L’Après-midi d’un faune , deo prvi : Malarme i mitologija

Te nimfe, da ne odu želim.
                         Bijelu
Put im cutim u tim bljescima u
                    velu
             Satkanu oda sna strasna.
                     Zar voljah tek sanje?

Iako je ideju o ovoj poemi nosio u sebi jos od 1865. godine, dakle jos od vremena kada je znacajno bio pod uticajem Bodlera, Malarme je tek 1876. godine zavrsio finalnu verziju Popodneva jednog fauna. Kratak navod sa samog pocetka ovog bloga ujedno je i jedini koji sam pronasla na internetu i predstavlja sam pocetak poeme; posto Malarmea u biblioteci jos nemam, nisam trenutno u stanju da predocim celu poemu koja ukupno broji nesto vise od sto stihova. Medjutim, to mnogo ne zabrinjava stoga sto je svaki prevod Malarmea, posebno ovog nesto poznijeg, a priori jedna sumnjiva stvar : jedino u njegov licni prevod uspela bih u potpunosti da poverujem. Ovo je on i mogao uciniti, da je to zeleo, obzirom da je novac zaradjivao kao profesor engleskog jezika te prevodio sa njega poeziju E.A.Poa. No, verovatno mu tako nesto ipak nije padalo na um. 

Nevolja sa prevodjenjem Malarmea unekoliko prevazilazi uobicajeni problem prevodjenja poezije sa kojim su se redovno susretali cak i tako veliki kao sto su, kod nas, recimo Kis i Crnjanski; ovde je prisutna dodatna muka koja gotovo da u potpunosti porazava prevodioca : nemogucnost prenosenja Malarmeovih namera i teznji. Moze se prevesti znacenjski deo no kod njega je bitniji onaj zvucni. Malarme se malo brinuo o samom znacenju reci a vec mnogo vise dakle o njihovoj zvucnosti. Njegova poezija obiluje viseznacnostima koje su fonetske : predvidjena da se cita naglas njegova poezija po zvucnosti dobija nova znacenja. Pored toga on istrazuje i raspored samih reci, te i onaj prazni prostor na papiru koji se njihovim redjanjem stvara. Zbog svega ovoga smatra se pretecom modernih pravaca poput dade, nadrealizma i cak futurizma, dok upravo ovu njegovu poemu poznavaoci smatraju za veoma znacajnu u okviru francuskog simbolizma; Valeri, jedan od onih cestih gostiju u Malarmeovim salonskim okupljanjima utorkom, smatrao ju je najlepsom u francuskoj knjizevnosti. Prust je, sa druge strane, drzao Malarmea izuzetno darovitim ali se ujedno pitao zasto poludi svaki put kada uzme da pise; ako se pak poduhvatite engleskog prevoda Fauna i nadjete se u zbunu, razumeci vrlo malo od svega, ne bi se trebalo brinuti mnogo : i njegov prijatelj slikar Dega umeo je da uzvikuje Ne razumem ! Ne razumem ! kada je Malarme pokusavao da objasni sta zeli da postigne. Svoje ideje on nije zeleo da poezijom objasni vec da skupom raznorodnih nagovestaja reci i muzikom njihove zvucnosti ilustruje datu ideju.

No, mene ovo trenutno manje zanima te bih se radije obratila temi oko koje Malarme gradi svoje zvucne slike : tu je jedan Faun koji juri nimfe. Kada sam govorila o Oskaru Vajldu dotakla sam se i perioda koji nazivamo fin de siecle , njegove estetike i izvesnih tema koje inspirisu, narocito simboliste, u to vreme. To je doba raznih ambivalentnih figura kako iz biblijske (pseudo)istorije - poput Vajldove Salome- tako i iz klasicnog mita. Ovi likovi dobijaju tada nova znacenja i interpretacije najcesce povezane sa mrakom erosa i, uopste, seksualnosti i smrti. Reklo bi se da je za trenutak zavladala pomama za temama Erosa i Tanatosa, tacnije onoga sto ce nekih dvadeset ili trideset godina kasnije svoj naucni zivot pronaci u delima Sigmunda Frojda i jos vise Junga i, uopste, skole psihoanalize. Dakle, ovde jos ne mozemo govoriti o Egu i Idu, o podsvesnom, nesvesnom, nadsvesnom  kao ni o arhetipskom vec i stoga sto takva terminologija tada nije postojala. O tome mozemo govoriti kada mislimo o delima nadrealista koji i onako mnogo crpe od svojih prethodnika u simbolizmu. No, iako nisu mogli razmisljati kroz pomenutu terminologiju to opet nije znacilo da nisu instiktivno ovakve likove birali upravo zbog njihovog  (psiholoskog, pre svega a onda i simbolicnog) viseznacja. U tom smislu Faun jeste jedna od najzanimljivijih antickih likova koji krajem 19. veka dozivljava pravo vaskrsnuce kako u knjizevnosti tako i u umetnosti.  To sto zbog svega pomenutog ali i zbog sve veceg jaza izmedju modernosti i izvesnog kulta prirode i prirodnosti koji nastupa naspram svekolike industrijalizacije i mehanizacije sveta. Pored ove Malarmeove poeme i njenog znacaja u okviru simbolizma, Faun ce se otelotvoriti u Debisijevoj preludiju nastalom po Malarmeovoj poemi i onda jos u baletu Nizinskog. Debisijevo delo o Faunu smatra se prvim muzickim delom moderne kaogod sto se koreografija Nizinskog smatra prvim stvarnim probojem u modernost u igranoj umetnosti. Sva ova tri dela su nastala, zapravo, nekih pedeset godina pre svog vremena te su izvrsila neopisiv uticaj na vreme koje je potom nastupilo.

Faun je, iako jedan od najstarijih mitoloskih stanovnika Italije, trudom rimske elite u jednom trenutku poistovecen sa grckim bogom Panom dok izvesnih slicnosti ima i sa satirima. Zbog ovog poistovecivanja Faun poprima i one fizicke odlike koje su Grci dodelili Panu : Faun je takodje polu covek (od struka navise) polu koza/jarac; on tako ima kozje noge i kopita, rep, dok na glavi, koja je kod Pana ponesto divljackijeg, vise zivotinjskog izgleda nego sto je kod Fauna, on ima najcesce kozju Panovu bradu, rogove i zasiljene usi. U odnosu na Pana a pogotovo na satire koji su bili poprilicno ruzni, ponekad sa crtama lica nekakvog patuljka, celavi ali bradati (kao recimo ona glava za koju se veruje da predstavlja Sokrata), Faun je cesto umeo da biva lep. Ponekad se on cak predstavlja i kao potpuni covek, senzualan i cesto ispruzen u svoj svojoj nagosti u snu; pogledati takozvanog Fauna Barberini. Isto kao sto boga Pana prate izvesni mali  panovi - panisci, tako i boga Fauna prate fauni; on cak ima i sestru/zenu Faunu koja izgleda kao i on. Oni su kozji ljudi.

Kao i obicno kod starih Grka - Panovo poreklo je zamrseno : u nekim mitovima otac mu je Zevs, u drugima Dionis ili cak Apolon; najcesci i najtrajniji mit o njegovom rodjenju, medjutim, jeste onaj po kome je njegov otac Hermes, glasnik bogova. Ovog svog sina, koji se rodio sve sa rogovima, kozjim nogama pa cak i bradom, Hermes je dobio sa jednom lepom nimfom. Ta nimfa, kada je ugledala ovako neobicnu i bradatu svoju bebu, i pored toga sto je bio sav veseo i mnogo se smejao, poprilicno se zgrozila. Hermes je medjutim bio zadovoljan svojim sinom te ga je odmah odveo na Olimp, gde su mu se svi bogovi veoma obradovali i dali mu ime Pan. Najvece zamesateljstvo se medjutim dogodilo onda kada je u predanju njegova majka nimfa dobila ime Penelopa, te su je poceli mesati sa Odisejevom suprugom. Tada se javlja i jedna od neverovatnijih verzija mita po kome je Odisejeva Penelopa zapravo njemu sve vreme bila neverna, da je, sta vise, spavala sa svim svojim udvaracima i da je iz tih odnosa potekao Pan.

Posto je delom koza logicno je da je Pan bog stada i pastira te pasnjaka; on je takodje i bog planinskih vrhova i uskih, kamenitih staza koje zovemo upravo kozje. On tako uglavnom jurca po planinskim sumama sa nimfama, lovi, zabavlja se, igra i svira. Vodi veoma veseo zivot od koga se odmara u podne kada se pastiri trude da budu tihi kako ga ne bi probudili i razgnevili. Posto je tako veseo i sklon zabavi, Pan se cesto druzi sa Dionisom, te cini poprilicno razularenu i raskalasnu grupu u kojoj je u drustvu sa satirima, silenima i raznim nimfama. Te nimfe on i inace mnogo progoni, dok one od njega jednako beze : najpoznatija nimfa koja mu je umakla pretvorivsi se u trsku jeste Siringa; tu trsku Pan je posekao i od nje napravio sviralu istog imena koja mu je jedan od najcescih atributa. Ovakve metamorfoze nisu bile retke u antickom svetu - bilo da je u pitanju sam Zevs koji se transformisao da bi zaveo neku zenu ili pak mladica (u labuda, bika, orla...) ili, kao u ovom slucaju, neka progonjena zena ili mladic (kao sto se Dafne pretvorila u lovor a Pitis, koju je nas Pan progonio, u - omoriku). O tome je opsirno pisao Ovidije u Metamorfozama, sto je bila omiljena literatura narocito pred razne maskenbale starog Rima a onda i kao zgodna zbirka predlozaka za skulpturu, mozaik ili sliku.

Panova zemlja jeste Arkadija - no ne ona Arkadija kakva se pojavljuje u romanticnoj masti Vergilija gde je ona nekakav zemaljski raj u kome se zivotinje i ljudi medjusobno slazu i zive u harmoniji sa prirodom koja daje dovoljno raznovrsnog ploda da se uopste ne mora ni raditi; to je Arkadija starih Grka, jedno brdovito i neprijemcivo mesto gde zive pomalo divlji ljudi, brdjani, od kojih bi trebalo zazirati. Iz ove Arkadije kult Pana se prosirio po celoj Grckoj nakon sto je, veruje se, Pan pomogao Grcima u bitki kod Maratona. Od Pana dolazi nam i panika koju on stvara ukoliko se iznenadno pojavi, ako se oseti njegovo prisustvo ili zacuje njegov urlik. Moguce je da je ovakvo dejstvo imao i na persijansku vojsku, te tako pomogao Grcima u njihovoj borbi. Pored ovih svojih zasluga smatra se da je Pan bio i bog proricanja - on je bio taj, verovalo se, ko je velikom bogu Apolonu podario znanje o proricanju. Takodje je on Artemidi poklonio njene cuvene lovacke pse. Zanimljivo je da se takodje smatralo da je on bog - pozorisne kritike. 

Pan je bio i bog plodnosti, narocito medju zivotinjama i stadima. Stoga on je i sam prikazivan kao vrlo pozudan : svojom svirkom on zavodi nimfe koje mu , medjutim, najcesce ipak izmicu. Jedini uspeh koji je postigao jeste sa boginjom Selenom ciju je naklonost zadobio poklonivsi joj neko narocito lepo, verovatno magicno, runo ili se pak ogrnuo njim, kako ne bi videla njegov zivotinjski  deo. 

Faun je Panu gotovo istovetan : bozanstvo je prirode, takodje zastitnik pastira i njihovih stada. On je staroitalski bog koji se smatrao sinom Saturna no jos je vaznije sto je bio i otac legendarnog kralja Latina, rodonacelnika latinske rase. Kao i Pan, Faun je takodje bog prorockih moci; cudnovati glasovi koji su se mogli cuti po sumama Italije smatrani su njegovim. Oni kojima je bila potrebna prorocka pomoc odlazili su u Faunov sveti gaj, gde su prorocanstva primali u snu : bilo je potrebno zaspati u gaju lezeci na krznu zrtvovane zivotinje i resenje onoga sto ih muci Faun bi im preneo kroz san. Medjutim, Faun moze poslati i strasne sne putem kojih bi mucio ljude. Nije bas uvek jasno da li je Faun bog ili je on duh (genii). Medjutim, kao sto se za zivota cara Avgusta slavio njegov genii  poput duha rimskog naroda - genii populi Romani - da bi nakon njegove smrti postao divus, tako je to bilo i sa Panom i Faunom : oni su bogovi koji su - umrli. Pan je, naime, jedino bozanstvo za koje se verovalo da je smrtan : po legendi jednom je egipatskom krmanosu neki glas sapostio da mora da razglasi : veliki Pan je mrtav. Grevs kaze da je ovaj mornar tu recenicu pogresno cuo i da se ona najverovatnije odnosila na Tamuza i njegovu godisnju smrt i vaskrsnuce. Ipak, ova prica se prosirila te je u nju poverovao i sam Plutarh. O prazniku posvecenom Faunu nesto vise sam postavila ovde.

Bog Pan/Faun spojio se, pozajmivsi svoje karakteristike, i sa keltskim Dusiosom; ovaj Dusios, koji se takodje umnozava te ima mnogih dusii, takodje je bog prirode, sume i plodnosti  a koje su onda rani hriscanski oci proglasili demonima. Ovi dussi izgleda teze samo tome da oplode sto vise zena, nasrcuci na njih. Mnogo simpaticniji odjek Pana i Fauna jeste po meni Puck, engeski stanovnik sume, srodan vilinskom rodu a koji je, takodje, duh prirode i sume. Ovaj mali bezobraznik uziva da ljude izludjuje svojim nepodopstinama, narocito ako na njih naidje u sumi : tada on proizvodi razne cudne zvuke i svetlosti kako bi ih potpuno smeo sa staze i, sve u svemu, izbezumio. On, kao i fauni, moze i pomagati ljudima, ako mu se oni dopadnu ili ga pak necim potplate. Puck je postao narocito popularan nakon sto je njegov lik iskoristio Sekspir u A Midsummer Night's Dream, a pojavljuje se i kod Getea u Faustu u sceni Valpurgijanske noci. Ovaj mali ima i ime : zove se Robin Goodfellow. Nije tesko zakljuciti da je spajanjem ovog Puck-a (slika levo) i boga Pana nastao i lik Petra Pana iz Barijeve knjige stampane 1904. godine; on cak ima i Panovu sviralu.

Satiri su takodje stanovnici suma; oni su divlji i pohotni, vise zivotinje nego sto su ljudi. Oni su po izgledu i osobinama srodni silenima, koji su demoni divlje prirode. Za razliku od Pana/Fauna satiri i sileni imaju konjske (ili magarece) noge, usi i rep. Satiri poticu sa Peloponeza gde su ih smatrali demonima plodnosti, te su cesto poistovecivani sa Panom i paniscima. Do promene izgleda satira dolazi od IV veka pre nove ere kada se konjski delovi tela zamenjuju kozjim pa ih je od tada zaista veoma tesko razlikovati od fauna.


Od vesele Dionisove druzine najvise maste, pored Pana i Fauna, izazivale su Nimfe. Nimfom cak i Hamlet zavrsava svoj cuveni monolog kada kaze :  Soft you now!/The fair Ophelia! Nymph, in thy orisons/ Be all my sins remember'd. Nimfe su vecno mlade i  lepe, te time izazivaju paznju kako ljudi tako i bogova. One zive u prirodi i duhovi su prirode same : ima ih u sumama, pecinama, pokraj voda, izvora, na planinama, te po mestu svog boravka one se i dele na mnoge vrste nimfi. Najpoznatije od njih jesu Hesperide, Atlasove (ili Hesperove) kceri koje zive na krajnjem zapadu; Plejade, takodje Atlasove kceri, koje su konstelacije; Drijade, povezane sa drvecem i sumama a najvise sa hrastoim drvetom; Nereide, kceri Nereja, boga Mediterana; Najade, nimfe sveze, slatke vode (izvora, mocvara, fontana, jezera i reka); Menade, pomalo divlje pratiteljke Dionisa, koje su onomad, u pijanoj razularenosti, rastrgle nesrecnog Orfeja; Muze, pratiteljke Apolona. Najvise ih ima pored vode; zabavljaju se igrom i pesmom, u koje ponekad primaju i smrtne zene. One su u svojoj sustini  poprilicno dobre - prihvatile su se odgajanja Zevsa i Dionisa onda kada su bili odbaceni; naklonjene su i ljudima ali oni nekad od njihove silne ljubavi i stradaju. Kao Pan i nimfe imaju moc proricanja a cinile su i druge usluge covecanstvu : po predanju one su ljude naucile odevanju i biljnoj ishrani, dale su im med a brinu se i o dobrom prinosu.

Meni su Nimfe veoma drage, narocito one slatke vode - Najade - i one drveca Drijade. Najade su i inace najvise slavljene, sigurno zbog znacaja pijece vode; priroda sama bila je njihovo svetiliste : kraj bilo kog izvora reke ili potoka, po pecinama i senovitim mestima. Njima se poklanjaju zrtve u vidu venaca cveca, meda ili mleka. U rimsko vreme bile su veoma popularne u vidu statua nad fontanama ili cesmama. Drijade su takodje veoma privlacne - a pored njih postoje jos i Melijade, koje se smatraju najstarijim nimfama; to su nimfe jasena. Hamadrijade su nimfe koje su zapravo duse pojedinog drveca : smatralo se da se one radjaju i umiru sa drvetom kome pripadaju. Na ovaj nacin bliske su vilama i vilenjacima koji su takodje bica vezana za prirodu.

Nimfe su, sasvim nepravedno, prokazane kao bludnice : zato se i Hamlet Ofeliji tako obraca, ne samo zbog njene lepote vec i zbog odglumljene sumnje u njenu vrlinu. Zapravo, nimfe - iako su bile slobodne i cesto oskudno obucene - nisu bile nista raskalasnije nego bilo ko drugi iz grcko-rimskog panteona. Stavise, veoma su cesto bezale od strastvenih progona bogova : ne samo od fauna, koji su polu zivotinje, vec i od tako lepih i mocnih, kao sto je to bio Apolon. No, njihova povezanost sa prirodom i plodnoscu, te mogucnost da biraju sa kime ce se upustati u seksualne veze, osudila ih je kao nemoralne. Zato danas za one neumerene u seksu kazemo da su nimfomani.

Faun/Pan je, kao sto smo to videli, prvenstveno jedan bog prirode; on se brine za plodnost stoke i pasnjaka, te je ta njegova nadleznost pokazana i kroz njegov izuzetan (mada najcesce potpuno osujecen) seksualni apetit. U isto vreme zivotinja i covek, on je pre svega bice nagona; medjutim, njegova dvojna priroda ima i drugu stranu, onu ljudsku, koja se iskazuje kroz izvesnu mudrost i prorocanski dar. U sebi on tako spaja animalno (nagonsko, prirodno,nesvesno) i coveka (umno, civilizacijsko,svesno). Ovaj njegov dualitet cini ga izuzetno primamljivim modernom senzibilitetu sto ce narocito iskoristiti Nizinski u svojoj baletskoj koreografiji.

Slicno kao i nimfe, Faun je doziveo poprilicno nesrecnu sudbinu : njegov izgled transponovan je na hriscanskog djavola. Zapravo taj hricanski djavo spoj je Pana, Fauna i satira, za sta ima vise razloga. Pre svega, samo Panovo ime, po Grevsu, potice od reci paein - u pasi, sto moze znaciti ili pravedan covek ili pak - vrag. Oni svakako jesu bili vragolasti i prepusteni takvim vrstama zadovoljstva koji su redom proglasavni gresima od strane hriscanske crkve. Njihov izgled - narocito satira i Pana, tako polu-zivotinjski, zaista i moze delovati zastrasujuce. No, nije ni samo u ovome glavni razlog preuzimanju ove ikonografije. Naime, jarac je jos u hebrejskoj tradiciji bio ne mnogo voljena zivotinja, simbol razvratnosti. Odvratnost prema toj tvrdoglavoj, neposlusnoj zivotinji presla je potom i u hriscanstvo : kod Mateja se u jevandjelju, na primer, nalazi onaj cuveni deo gde se govori kako ce ljudi biti odvajani jedni od drugih i ovce od koza; pri tom ce voljene ovce otici na desnu, povoljnu stranu a koze na levu. Znaci, one pripadaju onom prokletom delu kojim upravlja djavo. Na taj nacin ovce, koje su uvek predstavljale simbol slepog sledjenja uz odsustvo inteligencije, kako se kaze u Recniku simbola kao sto je i simbol bespomocnosti a koje su u hriscanskom tumacenju postale simboli apostola i vernika (kojima je Hrist pastir ali i  jaganjac Bozji - Agnus Dei, pashalna zrtva koja otkupljuje grehove) suprotstavljene kozama koja je prethodno oznacavala plodnost i obilje, a koja, valjda zarad svoga buntovnickog temperamenta, sada jeste zivotinja olicenje djavola. Kozji rogovi, ranije simbol bogatstva i obilja (rog izobilja) sada postaju strasni demonski znak Princa tame. Doduse, Satana se ne predstavlja uvek jednako, te on moze imati kandze i krila, valjda onda kada se njegova licnost povezuje sa nekakvim zmajem. On moze biti i lep, kako predanje i govori da je bio u trenutku pada; no ova faunovska ikonografija ipak je najprisutnija. Zapravo, ni Pan/Faun, ni nimfe, ni satiri nisu bili  zli a nisu bili ni dobri : neutralni u svojoj sustini, kao i priroda sama, mogli su biti i jedno i drugo.

Malarmeov faun budi se nakon podnevnog sna; on vidi nimfe te pozeli da ih pojuri ali za to jos nema snage. Nije ni siguran da li ih je sanjao. Najveci deo poeme bavi se njegovim mastarijama, odnosno, asocijacijama na njih. Na kraju, on zaista i naidje na dve nimfe, zagrljene i u snu; on ih nosi na mesto gde misli da se u njima nauziva, medjutim - da bi to uspeo mora da ih razdvoji. Cim je to i ucinio, one su uspele da pobegnu. Veseo kakav jeste, on se ne nervira vec zakljucuje da ce biti jos nimfi :) Frontspis i ilustracije za poemu izradio je Eduar Mane, Malarmeov prijatelj, koji je takodje izradio i onaj Malarmeov portret sa pocetka bloga. 

Maison d' Auguste Rodin a Meudon : Cvajg i Rilke

Kao sto sam ranije najavila, evo i secanja Stefana Cvajga na posetu Rodenovom ateljeu u Medonu tokom svog boravka u Francuskoj, 1903. godine.

U Medon, koji se nalazi nekih desetak kilometara od Pariza, Roden se preselio deset godina pre Stefanove posete sa svojom zivotnom saputnicom Rozom; dve godine kasnije, 1895. on je u ovom mestu kupio vilu de Brillante, u stilu Luja XIII, u kojoj je oformio svoje domacinstvo i atelje. Pored ove vile 1905. godine Roden je kupio i mali Chatoux d'Issy iz osamnaestog veka koji je zeleo da uredi kao muzej u kome bi bila izlozena njegova zbirka anticke umetnosti. Ovu svoju strast on je delio sa Frojdom, jos jednim strastvenim kolekcionarom anticke skulpture; na zalost, zbog finansijskih teskoca ovaj muzej nikada nije ostvaren. S druge strane njegova vila, njegov dom i studio, sada je jedan od dva vazna muzeja posvecena njegovoj umetnosti : tu se sada cuva najveci i najvazniji deo njegovih studija, radova u gipsu i crteza. Drugi muzej, onaj poznatiji koji se nalazi u Parizu - Musee Rodin - takodje je nastao na mestu Rodenovog studija i habitata : 1908. godine Roden se preselio u Hotel Biron gde je zakupio citavo prizemlje da bi potom i kupio citav posed; kada je odlucio da testamentom pokloni sva svoja dela Francuskoj ovaj je prostor preuzela drzava te je pretvoren u muzej. Roden se tada vratio u Medon gde se posle pedeset godina zajednickog zivota konacno ozenio Rozom; na zalost Roza je ubrzo potom umrla, ne prozivevsi vise od dve nedelje u braku da bi  krajem iste godine preminuo i sam Roden. Sahranjen je u basti vile u Medonu dok se nad njegovim i Rozinim grobom nalazi bronzani odlivak Mislioca, sto je bila njegova izricita zelja.

U trenutku kada ga je Stefan posetio Roden je bio na vrhuncu slave i stvaralacke snage : od velike i vazne svetske izlozbe 1900. godine u Parizu, gde je podignut citav paviljon samo za njegova dela i gde je izlozio oko sto pedeset dela, Roden je stekao novu slavu i mnoge privatne porudzbine od kojih je mogao sjajno da zivi i koje su znacajno doprinele kasnijoj kupovini vile u Medonu. Jos i pre toga njemu su se divili mnogi veliki ljudi epohe - Oskar Vajld, Mirabo, Huismans - no od tog velikog uspeha na svetskoj izlozbi Roden postaje prava internacionalna zvezda : zaboravlja se cak i skandal koji je proizveo sa spomenikom Balzaku, koji, medjutim, ipak nije izliven u bronzi. Mnogobrojne izlozbe po Evropi - ukljucujuci i onu u Pragu kojom prilikom je putovao po Cehoslovackoj sa Muhom i upoznao Klimta i mladog Rilkea - ucvrscuju dodatno jedno opste obozavanje majstora, pogotovo kod mlade generacije umetnika koji u njemu vide svog vodju i proroka. Ovo obozavanje proizvesce ne samo jedva suzdrzano uzbudjenje kod Stefana Cvajga pri ovoj poseti Medonu vec i monografiju koju mu je posvetio Rilke a koja je izasla te iste, 1903. godine a o cemu ce reci biti kasnije. Te godine, zaista, Roden je na svome vrhuncu postavsi i predsednik internacionalne asocijacije slikara, skulptora i graficara, zamenivsi na tom mestu slikara Vistlera.

Bajkovitu vilu u Medonu sa lepom bastom koja je okruzuje posecuju mnogi znacajni gosti koji tamo hodocaste ne bi li videli majstora na delu i mnogobrojne njegove studije koje ce kasnije biti izlivene u bronzi ili pak izrezane u mermeru; medju ovima, pored Stefana,bili su i engleski kralj Edvard, fotograf Edvard Stajhen koji nam je ostavio divne fotografije Rodena u Medonu i Isidora Dankan koju je potom, kao i njene ucenike, mnogo koristio za modele u svojim crtanim studijama. Docekivala bi ih uvek prisutna Roza pa cesto i pozivala na rucak; bivsa svalja Roza je zivela sa Rodenom jos od 1864. godine i to vise kao domacica i majka njihovog sina, sa kojim medjutim nisu ziveli niti uopste imali mnogo veze, nego kao supruga; pa ipak, i pored veoma brojnih veza koje je Roden imao, uglavnom sa mladim umetnicama i po nekom vojvotkinjom, on nikada nije Rozu napustao te su je svi zvali Madame Rodin. Upravo zbog te cvrste vezanosti za Rozu - koju medjutim sve do poslednje godine njihovog zivota nije hteo da ozvanici brakom - prekinuta je i Rodenova najznacajnija sporedna veza sa vajarkom Kamij Klodel.

O odnosu Rodena i Kamij mogao bi se napisati barem jedan ceo blog; izmedju ostalog o tome je 1988. godine snimljen i film sa sjajnim Zerar Depardjeom kao Rodenom i Izabel Adjani u ulozi Kamij. Ona je sa Rodenom provela petnaest godina, tokom kojih su pored strastvene ljubavne veze delili i svoja umetnicka stremljenja. Kada su se upoznali ona je imala tek osamnaest godina dok je on od nje bio stariji punih dvadeset i cetiri godine; ona mu je bila ucenica, potom model i saradnica. Obzirom da je bila vanredno talentovana Kamij je doprinosila i ravnopravno ucestvovala u umetnickoj razmeni ideja i medjusobnom podsticaju inspiracije. Delili su cak i studio u starom malom zamku. Medjutim, do rastanka je ipak doslo najpre zbog njene strasne ljubomore : Roden nije ni pomisljao da napusti Rozu i ozeni se njom; pored toga izgleda je on imao i drugih zena, o cemu svedoci i Mirabo u jednom pismu u kom ga naziva satirom - onakvim kakve on predstavlja u skulpturi te cak navodi i anegdotu da je u poseti Moneu toliko zurio u njegove cetiri lepe cerke da su se ove jedna po jedna crvenele i u stidu ustajale od stola. Kamij je, doduse, bila pomalo nestabilna od detinjstva no ova veza sa Rodenom potpuno joj je unistila mentalno zdravlje; nakon raskida pocela je da prati od vrste manije gonjenja smatrajuci ne samo da Roden zeli da je unisti kao umetnicu (sto nije tako neverovatno) vec i da zeli da je ubije. Na kraju je dozivela slom zivaca te ju je njena porodica ostavila na staranje instituciji za mentalne bolesti. Tamo je provela ostatak svog zivota. Na slici desno nalazi se njena skulptura Zrelost; tu su prikazani covek i dve zene koje ga vuku svaka na svoju stranu : to su Roza, ona starija kojoj je ona dolelila ulogu smrti i ona u vidu mladje od dve zene.

Cudnovatost Rodenovog odnosa sa i prema Rozi pa onda i drugim, brojnim, zenama u njegovom zivotu verovatno se moze objasniti zeljom da iza sebe ima uvek jednu vernu i tihu zenu kojoj veruje i koja predstavlja veciti oslonac njegovog zivota. Cinjenica da je toliko dugo nije ozenio verovatno ima dvostruki razlog : kako opravdanje nevernosti koja je za njega izgleda bila neophodna kao izvor vitalnosti i inspiracije, tako i stoga sto je postojanjem Roze - cak i u toj nevencanoj formi - imao otklon i opravdanje za sve druge zene koje bi pretendovale na taj bracni status. Tako je Roza bila ta koja je pedeset godina vodila njegov dom i o njemu se starala, te je na kraju i nacinjena suprugom pa sada pored njega i pociva.

No, evo kako je Stefan, tada jos veoma mlad, doziveo posetu domu najveceg skulptora modernog doba :

Od radosti nisam mogao spavati. Ali kod Rodena su mi reci zapele u grlu. Nisam bio u stanju ni da ga oslovim, pa sam stojao medju statuama kao jedna od njih. Zacudo, izgleda da mu se ta moja smetenost dopala, jer starac me je na rastanku upitao da li zelim da pogledam njegov pravi atelje u Medonu, i pozva me cak na obed. Prvu pouku sam dobio : da su veliki ljudi uvek i najdobrodusniji.

Druga je bila ta da su oni u licnom zivotu gotovo uvek najjednostavniji. Kod tog coveka cija je slava ispunjavala svet, cija su dela nasoj generaciji svakom svojom linijom bila prisna kao najblizi prijatelji, jelo se prosto, kao kod kakvog srednjeg seljaka; dobro snazno meso, nekoliko maslina i obilno voca, uz to jos jako seljacko vino. To mi je ulilo novu hrabrost, pri kraju sam opet govorio neusiljeno kao da sam vec godinama bliski poznanik  toga starca  i njegove zene.

Posle obeda presli smo u atelje. To je bila ogromna dvorana u kojoj su bila na okupu njegova najbitnija dela u drugom odlivu, ali je medju njima stojalo i lezalo na stotine dragocenih malih studija detalja - jedna saka, jedna ruka, konjska griva, jedno zensko uho, oblikovani vecim delom samo u gipsu; jos i danas mi zive tacno u secanju mnoge od tih skica koje je on stvorio samo radi vezbanja i o tom jednom satu mogao bih da pripovedam satima. Najzad me je majstor doveo do postolja na kome se, iza vlaznih krpa, skrivalo njegovo poslednje delo, jedan zenski portret. Svojim teskim izbrazdanim seljackim rukama razdresio je krpe i koraknuo unazad. Iz stegnutih grudi istisnuh jedno "admirable", i vec se zastideh te banalnosti. No on je, sa spokojnom objektivnoscu u kojoj ne bi mogli naci ni zrna sujete, promumlao samo potvrdno, posmatrajuci svoje sopstveno delo "Ne est ce pas?" Onda je oklevao. "Samo tu kod ramena ... Trenutak!" Zbacio je domaci kaputic, obukao belu bluzu, uzeo u ruku lopaticu, i jednim majstorskim pokretom poravnao na ramenu zeninu kozu, koja je treperila meko, kao da je ziva. Opet je koraknuo unazad. "Pa onda ovde", promrmlja.  Opet se jednim malecnim detaljem utisak povecao. Onda vise nije govorio. Koracao je napred i nazad, pogledao je figuru iz ogledala, mrmljao i istiskivao nerazumljive glasove, menjao, korigovao. Njegovo oko, za stolom ljubazno rasejano, sada je sevalo cudnim ognjevima, cinilo se da je postao veci i mladji. Radio je, radio, radio svom strascu i snagom svoga mocnog, teskog tela; svaki put kada bi zustro koraknuo napred ili nazad, parket bi zapucketao. Ali on to nije cuo. Nije primecivao da iza njega stoji jedan mladic, kome se srce popelo u grlo od blazenstva sto sme da gleda takvog jedinstvenog majstora kako radi. Potpuno me je zaboravio. Za njega nisam bio prisutan. Za njega je prisutan bio samo oblik, delo, a iza toga, nevidljivo, vizija apsolutnog savrsenstva.

Tako je to bilo cetvrt sata, pola sata, ne znam vise koliko dugo. Veliki trenuci su uvek s onu stranu vremena. Roden je bio toliko udubljen, toliko utonuo u svoj rad, da ga nikakva grmljavina ne bi razbudila. Sve cvrsci, gotovo besnji postajahu njegovi pokreti; obuzela ga je neka vrsta jarosti ili pijanstva, radio je brze i brze. Onda mu ruke pocese oklevati. One kao da su shvatale : nema za njih vise nista da urade. Jedanput, dvaput, triput je koraknuo unazad ne menjajuci vise nista. Onda je nesto tiho promrmljao u bradu, pa je nezno, kao sto se stavlja sal oko pleca ljubljene zene, omotao figuru krpama. Odahnuo je, duboko i oslobodjeno. Prilika kao da mu je opet otezala. Vatra bese izumrla. Tada mi se pruzilo ono nepojamno, velika pouka : skinuo je bluzu, opet obukao kucni kaputic i spremao se da ode. Totalno me je bio zaboravio u tom casu krajnje koncentracije. Nije vise znao da je iza njega, potresen i uzdrzana daha, nepokretan kao njegove statue, stojao jedan mladic, koga je, medjutim, on sam poveo u atelje, da mu pokaze svoje radove.

Posao je vratima. Kada je hteo da ih otvori, on me otkri i zagleda se u mene skoro ljutito : ko je taj strani mladic koji mu se usunjao u atelje ? Ali u sledecem trenutku se seti i pristupi mi gotovo posramljen. "Pardon, monsieur," poce. Ali ja mu ne dozvolih da nastavi. Samo sto ga zahvalno zgrabih za ruku : najradije bih je bio poljubio. U tom casu pred mojim ocima se bese rastvorila vecna tajna svake velike umetnosti, i cak, u stvari, svakog ovozemaljskog stvaranja : koncentracija, sazimanje svih snaga, svih cula, prevazilazenje sebe samog, prevazilazenje citavog sveta u svakom umetniku. Naucio sam nesto za citav zivot.

Kao sto sam ranije to napomenula, Rilke je napisao knjigu o Rodenu ; obzirom da sam prosli put ovde dala i Cvajgova secanja i impresije o Rilkeu, eto povoda da se sve lepo poveze i krug zatvori ponekim delovima iz njegove knjige o Rodenu iz koje je i Stefan citirao ili parafrazirao : vec na samom pocetku javlja se taj deo o slavi koji i Stefan spominje :

Pre nego sto je postao slavan, Roden je bio samotnik. A slava, koja je dosla, ucinila ga je mozda jos usamljenijim. Jer, slava je, konacno, samo sazetak svih nesporazuma koji se roje oko nekog novog imena.

Rilke je malo sta znao o umetnosti pre 1901. godine kada je proveo vreme u jednoj umetnickoj koloniji gde je upoznao i svoju buducu zenu Klaru Vesthof. On do tada nije bio narocito poznat - mada ga je Stefan poznavao jos od gimnazijskih dana ; svoju mladost on je proveo jureci za Lu Andreas Salome tumarajuci sa njom i njenim muzem po Italiji i  narocito po Rusiji, gde je upoznao kako pravoslavni misticizam tako i Tolstoja, Pasternaka i Marinu Cvetajevu. Nakon sto se veza sa Lu zavrsila on zapravo nije znao sta bi sa sobom zapoceo, pisao je pomalo Das Stunden Buch, putovao je opet u Italiju, potom Svedsku i Dansku, da bi onda odlucio kako bi bilo zgodno sta napisati o umetnosti. O ovome on nije znao mnogo te mu je jedan prijatelj pomagao da se u ovom smislu obrazuje i prosvetli. U toj koloniji u kojoj se zatekao upoznao je Klaru koja je bila vajarka i Rodenova ucenica. Tokom Rodenove posete Pragu, tada kada je putovao sa Muhom i druzio se sa Klimtom, Rilke prvi put upoznaje Rodena, kojem je jos juna iste godine poceo da pise gorljiva pisma, te mu predlaze da napise o njemu knjigu. Odlazi potom u Pariz, ostavivsi svoju zenu i tek rodjenu kcer kako bi sa Rodenom razgovarao. Naravno, u datim uslovima, ovaj brak nije potrajao vise od godinu dana : Rilke je imao izvesnih problema sa intimnoscu te je nakon perioda strastvene zaljubljenosti najcesce zene brzo ostavljao nakon sto bi se uverio u njihovu ljubav. Preklinjem one koji me vole da vole i moju osamu, pisao je.

Rilke je Rodenom bio potpuno ushicen te je odmah po poseti pisao Klari koliko je divan covek Roden i kako ga je samo lepo primio prekinuvsi rad da bi pricao sa njim : Cinilo mi se da sam ga oduvek poznavao napisao je izmedju ostalog. On je zaista tu monografiju i napisao a koja je izasla bas 1903. godine. Dakle - Stefan ju je vec tada mogao poznavati iako ne i Roden : prevod ove knjige na francuski uprilicen je tek 1905. godine. Rodenu se Rilkeovo pisanje toliko dopalo da je ne samo proglasio tu knjigu za najbolju napisanu povodom njegovog dela, sa najboljim razumevanjem stvari, vec je i pozvao Rilke da dodje u Medon i zivi tu pored njega u funkciji njegovog licnog sekretara. Rilke je ovo prihvatio te je godine 1905. i 1906. proveo u Medonu sa Rodenom i Rozom. Slika gore i ova levo prikazuje ga iz tog vremena.

Ovaj odnos Rilkea i Rodena potrajao je do maja 1906. godine kada Roden njega otpusta te uzima sebi novog sekretara, izvesnog Engleza Entonija. Oni su prolece 1906. godine putovali zajedno po Spaniji, obilaze Toledo, Madrid, Sevilju i Pamplonu. Medjutim, odjednom Roden odlucuje da ga Rilke zapravo iskoriscava zarad umetnickih veza i prijateljstava te naglo prekida ovo prijateljstvo, sto je Rilkea ne malo potreslo. Ipak, naredne godine Roden se predomislja te se miri sa Rilkeom iako se njihova poslovna veza nije obnovila : 1908. godine Roden se, nakon posete Rilkeovom stanu u Hotel Biron i sam tamo preselio. Odnos ova dva velika umetnika veoma je bitan ne samo zbog sjajne monografije koju je Rilke u svom zanosu napisao vec i stoga sto je Rodenov uticaj presudno vazan u Rilkeovom shvatanju poezije koje se tada bitno menja a sto je svog izraza naslo u njegovim Neue Gedichte. O ovome snimljena je i dokumentarna drama Rilke et Rodin - Une rencontre za francuski kanal Arte dok je izvesni Alen Kaningem Rilkeovoj prici posvetio roman nazvan Lost Son.

Ovu Rilkeovu knjigu o Rodenu izdao je kod nas Sluzbeni glasnik; nije bilo lako izabrati delove koje bih ovde postavila jer je sve tako lepo a u isto vreme utterly useless jednom istoricaru umetnosti iako je Rilkeovo razumevanje Rodena zaista neverovatno duboko. Pa ipak, ovo je pre svega divan pesnicki uzlet obozavanja jednog umetnika od strane drugog, koji vredi citati  kao lepo knjizevno delo. Evo delova koji govore o nekim od najpoznatijih Rodenovih dela kao sto su Poljubac, Vrata pakla ili njegove razne ruke ...

Roden se neprestano vracao,radeci svoje aktove, na ono uranjanje u sebe, vracao se onom napregnutom osluskivanju sopstvene dubine; takav je i predivan lik koji je nazvao La Meditation, takav je i onaj nezaboravni Voix interieure, taj najtisi glas pesama Viktora Igoa, koji je na spomeniku pesniku skriven ispod glasa gnev, i gotovo nevidljiv. Nikada se ljudsko telo nije toliko usredsredilo na svoju unutrasnjost, toliko bilo optereceno sopstvenom dusom, a opet toliko suzdrzano elasticnom snagom svoje krvi. A kako se samo duboko u stranu nagnutom telu vrat ponesto uzdize i pruza, podrzava glavu koja slusa daleki sum zivota; to je toliko duboko i silno proosecano da je nemoguce setiti se potresnije i produhovljenije kretnje. Uocljivo je da nedostaju ruke. Roden ih je osetio, u tom slucaju, kao suvise lako resenje zadatka, kao nesto sto ne pripada telu koje hoce da se bez tudje pomoci sakrije u sebe. Mogli bismo da se setimo Eleonore Duze kako je u jednoj od Danuncijevih drama, bolno napustena, pokusala da grli bez ruku i da bez ruku adrzava onog koji je napusta. Ta scena - u kojoj je njeno telo naucilo svojevrsno milovanje, koje ga je znatno prevazilazilo, spada u nesto sto se ne moze zaboraviti od njene igre. Prenosila je utisak da su ruke suvisne, da su ukras, neki predmet u posedu bogaih i neumerenih, a koji oni mogu da odbace u zelji za potpunim osiromasenjem. U tom trenutku delovala je kao da ne gubi nesto vazno; pre kao neko ko darujuci svoj pehar pije iz potoka; kao neko ko je nag i donekle bespomocan u svojoj bezdanoj golotinji. Takvi su Rodenovi kipovi bez ruku; ne nedostaje im nista sto je nuzno. Stojimo pred njima kao pred gotovim, potpunim delima, koja ne dopustaju nikakvo upotpunjavanje. Pri jednostavnom posmatranju ne javlja se osecaj nedovrsenog nego se javlja tek pri podrobnom posmatranju, u sitnicavoj pedanteriji, koja govori o tome da u telo spadaju ruke i kako ni u kojem slucaju telo bez ruku ne moze u potpunosti postojati.

Nije previse vremena minulo od kako su se poneki oborili na impresioniste koji su rubom slike odsecali drvece, ali na to su se brzo i priviknuli, uvideli su, barem u slikarstvu, da za umetnicku celovitost nije potrebna dorecenost, da nezavisno od toga u slici nastaju nove veze, novi odnosi i nove ravnoteze. Ni u skulpturi nije drugacije. Umetniku je dopusteno da od mnogo stvari sacini jednu i da iz najmanjeg dela neke stvari sacini svet. Postoje u Rodenovom delu ruke, samostalne, malene ruke koje zive, a da nisu deo nikakvog tela, ruke koje se uzdizu, uznemirene i gnevne, ruke na kojima zgrceni prsti izgledaju kao da laju, izgledaju kao pet sija pasa iz pakla. Postoje kod Rodena ruke koje hodaju, ima ih sto spavaju, a ima ih i sto se bude, ima zlocinackih ruku, opterecenih gresima otaca, i takvih koje su umorne, koje nista vise ne zele, koje su se skrile u nekom kutku kao sto cine bolesne zivotinje, znajuci da niko ne moze da im pomogne. Ali, ruke su vec slozen organizam, delta su u koju se uliva i razliva pregrst zivota sto dolazi izdaleka i uliva se u veliku maticu stvaranja.

Postoji istorija ruku; one doista poseduju sopstvenu kulturu, svoju osobenu lepotu; priznajemo im pravo na razvoj, priznajemo im zelje, osecanja, hirove i sklonosti. Ipak, Roden zna, zahvaljujuci sopstvenom obrazovanju koje je licnim naporom postigao, da je telo sastavljeno od pukih pozornica zivota, zivota koji na svakom mestu ume da bude velik i samosvojan. Roden je bio taj koji je posedovao moc da bilo kojem delu te daleke, ustalasane povrsi podari samostalnost i punocu celine. I kao sto je ljudsko telo za Rodena celina samo dotle dok kao neka opsta (unutrasnja ili spoljasnja) akcija sve svoje udove i snage drzi u spremnosti, tako mu se, s druge strane, sljubljuju delovi razlicitih tela koja se iz unutrasnje nuznosti pripijaju jedno uz drugo da bi postala jedan organizam. Ruka sto pociva na ramenu ili bedru nekog drugog, nije vise u potpunosti deo tela kojem pripada : iz nje i predmeta koji dodiruje ili drzi, nastaje nova stvar, stvar vise, koja je bezimena i nije nicija; a rec je upravo o toj stvari koja poseduje odredjene granice. To saznanje je osnova nacina na koji Roden grupise svoje likove; odatle proizilazi ona nevidjena povezanost figura, zaokruzenost formi, spregnutost po svaku cenu. 

Roden ne polazi od figura koje se medjusobno grle, ne poseduje modele koje bi namestao i komponovao. On pocinje na mestima gde je dodir najzesci kao na vrhuncima dela; pocinje tamo gde nastaje nesto novo, tu zahvata i posvecuje celokupno poznavanje svog alata tajnovitim pojavama koje prate nestajanje svakog novog dela. Radi, takoreci, pri blesku munja sto nastaju na tim tackama i stremi samo delovima celog tela, koji su obasjani. Car golemog skupa devojke i muskarca, koja se zove Poljubac, pociva u toj razboritoj i pravednoj podeli zivota; osecamo kao da se sa svih povrsi dodira talasi slivaju u tela, jeza lepote, slutnje i snage. Otud proistice da na svim delovima oba tela vidimo opojnost tog poljupca; cini nam se, on je sunce sto izlazi, a njegova svetlost sve obasjava.

Ali jos je uzviseniji onaj drugi poljubac, oko kojeg se, kao zid oko vrta, uzdize delo nazvano Eternelle Idole. Jednu od kopija tog mermera posedovao je Ezen Karijer, i u tihom sutonu njegove kuce taj jasni kamen ziveo je poput vrela u kojem uvek ista kretnja, isti uspon i pad zacarane snage. Devojka kleci. Njeno lepo telo se tek malcice povilo unatrag, desna se ruka priza unazad i prsti su, pipajuci, nasli njenu nogu. U te tri linije, iz kojih nema puta u svet, zatvoren je njen zivot i njegova tajna. Kamen pod njom uzdize je, a ona kleci. Pomisljamo, neocekivano, kako u stavu, u kojem se to devojce zateklo iz lenjosti, u sanjarenju, ili iz usamljenosti, kako u tom stavu upoznajemo drevnu, svetu kretnju u koju je utonula boginja nekog dalekog, okrutnog kulta. Glava te zene malo je napred nagnuta sa izrazom obazrivosti, nadmoci i strpljenja, gleda, kao iz visine tihe noci, dole na muskarca koji je svoje lice uronio u njene grudi kao u cvetni bokor. I on kleci, ali nize, duboko u kamenu. Njegove ruke su iza njega, kao bezvredne i prazne stvari. Desna saka je otvorena; gledamo u nju. Iz te skupine izbija neka tajnovita velicina. Ne usudjujemo se (a to biva cesto kod Rodena) da joj pridamo neko znacenje. Znacenja ima na hiljade. Kao sena provejavaju misli preko nje i iza svakog znacenja izdize se nova misao, i zagonetna u svojoj jasnosti i bezimenosti.

U tom delu zivi nesto od atmosfere Cistilista. Blizu je nebo, ali jos nije dosegnuto; blizu je pakao, ali jos nije zaboravljen. I ovde blistav sjaj dodira, iz dodira oba tela, kao i iz dodira zene sa sobom.

A nista drugo, osim uvek novo oblikovanje teme o dodiru zivih i ustalasanih povrsi, nista drugo nisu ni ona mocna Porte de l'Enfer, na kojima je Roden u samoci radio dvadeset godina i ciji odlivak jos predstoji. Istovremeno sa istrazivanjem pokreta povrsina i njihovim sjedinjavanjem, napredovao je Roden do istrazivanja tela koja su se na mnogim mestima dodirivala, tela ciji su dodiri bili zesci, jaci, neobuzdaniji. Sto su dva tela jedno drugome nudila vise dodirnih tacaka, sto su nestrpljivije jedno na drugo nasrtala, slicno hemijskim elementima velike srodnosti, to je cvrsca i organski povezanija bila nova celina koju su tvorila. Javljala su se secanja na Dantea. Ugolino, Dante i Vergilije, i sami lutalice, stiskali su se jedan uz drugog, pa vrtlog sladostrasnika, odakle se dize poput stabla pohlepna kretnja skrtice. Nadolazili su mu kentauri, divovi i nemani, sirene, fauni i zene faunova, sve te divljei grabljive polubozanske zivotinje prethriscanske sume. A on je stvarao. U stvarnost je prevodio sve likove i oblikeDanteovog sna, izdizao ih je kao iz uzburkane dubine sopstvenih secanja i tiho ih je, jednog po jednog, iskupljivao za bivstvovanje. Na taj nacin su nastale stotine figura i skupina. Ali pokreti, koje je pronalazio u recima pesnika, pripadali su drugom vremenu; budili su se u tvorcu koji ih je vaskrsnuo, a poznavanje hiljade drugih kretnji, pokreta, hvatanja, gubljenja, bola i napustanja, koje su, u medjuvremenu, bile nastale, i njegove ruke sto ne znaju za umor, sezale su dalje i dalje, preko sveta Firentinca, dalje, ka uvek novim gestovima i likovima.

Taj ozbiljni, sabrani radnik, koji nikad nije tragao za sadrzajem i koji nije hteo drugo ispunjenje nego samo ono koje je u njegovom uvek sve zrelijem alatu bilo dostizno, prolazio je tim putem, kroz sve drame zivota : sada mu se otvara dubina ljubavnih noci, tamna, bolno sladostrasna daljina u kojoj, kao u nekom jos herojskom svetu, nema odece, u kojoj su lica izbrisana, a jedino tela vaze. Zazarenih cula ulazio je, kao istrazivac zivota, u veliki metez ovog rvanja i ono sto je video, bio je zivot. Nije bilo tesno oko njega, majusno i zagusljivo. Bilo je prostrano. Atmosfera alkovena bila je daleko. Tu je bio zivot, bio je hiljadu puta u svakom minutu, bio je u ceznji i seti, u ludilu i strahu, u gubitku i dobitku. Tu je bila zudnja, neizmerna, zedj tolika da je sve vode sveta u njemu isusila kao jedinu kapljicu, tu nije bilo laganja i odbijanja, a kretanje davanja i uzimanja tu su bile istinite i velike. Tu su bili gresi i jadikovanja, prokletstva i blazenstva, i odjednom smo shvatili da je svet morao biti jadan, svet koji je sve to sakrivao i zakopavao, svet koji se vladao kao da to ne postoji. Tako je bilo.

Pored citave istorije covecanstva tekla je ova druga istorija koja nije poznavala prerusavanja, nije znala za konvencije, niti razlike i polozaje u drustvu - znala je samo za borbu. I ona je imala svoj razvitak. Iz nagona je nastala ceznja, iz pozude izmedju muskarca i zene nastala je zudnja coveka za covekom. I tako se ta istorija pojavljuje u Rodenovom delu. Jos je to vecita borba polova, ali zena nije vise nadjacana ili podlozna zivotinja. Ona je puna ceznje i budna poput muskarca, i izgleda kao da su se sjedinili da bi oboje tragali za njihovom dusom. Covek koji nocu ustaje i tiho odlazi drugom, nalik kopacu blaga, koji bi da veliku srecu, toliko mu neophodnu, iskopa na raskrscu pola. U svim gresima, u svim protivprirodnim zadovoljstvima, u svim tim sumnjivim i izgubljenim pokusajima da se u zivotu pronadje beskrajni smisao, postoji nesto od ceznje koja stvara velike pesnike. Tu covecanstvo gladuje za necim nedostiznim. Tu se ruke ispruzaju ka vecnosti, otvaraju se oci, bez straha gledaju u smrt; tu se razvija beznadno junastvo, cija slava dolazi i prolazi kao smesak, cveta i vene kao ruza. Tu su oluje zelja i zatisja ocekivanja; tu su snovi koji se promecu u dela i dela koja iscezavaju u snovima.Tu se bogatstvo snage dobija i gubi, kao u nekoj ogromnoj kockarnici.

Sve to postoji u Rodenovom delu. On koji je vec toliko preziveo, tu je nasao punocu i obilje zivota. Nasao je tela na kojima je svako mesto bilo volja, usta koja su imala oblik krikova kakvi se uzdizu iz dubine zemlje. Nalazio je gestove prabogova, lepotu i vitkost zivotinja, zanos starih plesova i pokrete zaboravljenih bogosluzenja, narocito povezanih s novim gestovima koji su nastali u dugom razdoblju kad je umetnost bila odsutna i za va ta otkrovenja slepa. Takve su ganove kretnje posebno zanimale. Bile su to nestrpljive kretnje. Kao sto onaj koji dugo trazi neki predmet, biva sve bespomocniji, rastreseniji, zustriji i oko sebe izaziva razaranje, gomila stvari koje otima njihovom poretku, kao da ih prisiljava da tragaju s njim - tako su i kretnje covecanstva, koje ne mogu pronaci same sebi smisla, postale nestrpljivije, nervoznije, brze i usplahirenije. A sva izmesana pitanjapostojanja leze oko njih. Ali, pri tome, pokreti tih kretnji postadose i suzdrzljiviji. Ne poseduju vise gimnasticku odlucnu jednostavnost kojom su raniji ljudi posezali za stvarima. Ne nalikuju pokretima koji su stalozeni u drevnim plastickim delima, ne nalikuju kretnjama kojima ke vazan samo pocetak i kraj. Izmedju ta dva jednostavna momnta ugurali su se brojni prelazi i pokazalo se da upravo u tim medjustanjima prolazi zivot danasnjeg coveka, njegovo delanje i njegova neaktivnost. Nastao je drugaciji zahvat, drugacije domahivanje, pustanje i zadrzavanje.

Sve te kretnje Roden je stvorio. Satvorio ih je u jednom ili u vise likova, na svoj nacin ih pretocio u stvari. Dao je stotinama i stotinama figura, koje jedva da behu vece od njegovih saka, da ponesu zivot svih strasti, bujanje svih pozuda i teret svih poroka. Stvorio je tela sto se posvuda dodiruju, koja su sljubljena poput zivotinja koje su jedna u drugu zagrizle i koje se kao jedno jedino telo ruse u bezdan; stvorio je lanac telesa, koloplete i vreze, stvorio je teske grozdove likova, u kojima se slast greha nedri iz dubine bola. Samo je Leonardo  (*) tako majstorski i nadmocno zdruzivao ljude u svom grandioznom opisu propasti sveta. Kao i tamo, i ovde su takvi koji se bacaju u ponor da bi zaboravili veliki bol, i takvi koji svojoj deci glave razbijaju da ne bi odrasla za taj ogromni bol.  Vojska tih figura bila je odvec brojna da bi stala u okvir krila Vrata pakla. Roden je birao i birao. Odbacio je sve sto je bilo odvec usamljeno da bi se moglo podrediti toj velikoj celini, sve sto nije bilo potpuno nuzno u tom sklopu. Pustao je da likovi, i skupovi likova, sami nadju svoje mesto; promatrao je zivot naroda sto ga je on stvorio, osluskivao ga i pustao svakome na volju. Tako je postepeno izrastao svet ovih Vrata. Povrsina te kapije, na kojoj su izradjene plasticke forme, pocela je da ozivljava; sa sve mirnijim reljefima uranjalo je uzbudjenjelikova u te povrsi.

U dovratku, na obe strane je ulaz, neko stremljenje i uzdizanje, a na krilima vrata je padanje, uzdizanje i sunovrat one kretnje koja preovladava. Krila vrata su ponesto u pozadini, a njihov je gornji rub od izbocenog ruba poprecnog okvira odvojen prilicno velikom povrsi. Pred njom, u mirno zatvorenom prosoru, postavljen je lik Mislioca, muskarca koji vidi svu velicinu i sav uzas ovog igrokaza, jer o njemu misli. Sedi, zamisljen i nem, tezak od slika i misli, a njegova snaga (a to je snaga onoga koji dela) misli. Celo telo mu je lobanja, a sva krv u njegovim zilama mozak. On je srediste vrata, iako iznad njega, na vrhu okvira, stoje jos tri muskarca. Dubina na njih deluje i oblikuje ih iz daljine. Skupili su glave, njihove tri ruke su ispruzene, zajednicki pokazuju dole na isto mesto, na isti ponor koji ih je privlacio svojom tezinom.

Mislilac mora da je u sebi nosi.

Rodin, Edward Steichen 1908.

EDIT (*) - Zaista ne znam na sta ovde Rilke misli kada pominje Leonarda; postoji jedna skica za Strasni sud pronadjena u Vindzoru za koju se veruje da je Leonardova ali je ona suvise opskurna i nedovoljno poznata da bi sluzila Rodenu kao uzor. Postoji takodje i serija skica Vizija kraja sveta koja nije jako poznata a na koju je Rilke mozda mogao misliti (slika desno). S druge strane mnogo je logicnija i jasnija veza Rodena sa Mikelandjelom cija je dela ovaj upoznao tokom boravka u Italiji i zavoleo; smatrao je da ga je Mikelandjelo oslobodio akademizma u skulpturi . Mikelandjelov Strasni sud iz Sikstinske kapele sa Vratima pakla ima sustinske i veoma bitne veze, dok je njegova skulptura ( pre svega Robovi i takozvani infiniti ) presudno uticala na Rodena koga su i zvali novi Mikelandjelo.  Naravno, pored Mikelandjela najbitnija veza jeste sa Lorencom Gibertijem i njegovim Vratima raja na baptisterijumu u Firenci.

Follow up : vise o vili u Medonu, iz jednog Rilkeovog predavanja, kao i o odnosu Rodena i fotografije mozete citati ovde.

Dinah The Queen of Blues i Noël The Master

Kada bih nekom izrazitom ljubitelju dzeza i bluza rekla kako, eto, i ja bas volim dzez te onda nabrojala sta je to sto od ove muzike volim, verovatno bi mi se slatko nasmejao. Jer, zvucala bih najverovatnije kao neki klinac koji misli da je mnogo taugh zato jer ima bicikl pa se tome hvalise pred posednikom nekog besnog Harlija. Jer, iako tako ponekad zaista i kazem  - kako volim taj dzez - moram ipak priznati da se moji favoriti sastoje od Luja Armstronga, Bili Holidej i Ele Ficdzerald te da mi vrhunac svega predstavljaju albumi koji su Lui i Ela snimili zajedno. Go ahead and laugh. No, tako stoje stvari samnom. Volim jos ponesto, tu i tamo, ali ovo troje su za mene nekakav nedostizan trinity. Or so I thought. Jer, poslednjih nekoliko godina prikljucio se iznenada jos jedan clan ovoj malenoj skupini, jos jedna dama. Sada to vise nije trojstvo kakvo je bilo ali jeste neke druge vrste : zenska trijada okolo nasmejanog Luja :)

Bili volim stoga sto je drugacija, nekako iskonska poput nekog africkog idola kakve su dovlacili u Evropu i divili im se u osvit modernosti. Ona nam pristize iz nekih mracnih dubina koje nas u isto vreme privlace i strase. Zaista, jednom kada se ona cuje tesko je kasnije pogresiti u prepoznavanju : njene su interpretacije pesama primetno drugacije od vecine, potpuno prozivljene; i, kao iza gustog duvanskog dima nocnih klubova u kojima je nastupala,  iz njenog glasa moze se nazreti svasta - izvlacenje iz kreveta nakon noci provedene sa strancem koji mirise na alkohol i znoj; zadovoljstvo i gadjenje; koza koja bridi od dodira ili samara; zaklinjanje da ce se prestati ... sutra, te ocaj kada to sutra dodje. Ponekad je kao macka koja se oblizuje nakon sto je smazala tunjevinu; ili je upravo preplaseni mis koji se skriva u nekoj rupi, drhteci. Bili je mnogo toga. Ela je, sa druge strane, savrsenstvo. Iza njenog glasa ja ne vidim nista jer sam sposobna jedino da je cujem. Za razliku od onih koji smatraju da je Areta Frenklin The Voice - ja smatram da je to ipak Ela; sa naporom i teskocom je, stoga, zamisljam  kao bice od materije, za razliku od Bili koja je sva flesh & blood & bone.  

Ta treca koja im se pridruzila zapravo je, za mene mesavina ove dve : njen glas  po snazi i kristalnoj jasnoci mogu porediti sa Elinim a ono sto vidim iza njega - sa Bili. Radi se o Dini (zapravo trebalo bi - Dajni - ali ja joj tepam Dina:) Vasington. 

Za razliku od Bili koja je imala iznimno uzasan pocetak zivota (majku su joj roditelji izbacili iz kuce jer je zatrudnela u trinaestoj godini te ju je ova ostavila sestri na cuvanje koja nije bilo narocito prisutna; to je dovelo do toga da Bili bude silovana sa samo jedanaest godina; potom su obe radile u javnoj kuci) Dina (koja se zapravo zvala Ruth) je imala oba roditelja. Doduse, otac joj jeste bio notorni kockar ali je porodica bila na okupu, sto je pruzalo neku sigurnost u odrastanju. Iako je rodjena u Alabami, odrastala je u vetrovitom gradu Cikagu relativno srecno iako pomalo usamljeno : isla je u skolu i sa majkom pevala u horu i svirala klavir u crkvi. Njen glas vec je tada zapazen; sa petnaest godina odlucila je da proba od svog talenta i da se izdrzava. Idol joj je bila, nije potrebno ni reci - bas Bili Holidej. Tako onda cetrdesetih godina pocinje da nastupa u jednom od nocnih klubova Cikaga, menja ime u Dina i uskoro postaje zvezda; petnaestak godina kasnije dobila je Gremija za izvedbu poznate pesme, jedne od meni omiljenih, What a Difference a Day Makes.

U originalu ova pesma zove se Cuando Vuelva A Tu Lado; napisala ju je Maria Mendez Graver, prva veoma uspesna  meksicka kompozitorka. Skolovana u Francuskoj, gde joj je jedan od profesora bio i Klod Debisi, zivela je potom u Njujorku i komponovala muziku za holivudske studije Paramount i 20th Century Fox. Medju tada mnogim poznatim njenim pesmama i kompozicijama ova, iz 1934. godine, je ona koja je daleko nadzivela svoje vreme te je i sada vecina ljudi zna. To je ujedno i jedna od onih pesama koje su mene navukle na njen glas. Druga, ona koja joj je otvorila mesto u mom malom  jazz/blues panteonu, potpuno me stavivsi pod trajni spell, jeste ova  uz koju nije potreban bas nikakav komentar :) Dakako, postoji i treca, ona koju ponajvise volim ... ali nju cuvam, sasvim zlocesto, za sam kraj ovog posta :)

Dina je proglasena kraljicom bluza (dok je Bili bila The Queen of Song a Ela The First Lady of Song :) te izvrsila veoma bitan, mozda cak presudan, uticaj na potonje velike pevacice - poput vec pomenute Arete koja joj je posvetila i citav jedan album. Narocito je ostala zapamcena po takozvanim torch songs naziv koji ima isto poreklo kao izraz carrying a torch for someone - u oba slucaja radi se u neuzvracenoj ljubavi. No, kao i Bili i Ela, koje su imale svoje demone - olicene prvenstveno i alkoholu, drogi i muskarcima - Dina takodje nije u svom uspehu pronasla srecu : udavala se cak sedam puta, borila se sa tezinom i insomnijom; jedna narocito nesretna kombinacija pilula dovela je do njene prerane smrti 1963. godine. Sa samo trideset devet godina bila je, od njih tri, najmladja u trenutku smrti.

Enter Noël :) Noël Coward poticao je iz jednog sasvim drugog sveta; ako bih ga i poredila se nekim to bi bila dvojica o kojima sam vec pisala : Oskar Vajld i Kventin Krisp. Ne znam koliko bi se njemu svidela ova poredjenja : Oskara on nije mnogo postovao kao coveka iako mi je odavao priznanje kao umetniku (It is extraordinary indeed that such a posing, artificial old queen should have written one of the greatest comedies in the English language!); o Kventinu doista ne znam sta je mislio, ali uzme li se da je Sesila Bitona opominjao da bi trebalo da smanji ekstravaganciju, mogu zamisliti sta je onda o Kventinu mislio, sve iako su se slagali u misljenju o nesretnom Oskaru.

Rodjen u predgradju Londona, samo godinu dana pre smrti Oskara Vajlda i devet pre rodjenja Kventina, Noel se zaista i nalazi negde na prelazu tih epoha : poput Oskara , a za razliku od Kventina, smatrao je da njegova homoseksualnost jeste deo privatne sfere koja se ne bi trebalo mesati sa javnom. Za razliku od Oskara on je to i uspeo da ucini. Kao i ova dvojica Noel je bio pisac; pisao je mnogo i raznovrsno : vise od pedeset komada, poeziju, kretke price pa cak i jedan roman te trotomnu autobiografiju. Bio je i glumac, poput Kventina, narocito u pozoristu ali i na filmu, cesto igrajuci u sopstvenim komadima ili filmovima snimanim po njegovom scenariju koje je ponekad jos i rezirao; za jedan od tih filmova dobio je i pocasnu nagradu filmske akademije. Kventinu je jos slican i po tome sto se pojavljivao na TVu i u kabaretskim izvodjenjima. Takodje je, poput njih, on bio poznat po svom briljantnom umu (The most beautiful thing in the world are Ivor's profile and my mind - rekao je misleci pri tom na profil glumca Ajvora Novela), po onom neverovatnom wit; i njegove su se izjave citirale i prepisivale - to su bili takozvani noelisms. 

Na kraju zajednicko im je jos i to sto su svojim izgledom i izvesnim modelom ponasanja i nosenja sva trojica uticala na svoje savremenike, mada na razlicite nacine. Oskar je bio flamboyant dandy, Kventin jedinstven do potpune bizarnosti; za Noela se kaze da je prakticno izmislio koncept of Englishness za dvadeseti vek, te ga nazivaju prvom Brit zvezdom. A combination of cheek and chic, pose and poise, pisao je Times. On je tako, smatra se, zasluzan za britanski cool, kakav je savrseno otelotvarao, na primer, njegov prijatelj Dejvid Niven. U tom svom cool-u bio je toliko upecatljiv da su ga mladi Britanci redom imitirali i , uopste, na svaki nacin pokusavali da na njega lice. Everybody worships me, it's nauseating, smatrao je on i jos se pitao Why am I always expected to wear a dressing-gown, smoke cigarettes in a long holder and say 'Darling, how wonderful'? :) Tako je upravo on bio taj koji je otpoceo i sa modom rolki dvadesetih godina proslog veka : I took to wearing coloured turtle-necked jerseys, actually more for comfort than for effect, and soon I was informed by my evening paper that I had started a fashion. I believe that to a certain extent this was true; at any rate, during the ensuing months I noticed more and more of our seedier West-End chorus boys parading about London in them. No, on je, bez obzira sta o tome govorio i mislio, sam osmislio imidz koji je toliko imitiran; give a man a mask and he'll tell you the truth, kako je to rekao Oskar.

Kao da sve ovo nije dovoljno uzbudljivo - on je jos bio i spijun za vreme II svetskog rata te, kako se kasnije saznalo, bio najozbiljniji kandidat za likvidaciju (pored Virdzinije Vulf i H.DZ.Velsa, na primer) ukoliko bi Britanija bila osvojena. U pocetku, on je radio u Parizu baveci se britanskom propagandom; medjutim zakljucio je da if the policy of His Majesty's Government is to bore the Germans to death I don't think we have time te presao da radi za spijunsku sluzbu. Ovo sve je, naturally, dovelo do toga da je Noel postao - Sir. Za svoj zivot on je rekao :  My life really has been one long extravaganza; interesantan kakav je bio o njemu bi se mogla napisati citava serija blogova, pod nazivom The Curios Life of Noel Coward, na primer :) No, pre nego sto predjem na stvar i povezem ga sa Dinom, pomenula bih jos samo neke njegove komade.

Svoj prvi komad Noel je napisao sa svega sesnaest godina; do tada on je vec imao poprilicno pozorisno iskustvo, s obzirom da je prvi put ucestvovao u predstavi kada je imao svega jedanaest.Njegovi komadi najcesce se bave engleskom visom klasom koju je Noel upoznao preko svog prvog ljubavnika slikara Filipa Stretfilda i njegovog kruga fancy prijatelja. Ovaj Filip bio je slikar i, izmedju ostalog, prijatelj Robija Rosa onog prvog ljubavnika Oskara Vajlda ciji je pepeo polozen u Oskarovu grobnicu; Noel je imao samo cetrnaest godina kada se sa njim upustio u vezu, sto danas deluje zaista shocking ali - ta on je makar to svesno odlucio za razliku od Bili koja je jos mnogo mladja bila bacena u bordel. Posmatrajuci ovaj svet Noel je naucio mnogo te dobio materijal koji ce potrajati decenijama. Njegovi komadi se jos uvek izvode u velikom broju, ne gubeci popularnost; kaze se da se u svakom momentu u svetu igra neki Coward play. Prvi takav komad napisao je vec sa sesnaest godina, one godine kada mu je ljubavnik preminuo od tuberkuloze; prvi veliki uspeh postize 1923.  godine kada se postavlja njegov komad The Young Idea u kome je i sam bio glumac. Tada se i javlja pojam noelism. Prvi Noelov klasik potice iz 1925. godine - to je  Hay Fever koji su poredili po brilijantnosti sa Oskarovim Ernestom.

Noelovi komadi su zabavljali, jer su to vecinom komedije, ali i sokirali javnost jer se tu otvoreno govorilo o seksualnim odnosima, nimfomaniji cak, drogama i alkoholu. U komadu Fallen Angels, na primer, dve sredovecne nimfomanke sede i opijaju se razgovarajuci dok cekaju zajednickog ljubavnika. Najveci skandal, onaj kada se desavalo i da ga pljuju na ulici, izazvao je medjutim - The Vortex; sa njim on je doziveo veliki finansijski uspeh ali je jedna od tema bila upravo narkomanija u visim klasama, kao i njihova seksualna raskalasnost, sto se mnogima nije svidelo.

Pa ipak, oni njegovi najveci i najpoznatiji komadi jesu ipak komedije. Mnogi od njih su uspesno i filmovani (postoji vise od 15 filmova radjenih po njegovim komadina, prvi vec iz 1928. godine, poslednji, po istom komadu je iz 2008.) a ja cu ovde pomenuti dva najskorija : Relative values iz 2000. godine (sa Kolinom Firtom, Dzuli Endruz, Stivenom Frajem i Stivenom Boldvinom) i Easy Virtue iz 2008. godine (sa, opet, Kolinom Firtom ali i Kristin Skot Tomas, Ben Barnsom i Dzesikom Biel); ovaj drugi ujedno je taj pomenuti rimejk onog prvog Noel Coward movie iz 1928. Oba su zabavna ( fine British humor) mada ni jedan nije dobio neku veliku ocenu na IMDb; ja ih ipak preporucujem ako se ima taste za britanski humor i podsecam da je IMDb americki sajt after all ;) Kolin je, naravno, u oba ova filma najbolji u svojoj ulozi,on je za ovakve stvari prosto stvoren (i, ne, ovaj moj blog nije ipak prekriveni Colin Firth fan site;) mada je jako lepo videli i divnu Dzuli Endruz. Dzesika Biel je , naprotiv, uzasno iritantna i ja bih volela mnogo vise da je u njenoj ulozi bila Skarlet Johansen ili tako neko :) Trejleri se mogu pogledati ovde i ovde.

No sad, nakon svega, trebalo bi povezati Dinu i Noela. Osim sto su se bavili sou biznisom i sa time poceli poprilicno rano te jos bili i veoma uspesni - oni nemaju gotovo nista zajednicko te je, naoko, tesko povezati crnoputu kraljicu bluza i Ser Noela. Medjutim, postoji veza koja bi verovatno svakome bila jasna da nisam sakrila jedan vital piece of information. Naime, Noela su cesto nazivali Master a evo i objasnjenja zasto :

There are probably greater painters than Noël, greater novelists than Noël, greater librettists, greater composers of music, greater singers, greater dancers, greater comedians, greater tragedians, greater stage producers, greater film directors, greater cabaret artists, greater TV stars. If there are, they are fourteen different people. Only one man combined all fourteen different labels – The Master.

Noel je, dakle, pored svega sto je bio nalazio talenta i vremena da bude i kompozitor i song writer i to veoma uspesan. Ova njegova muzika cesto je pratila komade koje je pisao i u kojima je i glumio ali su neke od njih zivele i zivot za sebe te se sada vise ni ne pamti ko ih je napisao. Jednu takvu fantasticnu pesmu pevala je i Dina i ne samo to - vec je njena interpretacija i sada najpoznatija a ja mislim i daleko najbolja. Tu sam pesmu prvi put cula u reklami za Levi's iz 1992. godine kao jedva tinejdzerka; naravno da tada nisam znala nista o njoj, o Dini ili Noelu. No ta me je pesma oduzela trenutno pa sam za njom posle dugo tragala. Ne secam se kada sam je nasla kao ni kad asam saznala ko je peva. Ostala je jedna od onih koje mogu slusati do besvesti i koja me uvek pomalo najezi. Evo je :

Ne znam da li su se Noel i Dina upoznali ili barem sreli; to je sasvim moguce jer je Noel cesto odlazio u Ameriku i tamo bio omiljen i popularan. Ne samo to vec se, da bi izbegao ogromne poreze u Engleskoj nakon II svetskog rata, a kao mnogi njegovi poznati prijatelji, on preselio na Havaje. Dina je, takodje, gostovala u Engleskoj gde je podjednako ushitila i skandalizovala javnost izjavama poput There is only one queen, Elisabeth is the imposter. Ovu pesmu ona je snimila 1952. godine tacno dvadeset godina nakon sto ju je Noel napisao; aranzman kakav je ovde zasluga je brilijantnog Kvinsi Dzonsa koji je za Dinu rekao She could take the melody in her hand, hold it like an egg, crack it open, fry it, let it sizzle, reconstruct it, put the egg back in the box and back in the refrigerator and you would've still understood every single syllable. U originalu ova pesma je napisana za mjuzikl pa su je izvodile cetiri pevacice jedna za drugom. Noel je za Americko izvodjenje osmislio i musku varijantu gde je homoseksualni ton bio jasan te nikada nije izvedena.

No, a otkud sada jos Keri Grant u ovoj prici ? Well, njegov prvi film, Blonde Angel sa Marlen Ditrih, izasao je 1932. godine. Drugim recima - Keri Grant je the boy o kome je Noel pisao ...

On the silver screen
He melts my foolish heart in every single scene ...