i njegove prijatelje, medju kojima je bio i Gete. Po onome sto se o tim plesovima moze procitati ona bi mogla biti nekakva preteca Isidore Dankan. Ali, sve u svemu, bila je devojka prilicno mutne proslosti, mada veoma lepa. Stavise, vazila je za jednu od najlepsih zena tog vremena, sta god to znacilo. Ali, o njoj mozda neki drugi put - vazno je to da se on njome zaneo toliko da se na kraju njom i ozenio, pet godina nakon sto je njemu "dopremljena". Iako su Nelsona upoznali i ranije, po njegovom prvom dolasku u Napulj, tek 1798, nakon bitke u Egiptu, radja se prijateljstvo a zatim i ljubav izmedju Eme i Horacija, koju je izgleda Vilijam ne samo tolerisao vec i podsticao. Medjutim, iako je on tada imao oko 67 godina ne treba zamisljati ni cetrdesetogodisnjeg Horacija bas kao Lorensa Olivijea - mnoge bitke su ga doslovno prepolovile - ne samo sto je izgubio ruku, vec i oko a i pola zuba mu je nedostajalo, mada se sve to ne vidi bas na njegovim portretima na kojima je prikazan kao lep covek.

Ovaj cudan manage a trois zajedno se uputio na samom kraju veka ka Engleskoj, izabravsi najduzi moguci put - iz nekog razloga nisu se vratili brodom vec su putovali kopnom kroz centralnu Evropu, stigavsi tako u domvinu u osvit novog veka - 1800. I po dolasku  u Englesku oni nastavljaju da zive zajedno, u Hamiltonovoj kuci, ne obaziruci se mnogo na Nelsonovu zenu Fani. Kasnije Nelson kupuje kucu pa se svi sele tamo, cudna porodica u medjuvremenu uvecana za jos jednog clana - Ema je rodila Nelsonovu kcer Horaciju. Ta kuca postaje fokusna tacka svebritanskog interesovanja - Ema je trendseter koji se oponasa u najsitnijim pitanjima bila to moda odevanja ili opremanja kuce. Opste su poznati i javnost ih prati na svakom koraku na nacin slican onom kojim se sada prati svaki aspekt zivota poznatih. Oni su pravi viktorijanski celebrities. No, Ema i Horacio se ne vencavaju - smatrali su nepostovanjem prema Vilijemu da Ema trazi razvod. Vilijam je umro eventually ali ni tada ovo dvoje nije ozvanicilo svoju vezu. Ubrzo je i Nelson, 1805, zavrsio svoj zivotni put a Ema ostala sama sa cerkom i dugovima zbog kojih je prakticno bila u kucnom pritvoru. Na kraju je iz ocaja pobegla u Francusku kako bi utekla porazivacima dugova. Tamo je i umrla 1815. godine. Njenom smrcu se zavrsava ova cudna prica.

O Hamiltonovoj zbirci ima par clanaka : Thora Brylowe - Two Kinds of Collections : Sir William Hamilton's Vases, Real and Represented, objavljeno u Eighteenth Century Life , Vol. 32 ; Lucilla Burn - Sir William Hamilton and the Greekness of Greek Vases, Journal of History of Collections,1997. Postoji i knjiga - Vases and Volcanos : Sir William Hamilton and His Collection, Ian Jankins i Kim Sloan. Starija publikacija datira jos iz Hamiltonovog vremena - izmedju 1791 i 1795 godine izdato je cetvorotomno izdanje "Vaza" koje je ilustrovao Johan Hajnrih Vilhelm Tisbajn (Johann Heinrich Wilhelm Tischbein) : Sir William Hamilton's Collection of Engravings from Antique Vases". Evo primera :

Toliko za sad. U medjuvremenu smesni naucnik suocen bas sa desavanjima u Napulju i Nelsonovom upletenosti u jedan sraman cin, te pocinje polako da shvata da taj heroj andjeoske prirode, kako on voli da misli o njemu, mozda i nije toliko svetolika prilika kako ga je on zamisljao. Za te misli jos krivi sebe i svoj "pokvareni um". Ostaje da se vidi da li ce izgubiti Nelsona ili sebe zauvek do kraja knjige. Svakako, volela bih da mogu da dodjem i do jos jedne knjige o svemu ovome od Suzan Sontag (Susan Sontag) - The Volcano Lover,iz 1992. Mozda ta knjiga rasvetli bolje cudnu licnost antikvara-ambasadora Hamiltona :)

 

Taschen

Ne znam koliko dugo ce Taschen slaviti 25-u godisnjicu svog postojanja. Meni se svakako cini, kada pomislim kada sam jos sebi kupila onog Gaudija iz prve serije koja obelezava jubilej, da je sigurno proslo bar tih 5 godina i da bi se sada vec moglo slaviti 30-a godina postojanja. Medjutim, oni i dalje slave tih prvih 25 godina i , sto se mene tice, to je sasvim u redu, sve iako je malo sasavo. Samo neka te knjige do nas dolaze tako povoljne :)

Evo sta su sve novo najavili za februar :

 

 

Izuzetno me raduje sto su izgleda odlucili da se malo vrate iz pretezno XX veka i moderne ka renesansi i baroku kao i 19.veku. Rado bih videla jos mnogo umetnika ovih epoha u ovoj ediciji ali za sada i ovo je mnogo :) 

PS Nije me mrzelo da proverim. Taschen je osnovan 1980, tako da sam tacno procenila da ce ove godine puniti 30 godina :)

Gradiva,Vilhelm Jensen

 Prilikom posete jednoj od velikih antickih zbirki u Rimu, Norbert Hanold je otkrio reljef koji ga je izuzetno privukao, tako da se vrlo obradovao sto je, po povratku u Nemacku, mogao dobiti njegov izvrstan gipsani odlivak. Ima vec nekoliko godina kako je taj odlivak visio na zidu u najdrazem kutku njegove radne sobe koja je inace bila prekrivena policama sa knjigama; svetlost je padala pravo na reljef, a vecernja sunce obasjavalo ga je, premda samo na kratko, sa zapadne strane. Taj reljef je prikazivao otprilike trostruko umanjemu u odnosu na prirodnu velicinu zensku priliku u hodu, jos uvek mladu ali ne vise u detinjoj dobi, no koja ocigledno jos uvek ne bese zena nego rimska devica koja je tek zakoracila u dvadesete godine. Ona nije ni po cemu podsecala na tako ceste reljefe Venere, Dijane ili nekog narocitog olimpskog bozanstva, isto tako malo kao i na Psihu ili Nimfu. Bilo je u njoj uspelo nesto od svakidasnje ljudskosti, ne u nepovoljnom smislu, nego u neku ruku "danasnjeg", kao da ju je umetnik, umesto da samo olovkom nabaci na list crtez, u stilu nasih dana, na ulici, iznenada i u prolazu verno zivotu izlio kao uzor od ilovace. Bila je visokog i vitkog stasa, kose blago talasaste i skoro cele obuhvacene povezom naborane marame za kosu: ponesto sitno lice nije ni najmanje plenilo. No, bilo je jasno da mu nije ni stalo do toga da tako nesto cini : njene fino izvajane crte izrazavale su spokojnu ravnodusnost za ono sto se zbivalo oko nje, a oko koje je gledalo mirno napred govorilo je o odlicnom i netaknutom vidu kao i o smirenoj zadubljenosti u misli. Ta mlada zena niposto nije plenila izrazitom lepotom oblika, ali je imala nesto sto je retkost kod antickih kipova : jednostavnu i pravu prirodnu devojacku car, draz koju je nadahnjavala sam njen zivot. To je zacelo najvecma dolazilo od pokreta u kojem je bila prikazana. Jedva nesto pognute glave, pridrzavala je svojom levom rukom skutsvoje bogato naborane halje koja joj je padala od potiljka do clanka, tek toliko podignuta da su se videla stopala u sandalama. Levo je stupalo napred celom duzinom na tlu, dok je desnopristajuci za levim, dodirivalo jos samo vrhovima prstiju tle, tako da se peta i taban dizu skoro uspravno. Taj pokret je ostavljao dvostruki dojam nadasve cile lakoce u hodu i samopouzdanja u sebe. To mu je davalo neku svojevrsnu draz u kojoj su se preplitali zastali let i cvrsti korak.

Odakle je dolazila i kuda je isla ? Doktor Norbert Hanold,docent arheologije, naime, nije nasao u tom reljefu niceg paznje vrednog za svoju nauku. Nije to bila nikakva plasticna tvorevina stare velike umetnosti, nego u osnovi neki zanrovski reljef, i on nije znao sebi da objasni sta je to na njemu privuklo njegovu paznju, vec samo da ju je nesto privuklo i on je od prvog trenutka ostao pod nepromenjenim utiskom. Da bi tom likovnom delu nadenuo neko ime , nazva je za sebe Gradiva "u hodu sjajna"; taj naziv, koji su stari pesnici namenjivali iskljucivo Marsu Gradivusu, u boj stupajucem bogu rata, ucinio se Norbertu Hanoldu najpodesnijim da oznaci drzanje i pokret mlade devojke.  

Zasto blog, zasto Gradiva,zasto kuca tragicnoga pesnika ?

Dugo vec razmisljam o pokretanju bloga i smislu istoga, lomeci se izmedju dva suprotna misljenja o samoj prirodi blogopisanja. Po jednima, pisanje i citanje blogova jeste krajnja demokratizacija kako izgovorene tako i pisane reci, krajnja konsekvenca i logican zavrsetak demokratizacije samog misljenja - svako sada ima pravo ne samo da misljenje ima vec i da ga razglasi i objavi. Po drugima,a to su uglavnom oni koji se pisanjem bave profesionalno,pojava bloga je zapravo jedna bolest modernog doba te se uglavnom svodi na slovnu dijareju, kako je to slikovito izrekao gospodin Pancic. Ove dve krajnosti u razmisljanju, i sve medjufaze istih,smenjivale su se i u meni iz dana u dan sve do ove sada prosle subote. Tada sam nekako odlucila sta zapravo mislim o blogu, a to je evo sledece : ako, kako nas subotnja Politika obavestava, zivimo u zemlji u kojoj je najnovija knjiga Liljane Habjanovic-Djurovic apsolutni hit, bestseler rasprodat u 24 000 primeraka u samo nekoliko nedelja - onda je i blogopisanje sasvim OK. Jer, ako svako moze da izdaje knjige (samo pogledati celu listu najprodavanijih knjiga u Srbiji prosle godine) zasto onda svako ne bi mogao i da kucka po tastaturi i postavlja na ovaj apstraktni, nedodirljivi i bezgranicni internet prostor svoje misli ? Moram priznati da citam odredjene blogove i da mi isti pricinjavaju poprilicnu radost. Za mnoge mogu cak i tvrditi da su mi vise znacili, na sve nacine, nego sto su neke lose knjige za sobom ostavile traga. Narocito bih pomenula blogove B92, gde se izuzetno rado srecem sa gospodom kao sto je takozvani Vladimir Petrovic,moj omiljeni bloger,potom  Srdjan Mitrovic, kolega Alexlambros, nsarski ili Budimac. Lose blogove preskociti, nezanimljive ostaviti neprocitane,to je sva mudrost koja je potrebna.

Zato blog. Zasto Gradiva ? Zapravo, mnogo bi mi vise odgovarao nick Norbert Hanold, ali sam nekako ipak shvatila da je neumesno da sebi dam muski nick. Norbert je medjutim meni po svemu slican - on je arheolog zaljubljen i zanesen jednim rimskim reljefom ciji odlivak ljubomorno cuva i svakodnevno gleda u svojoj sobi, izgubljen za sadasnjost i svet oko sebe. Na reljefu je prikazana devojka kako hodi i on je stoga naziva Gradiva. To je prica Vilhelma Jensena kojom je i Frojd bio toliko ocaran da je onda tu pricu i analizirao u spisu Sumanutost i snovi u "Gradivi" V. Jensena, pa je cak i sam posedovao odlivak ovoga neo-atickoga reljefa koji se sada nalazi u Vatikanskom muzeju koji je i sam Frojd posetio iste godine kada je napisao knjigu, 1907.

Iz Frojdove sobe

Obe ove knjizice spojene su sa veoma pohvalnim i lepim osecajem za smisao u jednu knjigu koju je izdala, meni jedna od omiljenih, IZDAVACKA KNJIZARNICA ZORANA STOJANOVICA iz Sremskih Karlovaca.

Jedna mlada devojka uspela je da izbavi nesretnoga Norberta iz tog sveta snova, primenjujuci nesvesno, kako je i Frojd to mislio, psihoanalizu. Tako se Norbert konacno prenuo iz snova, tokom posete Pompeji, pocevsi da primecuje sadasnjost i svet oko sebe koji je popunjava. Ja sam, medjutim, ikao manje tezak slucaj zagubljenosti nego sto je Norbert bio, zauvek ostala pomalo zagubljena u proslosti, kako svojoj licnoj  tako i onoj svetskoj, u istoriji. Narocito u antickom periodu, u straoj Grckoj i u starom Rimu koji ostaju moje najvece ljubavi. Zato sam izabrala i mozda najlepsu ili bar najelegantniju kucu sacuvanu u zauvek  usnuloj Pompeji za naziv svog bloga. Kuca tragicnoga pesnika je tako povezana kako sa Gradivom tako i sa mojom ljubavi prema rimskoj starini.

    Kuca tragicnoga pesnika u Pompeji

Sva pitanja postavljena ovim su odgovorena :)