Ulomci Delacroixova dnevnika

Juce je bio would be rodjendan divnoga romanticara Ezena Delakroa, koji je voleo Getea i Bajrona a koga su potom voleli simbolisti i impresionisti; sa malim zakasnjenjem (s obzirom da sam trenutno u nekom sasvim drugom transu) evo vam donosim deo njegovog dnevnika, tacnije delove (kako tamo kazu - ulomke) iz godine kada je zapoceo da pise dnevnik, nakon majcine smrti, dakle - 1822 godine; on je tada jos bio sasvim mlad - imao je tek dvadeset i cetiri godine.  Ovi odlomci poticu iz jedne stare knjige (Suvremena biblioteka, Zagreb, 1944) koja je zapravo knjiga o Delakroa od nekog Pierre Courthion-a uz koju je dnevnik pridodat; prepuna je arhaizama i sada vec nestandardnih pisanja reci, sto joj dodaje na drazi. No, koga bi ovako nesto zainteresovalo - postoji i novo izdanje kod Sluzbenog glasnika, u prevodu Jovice Acina koji i uredjuje biblioteku u okviru koje se ovo, i jos mnoga zanimljiva izdanja, nalazi. 

Dakle, ovaj put samo delovi iz 1822. godine (prvi njegov zapis je ceo ovde, drugi u delovima) i to onako kako u ovoj knjizi pise; on je potom nastavio da vodi dnevnik do kraja zivota, 1863. godine, mada cesto sa dugim prekidima. Beleske koje slede su, stoga, beleske veoma mladog coveka; Bajron je jos uvek ziv, Grcka se bori za svoju slobodu a on veoma mnogo govori o devojkama. Jedna takva epizoda bila je meni toliko slatka da sam je morala dati u celosti. Kako postaje stariji i zreliji on medjutim sve vise pise o umetnosti, tako da se interesantnosti tog tipa nalaze dalje od ovog teksta koji postavljam, a koji sam ilustrovala onim retkim njegovim delima koja se mogu pronaci na internetu a da su iz ovih godina. Od njih najvaznija i najveca je, dakako, Danteova barka; meni je medjutim mozda jos drazi njegov Autoporetret kao lika iz romana Valtera Skota Edgara Rejvensvuda - sto lepo pokazuje stanje suha koje je tada medju mladim svetom vladalo.

No, pre toga jedan prelepi video nacinjen od Ezenovih slika i muzike njegovog prijatelja Sopena a koji moze posluziti i kao muzicka podloga uz citanje teksta :) 

                                                         1822.

Laroux, 3.rujna - Izvrsavam zamisao, kojom se odavna bavim : pisat cu dnevnik. Zivo zelim da pritom nikada ne smetnem sa uma, da pisem za sebe samoga. Nadam se dakle, da ce biti istinit. Postat cu i bolji. Ovaj ce me papir prekoriti, sto se toliko mienjam. Zapocinjem pisati u sretnom raspolozenju. 

Nalazim se kod svog brata; sada je 9 ili 10 sati navecer : upravo je odkucalo na zvoniku Larouxa. Sjeo sam pet minuta na malu klupu pred vratima, koja je bila obasjana mesecinom. Nastojao sa da se saberem; premda sam danas sretan, ne mogu ozivjeti u sebi jucerasnje osjete ... Bio je pun mesec. Sjedeci na klupi, koja je nasuprot bratovoj kuci, okusio sam divne trenutke. Nakon sto smo bili sproveli susjede, koji su bili na veceri, i prosetali oko jezera, vratili smo se kuci. Brat je citao novine, a ja sam uzeo neke Michelangelove crteze, koje sam bio ponio sa sobom. Ovi su me crtezi duboko potresli i spremili tlo povoljnim emocijama. Mjesec je izisao velik i ridjast, a nebo bilo bistro; polagano se dizao medju drvecem. Dok sam ovako snatrio, a moj brat pricao o ljubavi, zacuo sam izdaleka Lisettin glas. Ovaj se glas hvata za srdce : od svih cari njezine osobe najdublji dojam izazivlje glas. Jer Lisette nije stono riecliepa, ni oma nesto, sto je Rafael znao vrlo dobro osjetiti; njezine su ruke ciste popur bronze, a njihov je oblik njezan i snazan. Lice, koje nije izricito liepo, poprima neki produhovljen izraz, carobna smjesa strasti i postenja djevojackog ... Tako prije dva do tri dana, kad je dosla k nama, nedjeljom, a mi jos sjedili oko stola. Premda ne volim, kad je odvise stisnuta, toga dana mi se veoma svidela, napose radi bozanskog smieska, koji sam netom spomenuo, povodom nekih krupnih dosjetaka, koje su je potakle da ponikne glavom, skrivajuci svoje uzbudjenje. Bila je zacelo uzbudjena, jer je, odgovarajuci na ravnodusne stvari, njezin glas bio promienjen, a nije mi htjela pogledati u oci. Drzim da je to bilo te veceri, da sam je poljubio u crnome kucnom hodniku. Na povratku iz mjesta, drugi su bili zasli napried, a ja sam s njome zaostao. Sve mi je govorila nek vec jednom prestanem, ali tiho i blago; no sve to nije bogzna sta. Pa sta onda ? Njezina uspomena, koja me ne ce progoniti poput kakve strasti, bit ce priatan cvetak na putu mojih sjecanja. Zvuk njezina glasa podsjeca na glas Elisabethe, cija uspomena pocinje bliediti.

U nedelju sam primio pismo od Felixa, gdje mi javlja, da je moja slika objesena u Luxembourgu. Danas u sriedu jos sam uviek time zaokupljen; priznajem da mi to vrlo godi i da ova misao, kada mi dodje, prijatno bojadise moje dane. Ova je misao sada najjaca, ona je i podbola zelju da se vratim u Pariz, gdje cu po svoj prilici naci samo skrovitu zavist i sitost : nestat ce doskora onoga, sto me sada izpunja slavljem. A ne ce biti ni Lisetta, ni mira ni mjesecine, koji ovde udisem punim plucima. 

Da bih se vratio svojim jucerasnjim uzitcima (ponedeljak navecer), nisam mogao odoljeti, a da ne posvetim spomen ove mile veceri jednim crtezom : nacrtao sam naprosto klupu, na kojoj sam se tako dobro bio osjecao. Nadam se, da ce mi uspjeti da se dovinem svojih ideja i unutarnjih uzitaka ... , no za ime Bozje, neka se tako nastavi !

Sjetiti se osnova, koje su mi dolazile, da bih se, kad budem u Parizu, dao na posao; sjetiti se pojedinih zamisli za slike.

Naslikati "Tassa u tamnici" u naravnoj velicini.

Laroux, 5. rujna. - Bio sam s bratom u lovu. Bila je strasna zapara. Ubio sam prepelicu, okrenuvsi se vrlo vjesto, tako da me brat hvalio. Bila je to, uostalom, jedina lovina, premda sam pucao tri puta na kunice.

Autoportret - Ezen kao Ravenswood iz
romana ser Valter Skota - 1821. god.

Navecer smo isli pred gdjicu Lisette, koja je dosla krpati kosulje. Kako smo opet zaostali ja sam je poljubio, a ona se otimala, da mi je bilo muka, jer sam osjetio, da se njezino srdce buni. Nasao sam je jos jedanput, a ona se odlucno odkinula i rekla, da bi mi kazala, kad bi htjela. Bolno sam je odgurnuo i zlovoljno krenuo drvoredom, dok je izlazio mjesec. A onda sam se po treci puit kusao pribliziti : isla je po vodu za veceru. Htio sam objesiti nos i ostati po strani, ali sam ipak popustio ... "Vi me dakle ne volite?" - Ne! "Volite li koga drugoga?" - Ja ne volim nikoga ! (Glupi odgovor, koji hoce kazati : Dosta mi je !). Ovaj put sam se iskreno naljutio : srdito sam spustio ruku, koju sam bio uzeo, i okrenuo joj ledja pozliedjen i nujan. Cuo sam napolja prigusen smieh, koji nije bio pravi smieh. Bio je to ostatak njezinog prosvjeda, pola sale - pola istine. Mrzko mi je to ! Vratio sam se u svoj drvored i pravio kao da je ne vidim. 

Zivo zelim da se otresem tih misli. Nisam zaljubljen, ali me obuzimlje negodovanje odnosno zelja, da bi ona pozalila. Dok ovo pisem htio bih izraziti svoje razocarenje i prkos. Bio sam odlucio, da je sutradan posjetim. Hocu li popustiti ovoj teznji ? Ne znam. Dakle nije sve svrseno, a ja sam dosta kukavan da se vratim ? Nadam se i zelim da nisam.

...

Ova misao nije mi nikad dosla u pamet kao jucer, a izazvao ju je moj brat : upravo smo bili ubili zeca, a naseg je umora nestalo; zadivili smo se kako dusevno raspolozenje djeluje na tielo. Spomenuo sam Atenjanina, koji umire, cuvsi za pobedu kod Plteje (?), francuzke vojnike kod Malplaqueta i tisucu slicnih zgodica. To su argumenti hocemo li dokazati, kako je ljudska dusa uzvisena; ne znam cime bi se to moglo pobiti. Kojeg li zanosa kad zatrube bojne trublje i zagrme bubnjevi !

Lauroux , 13. rujna. - ... Prekjucer, kad je bila ta vecera, pomirio sam se s Lisettom, i plesao sa njome do kasno u noc. U druztvu s Charlesovom zenom, Lisettom i Henryom nisam se dobro osjecao. Stujem zene : nikako ne bih mogao govoriti im sramotne stvari. Ma kako bile propale ili tupe, ja se sam zarumenim, kad pozliedim stidljivost, koju bi trebalo bar izvana cuvati.

Pariz, 5.listopada. - ... Sva smo trojica otisli gledati nagradjene umjetnine. Putem smo se navratili Rougetu i poveli ga sa sobom. Debay, ucenik Grosov, nagradjeni ucenik, ogadio mi je skolu i njegova majstora. A neki sam jos dan toliko ceznuo za Grosovom skolom ! ...

Ujak je, cini se, dirnut i odusevljen mojom slikom. Svjetuju mi da podjem svojim putom, a ja danas upravo zudim za samostalnoscu.

Sve bi bilo krasno, da me cieloga dana nije mucila pomisao na odielo, koje sam ujutro probao : nije mi pristajalo. Iduci ulicom gledao sam sve prolaznike da vidim kako im pristaju njihova odiela.

Pariz, 8. listopada. - Ne treba misliti, da neku stvar treba zabaciti samo zato, sto nam se jednom nije svidjela. Covjek se mienja. Evo na pr. knjiga, u kojoj nismo nasli nikakovih pobuda, koristno ce nam posluziti budemo li je ponovo citali, posto smo se obogatili novim iskustvima. 

Upravio sam svoje sile novim pravcem (ili, bolje rekavsi, moja je energija skrenula drugim putem) : bit cu trubac onih, koji se daju na velike stvari !

Ima u meni nesto sto je jace od moga tiela. Ima ljudi, koji nisu podvrgnuti unutrasnjim utjecajima, dok je u mene nutrina jaka. Bez tih unutrasnjih potreba, ja bih klonuo..., a ipak ce me oni iztrositi (govorim zacielo o masti, koja vlada mojim bicem; koja me vodi).

Kad sam napravio liepu sliku nisam napisao nijednu misao ... kazu ljudi ! ... Kako su kratke pameti ! Lisavaju slikarstvo sviju njegovih prednosti. Pisac kazuje gotovo sve, da bi ga razumjeli. U slikarstvu se stvara neki tajanstveni dodir izmedju duse prikazanih osoba i duse gledaoca. Gledalac vidi likove vanjske prirode, ali u dusi misli istinskom onom mislju, koja je zajednicka svim ljudima : jedni joj daju tielo pisuci, ali je pritom izkrivljuju, jer misao u sustini svojoj nije sputana. Priprostog i surovog covjeka lakse ce potresti knjizevno djelo nego li djelo slikara ili glasbenika. Umjetnost slikareva dira covjeka s time vise sto izgleda stvarnija; u slikarstvu kao i u prirodi, jasan je udio onoga, sto je konacno i onoga, sto je bezkonacno. A bezkonacno je ono, sto potresa dusom; nutarnja pobuda, sto je nalazimo u predmetima, koji zbore samo nasim osjetilima.

Pariz, 12. listopada. - Vracam se kuci s "Figarova pira" krcat bozanskim dojmovima. 

Danteova barka, 1822. god.

Ova mi glasba cesto daje velike misli. Kada je cujem osjecam veliku zudnju da nesto stvorim. Bio bih posve drugi covjek, da sam u radu suzdrzljiv i discipliniran kao neki, koje poznajem. No meni se uvek zuri : hocu odmah rezultate. 

Jeli smo zajedno : Charles, Piron i ja. Onda u Operu. Kako me sve te zene sladko uzbudjuju ! Ova ljubkost, ove kretnje, sve te divne stvari, koje gledam, a da ih nikada ne cu posjedovati, izpunjaju me zaloscu i slascu u isti mah.

Htio bih se opet baviti glasovirom i violinom.

Rado se secam gospodje iz Talijanske opere.

Isto vece, pola dva nocu - Upravo sam zapazio usred tmastih oblaka i burnih vjetrina zviezdje Orion, gdje na nebu svietli. Pomislio sam najprije na svoju tastinu, uzporedivsi ga s ovim svjetovima, koji lebde u svemirskim prostorima; onda sam se sjetio pravde, prijateljstva, bozanskih cuvstava, koja su urezanau srdce covjeka. Spoznao sam da je velik samo svemir i njegov tvorac. Ova me ideja osupnula. Moze li da ne postoji ? Moze li slucaj, mesajuci elemente, stvoriti od ove smjese krepost, koja je odraz nepoznatog velicanstva / Da je slucaj stvorio sviet, sto bi znacile riecu kao sto je : savjest, kajanje, pozrtvovanost ? Oh kad bih mogao svom snagom svoga bica vjerovati u Boga, koji je izumio duznost, tvoje bi se kolebanje smirilo.

Pariz, 22. listopada. - Moje me sitno i oskudno tielo zalosti kao i uviek. Ne mogu se oteti zavisti, kad gledam ljepotu svoga necaka. Redovno pobolievam; ne mogu govoriti dugo.

Navecer sam posetio Henri Huguesa. Citao sam s njime "Osvojenje Carigrada" i divio se junackoj hrabrosti cara Konstantina Posljednjeg.

U sriedu, sutradan, bili su kod mene prijatelji. Pili smo vrucu rakiju i kuhano vino. 

U nedjelju sam bio kod g. de Conflansa ... dobro sam se zabavljao. Pjevali smo partituru "Figarova pira".

Kupio sam "Don Juana". Stao sam opet guditi.

Mnogo mienjam boju, a to ne valja ciniti. Nemam ni potrebnu hladnokrvnost. Premalo opazam prija nego sto cu slikati.

Pariz, 27. listopada. - Vratio se dragi moj ... Prvi je trenutak bio izpunjen srecom sastanka. Onda sam osjetio, kako mi se srdce steglo. Upravo sam hteo da ga odvedem u svoju sobu, kad sam se sjetio proketog jednog pisma... Lecnuo sam se : mogao bi prepoznati rukopis ... Moje se veselje razplinulo; morao sam se izmotavati; hinio sam, da sam izgubio kljuc i sta ti ja znam ! Onda sam nekako stvar uredio. Obecao je, da ce navecer doci po mene. Setali smo zajedno. 

A zasto u tom istom casu osjecam nesto kao zadovoljenu tastinu ? Kad bi stogod saznao bio bi zacielo ocajan

Mademoiselle Rose, 1817-24 

Bavi se glasbom, sto mi je drago. Nadam se finim vecerima. Primietio sam, da se uzitci, koje smo zivo osjetili, tezko ponavljaju u istim prilikama i s istim osobama. Ipak ne vidim, sto bi moglo sprieciti uzpostavu one srdacne intimnosti, koja nas je vezala, a ja sam je tako dobro sacuvao u pameti. Ipak osjecam neku tugu. On pripada soju ljudi, koji nisu moji. Znam dobro sto me muklo boli, kad ga osjecam uza se. Zato sam i stvorio odluku : izbjegavat cu je koliko je vise moguce. Govorio sam jucer o tom s X-om. Drzi kao ja, da je to obmana. Smatra nas slobodnima. Nakon tog razgovora meni je nekako odlanulo. 

Ovih sam dana jos uviek kolebao, da li da posjetim Gospodju iz Opere. Nasladjujem se tom mislju, sanjam o tome. Meni je to kao nemoguca sreca, o kojoj se samo sniva; nesto nalik na sjecanje iz drugog zivota. Ta sreca nije bila narocito ziva, kad sam je posjedovao, ali je danas obojena mojim mastanjem. Masta je moja muka, masta je moja radost.

Geeks & Nerds + the upcoming geeky movies

Ko su Geeks a ko Nerds ? Pre nego sto postavim listu geeky filmova koji nas ocekuju narednih meseci, kao reminder sebi i onima koji dele zanimanje za ove filmove sa mnom, evo kako o tome mislim ja i kako o tome misle drugi. 

Geeks - to je onaj odlicni matematicar (fizicar, hemicar, kompjuteras - najcesce all of the above) sa naocarima debelih stakala i kariranom kosuljom uvucenom u pantalone. Taj geek ima svoju geek druzinu sa kojom, valjda, stalno resava neke matematicke probleme i zbija sale koje samo slicni njemu mogu da razumeju i koje najcesce u sebi sadrze neke reference na svemir, brojeve ili pak formule. U slobodno vreme on igra kompjuterske igrice ubijajuci mnogog orka ili Sit-a dok vrhunac sedmice dozivljava vikendima kada se njegova geek druzina okuplja kako bi igrali Dungeons & Dragons; nije retko ni to da se tako okupljeni upute na kakav sci-fi convention. Jasno je o kakvim ljudima govorim : oni znaju imena svih patuljaka iz Hobita kao i svih kapetana zvezdane flote; vrhunac uzbudjenja predstavlja im napad na zvezdu smrti dok charge Rohirima na poljima Pelenora kod njih izaziva ozbiljne suze. Oni najgori slucajevi cak zaista kapiraju i sve nastavke Herbertove Dine ne priznajuci da je na kraju malo zastranio. Sa druge strane ova znanja i vestine ne daju im bas veliki + na sarm, tako da uglavnom maltretirani i/ili ignorisani kako od pripadnika svog pola tako i od onog drugog, sve dok ne porastu i ne postanu Bil Gejts - kada ce im se prvi ulagivati a devojke konacno obratiti paznju na njih. Druga mogucnost je da vanzemaljka Kim Bejsinger padne s neba bas u njihovo dvoriste. Medjutim, ne treba zaboraviti  geeks mogu biti i super heroji kao sto je na primer Piter Parker.

Nerds - su oni koji isto nose karirane kosulje ali van pantalona; na toj kosulji pri tom najcesce stoji bedz sa likom Dzima Morisona dok iz zadnjeg dzepa farmerki viri nekakvi Herman Hese, Nice ili pak Kafka. Ovi nerds mogu da  resavaju zadatke ali i da citiraju Vilijama Blejka i bave se fotografijom ili snimanjem filmova; takodje mogu igrati D&D [hahahahah Carlos the dwarf :)], ali ipak se razlikuju od onih prethodnih geeks po tome sto se radije osamljuju na James Dean-y kind of way, sede zamisljeni i puse cigaretu nego sto se udruzuju u nerd packs. Ponekad se ipak skupi par njih pa odlaze na roadtrip u zelji da imitiraju Keruaka. Vrhunac uzbudjenja za njih tako nije samo nekakav napad na zvezdu smrti vec i cinjenica da je Bajron pio vino iz pehara nacinjenog od ljudske lobanje; scena smrti Gustava Asenbaha  iz filma Smrt u Veneciji, ono kada se uz Malerovu simfoniju boja cedi niz lice Dirka Bogarta, reduces them to tears onoliko koliko i cinjenica da je otac tukao maloga Ludviga van krvnicki, u zelji da on postane drugi Mocart. Dakle ako cool kids [uglavnom oni sportasi i uopste ljudi srecne egzistencije u kojoj se vise dela nego misli] maltretiraju gikove ovi nerdovi su negde border-line : preziru ih, svakako, ali ih se istodobno pomalo i plase; uostalom, nisu bas tako sigurni da ovi nerdovi nisu oni koji su in fact cool. Kao na primer Dilan iz serije Beverli Hils ili Willow iz Buffy. Ultimativni nerd bio bi medjutim - Indiana Jones.

Ovak ja to zamisljam, bez da se konsultujem sa nekakvim autoritetima;  a evo i kako je to zaista :

The term "nerd" was apparently coined in 1954, possibly from the Dr Seuss line "A nerkle, a nerd, and a seersucker too!". A nerd could be viewed as someone with an extremely intense interest or fascination in an academic field of study (often an obscure field), or similar "cerebral" pursuit. Being a nerd is typically associated with intellect, as a nerd often enjoys specialising in complicated fields of study. Nerds may also have difficulties socialising with others, as many tend towards being introverted, although it is also said that a nerd cannot be bothered developing social skills while busy with other interests. Nerds often have gained a strong and diverse skill set from their studies and experiences, which may at times be unorthodox or impractical. Nerd interests may cover a broad range of interests, from movies to games (video and table-top), to more practical skills such as computer science.

Very likely to be a rocket scientist, a renowned yet reclusive professor, a scientist, an intellectual, an inventor, etc.

The term "geek" is often said to have originated from circus performers in sideshows, referring to those who performed bizarre feats. However, its earliest meaning is, "one who is regarded as foolish, offensive, worthless, etc." Today, the term has taken on a positive slant and a geek could be viewed as someone with an interest or lifestyle having to do with niche activities, especially fandom and technology. It is not uncommon for a geek to be capable of reciting large amounts of knowledge that is unintuitive, intriguing and (at times) long-winded. The knowledge could be anything from the mundane to 'living encyclopedia' status. Geeks tend to have average grades. Geeks can vary in their interests, from fun (films) and sometimes even frivolous things (collecting plastic figurines), to heavily technological interests (computing, hacking, and programming). Urban Dictionary goes so far as to suggest that society still views computer programming as a "bizarre feat" and the term "geek" is a proud label reflecting this.

Likely to be a gamer, a Star Trek fan, technologically enthused, a software programmer, a film series/book series buff, a free-spirited (not malevolent) technology hacker, a creator of unusual objects (artist, etc.), etc.

Dakle ispostavlja se da u neku ruku jesam bila u pravu dok u drugu not so much. U stvari, moja poimanja gikova i nerdova su potpuno srednjoskolska sa mogucom primenom i na univerzitetske primerke. Medjutim, nakon skole dolazi dalji (da ne kazem - pravi) zivot u kome mislim da dolazi do one prave diferencijacije. Nerds mogu biti i prirodnjaci i drustvenjaci, sto vazi i za geeks iako je sa njima to manje tipicno. No, nerdovi su u svakom slucaju more cool; kao moj pokojni profesor kada bi za nekoga ko zivi u inostranstvu u razgovoru rekao da je on extra limes. Mislim, zapravo, da se to moze reci ovako : Fox Maulder je nerd a oni njegovi drugari - The Lone Gunmen- su geeks. I onda ispada jos i to da je Peter Parker in fact - takodje nerd. Postavlja se onda pitanje - ima li uopste nekih cool gikova, barem u filmovima ? Ima ih i izgledaju kao Dzoni Li Miler i Andjelina Dzoli : Hackers of the world unite :) 

Pored toga sto sam izraziti book worm ja sam jos i nerd, cega se uopste ne stidim; znam to o sebi jos od osnovne skole kada sam se dok su ostala deca veselo jurila lopte po parkovima ja zabavljala crtajuci faraonske krune ili rodoslov julijansko-klaudijanske dinastije; nije ni cudo sto mi je jedan od prvih ljubavi bio Indijana Dzons. U srednjoj skoli sam bila taj lik sa bedzom Dzima Morisona i Demijanom ili Sidartom u dzepu i da, znala sam (a znam i sada:) neke Blejkove stihove napamet kao i bizarne podatke poput te Bajronove lobanje ili toga da je ozenivsi se svojom mrskom zenom - matematicarkom, svom prezimenu dodao njeno Noel jer je mislio da zvuci posh. Na smotru arheoloskog filma idem s vise uzbudjenja i entuzijazma nego neko na FEST i clan sam fan kluba dr Zahi Havasa. A ovaj Dzejms sa leve strane - on je jedan neverovatan nerd; sto je excuse da stavim njegovu sliku i razlog zasto sam frankoman in the first place;)

Sa druge strane mora se priznati da gajim i izvesna gikovska zanimanja : igram igrice (iako ne bih cekala 6 sati u redu da isprobam novu Star Wars igricu, to ne:), narocito one inspirisane AD&D pravilima; imala sam Tolkinovu sliku uramljenu nad radnim stolom i rasplacem se mnogo puta uz LOTR a ne samo kada Rohirimi dolaze u pomoc Gondoru; obozavam EF & SF filmove, one o stripovskim junacima - super herojima (mada to uveliko zavisi i od super heroja, mora se priznati:) i znam ko je Joss Whedon ;) I, da, volim i Star Trek ali nisam gledala sve sezone jer me je u Voyageru uzasno nervirala ona kapetanica, mada je i Sisko imao neke iritantne momente. No, lepo tamo stoji : Note that the interests of nerds and geeks often overlap. Ne stidim se ni te svoje slightly gikovske strane mada ponekad imam osecaj kao da vladaju razlicitim stranama mozga.

Svake godine snimi se dosta filmova za ljude poput nas, medjutim cini mi se da je 2011. godina narocito otkacena; ne znam bas da kazem jesu li ovi filmovi nerdovski ili gikovski ili pak - i jedno i drugo. Meni se cini da su ovo poslednje - sa tom razlikom sto nerd uziva u gledanju ovih filmova dok geek u svom posedu ima i stripove ... first edition, mint condition ... a mozda se ponekad i preoblaci. Evo koji su to filmovi; lista je poslagana ne po redu kojim ce izlaziti vec po tome koliko ih ja ocekujem :) i - nema onih koji su vec izasli bez obzira sto ih jos nisam gledala.

01. Priest [maj 2011]

- Najocekivaniji film i verovatno jedan od najinteresantnijih strip junaka (u ovoj grupi svakako) jeste Priest koga igra  bozanstveni Pol Betani a koji se bije protiv vampira. Nema se tu sta mnogo objasnjavati - vampiri su nam omiljena cudovista, obozavamo Underworld, Van Helsinga i uopste sve vampir filmove; sada je tu jos i Pol a sve se desava u post apokalipticno vreme nekog sveta slicnog nasem koji je zapravo nama alternativni univerzum. Film izgleda, kako to ovde kazu, preterano. Mozda interesantnost ovog lika potice od toga sto se for once ne radi o Marvelu : ovaj ubica vampira potice iz Koreje; koliko medjutim ovaj film i njegova radnja imaju sa tim stripom veze - tek treba saznati.

02. Harry Potter and the Deathly Hallows, part 2 [juli 2011]

- Drugi deo poslednjeg dela Hari Potera. Moram priznati da jos uvek nismo odgledali prvi deo : uspeli smo da ga propustimo u bioskopu a meni se jos ne trazi po torentu jer se jos uvek nadam da cemo ga nekako ipak gledati na velikom platnu. Ja Harija volim (ne Harija nego filmove:) i mislim da je by far najbolji, najlepsi i najimpresivniji serijal filmova [ne racunam LOTR] koji je pri tom sve vreme rastao i postajao bolji. Lista britanskih <3 glumaca je impresivna dok su fotografija, kamera, efekti, kostimi, sminka, muzika ... fenomenalni. Zaista volim Harija koji ce u ovom poslednjem delu verovatno ubiti zlog Voldemorta koga tako devinely igra Rejf Fajns.

03. Rise of the Planet of the Apes [avgust 2011]

- Volela sam staru seriju sa Carltonom ali je se jedva secam. Valjda zato nisam bila totally disgusted onim filmom sa Marki Markom iako sam kontala da je realno slab film. No, evo sada dolazi prequel koji ce nam objasniti kako je uopste doslo do toga da majmuni zavladaju zemljom. Sve izgleda lepo - posebno bih naglasila majmuna na kraju trejlera i njegov pogled - mada, let's admit, ovaj film je ovako visoko na listi jer je glavni glumac Dzejms Franko :) Tu je jos i mladji Malfoj, Endi Serkis [aka Golum] i, za decake eye candy Frida Pinto.

04. X Men : First Class [jun 2011]

- Meni najomiljeniji stripovski serijal svakako jeste X men; ni Spajdermen ni Betmen a ni stari Supermen ne mogu im nikako prici. X men su moji ljubimci a medju njima, naravno, omiljeni je Wolverine :) Ovaj film je medjutim takodje prequel, pa po prvi put nema moga omiljenog lika ... ali : we get to see the Professor X & Magneto while they were just Charles & Eric. Pri tom Ksavijera igra Dzejms Mekavoj sto je zaista a real treat. Nisam sigurna za mladoga Magneta though, cini mi se da mu je u odnosu na Jana harizma malo u minusu, ali mozda gresim a nadam se da je tako jer je ovaj film pocetak nove X men trilogije :) Da nema onog mog Franka u majmunima ovaj film bi sigurno bio za jos jedan broj iznad na listi.

05. Super 8 [jun 2011]

- O ovom filmu je dovoljno reci da su involved Stiven Spilberg [koga volim] i J.J.Abrams [koji nam je dao ne samo  LOST vec i, na primer, Star Trek movie] Sve se desava u Ohaju 1979. godine [very good year:)]; neki klinci postaju svedoci strasne nesrece a onda potom i nekih jos strasnijih desavanja, neobjasnjivih nestanaka i slicno. Moze se pretpostaviti o cemu se ovde radi i kako ce se otprilike razvijati i zavrsiti kada se zna ko je upleten u stvaranje ovoga SF filma koji je ujedno jedini pravi SF na ovoj listi :) Ele Fening, Dakotina mladja sestra, jos jedan je razlog za pogledati ovaj film : iako ne genijalna kao sestra poprilicno nam se dopala u novom filmu Sofije Kopole Somewhere.

06. Pirates of the Caribbean : On Stranger Tides [maj 2011]

- Volim Pirate i sve u vezi njih. Prosto mi je ponekad nejasno da se od Dizni theme parka mogla napraviti tako uspesna i zabavna fransiza; izgleda je zaista sve u castingu a i sami pirati su oh tako cool. Sto se glumacke postave tice sada vise nema Orlanda, Kire i mnogih drugih; no tu su jos uvek Dzefri Ras i ostali pirati a kao pojacanje dolazi divna Penelope Kruz koju toliko volimo i koju bih menjala za Kiru any time. Naravno, najvaznije je da je tu Dzoni jer da nema njega sigurno ne bi bilo ni filma. Takodje, i da je samo on preostao od svih bilo bi dovoljno da se pogleda film :) Jer, iako mi je Orlando jedno vreme bio imaginarni BF Dzoni je neko cije je ime dovoljno da odem u bioskop ili kliknem download. Posebno kada je preobucen u gusara.  U ovom filmu omiljeni pirat trazi izvor mladosti te se bakce sa Crnobradim i njegovom kcerkom. Sounds like great fun. 


*trailer*

07. Thor [maj 2011]

- Navikli smo da obozavani Kenet Brana rezira i glumi u raznim Sekspirima i slicno te ovaj film dolazi kao poprilicno bizaran momenat u njegovom CV-ju [mislim, on zapravo tripuje da je ovo Henri V in disguise]. No, ako Sir Anthony glumi a Kenet rezira film u kome figuriraju nekakvi nordijski bogovi - ne postoji ni jedan razlog zasto se taj film ne bi sa radoscu ocekivao. Naravno, ovde se opet radi vise o strip junaku nego o pravom nordijskom panteonu; tako je ovoga Tora otac Odin izbacio iz Asgarda, doma bogova, na zemlju medju ljude; kako se da ocekivati, on postaje branilac ljudskog roda posto je pronasao svoj magicni cekic. Tor ce se pojaviti uskoro i u filmu koji rezira Joss Whedon - The Avangers zajedno sa jos mnogim super herojima koji cine ovu grupu. Pored Entoni Hopkinsa u ovom filmu igra i Natali Portman kao i Stelan Sgarskard, divni glumac koji je igrao, recimo, Orlandovog oca u Piratima.

*trailer*

08. Green Lantern [jun 2011]

- Rajan Rejnolds mi je jako simpatican i smesan sav tako da se radujem i ovome smaragdno zelenom strip junaku; jeste da mu je Ex wife so much cooler than his new girlfriend i jeste da me je malo smorio u onom Buried no ipak ovde se radi i o tom izvanzemaljskom prstenu koji Rajanu daje moc i cini ga zastitnikom svemirskoga mira. Pored svega Rajanu ovo nije prva ovakva uloga - pojavio se kako u X men origins : Wolverine, tako i u inace dosta losem (bez njega bi bio jos losiji) Blade 3. Znamo da ima misice i da je poprilicno smesan tako da dosta ocekujemo od ovog (nevoljnog) zastitnika univerzuma.  


*trailer*

09. Conan the Barbarian [avgust 2011]

- Ne mogu bas da kazem da Konana Varvarina zudno ocekujem jer [o zlocina!] nisam baaas gledala ni onog starog. Sta da radim kada me je u detinjstvu nekako zaobislo a sada vise nikako ne mogu da Svarcija shvatim ozbiljno. Da gledam starog Konana sada ima sanse onoliko koliko i da gledam seriju o ratnici Kseni. None. Tako da je ovaj rimejk zapravo dobro dosao mada, iskreno nije bas da vidim poentu : koliko sam shvatila original je poprilicno kultni film i nerds&geeks ovoga sveta njime su poprilicno zadovoljni. E sad jeste da je novi Konan u stvarnosti sa Havaja ali [barem sto se mene tice] ispunjava neke estetske kriterijume koje Svarci nije. Nisam gledala Stargate Atlantis da bih bila izraziti fan ali mislim da mi se dovoljno dopada ;)

*teaser trailer*

10. Captain America [juli 2011]

- Od svih strip junaka i filmova o njima do sada su mi se najmanje svidjali Fantastic 4, sve i pored skroz simpaticne glumacke ekipe u kojoj je bio i ovaj ovde sada Kapetan Amerika; mislim da ce se to sada promeniti i da cu najmanje od svih voleti bas ovog Kapetana jer mi se nekako cini najneprivlacnijim  i najglupljim super herojem. Ima stit koji baca naokolo i stiti Ameriku i njene ideale. Boring. No, ako nista drugo izabrali su ovoga Krisa Evansa koji je super (cak i kada nije vatren) a igra i mnogoobozavani Smit/Elrond/V Hjugo Viving, Tomi Li Dzons i dragi Stenli Tuci. Tako da ce biti watchable. Valjda.

*trailer*

 11. Transformers : Dark of the Moon [juli 2011]

- Film koji ne samo da ne cekam nego vec planiram nekakav trade sa deckom u smislu ja cu gledati transformerse ako ti budes gledao [ubaciti neki francuski film na primer ili recimo film o nekom pesniku ili geju ili all of the above] Jeste, i ovde je Hjugo Viving, da igra i Dzon Malkovic !!! Dzon Torturo !!! i naravno Si(j)a pa cak i McDreamy ali moram reci da su mi prethodna dva filma bila uzasno dosadna. No, ajde, ovo je valjda nekakav final battle protiv tih deseptikona i onda ce to valjda biti kraj i ove transformerske price.

*trailer*



Zaista sasava godina.

+ Ivana nerdish film Immortals [novembar 2011] u kome Tezeja igra my lord Suffolk [Henry Cavill za one koji nisu nerds like me ;)

The Ahh-ness of things

Hokusai - Planina Fudzi : pogled kroz drvece tresnje

Svako ko se makar i sasvim ovlas susreo sa bilo kojim aspektom japanske kulture naisao je, verovatno i ne znajuci, na pojam mono no aware koji je - koliko sustinski za sve zovemo japanskim - toliko i neuhvatljiv : kako se to veoma cesto i desava prevod ovog pojma veoma je tesko izvesti, sto se najcesce nadomescuje raznim opisima ili opisnim definicijama. Mono znaci stvari dok se aware prevodi kao patos, duboko osecanje, osetljivost iako bukvalno moze da znaci uzvik/uzadah Oh/Ah. Tako se mono no aware prevodi kao patos stvari  ili  razumevanje stvari, osetljivost prema efemernom i slicno a sto bi u stvari trebalo da objasni osecanje svesnosti prolaznosti stvari, koje onda prati osecanje nezne tuge (melanholije), potresenosti i tronutosti koje ta prolaznost izaziva. 

Samuraji posmatraju tresnjin cvet

Koliko je nezgodno prevoditi ovako sta sa japanskog jezika na zapadnjacke jasno je svakome ko je citao razlicite prevode haiku poezije; tako se ovako nazvani koncept na engleski jezik prevodi cak i kao The Ahh-ness of things, sto bi simpaticno zvucalo i na srpskom kada bismo rekli Ahnoca stvari, a sto se odnosi na trenutak zadivljenosti (bukvalno prevod aware - oh, ah) koji je u isto vreme i potresan zbog spoznaje kratkoga veka koji ce ta divota imati pred sobom. Lepota pojavnog sveta jeste za divljenje jos tim vise sto je prolazna; drugim recima to je onaj trenutak kada samuraj, recimo, pred neku vaznu borbu u kojoj ce najverovatnije izgubiti zivot i on i svi njegovi drugovi, sedi u basti i posmatra kako sa drveta slecu latice cvetova nosene vetrom. Dakle, mono no aware jeste sustinski ono sto celokupnu japansku kulturu (filozofiju, knjizevnost, umetnost, religiju i obicajnu kulturu zivljenja) cini toliko posebnom i nama dragom; sam termin prvi put je upotrebio znameniti Motoori Norinagu prilikom pisanja kritike romana Gendzi-Monogatari slavne Murasaki Sikibu, o cemu ce reci biti jos kasnije; on je smatrao da je ovaj roman sav u tom osecanju. Smatra se onda da kao sto je Gendzi uticao na gotovo sve sfere zivota Japana tako uticao i na to da se mono no aware kao koncept, nacin gledanja na svet i filozofija zivota, ugradi u svest Japanaca kao kljucna i pretezna emocija pustolovnog princa Gendjija i njegovih prijatelja. Bilo da je to zaista tako ili da se razlozi ovom predominantnom osecanju u Japanaca ipak vise nalaze u religiji i filozofiji, cinjenica stoji da prakticno ne postoji sfera zivota u kojoj mono no aware nije kljucan. To se lepo moze primetiti kako kod Murakamija, na primer tako i u holivudskim filmovima poput Poslednjeg samuraja - gde su mozda malo promenili tok istorije ali su verno preneli Gendzijev mono no aware.

Oko dvadesetog dana drugog meseca car priredi kinesku gozbu pod velikom tresnjom Juznog dvorca.

Gendzi , Murasaki Sikibu

Kunisada : ilust. 8. poglavlja Gendzija

Medjutim mislim da se retko kada ovo svojstvo tako ocigledno i jasno moze uvideti i shvatiti koliko je to u slucaju predivnog obicaja hanami cije je vreme traje upravo sada : zapocinje krajem marta i uglavnom traje do kraja aprila ili pocetka maja. I u ovom slucaju Gendzi je imao presudnu ulogu : hanami znaci - posmatranje cveca ; ovaj obicaj je, kao i toliko drugog, prenet u Japan iz Kine negde u osmom veku, u periodu Nara i odnosio se pre svega na posmatranje cveta sljive (ume). Medjutim, zahvaljujuci dvorskoj dami i spisateljici Murasaki Sikibu hanami je od posmatranja sljive postao praznik posmatranja tresnjinog cveta - sakure : ona je u jednoj recenici 8. poglavlja svoga slavnog romana napisala gore navedenu recenicu i to je bilo dovoljno da se obicaj promeni. Od tada, a to je bilo u 11. veku, kada se kaze hanami misli se iskljucivo na posmatranje tresnjinog cveta. Da bi sve bilo zanimljivije dvorsko ime dame koja je toliko doprinela da se praznik sljivinog cveta prebaci na tresnjin u prevodu sa japanskog znaci - Svecanost ljubicice ili ljubicica svecanosti :)

[Ostale Kunisadine ilustracije Gendzija mogu se videti na Alphonse's Room]

Tesko je danas i zamisliti koliko je veliki uticaj knjiga Murasaki Sikibu imala na Japan, narocito na generacije koje su joj neposredno usledile; to je zaista bio comme il faut japanskog viseg drustva koje je trazilo uputstvo, savet i inspiraciju u ovoj knjizi za gotovo svaki aspekt zivota i kulture ponasanja. Doduse, ako je neko i mogao o ovome pisati bila je to upravo Murasaki koja je rodjenjem pripadala tom visem sloju (i po bogatstvu, prestizu ali i po nivou kulture) a zatim i polozajem koje je na dvoru zauzimala kao dvorska dama carice Akiko.

Murasaki Sikibu, Mitsuoki

Slicno sebi savremenoj, takodje veoma poznatoj i cenjenoj spisateljici Sei Sonagon, Murasaki je tako prisustvujuci svim bitnim dogadjajima, proslavama i ceremonijama na dvoru mogla kasnije verno da sve to iskoristi pisuci Gendzija. Ovaj roman, za koji kazu da je prvi svetski roman za koji znamo a koji je najverovatnije napisan oko 1004. godine kada se Murasaki vec povukla sa dvorskog zivota, predstavlja izuzetno ziv i vredan opis japanskog dvora s pocetka 11. veka; to sto se tice ceremonijala ali takodje i drustvenih odnosa koji su tada vladali, hijerarhije, statusa pa potom i kulture, obicaja. Medjutim i pored ovog tako znacajnog doprinosa smatra se da je Murasaki, pored uticaja koji je izvrsila na ono sto bismo danas nazvali pop kulturom Japana, najznacajnija upravo zbog opisa zivota nekih od svojih savremenika, poput Sei, kao i psiholoski istancanim prikazima svojih likova. Ono sto zapanjuje modernog citaoca, ne samo Gendzija vec i  bozanstvenih Zapisa nad uzglavljem Sei Sonagon, jeste - koliko moderno ove srednjevekovne dame zvuce. Naravno, kada kazem srednjevekovne govorim evropskim terminima koji se na Japan ne odnose : Murasaki je pripadala periodu Hejan u koji se uklapa i cuveni period carica koji se smatra zlatnim vekom Japana, sto zbog relativno mirnog perioda bez ratova i revolucija, sto zbog toga sto je u tom periodu japanska kultura, a narocito knjizevnost, dozivela dotadasnji vrhunac. Dakle, mnogo bi vise odgovarao nasoj renesansi ako bismo vec morali da usporedjujemo.

Virnulo sunce

u zapah cveta sljive

planinska staza

                      Macuo Baso

Cetiri plemenita cveta : "Cetiri gospodina"

Kao sto sam vec napomenula, u kineskoj tradiciji cvet sljive je taj kome se posvecivala ova narocita paznja. Ova kineska sljiva, koja vise lici na nasu kajsiju nego na nasu sljivu, cveta zimi, najcesce dok jos uvek vlada sneg. Zato je ona istovremeno simbol kako zime tako i dolazeceg proleca; obzirom da ona jedina cveta dok je ostali biljni svet jos uvek u zimskom snu, ona se smatra i simbolom izrazite snage, otpornosti pa cak i trijumfa. Koliko je omiljen sljivin cvet u  Kini moze se videti vec i po brojnim slikama koje su mu posvecene; no posebna cast sljivi je ukazana time sto je uvrscena u cetiri plemenita cveta zajedno sa orhidejom, bambusom i hrizantemom. Kada se ova cetiri cveta nadju zajedno na jednoj slici nazivaju se u slikarstvu jos i "Cetiri gospodina"; tada one pre svega simbolisu godisnja doba (orhideja = prolece, bambus = leto, hrizantema = jesen) i njihovu smenu, pa samim tim i prolazak vremena. Pored ovoga sljiva jos pripada i tako zvanim "Tri prijatelja zime" - pored borova i bambusa.

Kineska sljiva

Ostaje pitanje zasto je Murasaki pomenula tresnjin a ne sljivin cvet ili - ako se kakav slican dogadjaj zaista desio - zasto je car odlucio da odrzi kinesku gozbu bas ispod tresnje ? Verujem da je to bilo sasvim slucajno, da , na primer, bas nisu imali sljivu u blizini, da ona nije cvetala ili pak da se caru izvolelo da sedne bas pod tresnju. Jer, tresnja sakura nije poreklom iz Japana, da bi se pomislilo kako se ovde htelo promeniti cvet iz nekih nacionalnih motiva, sve iako je zbog toga kasnije tresnja i postala nezvanicni simbol Japana - sakura je uvezena sa Himalaja. Kako bilo, slicnost izmedju cveta kineske sljive i cveta sakure velika je - u oba slucaja to su veoma nezni cvetovi bele ili ruzicaste boje, pa je mozda do zamene i stoga doslo. Postoji jedna Hirosigeova ukio-e grafika, veoma poznata vec i stoga sto ju je kopirao Vinsent, za koju se na smenu pise da je to sljivin i tresnjin cvet.  U svakom slucaju obozavanje cveca potice od verovanja da u drvecu zive dusi koji se u japanskoj Sinto religiji nazivaju kami; ovim duhovima prirode prinose se darovi. Verovatno se iz slicnih shvatanja i obicaja i razvio obicaj ukazivaja postovanja drvecu koje cveta na prolece, kada se priroda budi, prvo darovima a onda posmatranjem i slavljem.

Recite mi nezni cvetovi, vi zvezdane suze, dok stojite u vrtu klimajuci glavama pcelama sto pevaju o rosi i suncanim zracima, jeste li svesni strasne sudbine koja vas ceka ? 

                                                         Knjiga o caju, Kakuzo Okakura

Izgleda je prvobitno proslavljanje hanamija podrazumevalo sedenje ispod sljive, kontempliranje i ispijanje caja, koji takodje potice iz Kine; po onome sto o istoriji caja pise Kakuzo Okakura, izgleda su Japanci preuzeli obicaj ispijanja caja u slicno vreme kada i hanami, da bi vrhunac kao Teizam doziveo u 15. veku, daleko nadmasivsi i znacaj hanamija. Medjutim, Okakura u svojoj divnoj Knjizi  o caju posvecuje i jedno poglavlje cvecu te izmedju ostalog kaze :

Hokusai, Ptice i tresnjin cvet

Preduzimane su velike mere opreza da bi se ocuvali osetljivi cvetovi. Car Huen Sung, iz dinastije Tang, kacio je sicusna zlatna zvonca na grancice u vrtu da bi oterao ptice. Upravo je on, jednog proleca, izasao sa dvorskim sviracima da razveseli cvece neznom muzikom. Jos se i dan - danas cudnovata plocica, koju predanje pripisuje Josinuceu, junaku nasih arturovskih legendi, cuva u jednom japanskom manastiru. Ta plocica je bila upozorenje, postavljena radi zastite jednog prelepog sljivinog drveta, a privlaci nas surovim humorom tog ratnickog doba. Nakon teksta o lepoti cvetova, natpis sadrzi i sledece : "Ko otkine i jednu grancicu sa ovoga stabla u zalog ce izgubiti jedan prst." O, kad bi se danas takvi zakoni mogli nametnuti prema onima koji razuzdano tamane cvece i sakate umetnicka dela !

Hirosige, Tresnjin cvet

Medjutim, vec u vreme Murasaki, a to znamo i po njenom opisu, hanami je ukljucivao i razne druge razonode : s obzirom da se hanami praktikovao samo na dvoru i u aristokratskim kucama ove zabave podrazumevale su izmedju ostalog  muziku i plesove a narocito i poeziju. Od 16. veka obicaj preuzimaju i samuraji koji tresnjin cvet usvajaju kao svoj simbol smatrajuci da je kratki zivot ovog cveta savrsen simbol neizvesnosti puta maca. Naravno, kako su samuraji prihvatili hanami on je tako krenuo da se siri i po ostalim slojevima stanovnistva : do perioda Edo (Tokugava sogunat, 1603 - 1868) u hanamiju ucestvuju svi; cak i nizi slojevi stanovnistva tada pocinju da se penju na planine i sede pod drvecem sakure. Narocito za vreme soguna Josimunea, koji je vazan i stoga sto je dopustio uvoz do tada zabranjenih knjiga sa zapada, tokom 18. veka zasadio je citave predele tresnjinim drvecem i na taj nacin promovisao i ohrabrivao hanami. Od sredine XX veka hanami se slavi i zvanicno; moglo bi se reci da je u normalnim uslovima, kakvi sada nisu, Japan jedna hanami-crazy zemlja : pocevsi od kraja marta pored vremenske prognoze svaki dan se i u svakim vestima pomno prate i sakurazensen - prognoze cvetanja tresnje.

Geko - cvetovi tresnje pored reke

U ovom periodu sve postaje ruzicasto : slicno kao sto kod nas za vreme novogodisnjih praznika svaki proizvod dobije praznicno pakovanje sa Deda Mrazom, pa se pojave i prigodni odevni predmeti, maske za telefon ili pak razni ukrasi - tako u Japanu sve postaje ruzicasto i na sebi nosi sliku ili saru rascvetale tresnje. Ima onih koji prate putanje tresnje onako kako se njihovi cvetovi otvaraju, te putuje po zemlji jureci ruzicasto. Drugi izaberu jedno narocito lepo mesto, ili ono koje ima jos neku znamenitost, pa isplaniraju izleti. Ipak, najvise je onih koji hanami sprovode po obliznjim parkovima ili planinama. Najpopularnija mesta za hanami i ona koja prime najvise ljudi, sto Japanaca, sto turista jesu poznati park Ueno u Tokiju i groblje Aojama, takodje u Tokiju a od planina - planina Josimo. Sto se tice parkova najcesce se u sezoni mora utrkivati za najbolje ili barem dovoljno privlacno mesto : to se uglavnom cini tako sto se najmladji ili najnizi na lestvici u firmi natera da ranom zorom odlazi u park i postavlja foliju sa imenom firme i onda sedi na njoj ceo dan dok ostali sa posla ne pristignu; tako bi se moglo reci da je hanami i neka vrsta inicijacije :) Sa istom zeljom tiskaju se i mnoga privatna lica : najcesce jedan poslanik citave prosirene porodice ili veceg drustva koje ce zajedno proslavljati hanami zuri da ostalima pribavi dobro mesto.

Moderni hanami podrazumeva i organizovane proslave - kao u parku Ueno - dosta muzike i buke, kao i drugih zanimljivih sadrzaja, ispijanje sakea i nesto sto bi se moglo porediti sa nasim rostiljanjem. Ove zabave narocito postaju zanimljive nocu - hanami se nastavlja i nakon sto sunce zadje i tada se zove yozakura, nocna sakura : za tu priliku na drvece se kace papirni lampioni ili fenjeri cija svetlost dodaje lepoti nocne tresnje; manje lepo ali efikasnije jeste  elektricno osvetljenje koje se takodje primenjuje. Najvise zbog ovoga i preko potrebne stednje struje, vode i hrane, ove godine nisu organizovane prosalave hanamija; neki misle da je takva proslava, pogotovo sto ona zaista ume da se otme kontroli, i neprimerena s obzirom na veliku nesrecu koja je zadesila Japan; drugi smatraju da je odricanje od svega, pa i od hanamija suvise i da je i najdisciplinovanijem narodu na svetu potreban odusak. Na kraju, prepusteno je pojedincima da sami odluce hoce li ove godine posmatrati tresnje. Mozda je ovo prilika da se hanami vrati svojoj prvobitnoj sustini koja se sastoji u kontemplaciji, meditaciji i jedinstvu sa prirodom. Zapravo, mislim da i ne postoji nesto prigodnije nego sto je hanami, onakav kakav je bio, u ovom trenutku.

 When you can see,

 Whichever way you go,

 Nothing but blossoms :

 That's Mount Yoshino. 

Planina Josino

Planina Josino, sa svojih preko 100 000 stabala tresnjevog drveta, verovatno je najpopularnije izletiste i turisticka destinacija u sakura aranzmanima : pored toga sto se moze podiciti tako velikim brojem stabala narocito je lepo sto se uspinjanjem na planinu, a sve vreme pod tresnjama, moze - kako se kaze - uzivati u tresnjama pri dnu, na sredini i onda na vrhu planine. Kazu da je cuveni haiku pesnik Macuo Baso, bio toliko zadivljen lepotom ove ruzicaste planine da, mozda po prvi put (sudeci po njegovom opusu:) nije mogao da napise pesmu. Ljudsko bice nije sposobno da recima iskaze ovu lepotu, kazu da je rekao.  Pored tresanja i tog planinskog puta koji lici i na hodocasce, na planini Josino nalaze se i tri hrama, od kojih su dva pripadaju Sinto a jedan Sugendo religiji. Zabranjen kao sujeverje za vreme progresivne Meidji restauracije, kada je Sintoizam proglasen drzavnom religijom, Sugendo (= put treninga i testiranja) zapravo predstavlja prosvetljenje koje se postize jedinstvom sa prirodom, tacnije sa onim kami koji zive i u drvecu; potice najpre od starodrevnog obozavanja planina a zapravo je mesavina mnogih religijskih praksi, gotovo svih koje su bile aktuelne u Japanu. Ovaj hram, Kimpusen-ji, na planini Josino, po legendi je osnovao upravo osnivac Sogunda, te stoga ima narocito znacenje.

Dodji i pogledaj !

Obuci svoju djinbe odoru

za razgledanje cveca.

                                  Macuo Baso 

Vasington

U nedelju se u Beogradu odrzava skup podrske i zahvalnosti narodu Japana koji organizuju grad i Srpsko - japansko drustvo. Tom prilikom bice podeljena 1001 sadnica drveta tresnje, pa se kaze : „Ovo drvo u Japanu simbolizuje verovanje da prosperitet, napredak i ljubav očekuju svakoga ko prolećni dan sa porodicom provede ispod rascvetale trešnje, pa će tim gestom istovremeno biti poslata poruka narodu Japana da nije zaboravljen”. Neko ce reci - bolje da se umesto sadnica taj novac posalje Japanu; ti koji u svakom slucaju preferiraju novac nad simbolom i gestom bice zadovoljni da saznaju da ce se tom prilikom skupljati i dobrovoljni prilozi. Na posebnim kartama pisace se zelje narodu Japana. Ja koja volim gest i simbol, kao nesto sto mozda ne daje ovoga trenutka neki praktican i odmah vidljivi rezultat ali sto moze da ostane u secanju veoma dugo, radujem se sto je jedna ovako lepa akcija osmisljena. Uostalom - i sam Japan poklanjao je sadnice sakure kao simbolican gest prijateljstva; tako je 1912. poklonjeno 3000 stabala Vasingtonu a onda pedesetak godina kasnije jos 3800. Sada Vasington izgleda bozanstveno i pravi svoj hanami svake godine. Uostalom, zar nije Kakuzo Okakura rekao :

Prvi covek koji je devojci ponudio venac cveca prevazisao je zivotinju. Postao je ljudsko bice izdigavsi se nad sirovom prirodnom potrebom; usao je u carstvo umetnosti shvativsi tananu upotrebu nepotrebnoga. 

  

EDIT :

Murasaki Sikibu i Sei Sonagon se mogu citati i na srpskom, mada u veoma skracenom izdanju; Gendzi je preveden samo do 9. poglavlja, izdao ga je Zlatousti; Zapise Sei Sonagon izdao je LOM ali postoji i jedno starije i cini mi se dosta opsirnije izdanje zagrebackog Libera. 

Kokoro je izdao Knjigu o caju Kakuza Okakure kao i mnoge druge divne knjige koje je izlisno sve nabrajati : prisutni su na sajmu knjiga u Domu Sindikata. 

Vecina ovih knjiga moze se medjutim naci u integralnoj verziji online.  

And tears like mine will keep thy memory green, As Isabella did her Basil-tree

Kada sam prosli put pisala o Cestijevoj piramidi, groblju oko nje i ljudima tamo sahranjenim pomenula sam kako je, izmedju ostalih, tom mestu hodocastio i Oskar Vajld, 1877. godine; tom prilikom on je ovo senovito mesto nazvao the holiest place in Rome i potom napisao esej i pesmu. U svemu ovome neki narocito za ovu temu zainteresovani citalac mozda je primetio kako se ova lepa pesma, puna potresenog osecanja, zavrsava jednim pomalo neobicnim poredjenjem. Oskar tako kaze :

Thy name was writ in water——it shall stand:   
  And tears like mine will keep thy memory green,   
  As Isabella did her Basil-tree.

Taj isti neobicno zainteresovani citalac mogao bi se onda zapitati - ko je ta Izabela o kojoj Oskar govori, zasto je ona toliko privrzena bas tom bosiljku i kakve to sve veze ima sa Dzonom Kitsom ? Ovaj post je tako jedna poprilicno jeziva prica o ljubavi, smrti i dekapitaciji, o poeziji i slikama, zacinskom bilju i, na kraju svega - jednoj indijskoj boginji :)

FAIR Isabel, poor simple Isabel!   
  Lorenzo, a young palmer in Love’s eye!   
They could not in the self-same mansion dwell   
  Without some stir of heart, some malady;   
They could not sit at meals but feel how well           
  It soothed each to be the other by;   
They could not, sure, beneath the same roof sleep   
But to each other dream, and nightly weep.

Dzon M. Stradvik

Izabela se zapravo zvala Lisabetta i potice iz Italije : pricu o njoj napisao je Firentinac Djovani Bokaco u cuvenom Dekameronu (IV, 5) saopstivsi je kroz usta Filomene a verovatno u stvari prenoseci neku staru legendu. Po ovoj prici Izabela je kcerka poznatog i poprilicno bogatog trgovca; kako to obicno biva, narocito u srednjevekovnim romansama, Izabelu otac i braca planiraju da udaju dobro, To some high noble and his olive-trees , po mogustvu nekog jos bogatijeg i jos uglednijeg gospodina. Medjutim, Izabela je vec smrtno zaljubljena u izvesnog mladog ocevog segrta zvanog Lorenco. Lorenco je takodje zaljubljen u nju i uopste oni jedva jos uspevaju da se uzdrze da svoja osecanja obznane i svima ih pokazu. Tako oni provode dane u medjusobnom zanosu, ne uspevajuci da skrenu pogled jedno sa drugog. Medjutim ipak se desilo u nekom trenutku nepromisljenosti da su se njihova osecanja pokazala, te je jedan od Izabeline brace shvatio sta se izmedju njihove sestre i ovog bednoga kalfe zbiva i sta znace pogledi koje jedno drugom upucuju; podelivsi to sa bracom oni se posavetovase te odlucise da uljeza i kvaritelja odlicnih planova jednostavno uklone : 

   
For they resolved in some forest dim   
To kill Lorenzo, and there bury him.

Dzon Vilijem Voterhaus

Nesretnog Lorenca oni su pod laznim izgovorom poveli u sumu gde su ga ubili i potom zakopali. Izabela je bila najpre zbunjena Lorencovim iznenadnim nestankom, potom zabrinuta te je stalno zapitkivala sta se sa Lorencom desilo; davali su joj razne odgovore od onih da je otisao na neki vasar poslom do onih drugih gde su probali da je uvere da je pobegao. Cvrsta u svojoj ljubavi Izabela  se odlucila da ce ga cekati, uverena da je on ne bi tek tako ostavio; i tako je nesretna patila za svojim Lorencom sve do trenutka kada joj se nije jedne noci u snu javio njegov duh, saopstivsi joj kakvu su nepodopstinu njena braca sa njim pocinili. 

It was a vision.—In the drowsy gloom,
The dull of midnight, at her couch’s foot
Lorenzo stood, and wept: the forest tomb
Had marr’d his glossy hair which once could shoot
Lustre into the sun, and put cold doom
Upon his lips, and taken the soft lute
From his lorn voice, and past his loamed ears
Had made a miry channel for his tears.

Izabela je verujuci u ono sto je od prikaze saznala otisla na mesto gde joj je duh rekao da Lorencovo telo lezi i pocela da kopa, trazeci ga; kao sto joj je i bilo receno nasla ga je mrtvog; ona ga je svojim rukama otkopala i onda odlucila da ponese njegovu glavu kuci. Nakon sto mu je oprala lice i ocesljala kosu ona onda zakopava tu Lorencovu glavu u cup; u ovom cupu zasadila je njoj veoma dragi i mirisni bosiljak i od tada ni za sta vise ne mari sem za taj cup koji dan i noc grli, place nad njim i tako bosiljak zaliva svojim suzama.

And she forgot the stars, the moon, and sun,  
  And she forgot the blue above the trees,  
And she forgot the dells where waters run,  
  And she forgot the chilly autumn breeze;           
She had no knowledge when the day was done,  
  And the new morn she saw not: but in peace  
Hung over her sweet Basil evermore,  
And moisten’d it with tears unto the core.

Dzon Vajt Aleksandar

Naravno, vec je sasvim jasno da se ovakva prica nikako ne moze dobro zavrsiti - i, zaista, kraj je tragican : braca otkrivaju razlog Izabelinoj najblaze receno cudnoj opsesiji tim cupom i bosiljkom pa su joj ga ukrali  i unistili ga, sve sa Lorencovom glavom u njemu. Izabela je tada (ako nije to jos onda kada je donela kuci Lorencovu glavu) prakticno skrenula sa uma te je naposletku umrla od tuge. 

And so she pined, and so she died forlorn,   
  Imploring for her Basil to the last.   
No heart was there in Florence but did mourn   
  In pity of her love, so overcast.           
And a sad ditty of this story born   
  From mouth to mouth through all the country pass’d:   
Still is the burthen sung—“O cruelty,   
  “To steal my Basil-pot away from me!”

Iako izdata tek 80tih godina 19. veka, pesma koju ovde navodim zavrsena je aprila 1818. godine a napisao ju je Dzon Kits. Zove se - Isabella; or, The Pot of Basil sa podnaslovom : A Story from Boccaccio. Eto onda i razloga zasto Oskar pominje bas Izabelu i njen bosiljak u vezi sa grobom Dzona Kitsa. Kits je i inace imao taste za srednjevekovne teme - pored ove inspirisana srednjevekovnim sizeima je i poznata The Eve of Saint Agnes; obe ove pesme bile su veoma omiljene medju Prerafaelitima koji su ih cesto koristili kao predlozak svojim slikama a verovatno pod uticajem svog harizmaticnog vodje. Half Italian, half mad - Dante Gabrijel Roseti smatrao je da je Kits najveci moderni pesnik, dok je Hant govorio da je Kits upravo bio onaj koji ih je ujedinjavao. Istina je da su ga oni smatrali tako reci svojim pesnikom jer je tada on jos bio poprilicno zaboravljen. Kitsova pesma duga je (kako to cesto njegove pesme jesu:) beyond any measure : broji vise od 500 stihova; naravno, to znaci pored ostaloga i to da tek kod Kitsa nailazimo na mnoge od detalja koje sam pisuci pricu o Izabeli ovde prenela : ona Bokacova prica, kazu, nije bas jedna od najuspesnijih niti najbrilijantnijih a nedostaje joj i detalja. Pored svega ostalog Bokaco nije pokazao nikakvog saucesca sa sudbinom mladih ljubavnika vec pre odobravanje sa course of action njene brace;  sve to, naravno, stoga sto je cetnaestovekovni covek razmisljao dosta drugacije od nas. No, evo i najpoznatijih prerafaelitskih slika inspirisanih Izabelom i njenim cupom. 

Isabella (Isabella and Lorenzo), Mile, 1848. godine

Prva slika u ovom nizu nastala je od najmladjeg i najproduktivnijeg, decaka-genija, Milea; ovo nije cudno kada se zna da je on prvi nesto uopste i naslikao i onda jos kasnije postigao veliku slavu i Raskinovo divljenje sa svojom Ofelijom. Ovu sliku naslikao je kao jedva dvadesetogodisnjak, nekih godinu dana nakon sto je sa Hantom i Rosetijem osnovao bratstvo, pa je stoga i njegova prva slika u prerafelitskom stilu. Za razliku od kasnijih slika na ovu temu Mile je izabrao da prikaze ne kraj price - nakon sto se ubistvo vec dogodilo, kao i otkopavanje i stavljanje Lorencove glave u cup - vec trenutak koji svemu tome prethodi i koji je svemu i uzrocnik : Lorenco i Izabela sede jedno pored drugog; jedan brat je upravo shvatio sta se izmedju njih desava. Slika je prepuna suptilnih znakova, na primer - Lorenco Izabeli daje isecenu crvenu pomorandzu - na engleskom blood orange, koja bi ovde trebalo da asocira na njegovu smrt i potonju dekapitaciju; jedan brat sutira zabu, usmerivsi vrlo agresivno nogu ka mladom paru; ovo toliko plasi psa (trebalo bi da shvatimo da se on i inace plasi ovog nesimpaticnog coveka) koji bezi ka Izabeli, stavljajuci joj glavu u krilo. 1849. godine izlozena je na kraljevskoj Akademiji sa citatom koji sam navela na samom pocetku price.

Isabella and the Pot of Basil, Hant, 1868

Dvadesetak godina kasnije Holman Hant takodje preduzima sliku na ovu temu : u tom trenutku putovao je po Italiji sa svojom zenom Fani koja je pri svemu bila i trudna. Na zalost, Fani je imala tezak porodjaj pri kome je i umrla, ostavivsi Hanta udovcem. Ova slika nosi stoga veoma teska i nesrecna osecanja i konotacije, ne samo iz price i Kitsove pesme vec i iz stvarnog zivota : slomljen tugom Hant je ovde Izabeli dao lik svoje preminule zene. Na ovoj slici, suprotno prethodnoj, stvara se onaj mnogo cesci model prikazivanja Izabele : sa cupom bosiljka, kako ga grli (ponegde ce pred njime i da kleci); ovde je taj cup prikazan sa mrtvackim glavama, tacnije lobanjama po sebi, kako bi se dodatno naglasila morbidnost situacije i - sadrzaj cupa. Izabela je prikazana u spavacici : ona ne moze da spava, ustaje iz kreveta kako bi bila pored Lorenca. Tkanina je poluprovidna i zajedno sa podignutom levom nogom - koja cini da izgleda kao da se ona penje ka bosiljku - i kosom koja prekriva cup naglasava izvesnu mracnu senzualnost, spregu seksualnosti i smrti, erosa i tanatosa. Sam cup sadrzi veoma razgranati bosiljak koji je, kaze se, bio tako napredan bas zbog prolivenih Izabelinih suza i ljubavi koju mu je u dugim nocima posvetila kroz zagrljaje i saptanje. Eh, da - i zbog Lorencove glave iz koje, tako reci, raste. Ova slika uticala je potom i na americkog slikara Dzona Vajt Aleksandra (slika gore), koji se delimicno skolovao u Evropi a potom postao poznati portretista u Americi, kao i na Voterhausa, tog meni drazeg prerafaelita koga neki ipak nazivaju i  romanticnim klasicarem (slika gore). Stradvik je, sa druge strane, odlucio da prikaze momenat kada su braca Izabeli vec otela njen voljeni cup, dok Meaci (dole) prikazuje trenutak kada se pripremaju da to ucine.Zanimljivo mi je pak sto niko (koliko ja znam) nije prikazao trenutak kada se Izabeli prikazuje Lorencov duh ili pak kada ona drzi u rukama njegovu glavu; ti momenti su puni potencijala, narocito za ovakve uvek uzbudjene duhove kakvi su prerafaeliti bili.

Sto se tice Holmana Hanta - nedugo posto je zavrsio sliku Izabele ponovo se ozenio i to sestrom svoje pocivse supruge; posto je ovako nesto bilo u Britaniji zabranjeno on i Edit su otputovali u inostranstvo kako bi obavili cin vencanja. Zbog ovoga, naravno, nisu bili bas u najboljim odnosima sa porodicom mlade.

Ostaje naravno pitanje samog bosiljka, tacnije - zasto je bas bosiljak taj koji u ovoj prici nice iz cupa u kome je necija glava. Razmisljajuci o tome dolazi se do zakljucka da je bosiljak - toliko poznat cak i u ovdasnjih kuhinjama da je gotovo obican, posebno nakon Dzejmi Oliver propagande - zapravo jedna biljka veoma kontradiktornih znacenja. Nije bas sasvim sigurno ni odakle dolazi ime ovoj zacinjskoj biljci te neki kazu - od grcke reci za kralja koju mi prevodimo kao vasilevs - u smislu dobra cak i za kraljeve ili mirise kraljevski, sto ima smisla jer se veruje da ga je iz Azije doneo Aleksandar Makedonski;  ili pak od grozomornog cudovista baziliska (grc. basilískos sto opet znaci  - mali kralj) kralja zmija i gamizuceg sveta koji usmrcuje pogledom; bosiljak tako predstavlja vrstu leka za sta god bazilisk moze nekome da ucini, pogledom ili na drugi nacin. Sve u svemu Francuzi ga i dalje nazivaju kraljevskom biljkom (l'herbe royale). Izgleda je iz nekog razloga (verovatno tog povezivanja i sa baziliskom) u staroj Grckoj smatrano da bosiljak predstavlja mrznju; narocito mocan bosiljak (verovatno za razne ne-ljupke radnje) mogao se tako uzgojiti ukoliko bi se tokom sadnje istog - psovalo. Negativna konotacija zadrzala se i tokom hriscanskog srednjeg veka kada se bosiljak povezuje ponekad i sa djavolom a sasvim se ozbiljno veruje i u to da on stvara skorpije; ako se list bosiljka stavi pod saksiju, kada se ona podigne izaci ce skorpija; ako se previse mirise bosiljak te skorpije ce se stvoriti u glavi. Ovo verovanje verovatno potice od africke legende po kojoj bosiljak zapravo stiti od skorpija no se tokom prenosenja znacenje izmenilo. Medjutim sve ovo nije sprecilo crkvu da bosiljak ipak prihvati pa tako pravoslavne crkve koriste bas bosiljak za skropljenje svete vodice : navodno je bas bosiljak pronadjen oko Hristovog groba nakon njegovog vaskrsenja. Moguce da se onda zato bosiljak stavlja u ruke preminulog u Evropi, mada slican obicaj postoji i u Indiji gde se on stavlja mrtvome u usta, kako bi obezbedio bezbedan put na onaj svet. Tako bosiljak ima dijametralno suprotna znacenja - moze biti hriscanski simbol i biljka koja spasava ali moze biti povezana i sa djavolom i njegovim stvorenjima poput skorpije.

Tako bosiljak istovremeno predstavlja kako simbol mrznje tako i ljubavi ili spremnosti za ljubav. U Spaniji se tako poklanja kao znak ljubavi na svece sv. Jovana i sv. Antonija; u Italiji ne samo sto ga  devojke nose u kosi ili sade na balkonima kako bi pokazale da su slobodne i raspolozene za ljubav vec postoji i takozvani bacia-Nicola - poljubi me Nikola obicaj gde se verovalo da bosiljak privlaci one koji ce jednom postati muz i zena. U Rumuniji je taj obicaj otisao jos malo dalje te se smatra da ako momak od devojke uzme bosiljak znaci da se sa njom i verio :) Tako da iako je u anticka vremena mogao znaciti mrznju bosiljak je zapravo mnogo vise povezivan sa ljubavlju i romansom i to narocito u Italiji gde se Izabelina prica odvijala.

Tulasi

Na kraju svega ostaje da pomenem kako stvari sa bosiljkom stoje u civilizaciji koja nema nikakve veze sa Izabelom, Kitsom i Prerafaelitima - u Indiji, jer prica o bosiljku nikako ne bi mogla biti potpuna bez nje. U Indiji se bosiljak (= tulsi ) smatra narocito svetom biljkom a dom bez njega nepotpunim, te se moze pronaci  zasadjen gotovo u svakoj kuci - ponekad je to cak citav mali oltar posvecen ovoj biljci, sa likovima bozanstava oko nje i malom zemljanom lampom dok poneko ima svoju malu sumu bosiljka u dvoristu kuce; tada se zove tulsivan ili tulsivrindavan. Smatra se da je bosiljak svojevrstan eliksir zivota a da pored ostalog poboljsava pamecenje i koncentraciju; listovi tulsija se ne beru bez reda vec na poseban, ritualan nacin. Tulsi je u legendi povezan sa podjednako postovanom i voljenom boginjom Tulasi cije ime znaci neuporediva a koja pored ovoga ima jos veoma mnogo drugih imena. Boginja Tulasi prvobitno je bila rodjena kao obicna zena po imenu Vrinda. Ova Vrinda udala se za coveka nizeg po kasti zvanog Jalandhar, koga je medjutim veoma volela i bila mu odana. Zapravo, njena je ljubav bila tako velika da je samo zbog nje Jalandhar postao fizicki toliko snazan da ga vise niko nije mogao pobediti u borbi. Na zalost, poput price o Izabeli, i ovde dolazi do nesrecnog obrta : u Vrindu se tako zagledao bog Visnu, te ju je uzevsi lik njenog muza (kao Utor Pendragon uz pomoc Merlina u arturijanskim legendama na primer) i legao sa njom. Iako Vrinda nije nista neobicno primetila (bog je to, zna da se prerusi:0) posledica ovoga bila je da je neobicna snaga njenog muza nestala, bas kao Samsonu nakon sto mu je ljubavnica osisala frckice. Bez dodatne snage ovaj je Jalandhar naposletku i poginuo a nesretna Vindra se bacila za njim na posmrtnu lomacu. Videvsi sve ovo Visnu se pokajao za to sta je pocinio i onda ju je pretvorio u biljku tulsi na taj nacin je nacinivsi Tulasi, boginjom odanosti. Svake godine, negde u oktobru, odrzavaju se svecanosti tokom kojih se vencavaju Visnu i Tulasi; svecanosti traju vise dana zavrsavajuci se uvek na dan punog meseca.

Rikardo Meaci

Kod nas se u supermarketima vec odavno moze kupiti zacinsko bilje. Dva puta sam do sada imala zasadjeni bosiljak koji je stajao na kuhinjskom prozoru. Medjutim, kod mene je on imao vise dekorativnu funkciju nego zacinjsku, vise sam ga njuskala no zaista koristila. Pri tom sam izgleda i vise mislila o Kitsu, Lorencu i Izabeli nego o samom bosiljku koji mi se, jadan, oba puta na kraju osusio. Kazu da ga treba cupkati da ne preraste i da se nikako ne bi trebalo pustiti da cveta. Wouldn't know. Ja sam svoje njuskala a onda ubila kao oni zli nesretnoga Lorenca :(