Tolstoj i ja : the ongoing saga

Dakle evo sam zavrsila i Mladost te sada prelazim na Secanja koja me sve vreme najvise i interesuju. Vec na samom pocetku tih svojih prisecanja Tolstoj se vajka i nesrecan je jer smatra da je veliki deo njegovog zivota bio prosto uzasan i strasan pa ima malo muke sa time kako da tu autobiografiju napise :

A kada sam pomislio da napisem celu celcatu istinu, ne skrivajuci nista ruzno iz mog zivota, ja sam se uzasnuo pred onim utiskom koji bi morala proizvesti takva biografija. U to vreme sam se razboleo. I za vreme nehoticnog nerada dok sam bio bolestan, misao moja se celo vreme obracala secanjima, i ta secanja su bila uzasna.

Tako je onda Tolstoju postalo drago sto posle smrti nece vise biti secanja. Sedi on bolestan i pise u svoj dnevnik sve o tome koliko je ta proslost njegova strasna te da je dobro to sto ce se smrcu sve to izbrisati i onda ulazimo u zivot s cistom, belom stranicom, po kojoj se moze ponovo pisati lepo i ruzno. No, dok se sve to ne desi, i smrt i bela stranica, on je odlucio da napise svoju biografiju ne onako kako se inace pise prelazeci cutke preko svih gadosti i prestupa mog zivota jer bi to bila laz, vec on zeli da napise pravu pravcatu istinu. Samo takva biografija, ma kako me bilo stid da je napisem, moze imati pravi i plodotvorni interes za citaoca.

Tako onda Tolstoj nama kaze kako se njegov zivot moze podeliti na 4 perioda :

... onaj divni, osobito kada se uporedi sa narednim, nevini radosni, poetski period detinjstva do cetrnaeste godine; zatim drugi - uzasnih dvadeset godina, ili period grube raspustenosti, sluzenja castoljublju, sujeti i, pre svega, pohoti; zatim treci, osamnaestogodisnji period od zenidbe do mog duhovnog rodjenja, koji bi se sa svetskog gledista mogao nazvati moralnim, t.j. za tih osamnaest godina ja sam ziveo pravilnim, cestitim porodicnim zivotom, nisam se predavao nikakvim porocima koje osudjuje javno misljenje, ali su se svi interesi tog perioda ogranicavali na egoisticne brige o porodici, o uvecanju imanja, o knjizevnom uspehu i zadovoljstvima svake vrste.

I najposle cetvrti, dvadesetogodisnji period, u kome sad zivim i u kome se nadam da umrem, i sa cijeg gledista ja vidim ceo znacaj proslog zivota i koji ne bih zeleo ni u cemu promeniti, izuzev one rdjave navike koje sam prisvojio u prosloj periodi.

I onda jos dodaje kako smatra da ce jedna takva autobiografija biti korisnija ljudima nego sve ono umetnciko brbljanje kojim sam ispunio dvanest svezaka mojih dela i kojima ljudi naseg vremena pripisuju nezasluzenu vaznost. Tako pocinje nas Tolstoj koji, iako je eto vec dvadeset godina "probudjen" duhovno i dalje sav u problemu oko svoje vise nego uzasavajuce proslosti pa se kaje i ne samo to vec, cini mi se, i malko kaznjava samoga sebe pisuci tu istoriju o sebi. Sada ce svi ti koji ga obozavaju moci da vide kakav je on strasan podlac jednom bio i kakva gnusna dela pocinio. No, Tolstoj ce se zrtvovati ovim otkricima kako bi na kraju pokazao, narocito mladima, kako se ne isplati biti zlocest. No, mene bas jako privlaci bas taj deo njegovog zivota, kao verovatno i vecinu citalaca, te gotovo izgaram od zelje da sto pre citam o toj njegovoj gruboj raspustenosti :)) Zamisljam sve sebi sta je to tako strasno on mogao pociniti da se i kao starac toliko u sebi grize. I nekako mislim da je on sebi umislio prevelike grehe te da bi mu se Dostojevski, recimo, bas gromko smejao :) S druge strane ne mogu a da ne primetim kako nas pokajnik sebi izgleda zamislja jos jednu stvar a to da - pise zitije. Verovatno se u poslednjoj svojoj zivotnoj fazi mnogo nacitao zitija svetaca pa sada tome (ne)svesno ne moze odoleti : njegova podela zivotnoga veka izuzetno mnogo podseca na onaj tip zitija ili zivota svetaca kakav je recimo bio na zapadu sv. Franja Asiski i njemu slicni rodjeni u bogatstvu a koji su potom doziveli prosvetljenje te odbacili vecim delom svoj imetak i otisli da zive povuceno u kakvoj sumi ili slicno. Oba ova njegova poriva jako su mi simpaticna, da me se ne shvati pogresno, ali pomalo i smesno - zabavna. Jer - ziveci u svetu u kome danas zivimo nekako sumnjam da njegove teske grehove mozemo shvatiti bas odvec ozbiljno.

Govorila sam vec kako me je Konrad inspirisao da uopste preduzmem sada citanje ovih Tolstojevih prvih dela, koje su potom uparena sa tim, mnogo kasnijim, Secanjima i to sasvim sa razlogom : Detinjstvo, Decastvo, Mladost jesu donekle autobiografske knjige. Medjutim, evo na pocetku Secanja i sta stariji Tolstoj misli o ovim knjigama koje sam upravo zavrsila :

Da se ne bih ponavljao u opisivanju detinjstva, ja sam procitao moj napis pod tim naslovom i zazalio sam sto sam ga napisao : tako je rdjavo, literarno, neiskreno napisan. Drukcije i nije moglo biti, prvo zato sto mi je bila zamisao da opisem istoriju detinjstva ne svoga, nego mojih prijatelja a iz toga je izaslo neskladno mesanje dogadjaja iz njihovog i moga detinjstva, a drugo stoga sto ja ni izbliza nisam bio samostalan u izrazavanju kada sam to pisao, nego sam se nalazio pod uticajem dvojice pisaca koji su tada snazno na mene uticali, Sterna (njegov Sentimental Journey) i Tepfera (Bibliotheque de mon oncle).

Narocito mi se pak ne svidjaju sada poslednja dva dela : decastvo i mladost, u kojima, uz neskladno mesanje istine sa izmisljotinom, ima i neiskrenosti, zelje da se pokaze dobro i vazno ono sto ja tad nisam smatrao dobrim i vaznim : moj demokratski pravac.

No ne bih medjutim rekla da su ove knjige skroz rdjave i da ih treba zauvek prekriziti sa liste za citanje samo zato sto je starac Tolstoj bio tako nezadovoljan njima. Jeste, to su toliko rana dela da se tu mogu naci raznovrsni uticaji i - na kraju - mnogo vise njih nego Tolstoja samog. No, ja sam se bas zabavljala. Doduse, taj njegov izmisljeni lik Nikoljenka (kako se u stvari zvao njegov stariji brat) jeste jedan neopevani mali klipan. On je zapravo simpatican jos samo kao dete da bi s vremenom postajao sve vise nepodnosljiv. S jedne strane on je preosetljiv i nesiguran, sa druge neverovatno umisljen. Crveni silno kada se nadje u drustvu, nesposoban da uspostavi odnose sa drugima, zbog toga ispada smesan, laze nesnosno pa tera i one blagonaklone od sebe a onda se u samoci svoje sobe pred sobom uzdize i odluci da ih sve do jednoga prezre. Pri tom je, sto bismo mi danas rekli - ekstremno istripovan. Medjutim, bas iz svih ovih razloga jedne opste nesnadjenosti on je zapravo uzasno smesan. Ne secam se kada sam se poslednji put toliko u sebi smejala kao ovome smesnom coveku, te ne mogu da odolim porivu da dam primere te, meni, smehotresne olimpijade, dakako one krajnje simpaticne  :

Setio sam se da je Volodja, kad je stupao na univerzitet, kupio litografije konja Viktora Adama, duvana i lula, i cinilo mi se vrlo potrebno da i ja tako uradim ... Nisam hteo da kupim konje V. Adama, da mi niko ne bi mogao prebaciti da majmunski podrazavam Volodji, vec sam zureci se - od stida sto uznemiravam usluznog trgovca - da sto pre izaberem kakvu stvar, uzeo jednu zensku glavu naslikanu gvasem koja je bila u izlogu i platio za nju dvadeset rubalja. Medjutim, posto sam platio u trgovini dvadeset rubalja, meni se ipak ucinilo nezgodno sto sam za takvu sitnicu uznemirio dva lepo obucena pomocnika, i uz to mi se cinilo da me oni suvise nemarno gledaju. Zeleci im pokazati ko sam ja, obratih paznju na srebrnu stvarcicu koja je stajala pod staklom i , doznavsi da je to porte - crayon koji staje osamnaest rubalja, zamolih da mi ga zaviju u hartiju i, plativsi i, jos uz to doznavsi da dobrih cibuka i dobrog duvana mogu naci u prodavnici pored njih, uctivo se poklonih obojici trgovaca i izidjoh na ulicu sa slikom ispod pazuha. U susednoj trgovini, na cijoj je firmi bio naslikan Crnac kako pusi cigaru, kupio sam - takodje iz zelje da nikom ne podrazavam - ne Zukovoga, vec sultanskog duvana, stambolsku lusu i dva lipova i ruzina cibuka.  ... poceo sam razmatrati kupljene stvari, od kojih mi se slika vise nimalo nije dopadala, pa ne samo sto je nisam metnuo u ram i obesio na zid u svojoj sobi, kao Volodja, nego sam je cak brizljivo sakrio iza ormana da je niko ne vidi. Porte crayon mi se kod kuce takodje nije dopao; njega sam metnuo u sto, teseci se medjutim mislju da je stvar srebrna, kapitalna i studentu vrlo korisna. A sprave za pusenje odlucio sam da odmah pustim u posao i ocenim im vrednost. ... Miris duvana  je bio vrlo prijatan, ali mi je u ustima bilo gorko i pomalo me je gusilo. Ipak, stegnuvsi srce, dosta dugo sam uvlacio dim, probao da pravim kolutove i da pustam dim kroz nos. Ubrzo se sva soba napunila plavicastih oblaka od dima, lula pocela da dakce, raspaljeni duvan da poskakuje, i ja sam osetio u ustima gorcinu, a u glavi malu nesvesticu. Mislio sam vec da prestanem, samo sam hteo da se prvo pogledam u ogledalo da vidim kako izgledam sa lulom, ali se vrlo zacudih kada opazih da se ljuljam na nogama : soba se okretala oko mene i, kad sam se pogledao u ogledalo, kome sam jedva prisao, video sam da mi je lice belo kao platno. Tek sto sam dospeo do divana i srusio se na njega, osetih takvu muku i takvu slabost da sam, pomislivsi da je lula za mene smrtno opasna, poverovao da umirem.

                                                                           *

Drugog dana smo Volodja i ja na postanskim kolima otisli u selo. Usput, preturajuci po raznim moskovskim uspomenama, setih se Sonjecke Valahine, i to tek uvece, kad smo vec bili presli pet stanica. "Zaista, cudno, - pomislih, - da sam ja zaljubljen, a da sam na to sasvim zaboravio; treba da mislim o njoj." I poceo sam da mislim o njoj onako kako se misli usput : bez veze ali zivo, - i toliko sam se namislio da sam, kad sam stigao u selo, smatrao za duznost da dva dana izgledam tuzan i zamisljen pred svima, a narocito pred Kacenjkom, koju sam smatrao za velikoga znalca kad se ticalo tih stvari, i kojoj sam nesto nagovestio o polozaju u kome se nalazilo moje srce. Ali, pored sveg staranja da se pred drugima i pred samim sobom pretvaram, pored namerno podrazavanih svih znakova koje sam opazao kod drugih zaljubljenih, ja sam se samo dva dana i to ne neprestano, vec obicno samo uvece, secao da sam zaljubljen i, naposletku, cim sam usao u novi kolosek seoskoga zivota i zanimanja, sasvim sam zaboravio svoju ljubav prema Sonjecki.

                                                                         *

Secam se da sam u jednom od stotine romana koje sam toga leta procitao nasao jednog vanredno strasnog junaka sa gustim obrvama i da sam tako zazeleo da licim na njega po spoljasnosti (moralno sam se osecao sasvim isti kao on) da sam, posmatrajuci svoje obrve nad ogledalom, dosao na misao da ih potsisam malo, da bi mi porasle gusce, ali kad sam vec poceo da secem, desilo se da sam na jednome mestu otsekao vise - trebalo je izravnjivati, i zavrsilo se time da sam na svoj uzas video sebe u ogledalu bez obrva, sto ce reci vrlo ruznoga. Ipak sam se utesio nadom da ce mi ubrzo izrasti guste obrve kao u strasnoga coveka i samo sam se brinuo sta cu kazati svima nasima kad me vide bez obrva. Uzeo sam od Volodje baruta, natrljao njime obrve i zapalio. I ako barut nije planuo, ja sam bio sasvim dosta nalik na opaljenoga, niko nije doznao za moje lukavstvo i, zaista, kad sam vec bio zaboravio strasnoga coveka, izrasle su mi mnogo gusce obrve.

Tako sam se ja sa njim ludo zabavljala i sve u sebi smeskala na njegove gluposti, od kojih su neke divne i mladalacke te se vecina nas ipak moze u njima pronaci a druge su te nepodnosljive prirode gde mi je vise puta doslo da krocim u knjigu i lupim mu jedan vaspitno-otreznjujuci samar. No, u oba slucaja sam se mnogo smejala, narocito zato sto je sve to napisano u jednom samo-ironicnom tonu. Zato i preporucujem da se ipak procita, ko jos to nije.

Sto se tice te velike zamerke koju Tolstoj sebi cini - da je hteo da pokaze demokratski svoj pravac koji mu tada nije bio drag i vazan : ja to odista ne vidim. Sve sto ovaj mali pokazuje jeste odusevljenje konceptom comme il faut te na taj nacin odredjuje koga treba prezirati a koga ne. Doduse pisac kaze da je taj pojam jedan od najopasnijih, najlaznijih pojmova koje mi je nakalemilo vaspitanje i drustvo, no se tokom celoga romana ne vidi ikakav pomak ka boljem, da ne kazem - demokratskijem - stanovistu, sem na apsolutno samome kraju. Sve druge epizode koje bi se mogle posmatrati u tom kljucu zapravo su samo bile epizode samoljublja kada je nas lik zeleo da deluje plemenit. Verovatno se ta zamerka odnosi upravo na tu nit samo-ironije koja ponekad ide dotle da nam otkriva da se, naposletku, autor promenio, te da vise nije onako kako on to ovde pripoveda : reformisan je, dok Tolstoj u to doba (poslednji deo je napisan 1857. godine - dakle kada jos nije napunio 30. godina) - to jos nije zapravo bio.

No, sta je, bogamu, taj njegov comme il faut ? Valjda shvatajuci da ce se ovaj pojam ubrzo izmestiti iz stvarnosti Tolstoj posvecuje jedno celo,mada kratko, poglavlje ovoj temi. On kaze :

Covecji rod moze se podeliti na mnogo vrsta - na bogate i sirote, na dobre i zle, na vojnike i gradjane, na pametne i glupe, i.t.d., i.t.d. ; ali svaki covek ima svoju omiljenu glavnu podelu, u koju nesvesno zavodi svako novo lice. Moja glavna i omiljena podela u to vreme o kome govorim bila je podela na comme il faut i na ljude comme il ne faut pas. Ova druga vrsta delila se jos na ljude narocito ne comme il faut i na prost narod. Ljude comme il faut sam postovao i smatrao da su dostojni da se sa mnom ophode kao sa sebi ravnim; druge sam se pretvarao da prezirem, a u stvari sam ih mrzeo, jer sam osecao tako kao da oni vredjaju mene licno; treci nisu ni postojali za mene - njih sam sasvim prezirao. Moje comme il faut sastojalo se - prvo i glavno - u odlicnom francuskom jeziku, osobito u izgovoru. Covek koji je rdjavo izgovarao francuski odmah je u meni izazivao  osecanje mrznje. "Zasto hoces da govoris kao mi kad ne umes ?" - sa pakosnim osemehomsam ga u mislima pitao. Drugi uslov za comme il fault bili su nokti, dugi, negovani i cisti; treci - umeti se klanjati, igrati i razgovarati; cetvrti - i to vrlo vazan - bila je ravnodusnost prema svemu i stalno izrazavanje neke otmene, prezrive dosade.

Pri tom je jedan od glavnih uslova comme il faut bilo sakrivanje tih napora kojima se postizava comme il faut. Dakle, to je bila citava zbirka nekakvih drustvenih pravila (Englezi ovaj izraz prevode sa how things are done) koja se tesko mogu bas sasvim nauciti na svoju ruku, bez da se ne ispadne smesan. Cak i ovaj moj klipan koji je odrastao medju sve samim finim svetom i dobio obrazovanje - kucno, pre svega - koje pruza sve predispozicije za potpuno, gotovo nagonsko, shvatanje cinilaca potrebnih da bi neko bio comme il faut - zapravo to nije bio te cak kaze da je za to bio potpuno nesposoban i da je na te pokusaje potrosio silne sate mladosti, dok je njegov brat, cinilo se, to postizao bez ikakvih poteskoca. Iz ovoga izlazi da nije dovoljno samo biti savrsen u onome sto je on pobrojao niti biti plemenitog porekla niti pak fino obrazovan : trebalo je i nekog prirodnog talenta. Danas, kada se pogleda cega sve ima pod ovim pojmom nalazimo da se tako zovu neke zenske cipele, te argentinske cigare i onda jos jedna role-playing igra.  To je deo igre koja se zove Castle Falkenstein za koju kazu : 

Falkenstein is set in a magical alternate-19th-century Earth called "New Europa," where historical fact (our history, that is) is mixed whimsically with steampunk gadgetry and all sorts of magic and secret societies of human sorcerers, faeries both good and evil, dragons, and all sorts of other neat stuff. But unless you grew up on Jules Verne or Arthur Conan Doyle, the world of Castle Falkenstein could be a little difficult to understand and roleplay in. There's plenty of room for action, swashbuckling and derring-do, but Falkenstein is also a game of manners...

Zvuci zanimljivo za sve nas koji jesmo odrasli na Zil Vernu i A.K.Dojlu :) Mozda bi uz nju i uspeli da postanemo - comme il faut :)

Sada citam to drugo Tolstojevo detinjstvo, ono pravo i istinito i koje on, kao i vecina ljudi, mnogo voli i seca ga se rado. Upravo su ga premistili iz detinje sobe gde je obitavao sa sestrom od kada se rodio, i sa dadiljom i tetkom, dakle - medju zenskinjama - u decacku sobu s bracom i njemu je zbog toga tesko u dusi. Majke se on ni ne seca jer je umrla kada je on jos tako reci bio beba. Nema cak ni njene slike, pa je sebi on ne moze ni predstaviti kao fizicko bice; medjutim on je trazi u razgovorima sa onima koji su je znali i u njenim pismima. Takodje je nalazi i u tom svom bratu, Nikoljenki, za koga smatra da je ista ona : oboje su imali tu osobinu da nikada nikome ne sude,sto on smatra jednom od najlepsih osobina.

Zurim sada da iz tog detinjstva predjem u onaj strasni period, koji obecava dosta zabave i uzbudjenja :)


* svi citati poticu iz knjige u izdanju Narodne prosvete 1933. te shodno tome ima nekih gramaticko-pravopisnih "gresaka" po sadasnjem standardu koje nisam menjala. 

Ruzicasti svet chick lit -a

Na jednom od blogova koje redovno pratim danas se pojavio komentar na pisanje izvesne Linde Holms koja je izgleda veoma ljutita i odbacuje termin chick lit. Ona kaze, izmedju ostalog :

The term "chick lit," as I mentioned today on Twitter  as I was composing this entry, increasingly makes me feel like I'm being compared to a marshmallow peep just for reading books by and about women. I know what romance novels are — I read some of them, I dislike many of them. I know what shoe fiction is, in my own experience — it's fine, but it's not very nourishing. There are subgenres within commercial women's fiction that are real and identifiable.

But I don't know what "chick lit" is anymore, except books that are understood to be aimed at women, written by women, and not important. And I can't get behind that.

Termin chick lit, kao i korespondirajuci chick flick za filmove, egzistira vec toliko dugo da jedini razlog koji vidim za ovaj iznenadni ispad jeste cinjenica da su neke knjige koje su se Lindi dopale svrstali u ovaj pod-zanr. No, onda, umesto da osporava postojanje tako necega kao sto je taj chick lit, trebalo bi objasniti (ili ne i ne baviti se time) zasto knjige koja ona toliko ceni ne spadaju u taj prokazani zanr. Jer, on postoji i bilo bi sasvim smesno to opovrgavati.  Znamo vec svi koje su to knjige jer su cak i vizuelno toliko prepoznatljive da nema nikakve sumnje o njihovom sadrzaju : to su upravo one knjige za koje sam pre izvesnog vremena procitala u jednom clanku u novinama da se najbolje prodaju - one roza, zute i ponekad cak sjajuce korice sa nacrtanim cipelama, sesirima i slicno, koje izgledaju upravo kao da su ekstenzija nekakvog Barbi sveta. Mogle bi dolaziti sa upakovanom plasticnom tijarom i kesom cokoladnih bonbona, kako bi efekat bio potpun : te knjige, iako u retkim slucajevima umeju da budu zabavne pa cak i dobro napisane - nemaju drugih pretenzija no da pruze taj utesni warm fuzzy feeling koji se na brzi nacin moze sebi priustiti gledanjem nekog slicnog filma, recimo onih sa Ketrin Higl. Uvuci se u topao krevet, lepo pokriti prekrivacem sa cvetnim pattern-om, staviti pored sebe tu kesicu cokolada i na glavu tu tijaricu koja se sjaji i uzeti knjigu u ruke. Satisfaction guaranteed. No Linda zaboravlja da nisu sve knjige napisane od strane zena chick lit ... no medjutim ako im je ciljna grupa iskljucivo zenska populacija - onda verovatno to i jesu.

Iako postoje mnogi pod-zanrovi ovog pod-zanra - kao sto je glam chick lit, koja se uglavnom bavi - kako i sam naziv kaze - glamuroznim, uglavnom Holivudskim, zivotom a koji je single-handedly ustanovila Dzeki Kolins, shoe chick lit, za one sto vole da sopinguju i u tome nalaze svoju srecu, ili mommy chick lit koje opisuju sve teskoce sa kojima se susrece mlada majka, pa onda  i Christian chick lit - ipak su predominantne teme ove literature ljubavni odnosi,odnosno trazenje i potom pronalazenje takozvanog gospodina Pravog. Iako se neki ne slazu sasvim sa time te smatraju da je svet chick lit-a daleko raznovrsniji, ipak moram da primetim da to uglavnom nije tako i da uvek postoji nekakav love interest ka cijem ispunjenju vode svi ostali tokovi naracije. Ono sto ove knjige cini utesnim jeste premisa koju manje-vise sve te knjige pruzaju da ce i obicna girl next door, koja je pri tom mozda malo bleskasta i luckasta, uprkos svemu, pronaci svoga dragana koji joj je, in fact, sudjen, samo sto ona to naravno kroz veliki deo knjige ne zna pa se sa njim svadja i mrzi ga. No, on je u stvari preruseni Mr. Darsi, savrseni covek koga ona samo potpuno pogresno shvata, jer je, jel da, malo bleskasta ali krajnje simpaticna i on joj sve to ne samo prasta vec je stoga bas u nju i zaljubljen a ne u nekog top modela koji mu se sve vreme nabacuje. Ta premisa koja nikada ne izneverava je upravo ono sto pruza to blago narkoticno dejstvo.

Licno mislim da je chick lit kakav je danas nastao iz tri najbitnija izvora : klasika poput Dzejn Ostin, ljubavnih vikend romana  i knjiga za samopomoc.

Pomalo deluje ruzno reci da je Dzejn Ostin nekakva chick lit, jer ovaj termin ipak jeste pezorativan i onda pomalo boli da se primenjuje na Dzejn. Medjutim, kada se malo bolje razmotre stvari i njeno sjajno pisanje stavi na casak u stranu dolazimo do toga da su sve njene knjige o zenama i to mnogo njih odjednom, koje su vecinom u nekom vremenu pred udaju ali avaj,avaj nesto ih je zadesilo pa su siromasne ili ih jednostavno ima previse ili sta god. I uvek se sve to zavrsi tako sto je vecina onih koje su u godinama za udaju -  srecno udata na kraju knjige. Narocito je koren onoga sto zovemo chick lit u dva romana - Sense and Sensibility  - gde imamo taj motiv Vilobija koji je u stvari zao (pogresan izbor, spocetka) i, naravno, the I-ching sveukupne zenske literature Pride and Prejudice sa odnosom Elizabet Benet - Darsi koji ce se transponovati ne samo u mnoge knjige vec i vecinu chick - flick  filmova koji postoje, kako one dobre tako i one lose : to je taj love - hate relationship izmedju ponekad izvrsne, neobicne i samostalne dame poput Elizabet (ili ne i ona je, kao sto rekoh - bleskasta) i nekako mracnog i ukocenog (Englezi imaju neprevodiv naziv za to - a brooding gentleman) Darsija koji u pocetku uopste nije dopadljiv, ironican je i sarkastican, dosta razocaran u zivot i samim tim ne bas najprijatniji covek na svetu. Ali, u stvari, on je dusa od coveka. Najpotpuniji omaz svemu ovome jeste, naravno, Bridzit Dzons knjige i filmovi, gde je ona - ona bleskasta vrsta a Mark Darsi zaista preslikani lik iz Gordosti i predrasude. 

Pored likova iz ovog Mothership- a  zenske literature postoje i varijacije, cesce u filmovima nego u knjigama (gde se najcesce zadrzava ipak darsijevski tip, iako je ponekad on vise zabavan  jos-nisi-svesna-da-si-luda-zamnom tip nego dark & brooding  ali ga ona ipak poprilicno na pocetku mrzi), te se tako pojavljuju i oni smotano-simpaticni likovi koji su obicno tako neki bibliotekari. Oba tipa cesto prati onaj vilobijevski tip, taj anti-Darsi, koji na kraju uvek izgubi u bici za devojcino srce. Smesno je da je ova poslednja dva - smetenog i vilobijevskog - oba uspesno igrao Hju Grant. Samo nikada nije bio Darsi, to je valjda rezervisano za Kolina Firta koji je vise Darsi od Darsija.

Sto se zenskih sporednih likova tice podela je takodje uvek slicna : a) drugarica ili sestra koja moze biti ili glas razuma (ako je glavna junakinja luckasta) ili je pak ona luckasta (ako je glavna junakinja sva Elizabet); b) zla predatorka - koja je sva glamurozna zato sto je ili nekakva aristokratkinja ili je pak veoma vazna u svetu mode i prirodno vise ide uz Darsija te ga konstantno juri ili - postoji i ta mogucnost - zapravo sa njom vilobijevski lik vara glavnu junakinju, ili oba c) zla zena koja sve vreme zagorcava zivot glavnoj junakinji iz nepoznatih razloga za koju se ponekad vremenom ipak moze saznati da nije toliko zla koliko je razocarana i nesrecna te na kraju nekada postanu i najbolje drugarice d) posrnula zena - koju je na pogresan put odveo neki Vilobi a koju, naravno, potpuno nesebicno spasava Darsi.

Ovo se sve moze naci i u literaturi blizoj nasem vremenu, kod nas recimo u delima Mir-Jam koju jos nazivaju i nasom Dzejn Ostin. Ja, iako nikada nisam citala Mir-Jam, mogu i ovako naslepo da tvrdim da ta kvalifikacija ne moze stajati u smislu knjizevne vrednosti. Ta, odgledala sam i ja par epizoda onoga orla i vec po tome vidim kako stoje stvari :) No, po pitanju sizea i karaktera te nekih zivotnih situacija njenih junakinja - zaista se moze naci zajednicka crta. Koliko sam shvatila Mir-Jam je bila poprilicno popularna pre rata, cak i najpopularnija spisateljica u tadasnjoj Jugoslaviji,a sada je to i ponovo iako ima i onih drugih, koje joj pariraju - na primer Habjanovic - Djurovic. Ipak je svet kupoholicarki ili dama iz Sex and the City -ja (sto bih svrstala svakako u glam chick lit) isuvise dalek nasim zenama pa se mnogo bolje poistovecuju sa lokalnim pricama i prepoznatljivim mestima radnje. Zato im je i Isidora Bjelica poprilicno egzoticna, no se ona prodaje vise zbog toga sto doticna zaista ume da bude skandalozna nego zarad poistovecivanja sa njenim junakinjama. Neki Habjanovic-Djurovic nikako ne smatraju pripadnicom ove grupacije. Ja sam procitala davno Zenski rodoslov, za koji sam mislila da nije, na kraju, toliko los, mada me je nervirala pomama oko te knjige i njene roza korice. Procitala sam jos i Paunovo pero koje je na mene imalo takav efekat da zaista ne nameravam da procitam vise ni jednu gospodjinu knjigu. Jer, sada je to po meni vec kic koji nije cak ni simpatican. Sa druge strane knjige Gordane Kuic ne smatram chick lit-om, barem ne u klasicnom smislu. One postizu, cini mi se, mnogo vise. Nadam se da ce i Ljubisina serija biti ozbiljnija nego ovi orlovi i to.

Treba jos pomenuti i kraljicu ruzicaste literature - Barbaru Kartland - koju takodje nikada nisam imala poriv da citam jer mi je ona sama delovala toliko bizarno da to jednostavno nikada nisam pozelela. Tako da ne mogu govoriti o njenim knjigama, stilu i

knjizevnim dostignucima. Medjutim gledala sam skoro dokumentarnu seriju Men are wonderful koju je BBC 4 snimio o Dame Barbari  iz koga se saznaje ponesto o tome kakva je osoba ona bila. Ispostavlja se da je zena zaista bila fenomenalno inteligentna, da je vodila zanimljiv i pomalo lud zivot ali da je, bizarnost na stranu, bila poprilicno jedinstvena. Proracuni kazu da je prodato oko milijardu njenih knjiga a procitala sam i taj neverovatni podatak da ih je napisala gotovo 700 ! Ona je tvrdila kako knjigu napise za oko nedelju dana ali isto tako je izjavila da su sve njene knjige iste - gotovo sve se desavaju u 19. veku, glavni muski lik je gotovo uvek plemenitog porekla, iskusan man of the world vodi poprilicno uzbudljiv zivot sve dok silom prilika ne mora da ozeni mladu i neiskusnu, nevinu i naivnu devojku u koju se, vremenom, ipak zaljubi, uglavnom nakon sto ju je izbavio od nekog gnusnog zlikovca.  Ova devica zlatnog srca u medjuvremenu je u novom chick lit -u evoluirala pa sada vise nije toliko nevina i naivna, medjutim i dalje cezne da je spasi neki dashing young gentleman, kako nas vec u bajkama uce. Sve smo mi princeze, narocito one od nas koje na prvi pogled deluju najobicnije.

Sve ovo, u uproscenoj formi  i sa malo vise opisa fizicke intimnosti naslo je svoj prostor u takozvanim ljubavnim vikend romanima ili herc romanima - nazvanim tako valjda zato sto su izlazili vikendima i imali ta srca u levom uglu sa natpisom. Ne znam da li ovakvi "romani" jos izlaze, znam da su se ranije kupovali na kioscima i kod preprodavaca starih novina koji su ih rado otkupljivali jer su i stari brojevi uvek nalazili kupca. Mislim da su se ovi romani zvali jos i Novi zivot jer su dugo nasi roditelji za vecinu serija i filmova ljubavne tematike govorili "Ma to je neki Novi zivot". Tokom jednog letnjeg raspusta, koje sam redovno provodila u Beogradu, kod kuce, iz dosade i tinejdzerske zainteresvanosti za all matters of the heart procitala sam citavu hrpu ovih vikend romana koji su se nalazili kod obe bake zabaceni u neke kutije od ko zna kada. Zene su ih donosile jedne drugoj i razmenjivale ih tako da su na slican nacin, mislim, dosle i do njih. Sada se ne secam vise ni jednog pojedinacno, izdvojeno i jasno. Znam da su mi se neki tada svideli vise a neki manje te da sam bukvalno svakog tog muskarca zamisljala kao Kristofera Lamberta koji mi je tada bio jako drag ;) a svega toga se stidim taman koliko cinjenice da sam po dnevnicima  jedno krace vreme lepila slike parova sa zalaskom sunca i slicno : sve je to deo odrastanja. Izgleda su iz ovih nekadasnjih vikend romana i iz onih koji su izlazili u nastavcima sredisnjih delova Bazara ili Ane kod nas i slicnih casopisa u svetu, nastale sada te silne chick lit knjige. Da bi analogija bila jos tacnija treba pomenuti da su ove knjige takodje date cesto u nastavcima, te da ih ponekad ima cak i 5-6 zapakovanih u kutiju vezanu masnom. Takvi se kompleti narocito mnogo reklamiraju oko Dana zaljubljenih, 8. marta ili pred godisnje odmore. 

Nikada se nisam nesto pomno bavila knjigama samopomoci koje su svakako fenomen za sebe. Cini mi se da su se one pojavile nekako u ono vreme kada su istocnjacke religije pocele da se masovnije pojavljuju na zapadu. Naravno, i ranije su postojali razni prirucnici i uputi za zivot ali pojavom ove nove filozofije kao i popularisanjem psihologije koja je putem Frojdovih i Jungovih knjiga a potom i mnogih drugih, zaista postala svima razumljiva i dostupna pocinje da se pojavljuje ta nova vrsta knjiga koje sada zauzimaju i posebne odeljke u bibliotekama i knjizarama. One mogu biti okrenute duhovnom, i tada narocito pozajmljuju i preradjuju istocnjacku ili anticku filozofiju, ili pak mogu biti i prizemnije prirode pa da savetuju ne toliko o samospoznaji,pozitivnm misljenju i sadasnjem trenutku koliko o tome kako preboleti raskid, kakvi su to muskarci i sta oni vole, po cemu se od nas razlikuju, kako steci prijatelje i tako to. Moram primetiti da i ovakve knjige citaju mahom zene, pa cak i junakinje ove chick lit koja zapravo preuzima mnogo toga iz knjiga samopomoci a najvise recept za ugodni osecaj to mogu i ja. Iako sam i ja, narocito u srednjoskolsko doba, procitala nekolike ovakve knjige - na primer Put kojim se redje ide, Budjenje te Celestinsko prorocanstvo, ipak nekako smatram da su te i takve knjige proracunato zaludjivanje vec poprilicno sludjenog dela populacije, onog dela koji mahom veruje i u moc lancanih pisama. Moze se tu ponesto zgodno i pronaci ali se plasim da vecina tih knjiga igra na jeftine trikove. Kao uostalom i chick lit no su njeni efekti ipak blagorodniji (sem onda kada pronadju svoj prirodni nastavak u latinoamerickim serijama )

Nekolika pitanja ipak se pojavljuju kada se razmislja o ovoj temi - na primer tu je vec po Lindinom pisanju prisutno pitanje vredjanja zena u odnosu na sam termin, kod nas nepostojeci, chick lit; potom tu je i pitanje toga zasto onda ne postoji pandan u svetu muskih knjiga (pa neke blogerke pomalo pakosno predlazu prick lit sto se tice mladjih muskarca te dick lit sto se tice starijih); zatim tu je i veoma tesko odgovorljivo pitanje o tome kako razlikujemo i da li razlikujemo ljubavni ili romanticni roman od chick lit - a i u kom su oni medjusobnom odnosu. 

Mene licno sam termin chick lit uopste ne vredja niti sasvim shvatam zasto se neko jedi. Postoje mnogo uvredljiviji nazivi za zene i devojke - nego sto je to chick. Kod nas ovakav termin ne postoji i svi se ovi romani svrstavaju u grupu ljubavnih. Mozda bi se moglo kazati zenska knjizevnost, sto sam vec u tekstu koristila mada mi se to ne dopada jer suvise vuce na odrednicu po rodu. Naime, mene bas jako nervira to sto postoji nagrada zensko pero i u tom smislu shvacena zenska knjizevnost, isto kao i recimo gay knjizevnost ili slicno. Ako je ideja feminizma da budemo izjednacene sa muskima onda se ne treba od njih odvajati i ciniti posebnu grupaciju. Da li postoji musko pero ili muska knjizevnost ? Dakle kada se gleda po rodu ne dopada mi se; ako se tako naziva zanr ili pod zanr - kako ga najcesce nazivaju, ciljna grupa, a po principu zenski casopis u smislu casopis za zene, onda mi je to skroz u redu. I chick flick smatram da je, samim tim, OK. 

Sto se tice muskog pandana, iako nema nekog ustaljenog termina kao sto bi bio dick lit, on ipak postoji ali opstaje gotovo neprimetno jer je u manjini, kao sto su i muski odevni predmeti u radnjama u znacajnoj manjini u odnosu na zenske, pa ipak postoje. Takav je na primer Nik Hornbi koji - izuzevsi High Fidelity - zaista nije postigao mnogo vise nego sto su njegove koleginice. Toni Parsons, Majkl Gejl ... sve je to isto samo napisano sa muskog stanovista. No, ovi su pisci ipak u manjini stoga sto muske u principu malo zanima da citaju o nekakvim vezama i radije bi uzeli naucnu ili epsku fantastiku u ruke, triler ili misteriju, ako ne vec neku drugu prozu. Tako da je poprilicno besmisleno oformiti neki prick ili dick lit kako bi to neki hteli stoga sto decaci uglavnom citaju knjige iz pomenutih zanrova a koje pisu i muskarci i zene. Pored toga i mnoge devojke i zene izuzetno vole i mnogo citaju navedene zanrove tako da se ta kategorija zaista ne bi mogla primeniti. Sa druge strane zaista ne mogu da zamislim muskarca koji ce svojom voljom citati knjigu pod nazivom Sminkerka, na primer. No sada se pojavljuju i parovi koji zajedno pisu chick lit knjige a ponekad cak i solo muskarci koji, eto, imaju sta da kazu zenskoj publici a sve zapravo po principu milking the cow.

Poslednje pitanje je po meni i najteze i nisam sigurna da uopste postoji pravi odgovor na njega sem onoga koji zavisi od licnog ukusa i preferencija. Neki smatraju da je chick lit pod zanr ljubavnog romana, drugi misle da je zanr za sebe. Zaista, ni to ne pomaze jer nisam sigurna da bih znala potpuno siguran odgovor na to sta je ljubavni roman. Trebalo bi da je to pitanje jednostavno i da je stoga ljubavni roman - roman u kome se govori o ljubavi a nazivaju ga jos i romanticnim. No, mnogi romani govore o ljubavi ali bi se tesko mogli svrstati pod ljubavni. Pogledala sam bas kod Lagune na sajtu kako su oni resili ovo pitanje s obzirom da su izdali bas mnogo sarenog chick lit-a ali i drugih, takozvanih ljubavnih romana. Kod njih se sve nalazi pod tom istom odrednicom i Kupoholicarka, Sminkerka i Dnevnik Keri Bredso stoje ravnopravno uz knjige Magi O'Farel, Pitera Kerija ili Rouz Tremejn. No, ako se ide ovim putem dolazi se do toga da je i Verter zapravo ljubavni roman, kao sto bi to onda bila i Ana Karenjina ili, recimo, Muzej nevinosti Orhana Pamuka. Tako da mislim da se moze odbaciti klasifikacija romana kao ljubavnih samo po tome ako se tu radi o ljubavi jer o ljubavi ima reci i u Dnevniku Bridzit Dzons i kod Dzejn Ostin ali i kod Tolstoja. No sta zajednicko mogu imati Opasne veze Sarla Lakloa i Mirandina velika greska ili pak ta sminkerka i Ana Karenjina ? Mislim da zapravo imam mnogo veci problem sa ljubavnim romanom nego sa chick lit-om. 

Reklo bi se da je tu opet pitanje ciljeva i dometa a zatim i samog stila i umeca samog pisca. Klasicna literatura je uvek vise od zanra te se te kategorije ne mogu bas lako primeniti. Smatram da ni jedan klasik nije napisao ljubavni roman koji je samo to ili bilo sta drugo te da je upravo u tome njihova velicina. Ljubavni roman onakav kakav ga ja donekle shvatam deli veoma tanka linija od chick lit -a koja je ponekad dosta zamagljena te zavisi i od licnog ukusa gde cemo neki roman svrstati. Ja recimo nikako ne shvatam romane Rouz Tremejn pa cak ni Trejsi Sevalije za klasican chick lit. One ipak dopiru dalje, kao sto je to slucaj i sa Gordanom Kuic. One, da tako kazem, pruzaju vise no opet ne toliko da bih ih smatrala izuzetnim dostignucima. 

Cini mi se da su stvari ipak pomalo jasnije kada se sve ovo primeni na filmove. Chick flick bi tako bio potpuno analogan svom knjizevnom pandanu : on cilja na zabavu i malo sta drugo. Takav bi recimo bio film The Awful Truth sa Ketrin Higl, predvidiv, kliseiziran i cak veoma malo zabavan, meni barem. Medjutim, postoji i ono nesto izmedju sto i jeste i nije chick flick jer ima duha i neke lepote te su i godinama kasnije rado gledani i pamceni; takvi su na primer oni rani radovi Meg Rajan - pre Rasel Krou i pumpanje usana faze - You've Got Mail, French Kiss ili Sleepless in Seatle ili pak Serendipity sa Dzonom Kjuzakom - takozvane romanticne komedije. Onda su tu i oni koji bi korespondirali tim ljubavnim a koji ipak teze malo visem stupnju umetnickog kao na primer Before Sunrise/Before Sunset ili neki filmski klasici poput Kazablanke. Na kraju tu su i kostimirane drame ili period drama koje su najcesce ekranizacije nekog knjizevnog klasika ili su pak nekakve romansirane biografije pozatih ljudi, kao sto je bilo koja ekranizacija Dzejn Ostin, Tomasa Hardija, ili sestara Bronte. Ove Bronte tek sada pominjem jer mi se mnogo vise nego za Dzejn stvarno ne da da bilo Orkanske visove ili Dzejn Ejr stavljam bilo u kontekst chick lit-a bilo u te ljubavne romane.

Chick lit jeste pojava koja zaista nije zanemarljiva i , cini mi se, sve prisutnija u nasem izdavastvu. Ove knjige ne nude gotovo nista of value sem neke trenutne zabave u trenucima kada covek (u ovom slucaju zena) zeli samo to da se odmori od svakodnevnice. Pre vec dosta godina procitala sam ih nekoliko - recimo tu prvu Mirandu i tu prvu Kupoholicarku ali sam vrlo brzo shvatila da taj sugar pill kod mene zaista ne funkcionise, da mi se inteligencija buni. Evo par opisa takvih knjiga sa Laguninog sajta, kao ilustracija :

Miranda je na sedmom nebu otkad je upoznala Grega. On je neodoljiv, zabavan i pažljiv. Upravo ono što je potrebno svakoj devojci da bi joj unelo malo svetlosti u život. Zaboga, pa on je praktično savršen!

Gregu se Miranda veoma dopada. Mlada je, lepa i nikada ne spominje bebe. Naravno, on joj nije ispričao sve o sebi, jer čak i najdivnije devojke mogu postati ćudljive kada je u pitanju neko ko je upravo ostavio svoju trudnu ženu. Ali nema šanse da ona sazna za to – ili možda ipak ima?

Srećom po Mirandu, muškarci su kao autobusi – čekate ga čitavu večnost, a onda naiđu tri istovremeno. Samo treba da uhvati onog pravog...

Nesta je upoznala savršenog dečka: zgodnog, zabavnog i preslatkog. Ali nije sve idealno – postoje i problemi. Sajmon potiče iz bogate porodice koja pripada visokoj klasi i Nesti je teško da se tome prilagodi. Tu je i Sajmonova drugarica Kresida. Ledena kraljica. Princeza Portobela.

Nesta nije od onih koji se lako predaju, pa odlučuje da mora da zadivi novo društvo. Nažalost, shvata da nije dorasla izazovu. Srećom, Lusi i Izi su tu da joj pomognu da shvati šta je to što joj je zaista važno...

Od nestašnog detinjstva do buntovnog puberteta, Rozi i Aleks su se držali zajedno kroz sito i rešeto. Ali upravo kad počnu da otkrivaju draži tinejdžerskih izlazaka u grad i propalih ljubavnih sastanaka – razdvajaju se. Aleksova porodica seli se iz Dablina u Ameriku i Aleks odlazi s njima. Zauvek.

Rozi je izgubljena bez njega. Ali u noći pred odlazak u Boston da bi se pridružila Aleksu, ona dobija vest koja će joj zauvek promeniti život – i zadržati je kod kuće, u Irskoj.

Njihova čarobna povezanost prati ih kroz uspone i padove u životu, ali ni jedno ni drugo ne zna može li njihovo prijateljstvo preživeti godine i kilometre – ili nove veze. A negde u podsvesti Rozi se pita je li im suđeno da budu i nešto više od dobrih prijatelja. Nesporazumi i okolnosti neprekidno ih razdvajaju, ali kad im se ukaže vrhunska prilika, hoće li staviti sve na kocku zarad prave ljubavi?

„Edgar je izrazito lep. Izrazito visok. Izrazito lepo odeven. Izrazito lepo vaspitan. Izrazito obrazovan. Izrazito seksi. U svakom slučaju, smatram da Edgar ima skoro sve kvalitete koje bi žena mogla da poželi. Ukratko, njega sam odavno čekala, što je dobro, jer je sada moj.“ Tako misli Garans, junakinja ove urnebesne, vesele priče, tipična emancipovana mlada žena u potrazi za muškarcem svog života. Kroz svoje ljubavne muke Garans vas vodi sa mnogo duha, a podršku joj daju četiri verne drugarice i najbolji prijatelj, homoseksualac Artur. Pa ipak – je li Edgar zaista onaj pravi? Da li ljubav podrazumeva žrtve i poneko poniženje? Neumorna Garans upotrebiće bujnu maštu i sve svoje sposobnosti ne bi li zadržala čoveka svog života. A kad pomisli da je „idealnog muškarca“ zauvek izgubila, shvatiće da je tu, sasvim blizu, neko drugi… Pa, nije uvek sve onako kao što na prvi pogled izgleda!

Adam je po mnogo čemu savršen dečko. Nikad ne gleda fudbal. Nikad ne pijanči. Više voli da provede mirno veče kod kuće nego da izađe sa muškim društvom. Postoji samo jedan problem – Adam zapravo ne postoji. Fejt Višart ga je izmislila. U stvari, Fejt skoro sve izmišlja, samo da bi ugodila mami. Pretvara se da je zaposlena u vrhunskoj kompaniji za odnose sa javnošću, a zapravo radi u robnoj kući – kao šminkerka za Kozmetiku Kits. Ali njena mama ne može da dočeka da upozna tajanstvenog Adama, a kad se mlađa sestra Houp iznenada vrati iz Australije sa verenikom, za Fejt ne zvone svadbena zvona. Njoj zvoni zvono za uzbunu. Ima nepuna dva meseca do venčanja da reši pitanje nepostojećeg dečka, a beznadežne situacije iziskuju očajničke mere...

A da idemo u korak sa svetom pokazuje, recimo i ova knjiga :

Bestseler udaje!
Četiri zdrave, prave i za brak raspoložene Srpkinje: Aleksa, Marija, Mina i Izabela; izabrane za citat zadate frivolne teme, u stanju su da prevrnu i nebo i zemlju ne bi li pronašle odgovarajućeg kandidata za happy end.
Za razliku od istorijskih, nemilosrdnih zavodnica, od kojih se očekivalo da obavezno umru same i nesrećne, junakinje Igre zavođenja stručno se usavršavaju na popularnim kursevima, uz holivudske melodrame,  na brbljivim ženskim sesijama i oglednoj nastavi.
Iako digitalne mlade ovog bestselera udaje ne čekaju da ih neko uhvati za kosu i odvuče u pećinu, one ipak nisu cice hook up kulture koje preziru zabavljanje, i frajere uzimaju po striktnom rasporedu časova.
Pred vama je, dakle, sjajan ljubić u kome pravila tržišnog života nisu počela da važe za klasično muvanje.
Uprkos tome što seksanje i kuvanje dolazi tek pošto se za strateški raspoređene devojke sve završi na najbolji mogući način, Uputstvo za upotrebu muškaraca odlično se pakuje. Recimo, uz sirup za kašalj, a još su i naše bake znale da se kašalj, kao ni ljubav ne može sakriti.

Razumem ja donekle vecitu potrebu zena za romansom, pa cak i u ovakvom vidu; ja sam medjutim shvatila da to jednostavno ne mogu i da mi se ne gubi vreme, ma ni dan-dva na ovakve secerleme. No, razumem i to da ima onih kojima je ovakvo sto potrebno s vremena na vreme. Medjutim, ima cini mi se mnogo onih kojima je to jedina literatura a to smatram izrazito tuznim. Da li je zaista bolje citati sta bilo nego nista ? Meni je baka rekla kako u svakoj knjizi, bas svakoj, moze da se nadje neka vrednost, pa bila to makar i samo jedna lepa recenica, jedna zanimljiva misao, neki novi pogled na svet. Mozda je to tako. No, ja cu ipak radije odgledati film, gledam cak i te prave chick flick -ove sa Ketrin Higl ili Dzenifer Aniston, ponekad neki glumac da sarma inace glupavom filmu pa je sasvim podnosljivo izdrzati tih sat i po sa mozgom ostavljenim na strani. No ipak, ako sam u romanticnom raspolozenju, radije cu uzeti neku bolju literaturu koja ce mi pored romanse pruziti i uzivanje u umetnosti reci. But that's just me ;)

Kere i literatura u cik zore :)

Vec drugi dan po redu Zoe me budi u 6:30 ujutru i onda uopste ne odustaje od napora da me skroz razbudi i podigne iz kreveta. Ja jednako vicem "Bezi !", sklanjam joj sape sa kreveta i guram od sebe mokru i hladnu njusku no ona i dalje deluje srecno i posve odusevljeno, mada cesto pomislim - i malo pakosno. Ovi casi za mene su sam cik zore; ja zaista nisam jutarnja osoba vec nocna : ljudi se dele na seve i sove, kazu, a ja nikako nisam nekakva seva koja je jutrom radosna i cvrkutava. Naviknuta na nasega dobrog psa, koji nas pusta da spavamo onoliko koliko to zelimo, od besa i nemoci doslo mi je da Zoci zavrnem usi. Volim ja nju mnogo, ali ne treba zaboraviti da je njeno drugo i opsteprihvaceno ime - Zloje. Doduse, nije ona zla toliko koliko je uzasno tvrdoglava i uglavnom se ne da ustrasiti ... bar ne dok ne ucini tacno ono sto je i naumila. Tako se ona aktivira oko pola 7 i smatra da je to savrseno vreme da se otpocne dan. Inace, i nije neki problem veliki cuvati Zoe; jedino sto je u ovom nasem stanu ona ponekad pomalo neuracunljiva jer na spratu iznad nas zivi njen arhi-neprijatelj - civava Bela. Tako da sem kada izlazimo iz stana u lov na civavu ili kada nas budi jutrom - Zoe je zapravo dobra i mirna. Dopusta cak i to da je Gea besomucno maltretira. No, to je valjda normalno : Gea je njena kcer, doduse vec znacajno veca od mame ali to za hijerarhiju pasa, shvatila sam, nije odlucujuc faktor. Kada Zoci mala dosadi dovoljno je samo da izvede jedan pseci kung-fu pokret i mala je na ledjima, predala se.

No, tako sam ja od rane zore budna i nalazim da sam do 10 sati vec popila kafu i sada pijem drugu, proverila postu, procitala novine - i nase i stranske - i da sada ne znam sta bih dalje. Legla bih ja ponovo sa nadom u nadoknadu izgubljenog sna, ali, ha-ha - znam vec unapred da ce se cim me uhvati san ona civava oglasiti odgore a za njom i Zoe :) Ne vredi, trebalo bi umesto toga ciniti nesto sa danom dok me san toliko ne savlada da me ni civava ni Zoe iz njega ne mogu trgnuti. No, nisam bas normalna u ovo jutarnje vreme ni inace a kamo li nenaspavana, ne mogu jos citati niti sta gledati na TV-u; ni blog, barem neki pametan nemam snage da pisem. No to ipak ne znaci da ne mogu malo komunicirati sa svojom blogosferom. Kao sto je Valentina jednom rekla : blog trpi sve, pa ce istrpeti i moje pse, mene nadrndanu jutrom i nedostatak pametne teme. U stvari, imam temu, onako neobaveznu i inspirisanu blogom Amarilis a dolazi u formi pitanja - sta sada citate ? i jos - citate li samo jednu ili vise knjiga u isto vreme (dakako, ne bas u isto vreme, vec naporedo) ?

Ja sam u komentaru kod Amarilis vec rekla delom sta sam u poslednje vreme citala i sta sada citam. Dakle, nesto cu ponoviti a nesto se i u medjuvremenu zbilo novo.

Pre dve nedelje otisli smo u backo selo Begec na produzeni vikend; tamo neki prijatelji imaju kucu sa lepim dvoristem koju su nam ustupili na ta tri dana kako bismo se odmorili od svakodnevnice. Begec se nalazi na 20tak km od Novog Sada,odmah iza Futoga koji je, iako zvanicno deo opstine novosadske, u stvari jedno ozbiljnije naselje sa oko 20 000 stanovnika, jednom lepom katolickom crkvom, starom pravoslavnom crkvom ciji je ikonostas radio Arsa Teodorovic, gde se, takodje, cuva kolekcija ikona Pavla Simica a koja je i poslednje prebivaliste Smiljke Jovanovic, Zmajeve kcerke. Futog cak ima i dvorac, sto nije ni cudno kada se uzme da je vekovima bio grofovija. Ovaj dvorac, koji je sada poljoprivredna skola, sagradio je grof Andrija Hadik, austrijski feldmarsal, 1777. godine, onaj isti, verujem, cija se konjanicka skulptura nalazi u starom Budimu, preko puta kafica koji po ovom grofu nosi ime. Zanimljivo je za ovaj dvor da su u njemu boravili nesretni nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova zena Sofija Kotek, samo par dana pre atentata u Sarajevu. Naime - ovaj dvorac je pocetkom 19. veka pripadao porodici Kotek, te nije cudno sto se prestolonasledni bracni par zatekao bas u Futogu. Tako je futoski dvorac jedan od najstarijih plemickih rezidencija u Vojvodini a pre no sto je postao skola bio je tokom I svetskog rata i zatvor, u kome je obitavao i feldmarsal August fon Mekenzen, kao i bolnica, 1944. godine, u koju su smestani ranjenici sa sremskog fronta. Pored svega ovoga Futog je sirom nase zemlje poznat i po kiselom a i obicnom kupusu :)

Begec, s druge strane, nema ni dvorac a ni neki narocito poznati kupus; to je pravo malo selo od nesto hiljada stanovnika i, doduse, jednom cesmom za koju predanje kaze da ona koja se sa nje napije vode neizostavno u buducnosti postaje begecka snaja :) Kao i sva vojvodjanska sela - i ovo je lepo, cisto i prepuno cveca, kere laju iza svake kapije, najcesce u paru,cuvajuci kuce i vocnjake. Tisinu mesta paraju, sem kera, jos samo petlovi, za koje sada shvatam da ne kukuricu samo jutrom; sladoledzija jednom dnevno prodje na biciklu, objavljujuci se zvoncetom. Takodje jednom u dan ili dva prodje i lubenicar koji na megafonu uzvikuje ponude lubenica i dinja. Nocu cvrce razni insekti a ponekad jezivo arlaucu macke koje zvuce taman kao da su izmuceni duhovi ili pak demoni. Kuca je velika, narocito stoga sto je veranda zatvorena te je tako dobijen i dodatni prostor. Moglo bi stati bar desetak ako ne i petnaest ljudi. Medjutim, tu smo samo nas dvoje sa Zoe i Geom. Nas mali pas je odusevljen sto sada ima dvoriste puno raznih uzbudljivih biljaka, grancica i insekata. Vredno okopava bastu praveci svuda rupe u zemlji, juri leptire a bogami i slepe miseve, uvece. Zoe je iskusna te je sve to toliko ne uzbudjuje; patrolira ispred kapije, pazi da kakva macka ne zaluta i s vremena na vreme pokaze Gei ko je glavni pas. Mi citamo knjige, seduci pored kruske, pomerajuci se kako se i sunce pomera, da bismo bili u hladu. Vreme na selu izuzetno sporo protice i to mi se vanredno svidja.

Dejan cita Murakamija (Okorela zemlja cuda i Kraj sveta) a ja Svetlanu Velmar Jankovic (Prozrake). On je od onih citaca koji se posvecuju samo jednoj knjizi dok ja "svrljam" i citam uvek vise odjednom, prema raspolozenju. Retko kada me knjiga tako obuzme da mogu da citam samo nju. Prozraci svakako nisu jedna takva knjiga, te ubrzo preturam po biblioteci svojih domacina gde se svasta moze naci. Kradem Sigrid Unset i Bjernsterne Bjernsona. Pored toga, posto sam gradsko dete nenaviklo na selo, sve me uzbudjuje kao i mog psa; slusam petlove, tup-tup krusaka koje padaju i gledam u zeleno. Tako jedva uspevam da dovrsim Svetlaninu knjigu. Zanimljivo mi je, medjutim, da posle Laguma citam sad ove Prozrake koji su autobiografsko delo; mogu se povuci razne paralele i pronaci ono "stvarno" preinaceno u delimicnu fikciju Laguma. Lagum mi se veoma svideo, kao i prethodne njene knjige koje sam procitala, iako shvatam da nisu nikako po svacijem ukusu. Kada se ne uziva u njenim jezickim finesama i majstorstvu, njena proza ume da bude ljudima pomalo dosadna. Ja je medjutim volim i smatram carobnjacicom nase knjizevnosti. Narocito mi prija da citam o tom predratno/ratno/posleratnom vremenu i nestajanju jednog gradjanstva koje nikako, cini mi se, ponovo da se oformi. To je jedan period koji mi deluje skoro nestvarno (sesiri, damske rukavice te modni zurnali) a koji je skoro potpuno nestao, svet mojih baka o kom sam veoma mnogo slusala u detinjstvu. U predgovoru se kaze da je taj gradjanski roman kod nas gotovo nepostojeci, te da cak i kada se o njemu pise govori se sa stanovista neceg izgubljenog,propalog i sada nepostojeceg. Posto nisam neki poznavalac nase knjizevnosti - ja to zaista ne znam, te bih cenila ukoliko bi mi neko preporucio jos neki roman o predratnom Beogradu ili . uopste, ovoj nasoj zemlji.

Da me taj period nekako i sam prati u poslednje vreme pokazuje i knjiga koju trenutno zavrsavam - Pomracenje sunca, na brdu - Derdja Konrada. Ovo je prva knjiga madjarskog pisca koju sam citala, iako znam da pre nje ide Odlazak od kuce i povratak kuci : nije mi se dalo da sada cekam na tu drugu knjigu. Djerdj Konrad je madjarski Jevrejin cija je sira porodica gotovo u potpunosti stradala u logorima drugog svetskog rata. Njegova uza porodica, medjutim, nije - sto je bilo retko u datim okolnostima, te su preziveli i roditelji i deca : njegova sestra i on, Djerdj. Doduse, roditelji mu jesu odvedeni no su pobegli sa jednom grupom Jevreja iz kolone i skrivali se u sumi; na njih su cak naisli Nemci ali su se oni predstavljali kao izbeglice i tako ih nisu dirali sve dok se jedan Nemac nije zaljubio u jednu devojku a ona ga odbila, pa ih je on prijavio. Tada su ih odveli u logor, ali ne logor smrti - gde su zavrsili svi oni iz kolone iz koje su oni pobegli. Nakon rata i ponovnog susreta roditelja i dece - koje su na smenu cuvali razni rodjaci - oni su se skupa vratili u rodno mesto gde je otac ponovo uspostavio svoju gvozdjarsku radnju. Tek sto je zivot poprimio vec poznate obrise - komunisti su im oduzeli sve. Od tada, vec gimnazijalac, Djerdj uglavnom zivi u Budimpesti, prolazeci sve ono sto su tada Madjari prolazili tokom privremenog boravka Rusa u njihovoj zemlji. Rukopisi su mu bili zabranjeni za objavljivanje, oduzimani, stan preturan i ozvucen, telefon prisluskivan, bio je uhodjen i pracen,gledali su mu u stan sa prozora zgrade preko puta ili cak sa krova,praveci se, na primer, da menjaju crepove. No, Djerdj o svemu ovome ne pise na neki narocito samosazaljiv nacin - on konstatuje tu zivotnu stvarnost kakva jeste bila ali jednako napominje da je to bio njegov izbor - mogao je u vise navrata otici iz zemlje ali nije hteo. Bio je njegov izbor da, sve u svemu, tamo ostane. I onda nam daje jednu sliku Budimpeste iz tog vremena koja je daleko od lepog vec je blud i jad (Trazim li odista iskrenost? Ja bih rekao slabost, malaksalost,onaj cas kad se sminka razmaze po borama, kad se ispod kravate raskopca kragna kosulje, kad treba popustiti kais za jednu ili dve rupe), ali i boemstvo i lepota tada sivoga grada, neka cudna nostalgija koju vidim nekako crno-belu. Zapravo jedino kada je Konrad zaista sentimentalan jeste kada govori o Budimpesti, svom gradu, iako nije u njemu i rodjen.

Ujutro sam odlazio iz Valenbergove u Varmedje ulicu ili , cesce, u parlamentarnu biblioteku, ponekad na Margitsiget, ili pak u Budim, u Varkert kiosk, gde su za sto stipaljkama pricvrsceni stolnjaci leprsali na vetru. Od proleca do jeseni sedeo sam u bastama; tada je jos bilo vrtnih gostionica sa crvenim kariranim stolnjacima, tada je jos rucak u basti Feseka , kluba umetnika, sa starijim kolegama piscima bila svojevrsna privilegija i nagrada, odmeravanje svoje pameti s pamecu drugih, uz konstataciju da imamo svoje mesto za stolom. Pozutelo lisce pada na crveni sljunak, izmedju drvenih, sveze farbanih resetkastih pregrada promicu konobari. Medju onima koji sede za stolom ima i onih koji su vec bili u inostranstvu, naravno, u Parizu, pa raspredaju price nama provincijalcima kojima je Pariz bio dalek bar koliko i Mesec, ali kao sto ni na Mesec ne zelimo bas svaki cas da odletimo, nekako smo prezivljavali i bez Pariza. Uvezbavali smo posebnu vrstu umetnosti - bez koga i bez cega sve mozemo sasvim dobro da opstajemo.

Na ulicama  se jos igrao picigen, setali smo udvoje na trotoaru, nije trebalo na svakom koraku obilaziti parkirane automobile, kapije su bile otvorene i bilo je rusevina obraslim mahovinom, zgodnih poprista improvizovanih ljubavnih scena. Devojcice su kredom iscrtavale kvadrate skolice, jos su bila u modi strelicom probodena srca sa inicijalima, urezana u stabla, bilo je i pecina, u jednu od njih se uselio pesnik sa svojom draganom, iz protesta, trazi da mu se dodeli stan jer on, eto, pise pesme.

Latentna elegancija grada prerasla je prepreke. Bili su jos ovde sedokosi majstori u casovnicarskim radionicama iz proslog veka, i bili su tu jos dobro odeveni, stari jevrejski prodavci u nacionalizovanim tekstilnim radnjama, u kfanama u centru grada jos su sluzili predratni konobari, i tu su u barovima upirali poglede u strop i, ponekad, kao nagradu, zaustavljali pogled i na nama, predratni pijanisti i bubnjari. 

Zbog ovog Konradovog stava cini mi se kao da je jad mnogo veci i strasniji bio u Cehoslovackoj, barem po onome sto nalazim kod Kundere, na primer u romanu Sala. No ipak mislim da je to pitanje stava i licnih okolnosti. Derdj je jedan reciti boem, jedan covek koji ne preza od toga da kaze tacno kakav je to on - svidelo se to nekome ili ne. Mozda cak i romantizuje pomalo sebe kao coveka koji je imao brojne afere, cesto vise njih odjednom, koji se potucao po najgrdjim delovima Budimpeste, naslusao najstrasnijih prica, koji nikada nije voleo mnogo da radi vec je uzivao da sedi po kafanama sa drustvom. Zenio se tri puta, dva puta sa zenama znatno mladjim od sebe, otvoreno govoreci da prvim dvema nije bio ni malo veran. No, dosledan sebi, jednako govori i o tome kako zapravo nije bio nikakav heroj te da iako je u jednom casu i imao automat '56. godine - nije ispalio ni jedan metak i radije se drzao biblioteke. Njegova zivotna filozofija,ako takvu ima,mogla bi se pronaci u ovim recima :

Svaki zivot je vise od niceg, svaki zivot je dobar, pa i bol koji neminovno ide s njim,cak i onda kad svakodnevno napredovanje opterecuje,kao da gacam po glibavom dnu neke vodurine. Mnogo toga podnosim, dakle jesam, u odnosu na to da zivim pitanje zasto zivim jeste glupost poput muvljeg izmeta na zrnu grozdja. Kad se osvrnem, vidim samo vrevu slucajnosti, ispostavilo se da su neke od njih sudbonosne. Ali, ne treba smetnuti sa uma ni to da je svaki novi dan novi pocetak. Vece je jos daleko, a dotle cu se ja snaci. 

Bezeci od nadolazece oluje pre dve nedelje smo sa Trga heroja zurili,meni omiljenom, Andrasi ulicom kako bi nasli restoran u koji bi smo se sakrili od kise i ujedno rucali. Na nasu srecu ubrzo smo naisli na neku italijansku piceriju u koju smo uleteli bas pre no sto je pocela kisa. Ispostavilo se da piceriju drzi Italijan cije smo porodicne slike mogli da vidimo okacene po zidovima dok je sa druge strane stajao ogroman kolut parmezana. Svirao je Eros, ili tako sto. Svi posluzitelji pricali su kad god su mogli na italijanskom. To me sve podseti na slicno sklanjanje od kise u Antverpenu gde smo skloniste takodje nasli kod italijana koji su svi pricali u isti glas, mlatili rukama i bili beskrajno simpaticni. U Budimpesti smo, medjutim, jeli najbolju picu do sada; cekam da okusim one u Italiji, kako bih uporedila. No, citajuci Konrada naisla sam i na deo koji se odnosi na zgradu koja se nalazi veoma blizu nase picerije, u Andrasi ulici broj 60. Sada je tu muzej Teror, gde su izlozena svedocanstva o nacistickim i komunistickim zlocinima nad madjarski Jevrejima i Madjarima. Na fasadi te zgrade nalaze se fotografije na porcelanu istovetne onima na nadgrobnim spomenicima. Te slike idu duz citave fasade a lica na njima jesu lica nekih od onih koje su komunisti ubili. Djerdj prica o tome kako se u ovoj zloglasnoj zgradi vrsilo isledjivanje zatvorenika dok je, u podzemnim prostorijama, bio zatvor. Cak je i neki potok bio sproveden, neka voda, koja je isla kroz te celije. Posle te fizicko-psihicke torture, kada torturisani vec pristaje na sve, vodili su ih, obucene u nova odela i kosulje u poslasticarnicu na kolace. U ovim poslednjim trenucima u kojima su se mogli osecati kao ljudska bica, a sve uz valcere, oni su ucili napamet uloge koje te trebalo da odigraju u sudnici, optuzujuci druge ili sebe same. Vremenom je ovo strasno zdanje prosireno i na jos 3 ili 4 zgrade pored. Ne mogu da se setim koliko je brojeva nasa italijanska picerija udaljena od broja 60 ali mozda je i ona jednom pripadala tom uzasu.

Konrad nije uvek zanimljiv i interesantan pa se cak i ponavlja s vremena na vreme. No, iako nije najuzbudljivija knjiga koju sam citala, ima neku svoju draz koja mami da se jednako cita dalje. Pored ostalog uzimam Konradu u zaslugu i sto sada citam malo Tolstoja. Naime, on je dugo radio na prevodu, izboru i objavljivanju Tolstojevih izabranih dela, te je narocito rado citao njegovu Ispovest i onda o tome takodje i pisao a sto je u meni onda probudilo zelju da uzmem u ruke njegova autobiografska dela - Detinjstvo, Decastvo i  Mladost, Secanja, koje su ujedno i prve knjige sabranih dela koje je izdala Narodna prosveta 1933. godine a koje mi posedujemo. I pored jedno 5 polica Rusa - Dostojevskog, Cehova i narecenog Tolstoja ja jos uvek nikako nisam otkrivala neku narocitu ljubav prema njima. Doduse, Tolstoj mi je bio drag dok sam citala Anu Karenjinu i, narocito, Rat i mir, ali dalje se ni njime nisam bas mnogo bavila. Medjutim, Tolstoj se zaista cita brzo i lako, te sam vec zavrsila prvu od dve navedene knjige, onako usput, odmarajuci se od Konrada. On je pre svega tako sarmantan i ljubak a vise puta sam se od srca nasmejala njegovom malom junaku. Cekam sada da vidim kakav je mladic postao :) Koliko znam, Tolstoj kasnije nije bas voleo ove svoje prve knjige, smatravsi ih previse sentimentalnim kao i da su u njima opisana neka osecanja koja on tada nije zaista gajio, te sa su donekle lazne. Pa ipak, ja u njima uzivam i pred sobom vidim sve o cemu govori jasno, iako ne mogu dalje biti u prostoru, vremenu i obicaju od onoga svega sto on opisuje. Evo jednog dela koji je iz mene izmamio cak glasan smeh (bojim se da se Tolstoju ne bih svidela kao idealni citatelj koga je on sebi predvideo i zeleo : mnogo se vise smejem i smeskam no sto saosecam:)

Ali nijedan filozofski pravac nije me odusevio tako kao skepticizam, koji me je u jedno vreme doveo gotovo do ludila. Ja sam uobrazavao da osim mene niko i nista ne postoji na celom svetu, da stvari nisu stvari, nego slike koje se javljaju tek kad ja na njih obratim paznju, i da te slike, cim prestanem misliti o njima, odmah iscezavaju. Jednom recju, ja sam se slozio sa Selingom u ubedjenju da ne postoje stvari, nego moj odnos prema njima. Bilo je trenutaka kad sam pod uticajem te stalne idejedolazio do takvog stepena silazenja s uma, da sam ponekad brzo okretao na suprotnu stranu, nadajuci se da cu odjednom naici na nistavilo (neant) tamo gde nisam bio ja.

I ne planirajuci to izgleda da ipak posvecujem deo svog vremena Tolstoju, kome je ove godine vek od smrti, te se svuda pojavljuju claci, knjige, publikacije i izlozbe u njegovu cast. Snimljen je i film, The Last Station, o njegovim poslednjim godinama, koji planiram uskoro da odgledam. Dobio je prilicno dobre kritike, glumacka postava je inspirativna te ne sumjam da ce mi se dopasti. Za one koji koriste prednosti torenta postoji vec uveliko DVD Rip ovog filma da se skine, tako cu i ja u njemu uzivati, u kucnoj varijanti :) ali ne pre no sto dodjem do i procitam i Secanja. Do tada, medjutim, treba da prodje citava jedna Mladost :)