Winter holidays must haves : bare necessities :)

(pre no sto zapocnem ovaj praznicni blog moram napomenuti da mi se zbog naslova sada neprestano vrti ona pesmica iz crtanog filma  Knjiga o dzungli - Bare necessities; ovo kazem ne stoga sto sam odabrala ovu pesmicu kao ilustraciju onoga sto cu pisati vec zato sto bih (he,he) da se ona jos nekome vrti u glavi tako uporno kao meni ... a svi znamo kako su takve zaraze lako prenosive ;)

1. Sneg
checked

Kao veoma mala, dok su moju sestru i mene jos cuvale bake, budila sam se vrlo rano zimi, sto bi se reklo - u cik zore - kako bih proverila nije li mozda pao sneg. Taj sneg ja sam uporno i gorljivo cekala sto stoga sto sam ga uvek volela a sto zato sto je sneg bio siguran znak da pocinje ono najmagicnije doba godine i da se Nova godina blizi. I dan danas, razumu uprkos, volim sneg te se radujem prvom snegu kao nekakvom izuzetnom dogadjaju. Znam ja sve o tome kakav haos sneg stvara, da su putevi neprohodni, da zadaje muke onima koji ga moraju cistiti, da su citava sela odsecena od sveta a gradski saobracaj nemoguc; no, posto ne zivim na selu i posto se nisam mnogo ni vozala gradskim prevozom u svom zivotu - ovakve brige mene nikada nisu mnogo morile. Tako da mi je nemoguce da shvatim ove zimske praznike bez snega te smatram jos i to da nema mnogo otuznijih stvari nego sto su to Bozici i Nove godine bez njegove beline, narocito na onih bljutavih desetak stepeni kada nit je hladno nit je toplo a onda jos stane i da pada kisa. Bljak. Takodje nisam neki fan ni onih toplih i suncanih praznika, kada se ima osecaj da smo, eto, odlucili da docekujemo novu godinu na prolece. Doduse, priznajem da je to onda najzgodnije za onaj silni svet koji provodi docek na ulicama no meni taj cekamo novu godinu u zemlji vecnog proleca momenat nikada nije bio zanimljiv. Preko je potreban White Christmas, kako bi carolija bila potpuna.

Za ovo moje shvatanje verovatno su najzasluznije stare cestitke na kojima je vecito bilo snega i kucica u snegu, crkve ili citavog sela koji su zavejani, dok se ljudi veselo klizu, deca prave sneska i svi su rumeni i zadovoljni dok iznad njih Deda Mraz u sankama prolazi nocnim nebom. Takve idilicne predstave lako se zadrze u umu deteta te tako i kada porastemo (neki od nas:) zelimo da bar mesec dana, dok ne prodju svi ti praznici, zivimo u nekakvom bajkovitom snow globe-u. Pored toga - pa sneg je stvarno prelepa pojava koja sve cini drugacijim, bajkovitim, tihim, cistim, divnim. Cak i neko najobicnije smetliste vise nije tako ruzno kada ga pokrije sneg, da ne govorimo o krosnjama drveca, stazicama i krovovima kuca. Bez snega ne bi bilo ni sankanja a ja se jos secam kako smo odmah jutrom 1. januara sa tatom jezdili na sankama kroz potpuno i zacarano pustu Knez Mihailovu ka Kalemegdanu i nasem brdascetu. Cak smo izasli i u novinama jednom :) Bez snega nema pravljenja sneska velikih po parkovima i malih na prozoru, kada se ukradu neki dugmici iz kutije sa sivacim priborom i sargarepe iz frizidera. Nema ni sedenja na radijatoru pored prozora da bi se gledalo kako veju pahulje, niti pravljenja andjela. Sneg je vrlo romantican i bajkolik; on cini svet lepsim a praznike magicnijim.

2.Pisanje cestitki

U mojim decjim dnevnicima vec od septembra, kao kakva mantra, svaki dan je ponavljano - jos toliko do bakinog rodjendana (1. decembar), jos onoliko do pisanja cestitki, zatim do katolickog Bozica i onda do Nove godine. Tako se odbrojavalo a sa svakim ovim dogadjajem blizilo se glavnom, onom najocekivanijem, kome su ovi prethodni sluzili kao neko zagrejavanje i uvod. Najcesce je to bilo da bi prvo pao sneg, potom bi usledio taj bakin rodjendan a onda ubrzo potom i pisanje cestitki. Do tog trenutka uzbudjenje je vec bilo na veoma visokom nivou :) U detinjstvu se secam da smo primali podosta cestitki ali da smo ih i pisali, sto je za nas predstavljalo nekakav carobni ritual. Eto, toliko mi je bio vazan da se nasao i na tom svakodnevnom odbrojavanju kao zaseban event. Doduse, kao skroz male nismo ih toliko pisale (to je cinio tata koji i dan danas ima najlepsi rukopis:) koliko smo birale koja ce cestitka kome da se pise. Kasnije smo i same razmenjivale cestitke sa svojim skolskim drugaricama mada moram priznati da je to najcesce bilo tako da bi mi dobile cestitku tek onda kada te nase drugarice dobiju od nas. Retko ko je, vec tada, uzimao da napise svoje zelje sam od sebe. Kasnije je to bilo jos gore te smo moj verenik i ja prve cetiri zajednicke godine redovno slali i po trideset cestitki a da smo dobijali mozda jednu ili dve. Neko bi rekao - pa dobro, ne pises ih samo stoga da bi i ti dobio; ali, nije bas to tako. Covek se ipak razocara jer (mislim s pravom) smatra da je to vec nedostatak nekakvog obzira pa cak i gradjanske kulture da cestitke redovno primas a ipak ne nadjes za shodno da paznju uzvratis. Sticajem okolnosti poslednje dve godine ni mi nismo nesto slali cestitke no mislim da cemo to nastaviti. Smatram to divnim obicajem jednog lepseg, intimnijeg gradjanskog sveta koji nestaje a onda samim tim postaje i dragoceniji.

3. Pokloni

checked

Kupovina poklona trebalo bi da bude jedna vesela stvar pa ipak cesto jeste veoma stresna i naporna., narocito kada se sve radi u poslednji cas. Zelimo da kupimo nesto sto ce nama dragu osobu obradovati i sto ce joj se dopasti, pa ipak, postoji sansa da u tome omasimo. Kaze se da se poklonu u zube ne gleda i da je svaka paznja lepa ali to nije bas sasvim istina. Ne ukoliko onaj ko poklon kupuje uopste ne razmislja o osobi kojoj poklon sprema. Verujem da bi se ipak trebalo voditi racuna o ukusu i interesovanjima te izbeci da nekome ko ne voli i ne slusa dzez, na primer, kupimo box set nekakvog Majlsa Dejvisa ili onome ko uopste nema probusene usi takve mindjuse. Ako se poklon vec kupuje trebalo bi o ovakvim stvarima  misliti istovremeno vodeci racuna da ne dodje do overthinking(a). S druge strane ne volim mnogo narucivanje poklona niti kupovinu na licu mesta, tipa setamo tako i naidjemo na nesto, odmah i kupimo to - meni od tebe, za Novu godinu. Tja. Volim da ne znam sta se krije iza ukrasnog papira cak iako su tako vece sanse da mi se kupi nesto sto me uopste ne interesuje. Volim misteriju i onaj momenat pred otpakivanje kada se jos ne da naslutiti sta je to. I, da, slazem se sa Balasevicem koji kaze izes mekane poklone :))) a to prosirujem i na sve korisno na ovom svetu; dakle ne volim mekane i prevashodno korisne, sensible poklone. Za ovu moju razmazenost kriv je (a ko bi drugi) moj otac koji je uspevao da nam za Novu godinu nabavi najfabuloznije igracke koje su uopste kod nas postojale. Radio je dugo u jednoj velikoj firmi i bio glavni bas za nabavku igracaka. To, onako, dodje kao da nam je tata bio nekakav Deda Mraz licno ili barem upravnik onih elfova koji igracke prave. U tim nasim paketima, dok smo jos bile male, pa i kasnije, uglavnom nije bilo korisnih i mekanih vec sve same divne stvari. Iskvario me je za buducnost ;)

Kod nas je poklone donosio Deda Mraz; imali smo mi i tog Bozic Batu kod bake ali on nam nekako nije bio toliko zanimljiv koliko Deda Mraz. Ipak smo mi jos uvek bile one generacije pionira. Deda Mraz je dolazio 31. decembra pred ponoc, gasilo se svetlo i pevalo Deda Mraze, Deda Mraze ne skreci sa staze a onda bi on pozvonio na vrata. U velikom uzbudjenju oblacili smo tada jakne i palili prskalice i tako izlazili u tamu hodnika gde su nas cekali pokloni na stepenicama. Deda Mraz je vec bio otisao, naravno, ima on jos mnogo poklona da razdeli, ne moze se bas svuda jos i zadrzavati. Taj Deda Mraz nekada je medjutim umeo da se sunja hodnikom, to nam je javljala prva komsinica sva prenerazena. Tata ga je jednom video kako prolece na svojim sankama bas pored nase zgrade, ali dok smo mi stigle do prozora vec je otisao. A cak je i Petar Pan tom prilikom bio sa njim, pomagao mu je da podeli poklone. Nije ni cudo sto smo verovale u Deda Mraza skoro do treceg razreda, u stvari, do momenta kada sam se jednom prilikom nasla kod tate na poslu pa su me pustili da lunjam skladistem igracaka; tada sam nasla neke od poklona Deda Mraza u tom skladistu i posumnjala da tu postoji neka veza. A i komsinici sam prestala bas skroz da verujem.

4. Jelka 

checked

Jednostavno ne mogu da zamislim praznike bez ukrasene jelke i drugih dekoracija; to mi izgleda jednako strasno i tuzno kao, recimo, rodjendan bez torte. Mozda cak i gore od toga s obzirom da zimske praznike volim vise od rodjendana a uvek je tako i bilo. Jelku su za Bozic kitili Nemci a onda su to preko princa Alberta, nakon sto se on ozenio kraljicom Viktorijom, poceli i Englezi. Ubrzo se ovaj obicaj, koji zapravo potice od starih Rimljana, prosirio celom Evropom. Nisam sigurna kako je tacno on stigao do nas, ali verujem da je put ovog lepog obicaja bio dvojak : katolici su ga preuzeli iz Austrougarske a pravoslavci ili po ugledu na katolike ili od Rusa. Valjda ce u nekim novogodisnjim novinama ili na blogu biti price i o tome pa cemo se obavestiti. (ima kod Amarilis na novoj adresi ! ;) kao i sa vecinom nasih hriscanskih obicaja koreni njihovi nalaze se u paganizmu, ponajcesce kod Rimljana, pa tako i ova okicena jelka ili bor, uopste te zimzelene biljke. S modernim dobom ove jelke su dobile i svoju vestacku zamenu koja nikada nece biti bas prava zamena, ma koliko lepo one sada izgledale, ali koje tako spasavaju mnoge jelke smrti i posleslavskog djubreta. 

Takvu jednu vestacku jelku nasi su kupili kada sam se ja rodila te je ona, veoma voljena, pozivela i nekih dvadesetak godina potom. Toj jelki mi smo pevali, svecano je docekivali i onda zaljubljeno je gledali sve dok roditelji ne kazu da je vreme da se opet sa njoj oprostimo na narednih godinu dana. To je bio veoma tuzan momenat, opet smo joj pevali pre no sto je zatvorimo u kutiju; sav posao je, uglavnom, tata obavljao cak i kasnije : kao sto rekoh u jednom komentaru - to je sve bilo tako tuzno da nas dve to nikako nismo mogle podneti. 

Pa ipak, ma koliko mi voleli tu nasu jelku, ipak sam strasno zudela za pravom jelkom te mi se ponekih godina ispunjavala zelja da kupimo i tu pravu. Tako smo ponekad imali po dve jelke :) Jer, jeste tacno sve to o cuvanju zivota jadnih jelki ali vestacka jelka jednostavno ne moze da bude - prava. Ona ne mirise na sumu, nema bodljikave grancice i uvek je ista. Narocito kasnije, kada se ta vestacka jelka moje generacije vec ofucala, stalno sam navijala da se kupi prava jelka. Jednom se cak desilo da smo tako 31. predvece sisle na Zeleni venac s malo novca i jos manje nade da cemo tako kasno uopste naci jos neku jelku. Medjutim, ne samo sto smo je nasli vec smo je dobile na poklon. To je bilo jedno od onih novogodisnjih cuda i carolija kakvi su potrebni svake godine u ovo vreme.  Ne znam zasto je to tako bilo no mi smo jelku kitili tek 31. decembra uvece, to je bilo jedna od carolija same te noci. Tata bi otisao na tavan i spustio jelku u stan a ukrase sa ormana; nekada je donosen i veliki sto na kome je ona zauzimala pocasno i uzviseno mesto. Kasnije smo kitili jelku nesto ranije da bi se to pomerilo na katolicko Badnje vece, te sada mozemo znatno duze da uzivamo u ukrasenom domu.

5. Ukrasi i dekoracije

checked

Ne znam cini mi li se to ili su ranije ukrasi bili zaista lepsi nego sto su sada; dopustam mogucnost da su mi tada bili lepsi vec stoga sto kao deca volimo sve sto je nice & shiny, kao kakve svrakice, te mozda u secanju lepse izgleda no sto je zaista bilo. No, kada pomislim na nase stare ukrase, koji su sada vecinom porazbijani, prevladava osecanje da su sadasnji ukrasi nekako ... ruzniji i da deluju cesto nekako cheap cak i onda kada se kupuju u lepim radnjama. Sve je vise plastike a sve manje takozvanih staklenih ukrasa koji su dolazili u lepim kutijama, sa posebnim mestom za svaki ukras koji se pri tom i umotavao u zastitni papir. Sve je nekako made in China i stvarno su retki oni koji su pristigli, recimo, iz Nemacke. Pa ipak, jos se moze pronaci dosta toga lepog i elegantnog a sto ne prelazi u sarenilo i kic. Sa novogodisnjim ukrasima narocito ta je linija ponekad poprilicno zamagljena. Kao male volele smo da na jelku i po stanu stavimo sve (svraka sindrom); tako su na nasoj jelci bili ukrasi svih boja, trake svih boja i jos raznobojne lampice. Vec duze vreme, medjutim, takvo ukrasavanje vise ne praktikujemo, te su sada te trake potpuno izbacene a ja se trudim da boje ukrasa pa cak i tih lampica (ipak se ne moze bez lampica ! one daju veselu i cak misticnu atmosferu) bude veoma sveden. Pored toga sada mi se vise svidjaju ukrasi od drveta ili sisarki, od keramike i slicno. Veoma lepih ukrasa takve vrste prosle godine je bilo u italijanskoj prodavnici Coincasa; mogao se cak kupiti i drveni konjic kao i figure iz Krcka Orascica. Pored ovih najvise volim zvonca, ne samo sto su mi lepa vec i zato sto zazvone kada se prodje pored jelke. Uostalom Every time a bell rings an angel gets his wings. Samim tim, andjeli, ti preslikani anticki amorcici, takodje su veoma omiljeni :0) kao i razne pticice. U detinjstvu, medjutim, poseban odnos imale smo prema ukrasima u obliku Deda Mraza; u zavisnosti od toga kako bi oni stajali na jelci - licem ili ledjima okrenuti ka nama - znali smo da li cemo te godine dobiti poklone ili ne ;) Naravno, ako su bas insistirali da okrecu ledja, malo bismo im pomagali :)

Tokom pet godina zajednickog zivota u nasem stanu, moj verenik i ja nakupovali smo se svaceg; svake godine obilazimo sve te Merkure, Merkatore, Rodice i slicno, pa svuda pronadjemo po nesto sto pripada nasoj kuci. Volim da imam salvete koje su novogodisnje, stolnjak i jastucnice, tanjire i cinije. Doduse, isto to se desava i za dolazak proleca i Uskrs, dolazak jeseni and so on : jednostavno volim thingies a ove novogodisnje specijalno; tokom ovih praznika moze se i malo preterati. Pored toga sto se kupuje dosta toga se moze i napraviti a da izgleda lepo; razne sisarke velike i male, orasi i grane jelke, svece ... sve to cini atmosferu i bez preteranog truda. I tako sam prava ona americka housewife; samo mi jos nedostaje da tome posvetim i ceo jedan blog ;)

6. Muzika
(partly) checked

Kao sto ne volim praznike bez snega i kao sto je bez jelke jednostavno ne mogu pojmiti tako, eto, ni bez  novogodisnjeg koncerta za mene nema praznika. Za svog zivota samo sam dva puta propustila ovaj koncert - kada smo bas za Novu godinu putovali u Istanbul i Atinu; to uopste i nisu bile nove godine as such sve iako je bilo nezaboravno biti tamo. Kao deca budile bismo se relativno rano i odmah uzimale svoje igracke, jele slatkise (najcesce u vidu torte za dorucak - sto se 1. januara dopustalo) i onda gledale novogodisnji koncert iz Beca. Stoga nikada necu uspeti da u sebi odvojim Strausa od novogodisnjih praznika. Kasnije, kada smo duze ostajale budne nocu, narucivale smo budjenje za koncert, posete su se odlagale, sve je stajalo - dok se koncet ne zavrsi. Medjutim, nije ovaj koncert jedini tokom praznika koji vredi pogledati - srecom, sada imamo vise kanala od dva RTS-a, te se na raznim kanalima mogu pratiti raznovrsni koncerti. Ove godine gledala sam nekoliko prelepih Bozicnih koncerta na RTS digital, dok na HRT-u vec tradicionalno prenose predivni koncert na sam katolicki Bozic iz Asizija. Na tim koncertima slicni  su programi, uvek se moze cuti magicni Stille Nacht ili divni Adeste Fideles; tako sta moze se medjutim i uzivo pogledati - brojni su novogodisnji i Bozicni koncerti i kod nas, na Kolarcu i SC na primer. 

Ono medjutim sto volim jos vise od Strausa (svih njih zajedno:) jeste, naravno, Krcko Orascic. Svake godine ovaj balet se izvodi u Beogradu a eto ima nade da ce sledece godine biti i u Novom Sadu konacno. Krcko je, verujem, nesto najmagicnije sto u muzici i baletu uopste postoji, pored, recimo, Labudovog jezera. U ovo vreme godine stalno slusam tog Krcka a narocito meni omiljenu Sugar Plum Fairy, mada jako volim i sve te pahuljice i cvetice ;)  Pored svega ovoga postoji citava jedna gomila diskova sa, doduse sve istim pesmama, od divnih ljudi poput Bing Krozbija, Elvisa, Sinatre, Dina Martina, Luja Armstronga i, uopste bukvalno svakog poznatijeg pevaca koji vam moze pasti na pamet :) tako da bi trebalo samo napraviti neku svoju listu, naci zeljeno na torentu i napuniti mp3 praznicnom muzikom :) 

Pored neizbeznog White Christmas u izvodjenju Bing Krozbija, ja licno najvise volim jos ovoga divnog gospodina :

7. Filmovi
 

Sada kada imamo toliko kanala sa redovnom i bogatom filmskom ponudom vise niti ima onakvih filmskih maratona, niti oni, i kada ih ima, imaju onaj znacaj koji su tada imali. Sa dva ili tri kanala koji su uopste postojali i ne bas svezim filmovima, ovi dvodnevni ili cak trodnevni filmski maratoni znacili su najednom mnogo filmova a cesto i po nesto svezije, po nekom premijerom cak. S obzirom da tada jos nije bilo ni video kaseta bas mnogo a kamo li DVDa ili DiVXa, kao ni torenta, vec da je sveukupno filmsko uzivanje zavisilo od dva, tri, pa pet kanala, onda postaje jasno sta znaci 48 sati filmova, cak iako su mnogi od njih stari ili se vrte po vise puta u ta dva dana. Uopste - taj osecaj da nema emisija, nikakve politike, niceg svakodnevnog i samim tim dosadnog - ima samo filmova od oko 1 posle ponoci  pa sve do 3. januara ... bila je sastavni i divni deo nekadasnjih pocetaka godine. Pored tih povremenih premijera postoje medju ovima oni filmovi koji su toliko cesto pustani da su za mene postali deo novogodisnje carolije iako sa tom tematikom mozda i nemaju veze. To su filmovi poput Ratova zvezda, Indijane Dzonsa, Isterivaca duhova, Gremlina, Potrage za zelenim dijamantom, Pink Pantera (mada mnogo vise volim Party), Dzemsa Bonda te raznih istorijskih spektakala poput, recimo, Ben Hura ... sto su bas onakvi filmovi razbibrige i opustanja kakve i sada volim da gledam tokom praznika. U novije vreme tu listu dopunjuju Mumija, X men, Van Helsing, Hari Poter, Narnija, Pirati sa Kariba ... i , naravno, Gospodar prstenova. Pored njih tu su jos i stari filmovi poput Pevanja na kisi, Amerikanca u Parizu, Prodavacice ljubicica, Dorucka kod Tifanija, Praznika u Rimu ... koji su takodje bili gotovo redovni u dane praznika.

Naravno, pored svih ovih tu su i takozvani Christmas filmovi kojih ima izuzetno mnogo s obzirom da se namenski snimaju svake godine. Medju njima ima i onih divnih, poput Love Actually ili cak i The Holiday, onih koje mnoge iritiraju kao sto su Home Alone filmovi i onih sasvim prosecnih pa cak i losih Hallmark type filmova. Ja ih ipak gotovo sve volim jer mi doprinose atmosferi praznika, sve iako ih ne gledam pomno i unapred znam sve sta ce biti. Ova poslednja kategorija najcesce je vrlo stereotipna, gotovo koliko i bozicne epizode raznih serija (koje ipak takodje volim:) : glavni lik ili likovi zapadnu u neke grdne nevolje, usamljeni su, nesretni i tuzni, ponekad cak i svorc, no, do kraja filma oni pronadju ponovo a) sebe, b)smisao zivota c) ljubav, d)dom e)srecu f)porodicu, g)dete u sebi a usput jos shvate i to da njihovi problemi nisu najveci na svetu, da ima onih kojima je gore nego njima, da je lepo darivati i davati od sebe ... i sve u svemu pronadju pravi Christmas spirit. To se cesto desi u formi nekakvog bozicnog cuda a nekada shvate i to da Deda Mraz zaista postoji. Pa ipak,volim ih jer ima i mnogo gorih i ruznijih tema od ovih. O pravim i najboljim filmovima za praznike vec je pisala nasa Nevena, a pisace i jos dodatno, nadam se, kao sto je najavila :) Tako da pored njene liste necu jos sastavljati i ja neku, mada moram reci kako je It's A Wonderful Life Frenka Kapre apsolutni all time favorit. George Bailey I'll love you till the day I die.

8. Stampa i kalendari

Mozda sam blesava ali nekako mi se svidja to sto sve staje prvih dana januara, te mi je cak draga ona guzva pred docek kada svi kupuju po barem tri hleba i tri mleka, da ne zafali. Valjda mi se dopada to sto je nesto out of the ordinary jer guzve zaista inace ne volim. Isto vazi i za novine. Kod nas u kuci, kao sto je to verujem u mnogim kucama, pred Novu godinu kupovalo se dosta novina, po istom da ne zafali principu; to su bili trobroji obavezne Politike, te jos jednih ili dvoje cak novina, koje su sve podebele ne samo zato sto su trobroji vec i zbog silnih oglasnih cestitki gradjanima, od reklama ali i od nagomilanih podlistaka, TV programa, Magazina i svastaneceg drugog. Slicno kao sa ona tri hleba i tri mleka i ova trobrojna pojava me baca u uzbudjenje i cini radost, te smo i nas dvoje preuzeli tu tradiciju; inace novine kupujemo samo subotom. No, to jos nikako nije dovoljno; pod obavezno se mora kupiti novogodisnje izdanje Politikinog zabavnika, koji i dalje volim iako ga takodje ne kupujem preko godine, a onda jos i neke od onih Lisa i slicnih casopisa, gde ima raznih recepata i predloga za ukrasavanje. Politikin zabavnik sam cak vukla i u Istanbul te godine; dobro je sto se jos suzdrzavam da ipak ne kupim i Ex Mikijev zabavnik  for old time's sake. Slicno se onda ponavlja i za Bozic. Stampa znacajno doprinosi sveopstom raspolozenju - vec i svojim izgledom a onda i raznim prigodnim clancima. Must have.

Ove novine u vreme praznika cesto imaju i taj obicaj da daruju kalendare; ti kalendari obicno nisu nicemu ali ove godine bas nas je najstarija novina na Balkanu obradovala kalendarom koji mi se zaista svideo : kalendar sa fotografijama starog Beograda iz njihove bogate arhive. Sve te i neke druge fotografije mogu se pri tom i kupiti u njihovoj kartoleriji, te mogu biti i zgodan poklon ako se lepo urame, nekome ko voli stari Beograd. Najcesce se to desavalo tako da je poslednjih dana godine tata dobijao veci broj kalendara; mi smo onda najlepse birali za nas a one ostale smo razdavali. To donosenje kalendara bio je jos jedan zacin kraja jedne i pocetka druge godine. Sada ih, medjutim, kupujemo, jer kakva je to kuca bez kalendara ;) Narocito volim one kakvi su se mogli kupiti u IPS-u kojima se svaki dan menja slika a sa reprodukcijama slika jednog ili vise umetnika. Ne znam zasto mi cepkanje, listanje ili prevrtanje kalendara predstavlja radost kada se, u sustini, plasim prolaska vremena. Ali ipak uzivam u pracenju tog strasnog prolaska. Tako da su ti novi kalendari, koji jos mirisu na stampu, sastavni deo doceka i otpocinjanja nove godine, sve i ako 1. januar ipak ima neceg zastrasujuceg u sebi. Neko vracanje na pocetak, yet again svojstvo.

9. Knjige

checked
 

Posedujem bas ovu knjigu u istom izdanju kao sa slike levo; A Christmas Carol bila bi ultimativna praznicna knjiga, isto kao sto su i brojni filmovi, igrani ili crtani koji postoje njome inspirisani. Ovo izdanje nije tesko pronaci, verujem, u bilo kojoj knjizari u kojoj se prodaju Pingvinove knjige, cini lep praznicni poklon, mada bi jos lepse bilo naci original sa svim ilustracijama meni omiljenog Artura Rakama, cija je ilustracija i ovde na naslovnoj strani :) Praznicno vreme savrseno je za uvaljivanje u fotelju ili kauc; postaviti uz sebe kafu ili toplu cokoladu, neke kolace i zaviti se u cebe; (lepo bi bilo imati i kamin da uz sve jos i on pucketa, no, retko ko to ipak ima u kuci:). Tako da su dani pred praznike savrseni da se obezbedimo knjigama iz biblioteke, knjigama sa brojnih rasprodaja a lepo je i kada koju knjigu dobijemo na poklon. Licno volim da za praznike citam knjige slicne onima kad lezim u krevetu bolesna (o cemu sam vec govorila:), te knjige fantazme, knjige misterija ili istorijsku fikciju. Pa ipak, nista slicno nisam uzela iz biblioteke :) Po svemu sudeci praznike cu docekati citajuci Jergovica, Velikica ili Olafsona.

10. Slastice
  

Vecina nas pretera sa jelom i picem tokom praznika i onda ostatak zime vuce sve te torte i kolace na sebi do proleca :) Ali, kakvo bi to slavlje bilo ako bi se cak i tada na liniju strogo pazilo, jele nekakve salate i tofu ? Ako ne zamirise vanila u kuci tokom praznika nesto ozbiljno svemu fali. I sad, jeste da u danasnje vreme ima svega da se kupi u radnjama pa se i ne mora toliko spremati i mesiti i to je sve super. Ali nekako ipak volim da ponesto i napravim, a i kupovne torte definitivno nikada nisu kao one home made. Spremanje kuce pred novu godinu i zvuk miksera, ruska salata i torte u frizideru ... pa to su neotudjivi delovi praznika. Jeste da pravljenje neceg, za nas neiskusne domacice koje nemaju to sve u prstima kao nase bake, podrazumeva i prskanje na sve strane i zagorevanje i zaboravljanje nekog presudnog sastojka, te nerviranje,pa ipak lepo je i pre svega svecano potruditi se. To nekako dodje kao razlika izmedju sms cestitke i one u sanducetu. Nije isto, ili - kao sto kazu u onoj dosadnoj reklami - nije svejedno. Mi najcesce tako pravimo slane perece (one sa soli gore) koje u stvari i nisu perece jer ih pravimo u oblicima jelki, zvoncica i drugih prigodnih modli; roditelji za Bozic prave baklavu i sakrivaju novcic, te kuvaju vino. Ja cu jos za Novu godinu praviti jastuk tortu sa visnjama i sumskim vocem. Pa sta onda ako cemo biti jos malo deblji ? Cela ce kuca mirisati na dom.

Svim svojim blogokolegama i blogokoleginicama zelim srecnu i uspesnu novu 2011. godinu, kao i lep i srecan Bozic !

Sta sve mozete raditi kad imate temperaturu 37 sa nesto :)

1. Otici u Budimpestu, dakle u jos severnije i hladnije predele, te ubrzati potonje padanje u krevet
not recommended

- S obzirom da je ovaj termin, 5. decembar, bio zaista jedini koji je svima nama odgovarao, odlucila sam da prenebregnem svojih 37 sa nesto i ipak ostvarim taj dugo cekani jednodnevni odlazak u Budimpestu. Razlog za ovaj nas izlet bio je dvojak : pre svega to je izlozba Nuda Veritas - Gustav Klimt and the Origins of the Vienna Secession 1895–1905, a onda i tradicionalni pred-bozicni market na Trgu Vörösmarty. Dan koji smo izabrali bio je nedelja i to ne samo stoga sto neki od nas zapravo i rade, vec i stoga sto je nedeljom parking u Budimpesti besplatan. Ovo je zgodno ne samo sto nam se ne placa jos i taj parking vec i stoga sto onda ni u jednoj parking zoni nema onih ogranicenja od sat ili dva nakon cega se automobil mora pomeriti. Tako smo se mogli parkirati odmah pored Szépművészeti muzeja, dakle Muzeja lepih umetnosti, na Trgu heroja. Sama izlozba otvorena je jos pocetkom septembra sa trajanjem do 9. januara 2011. godine; karta za ovo zadovoljstvo iznosi 2800 HUF, sto je nekih 10e. Pored ove izlozbe trenutno su u muzeju postavljene jos dve : slike Fernanda Botera i fotografije umetnika po imenu Lucien Hervé; ove tri izlozbe zajedno mogu se obici sa kombinovanom kartom od 3600 HUF, sto je veoma dobar deal. Njihova procena je, medjutim, da je za ove tri izlozbe potrebno najmanje oko tri sata. Ako se tome doda i obilazak stalne postavke, koja je kupovinom bilo koje karte za pojedinacne izlozbe besplatna, to bi onda znacilo provesti dan u ovom lepom muzeju. Fotografije mi je zao sto nisam ipak videla, no - posto me Boterovi debeli ljudi mnogo nisu interesovali - vecina nas je otisla samo na izlozbu secesije i onda otrcala jos na sprat do stalne postavke gde se mnogo toga moze videti; iako smo tamo vec bili, radije sam ponovo posetila Rafaela, Tintoreta, Perudjina, impresioniste i Rodena  nego sto sam bila spremna da vreme posvetim Boteru. No, to each his own.

Sto se tice same izlozbe Nuda Veritas - ona je sjajna. Pre no sto smo otisli culi smo mnoge price kako izlozba stvarno i nije nesto posebno i ima samo par Klimtovih slika. Zapravo, ima nekih 6 Klimtovih slika, pedesetak njegovih crteza i nesto grafika; on je najzaustpljeniji umetnik na izlozbi, kako je to i pravo. Ali - to koliko ima tacno Klimtovih dela - uopste nije poenta jer ovo nije izlozba Klimta vec, kako i sam naziv izlozbe kaze - Klimta i becke secesije. Dakle, ova izlozba se bavi ne Klimtom kao pojedincem vec citavim fenomenom becke secesije i svim umetnicima koji su u okviru nje bili bitni. Ne samo to vec su se kuratori izlozbe potrudili da izloze i ona dela ili dela umetnika koja su secesionisti izlagali u svom Paviljonu; tako su tu i pojedina dela Gogena, Tuluza Lotreka, Munka, Fernanda Knopfa, Obrija Birdslija, Edvard Burn Dzonsa i drugih. Naravno, ovo uglavnom nisu neka izrazito vazna i velika njihova dela ali lepo ilustruju sve ono moderno sto su iz sveta donosili Beclijama secesionisti. Ovu njihovu delatnost nikako ne bi trebalo zanemariti : samo na prvoj secesionistickoj izlozbi prikazano je 131 delo strane (moderne) umetnosti. Glavni njihov moto bio je  Dajte nasem vremenu njegovu umetnost i umetnosti njenu slobodu.

Pored Klimtovih slika, koje zaista jesu najupecatljiviji deo izlozbe, narocito bi trebalo obratiti paznje na ilustracije za secesionisticki casopis Ver Sacrum a zatim i na grafike i postere. Od Klimtovih slika, pored tri pejzaza, tu je i poznata Nuda Veritas, iz 1899. godine, po kojoj cela izlozba nosi ime. Klimt je svakako najvazniji likovni umetnik becke secesije, pored tako znacajnih arhitekata kao sto je Jozef Marija Olbrih, koji je i projektovao bajkoliki Paviljon secesije za potrebe izlozbi ove grupe umetnika. Ujedno Klimt je i najpoznatiji od svih; retko ko ce znati za ostale a da se inace ne bavi istorijom umetnosti. Zato predlazem da se  prvo pazljivo iscitaju lepo priredjene biografije ovih ljudi, koje se nalaze odmah desno nakon ulaza, pa da se tek onda krene sa obilaskom same izlozbe koja je poprilicno velika te je zaista i potrebno oko sat i po vremena za pazljivo razgledanje. Kako se ovom prilikom zaista ne bih opseznije bavila samom beckom secesijom htela bih samo jos da napomenem da ovu izlozbu prati i sjajna knjiga izdata ovim povodom i istog naziva. Ona se moze naci na engleskom i staje 3900 HUF, sto i nije tako puno kada se uzme u obzir koliko u muzejskoj radnji kosta sve ostalo; vredi je kupiti vec i stoga sto je u njoj reprodukovano sve ono sto je i izlozeno a sto dolazi veoma zgodno jer se ne moze izbeci izvesna zbrka uma od svega vidjenog, usled cega se mnogo sta i zaboravi. A tu je pri tom i opsezan tekst :)

Nakon sto smo se odmorili popivsi razlicite tople napitke u jednom randomly chosen kaficu, za koji se ispostavilo da je izlepljen fotografijama madjarskih heavy metal bendova istovremeno noseci naziv - Montmartre (!?), prosavsi, zatim, ulicom preko puta keja kako bi videli Budim pod snegom (jer, tamo ga pomalo ima:) stigosmo i na taj Vorosmarti trg, koji se nalazi na samom kraju Vaci ulice. Budimpesta je inace sasvim lepo osvetljena praznicnom svetlecom dekoracijom, mada, a mozda je to i zbog njene velicine, nisam stekla neki narocit utisak. Zapravo, zaista ne mislim da je sve to nesto lepse nego u Beogradu. Sav praznicni duh, medjutim, koncentrisan je na tom Vorosmarti trgu. I verovatno to vazi i za sve Budimpestance (makar one koji nisu bili kod kuce ili u kolima, dakle na setajuce gradjane) jer je taj trg bio prepun ljudi. Naravno, medju njima su se nalazili i stranci/turisti ali se i pored toga pretezno cuo madjarski; Madjari, dakle, vec kupuju poklone. Tako da je za posetu bozicnom marketu zaista potrebno i nesto zivaca, makar za one, kao sto sam ja, koji se svake guzve groze. 

No, atmosfera je zaista lepa - to nije vasar niti pijaca - kao sto je to kod nas; ne prodaju se jeftini kineski ukrasi za jelku vec su to uglavnom tradicionalni madjarski proizvodi kakvi se inace mogu naci, na primer, u Sentandreji. Ne mogu da tvrdim koliko su bas svi ti proizvodi zaista rucno radjeni no oni imaju taj smek : to su razne solje, cajnici, cupovi, zvonca, svece, sapuni, kolaci i ukrasi. Pored svega u vazduhu okolo trga i u okviru istog prozimaju se mirisi madjarskih poslastica koje se prave na licu mesta, zatim ozbiljne hrane - mesnih specijaliteta i onda jos i kuvanog vina. Ovo poslednje sam i isprobala sto bih svakome preporucila : ne samo sto je preko potrebno nekako se ugrejati, ne samo to sto je vino zaista blago i (pre)ukusno vec se dobije i keramicka bozicna solja sa ispisanim najlepsim zeljama a koje je vecina ljudi nosila veselo u rukama. 

Naravno, ta se solja plati ali toliko mi je to bilo simpaticno da mi nije bilo zao 1100 HUF koliko vino i solja kostaju zajedno, sto je negde oko 4e. Na trgu je postavljena i mala bina na kojoj nastupaju neka umetnicka drustva ili sviraju muzicari sto sve jos dodatno stvara lepu atmosferu. Sve u svemu - preporucila bih ovaj market; kazu da je pored onih u Becu i Pragu ovaj i inace jedan od najpopularnijih. 

Na kraju samo jos da napomenem i to da je odlazak i povratak u jednom danu mozda ipak prenaporan; mi smo ustajali pre 6 a vratili se, i pored poprilicno brze voznje, tek oko 2 ujutru. Stoga, ko to moze, mozda je zaista bolje ici preko neke agencije koja vodi na vikend ili tri dana u Budimpestu. To je sada vec sasvim pristupacno a sve bi se dalo polako obilaziti. Samo bi trebalo voditi racuna da ne vredi mnogo (zbog ovih stvari) ici za vikend na koji pada katolicki Bozic jer - nista nece raditi. Od preporuka jos bih pomenula "nasu" piceriju Millennium da Pippo, italijansku piceriju u Andrasi ulici br. 76, gde je zaista  fantasticna pica :)

2. Gledati ne tako dobre i ne tako lose filmove

- Zaista mislim da se u ovim osamucenim stanjima ne bi trebalo posvetiti bas dobrim filmovima. Barem ja tada volim da pogledam ove dve varijante - ne tako dobre i ne tako lose filmove. Od prve kategorije, tokom ove bolesti, gledali smo najnoviji Vudijev film. Vudija zaista jako volim ali bez blizeg ulazenja u detalje mogu reci da je ovo jedan od tih ne tako dobrih filmova, sto znaci, u njegovom slucaju, da nije jedan od njegovih najboljih; pa ipak, to je Vudi. Od druge, ne tako lose kategorije, gledali smo Eat Pray Love sa Dzulijom Roberts. Ovaj film ne moze da bude sasvim los vec i stoga sto je sniman velikim delom u Italiji, a potom u Indiji i na Baliju; pored toga pojavljuju se Dzejms Franko, taj izraziti favorit ;) i Havijer Bardem, koga takodje veoma volim. Medjutim, sto se glavnog lika tice imala sam, mozda i nepravedno, sve vreme i progresivno narastajuci osecaj - da je zena potpuni kreten. Mislim, ja sam skroz za to da se trazi svoj put, da se ucini trud da se shvati ko smo, sta smo i gde bi trebalo da budemo te jos i to sta nam je ciniti, za ozivljavanje ucmalog zivota, razbijanje rutine i nova iskustva; zaista, cak smatram da bi u idealnoj nekoj projekciji svako od nas mogao (cak i morao) da preduzme jedno takvo putovanje, da dopusti sebi jednu takvu godinu, bilo nakon studija bilo negde sredinom zivota kada se najcesce i javljaju te krize identiteta. No, ova zena me je malo nervirala. Mozda zato sto igra Dzulija Roberts koju i inace nesto ne volim bas strasno. 

S druge strane, citala sam kod blogokoleginice  Milje da je knjigu odbacila sa negde istim osecanjem prema doticnoj, iako joj je prethodno bila simpaticna kod Opre. Tako da mozda nije nesretna Dzulija kriva. No, Ok je film, moze se gledati - narocito u ovakvim onemocalim stanjima. Sto se mene tice ceo film se mogao desavati i u Italiji, mada sam u delu na Baliju pozelela bas isti takav jedan prostor za meditaciju :) Ponajbolje sto sam od ovog filma dobila, medjutim, jeste to sto sam preko njegovog saundtreka saznala za postojanje oca i kceri Gilberto, brazilskih bosa nova pevaca i velikih zvezda, cijom muzikom se sada omamljujem pored onih Fervexa i C vitamina. Stavila sam ih vec i na Notes ali posto mi se toliko sve to svidja evo tate ponovo :

Onda bi moglo stajati i ovako :

3. Slusati bosa nova pevace Joao i Bebel Gilberto

4. Citati  fantazam knjige poput, na primer, Putnika i mesecine Antala Serba

- Temperatura i sveopsta sanjiva onemocalost savrseno su stanje za upadanje u ovakve knjige. Vec dugo, jos od proslogodisnjeg oktobarskog sajma knjiga, ja planiram da procitam ovu Serbovu knjigu; tek pre izvesnog vremena nasla sam je u biblioteci i sada je, nekako, dosla na red, a sto se ispostavilo kao savrsen trenutak za nju. Knjigama fantazmima ja obicno nazivan one koje imaju to svojstvo da me potpuno opcine najpre svojom atmosferom a onda i radnjom; kao kakve utvare ove knjige mi ne daju mira i za malo sta sam tokom citanja istih zainteresovana dok njih ne zavrsim. A onda me opsedaju jos neko vreme. Atmosfera ovih knjiga uvek je nekako snolika, nestvarna, pomalo i jeziva; neretko u njima ima nekog mraka, neke tajne, osecanja usuda i/ili tragedije. Sto bi Englezi to rekli - pending doom. Potom, one sve imaju i jedan izrazito romanticni kvalitet koji najmanje potice od nekakve romanse ljubavnog tipa. Stoga, i mnogi oni moji Nemci spadaju u te i takve knjige sa onom specificnom atmosferom romanickih ili gotickih semenista i decaka koji odrastaju u mracnim germanskim gradovima punim misterije i romantike drugarstva, te izvesne tragike mladosti. Vecina ovih knjiga ili se desava u proslosti ili se proslost nekako javlja, kao fantazam, noseci sa sobom bol nostalgije, sto sve dodatno doprinosi toj atmosferi koja tako zaokuplja, najcesce dodatno pojacana nekom neresenom misterijom ili pitanjem.

Kod Antala je to tako da se ta utvarna proslost javlja njegovom glavnom junaku Mihalju tokom svadbenog putovanja u Italiju; to je proslost koja se desava u Budimpesti, njegovom rodnom gradu a koji sam i ja ove godine posetila dva puta, sto me je i dodatno privuklo. Dakle, umesto germanskih gradova decastvo Mihalja desava se u Budimpesti, najvise na Budimu, koji takodje poseduje izvestan zacarani kvalitet. Zapravo, citajuci ovu knjigu najvise sam mislila na Heseovog Demijana; Serbova knjiga gotovo da je, u nekim svojim postavkama, negativ Heseove. Glavni junak Mihalj tako potice, kao i Emil Sinkler, iz jedne ugledne gradjanske porodice; njegov prijatelj Tamas, medjutim, kao i Demijan - ne : zapravo to je jedna potpuno uvrnuta porodica koja, tokom vremena Mihalja i jos neke gotovo u potpunosti usisava u svoj cudnovati vorteks, menjajuci ga iz osnova. Medjutim, nasuprot po svemu superiornom Demijanu, koji Sinkleru postaje spas iz muka, Tamas Mihalja uvodi u jednu zivotnu propast; jeste, spasio je i on njega, na pocetku prijateljstva, od izvesnih Mihaljevih problema; no, to je prijatelstvo u potpunosti onemogucilo Mihalja da dalje vodi onaj normalni zivot iz koga je potekao, a sto ce se pokazati i na tom svadbenom putovanju. Postoji cak i Eva, kao kod Hesea; ona, medjutim, nije majka vec sestra Mihaljevog prijatelja - te tako ne predstavlja, u svojoj sustini, rodjenje i zivot, vec tragediju i smrt. I ovde je njegov drugar sa Evom u skoro incestuoznom odnosu; i ovde se glavni junak u ovu Evu zaljubljuje, na neki cudan nacin, da bi mu potom ona postala zenski ideal. Demijan i Tamas obojica umiru, mada na posve drugaciji nacin; Mihaljevo drustvo od pocetka je obelezeno opsesijom smrti i tragedije, koje jednako uvezbavaju tokom svojih igrokaza u kuci brata i sestre. 

Ovo sve nije narociti spoiler jer Mihalj vrlo brzo u romanu svojoj novoj supruzi prica o svemu tome, posto je sreo jednoga od tog drustva. Ovo kod njega budi citavu provalu nostalgije za tim zivotom i danima mladosti, koje je pokusao da ostavi za sobom vrativsi se, odnosno pokusavsi da se vrati, u normalan zivot. Necu reci sta se potom desava tokom ovog romana - jer ce mozda neko pozeleti i da ga procita, te ne bih da kvarim. No, pored ovog nemackog bildungsroman momenta, trebalo bi reci da je Serb preuzeo i nesto od engleske duhovitosti : ima sjajnih pasaza. Stavise, i pored svog tog mraka i konfuzije, pa cak i nadrealnih desavanja, ovaj roman je u mnogim svojim momentima zaista smesan. Zato se ne moze bas lako oteti mislima da je on u isto vreme i omaz i parodija, ali u najboljem mogucem smislu. Pri tom zaista ima taj haunting momenat; najslicnije ovome osecala sam se kada sam citala Senku vetra, takodje jednu omaz-knjigu, ili recimo Kucu na mesecevom jezeru Franceske Duranti. Tako da je knjiga mene uvukla u vorteks na nacin na koji su brat i sestra uvukli nesretnog Mihalja :) I drugi uticaji su svakako tu - fracuske dekadencije i boemstva - na primer; ovo je jedan zaista evropski roman. Sta je u svemu tome zapravo madjarsko - to vec ne znam jer madjarsku literaturu zaista gotovo da i ne poznajem, sto je cudno s obzirom na to da smo ne tako davno delimicno pripadali istoj drzavi te da smo i sada susedi. No, mislim da to nije slucaj samo samnom : i za ovog Antala Serba retko ko je cuo pre no sto su Stubovi kulture objavili prevod ove knjige. A on se smatra jednim od najvecih i najuticajnijih madjarskih pisaca. U medjuvremenu ista kuca objavila je i njegov prvi roman Pendragon - legenda iz 1934. godine i koji, dakle, ovom romanu o kome sam govorila, prethodi tri godine. Lepo bi bilo kada bi se prevela i njegova Istorija madjarske knjizevnosti, koja bi nam pomogla da se sa istom bolje upoznamo a koja i dalje vazi za najbolju do sada napisanu. Takodje, intrigira me i njegova Vodic kroz Budimpestu za Marsovce dok bih najvise od svega volela da se prevede Treci toranj - knjiga njegovih dnevnickih zabelezaka sa putovanja po Italiji; to bi se jako lepo nadovezalo na Geteovo Putovanje po Italiji koje sam u medjuvremenu zavrsila a cije sam delove postavila ovde. Na zalost ovaj zanimljivi pisac ubijen je, zbog svog jevrejskog porekla, i pored toga sto je njegova porodica presla u hriscanstvo jos mnogo pre, 1945. godine u koncentracionom logoru.

5. Pronaci RTS digital

- Odnedavno se pojavio u osnovnoj ponudi SBB kablovske mrze - RTS digital. Ovaj kanal me je bas jako nervirao svojim postojanjem do sada, posto ga nisam mogla gledati : uvek je delovalo kao da se sve dobro tamo desava. Posto sam svojevremeno bila upravo zavisna od MTV Classics, koji su onda, nicim izazvano, prebacili u pay paket, sve do sada nisam znala sta bih drzala na TVu po ceo dan; jer, meni TV pravi drustvo bas ceo dan iako ga ja uporno ceo taj isti dan gotovo uopste ne gledam. To se da razumeti onda kada se zna da sam najveci deo dana sama kod kuce sa svojim psom :) RTS digital ima sjajne stvari, iako ne uvek; ima dosta klasicne muzike, ponekad prikazu i celu operu a nekada i emisije iz kojih se o toj muzici moze dosta i nauciti. Ovo, naravno, ne prija onima koji klasicnu muziku povezuju sa nekakvim danima zalosti; onima od nas koje, ako na ista, ta muzika podseca na neko slavlje, poput novogodisnjeg, ovo veoma odgovara :) Tako da, ako ste pretplaceni na SBB a jos niste "provalili" potrazite RTS digital :) 

6. Skinuti seriju sa torenta i odgledati za redom celu sezonu (ili dve:)

- Za one kojima se ne gubi po Budimpesti uzivo ili sa Antalom, kojima se ne gledaju ne tako losi niti ne tako dobri filmovi, niti im se slusa klasicna muzika, predlazem da skinu sa torenta neku seriju i vreme svoje bolesti tako lepo i efikasno "utuku". Ja imam dva predloga, jednu epsku fantastiku za koju vecina mozda i zna i jednu British kostimiranu dramu, za koju verujem da malo njih zna. To su Legend of the Seeker i Downton Abbey.

(sledi veoma dugacak deo o seriji koji nije predvidjen za one koje to ne interesuje :)

Serija Legend of the Seeker isla je na SciFi kanalu, gde se, koliko sam videla, sada vec priblizava svom finalu : postoje samo dve sezone nakon cega se odustalo od daljeg snimanja serije po romanima Terija Gudkinda. Ovo nije stoga sto je serija losa - naprotiv - ovo je najbolja (do sada) serija epske fantastike koja uopste postoji, a o cemu govori i organizacija save our Seeker koja se jos uvek trudi da nekako sve to ponovo pokrene. Razlog prekidu lezi u tome sto je bilo nemoguce zaraditi na njoj dovoljno : snimanje je bilo suvise skupo. Medjutim, samim tim sto je u nju mnogo ulozeno, ova serija zaista lepo izgleda, pocevsi od lokacija na Novom Zelandu, preko samih kostima i vizuelnih efekata. Zapravo, i pored toga sto tu i dalje, ponekad, ima Hallmark momenata (koji su teski za definisanje ali koje ce prepoznati svako ko je gledao ijedan Hallmark film, izuzev Merlina, a koji, pri tom, nema veze sa radnjom filmova vec nacinom snimanja) i price koja je slicna vecini onih vezanih za epsku fantastiku, ovaj Seeker je zapravo highly enoyable. Zaista, najbolja ovakva serija koja je do sada snimljena a koja ce se dopasti svima koji vole epsku fantastiku. Na sve to, dodatni kredibilitet daje i Sem Reimi koji je sve ovo rezirao, kao i Stiven Tolkin koji je seriju producirao.

Naravno, i ovde kao sto je to ipak najcesci slucaj sa epskom ili naucnom fantastikom, ima dosta onih opstih mesta : ne moze bas svako da bude Tolkin. Tako, na primer, glavni junak ovog serijala jeste izvesni Ricard Sajfer, koji je taj Seeker; on, medjutim, to s pocetka ne zna vec zivi jednim jednostavnim i skromnim zivotom sa svojom jednostavnom i skromnom porodicom. Njihova kuca nalazi se na nekom selu, u sred nicega sto bi se reklo; oni su svi dobri i plemeniti, onako kako taj skroman nacin zivota i zahteva. Ricard tako najcesce provodi dane tako sto cepa drva ili sedi u prirodi u pratnji svog konja, sa kojim deli jabuke. Ricard je, dakle, dobar sav. Medjutim, kako to vec biva, njegova mirna, srecna i ni po cemu izuzetna egzistencija naglo biva prekinuta : on upoznaje i pomaze Kejlen, na koju nalece u sumi, koja je Conffessor, odnosno, ima magicne moci koji joj omogucavaju da svakoga koga zeli zauvek potcini svojoj volji. Pored toga uvek zna da li neko govori istinu ili ne a odlicno se i tuce. On njoj tako pomaze da se odbrani od vojnika koji je jure kako bi joj oduzeli veoma vaznu knjigu The Book of Counted Shadows; ovu knjigu moze da cita samo true seeker koga ona upravo i trazi. 

Naravno - a sve se ovo desava na pocetku prve epizode - taj Seeker je bas skromni Ricard Sajfer. Ovo mu obznanjuje jedan star covek koga niko u selu nije bas ozbiljno shvatao a koji je, naravno, sve vreme bio tu kako bi stitio Ricarda. Sad je konacno doslo vreme da on postane Seeker. Ricard naravno u to ne veruje i, uopste, ne svidja mu se to. Medjutim, ubrzo shvata da su mu vojnici pobili gotovo celu porodicu pa da se jos i sumnja na njega ! Posto zeli osvetu, on se ipak vraca matorom coveku, za koga se ispostavlja da je wizard, i to prvog reda. Naravno, on moze da cita knjigu i nesamo to vec dobija i narociti mac The Sword of Truth, koji mu daje posebnu snagu i moc. I onda njih troje (basic party) krece u svoje avanture. Najveci zadatak u svemu tome je da se porazi Darken Ral, zli gospodar sve te zemlje, ciji su oni vojnici i bili. Kako to obicno biva, ispostavlja se i to da Ricardova porodica zapravo i nije bas njegova. On je druge krvi :) a sa kim je sve u vezi, to ipak ne bih otkrivala :)

Naravno, ovo je bazicna prica o herojima koja je tale as old as time. Vecina toga sto se desava - da se predvideti. No, to i nije neki veliki problem, s obzirom da se i vecina velikih holivudskim filmova da prilicno lako unapred raskrinkati. Par problema koje ja ovde vidim su sledeci : Prvo, ne dopada mi se to sto se, pored glavne price, prica svake epizode zavrsava u datoj epizodi. Na stranu to sto se cesto da predvideti kako ce se ona zavrsiti (mada su poceci epizoda ponekad zaista iznenadjujuci) - na taj nacin se u potpunosti gubi onaj suspense koji je neophodan da bi se odmah pozelelo da se gleda jos; ovo zapravo funkcionise ponajvise kao sporedne avanture u video igrici. Drugo, likovi koje ovo troje srece, a koji umeju da budu zaista zanimljivi, nikada se ne pridruzuju njihovoj grupi; ovo cini da se u jednom trenutku covek malo zasiti njihovog trojca i odnosa medju njima. Zato se meni licno druga sezona mnogo vise dopada - trojac postaje cetverac, obogacen likom koji je meni bio zanimljiviji i privlacniji no ovo troje; pored toga se bolje koriste i mogucnosti drugih sporednih likova. Trece - i ono jedino sto me zaista nervira - Wizard je uzasno slabo osmisljen, tacnije - njegove magicne sposobnosti. Da, on je najmocniji wizard u tom svetu pa ipak, kad zagusti u borbi, on zna da koristi samo wizard's fire i neku vrstu stita. Ono ostalo sto on pokazuje, defanzivne magije, uglavnom su takve da bi to mogao uciniti i neko ko nije najveci wizard koji postoji...iako, bilo je nekih veoma zgodnih stvari :) 

Cetvrto - volela bih da je ovu seriju snimio HBO, na nacin na koji je snimljen Rome : tu nema Hallmark momenata. Mislim da je najveci problem epske fantastike taj sto izgleda niko sem Pitera Dzeksona nije bas skroz shvatio da ona zaista mora da sadrzi dozu strave i jeze; ne sme liciti na Diznijeve bajke, cak ni u srecnim momentima. Nikakva izmaglica niti zuckasta svetlost ne dolaze u obzir. I, da, ljudi bi se ponekad mogli i isprljati, imati oziljke i krvariti. Ovde, doduse, ima podosta nekakvog nasilja, pa cak i mucenja i ubijanja. No, ipak, to sve ne plasi. I, koliko god mi se dopadao izbor glumca za glavnog zlotvora (igrao posh vilenjaka iz LOTR koji kaze The dwarf breathes so loud we could've shot him in the dark :) a koji odstupa od najglupljeg opsteg mesta - zli su ruzni - i koji jedva da povisi glas tokom citave serije i ne smeje se onako kako se zli obicno smeju, ipak : zli u ovoj seriji nisu dovoljno strasni. Naprotiv, do kraja druge sezone ovaj Darken Ral mi je postao simpatican. No, u drugoj sezoni on i nije glavni zlikovac koga nisu ni pokazali, sto se pokazalo kao srecnije resenje.

Sve ove zamerke su zapravo relativno male. Zaista, tek kada HBO izbaci Pesme leda i vatre, seriju kojoj se unapred radujemo, moci cemo da ocenimo i Seeker-a; jer, za sada on zapravo i nema nikakvu konkurenciju. Ono sto je ponajbolje u ovoj seriji jeste to sto su se zaista potrudili da lepo izgleda sto je zaista presudno za epsku fantastiku. Po receptu Pitera Dzeksona oni su takodje izabrali Novi Zeland koji je zaista kao kakav magical realm. Pored toga kostimi i rekviziti zaista sjajno izgledaju, raznovrsni su i veoma doprinose celokupnom utisku. Najvaznije od svega efekti su na nivou, zapravo - iznad nivoa - ovakvih serija. Zaista se ne moze praviti epska fantastika a da se koriste nekakvi dimici osvetljeni zeleno ili ljubicasto sa bocicama iz kojih se pusi. Na sve ovo moram pomenuti i poprilicno originalnu tvorevinu Teri Gudkinda - izvesne Mord Sit. Mord Sit su zene, ukradene od roditelja kao jos devojcice i onda trenirane da ne osecaju bol, niti neka jaca osecanja sem onog prema svom gospodaru kojeg sluze do fanatizma. Njihov trening sastoji se od mnogih strasnih stvari, izmedju ostalog i mucenja izvesnim adzilom, stapolikim orudjem koje nanosi nezamisliv bol a koje onda one nose kasnije kao svoje oruzije. Finalni ispit najcesce se sprovodi tako sto moraju ubiti nekog svog. Izuzetno su okrutne i, pored svega, istrenirane da odbijaju svaku magiju i usmeravaju je ka njenom tvorcu; cak ni wizard prvog reda ne moze nista protiv njih. One su, tako, strah i trepet ovog sveta i svi ih se plase. Jedna ovakva, medjutim, pomaze Ricardu u jednom trenutku serije a onda postaje i stalni clan ove grupe. Sada ona u Ricardu vidi svog gospodara i vremenom se veoma menja. Ona je ujedno meni i omiljeni lik :)

Trejler : ovde; better yet - preview prve epizode :  ovde.

Sto se druge pomenute serije tice, nemam sta mnogo da kazem jer je jos nisam odgledala :) ali, moja sestra jeste a posto je njena preporuka isto sto i moja - moram je preporuciti. Ona je serijom ostala potpuno odusevljena i kaze da se u ponekim trenucima naglas smejala i tako sama sa sobom :))) To mnogo govori. Naravno, u pitanju je totalna englestina; radnja je smestena u vreme pre I svetskog rata a igraju, izmedju ostalih,uvek divna Megi Smit i Hju Bonevil. Potpuno nova, iz ove godine, serija je dobila odlicne kritike i ocenu 8.7 Ova serija ima pri tom samo 7 epizoda tako da pase taman negde za bolesti gripoznog tipa ;)

7. Igrati igrice

(takodje potpuno nezanimljivo za vecinu mojih stalnih citalaca :)

- Pored serija i filmova najefikasniji (zapravo, mnogo jos efikasniji) nacin da vreme brze i neprimetnije prodje jeste igranje igrica : one su zaista neprevazidjen jedac vremena. Pod uslovom da se zeli da vreme bolesti i temperature sto brze prodje, a ima se bar povrsno poznavanje magicnog sveta igrica, to je zaista pravi nacin. Dve najbolje i najlepse igrice koje sam ja igrala a koje bi se (garantujem) svidele i onima koji inace igrice ne igraju i imaju razradjene predrasude prema njima, jesu Neverwinter Nights (1&2) i Assasin's Creed 2. 

Iako je meni licno NWN 1 mozda drazi, zapravo obe ove igrice su izuzetno lepe. Radjene po pravilima AD&D-a, radi se o epskoj avanturi u kojoj je glavni lik i heroj, naravno, igrac sam. Pri tom se moze birati apsolutno sve - od imena, pola, rase (covek, patuljak, elf ...), klase (wizard, druid, klerik, thief...) do boje i duzine kose, boje ociju i koze, telesne gradje. Taj lik onda usput upoznaje druge likove koji mu mogu biti saputnici a koje on tokom igre moze i da menja. O svojim drugarima ipak bi trebalo i brinuti, kupovati im sve bolju opremu  oruzije i magicne predmete, kako bi sve ovo bilo optimalno. Ako izaberete, na primer, druida - onda dobijate jos i animal companion(a) a postoji i spell za prizivanje jos jedne zivotinje ili (kasnije) elementala. Tako da ume da bude poprilicna guzva :) Avantura je zaista preogromna, dodatno uvecana sa raznim side-quests koji se, medjutim, i ne moraju izvrsavati, mada je to pozeljno. Sve je poprilicno magicno i zapravo najvise lici da ste upali u neku knjigu epske fantastike :) Zato i ne mogu da zamislim da se onima koji ovaj zanr vole ova predivno napravljena igrica ne bi takodje dopala. Pogotovo sto to nije samo nekakva tucnjava sa demonima i zmajevima, vec i stvarno zanimljiva prica sa mnogo dijaloga i skupljanja zanimljivih predmeta :) Medju ovima su i razne knjige sa vise nego simpaticnim pricicama. Najbolje od svega - zaista je nije tesko igrati :) Trailer za ovu igricu (NWN 2) moze se pogledati ovde.

Razlog zasto preporucujem Assasin's Creed 2 a ne 1 jeste u tome - sto prvu uopste nismo ni igrali; pored toga, oni koji to jesu ucinili slazu se u tome da je drugi deo neuporedivo lepse uradjen. Ovu igru je jos lakse igrati : osnovne komande su 4 tastera na tastaturi (gore, dole, levo, desno) koje dopunjuje mis. Postoje, naravno i neke dodatne komande koje se vremenom uce no ni one zapravo uopste nisu teske. Medjutim, bilo bi ih dobro zapisati ih na papir jer se u okviru igrice koriste sopstvene oznake koje se ne mogu bas odmah sve zapamtiti u smisli koju kombinaciju tastera podrazumevaju na tastaturi. No, zaista je lako. Pri tom - nema drugara koje treba leciti i oblaciti te pricati sa njima, nema preteranog racunanja oko oruzija a i odeci se moze, eventualno, samo promeniti boja. Dijaloga ima jako malo te ni to ne zamara, sto ume da bude slucaj sa NWN. Cak se ni uloga ne menja, niti se sta u vezi njega bira. Medjutim, za razliku od NWN, u ovoj igrici se moze trcati, penjati, skakati, plivati, roniti, voziti kola, jahati konja i svasta drugoga sto cini ovu igricu izuzetno zabavnom. No, nije to ono sto je najzabavnije i najlepse u ovoj igrici. Najlepse je to sto se ona desava u renesansnoj Italiji - u Firenci i Veneciji na primer, te da su se oni koji su ovu igricu pravili zaista neverovatno potrudili da ove gradove do detalja rekonstruisu. Zaista izgleda potpuno neverovatno. I tako onda mozete skakutati po ulicama Firence iz vremena Lorenca de Medicija, pri cemu vam je on i najveci saveznik, penjati se po spoljasnosti ili unutrasnjosti najvecih crkava, posmatrati panoramu grada sa kampanila, kupovati slike Boticelija  i druziti se sa Leonradom da Vincijem, ciju letecu masinu takodje mozete malo da provozate :) Da ne bih dalje duzila, evo i trejlera koji bih preporucila cak i onima zaista nezainteresovanim da pogledaju :

+ Igrati se sa svojim psom

- Narocito onda kada je pas star tek godinu i po dana a ima 30tak kilograma :) takodje, narocito sa novom igrackom iz Teska koju je uspela da potpuno unisti skoro onoliko brzo koliko onu lopticu koja je nekada svetlela iz Merkura, a koja sada niti svetli, niti je loptica :) Psi su najdivnija stvorenja na svetu i zaista vec sama njihova blizina leci. Doduse, nije bas preporucljivo juriti se sa njima po stanu onda kada su vam disajni ograni zacepljeni ... svacim, ali malo se vijati sasvim je moguce. I, potom skupljati konce od te raspadnute, nove, igracke, koji su vrlo brzo svuda po stanu :) Na ovoj slici nas nemirni pas je dosta mutan ali tu se u dnu vide ostaci njenog zlocina prema Tesco igracki koju smo joj doneli iz Budimpeste. Ima li sta sladje i lekovitije od toga ? :)