Teo i ljubazni Djoka ili - osujecenost u Srpskoj Crnji

U nasem obozavanju velikih umetnika (a ja sam takvom idolopoklonstvu narocito sklona) koje ume da bude pristrasno koliko i snazno, cesto zaboravljamo ne samo to da su i oni, na kraju, bili samo ljudi, vec i to da su bili okruzeni takodje ljudima, manje poznatim, neuporedivo manje slavljenim a koji su odigrali, medjutim, presudnu ulogu u razvitku toga genija. Retko o takvima mislimo, a i kada to cinimo to je precesto sa izvesnom zaviscu; tja, blago njemu bio je blizu obozavanoga -, bio mu je blizak, mozda cak i drag ! Naravno, retko ko bi zaista zeleo da je na mestu ovih, najcesce, patnika, koji su nase genije morali podnositi. Pa ipak, cesce cemo se zaneti najobicnijom stvari koju je majstor upotrebljavao i drzao ruci, kakvim jadnim perom ili pohabanom foteljom, nego sto cemo misliti o tim ljudima. Takav jedan bio je, recimo, Teo van Gog; oduvek sam mu se divila i smatrala ga izrazitim herojem : trebalo je istrpeti tog brata Vinsenta. Ovim ne mislim da kazem da ja Vinsenta ne volim, sta vise veoma ga volim; ali - trebalo bi priznati da je on bio potpuno neuravnotezena osoba, da ne kazem - sasvim lud. Neki kazu da je sve to njegovo ludilo poticalo od epilepticnih napada, a time objasnjavaju i neobican stil i nacin njegovog slikanja; drugi tvrde da je Vinsent zapravo patio od onoga sto danas nazivamo bi-polarnim poremecajem. Sasvim je moguce da je, nesretan kakav je bio, (po druge i po sebe) on patio od oba. No, nauku na stranu, sasvim je sigurno da nije bio bas ... sasvim normalan. Pre svega, patio je od nekakvog apostolskog kompleksa, imajuci stalnu potrebu da nekoga spasava (bilo da je to trudna prostitutka-alkoholicarka koju bi pokupio sa ulice ili siromasni rudari iz Borinaza) u isto vreme sustinski nesposoban da pomogne sebi; dalje, imao je brojne fiks ideje (bilo da je to zelja da bude svestenik, misionar, propovednik ili pak da napravi komunu slikara u Arlu) od kojih onda nije odustajao dok ne bi bio potpuno unisten i pobedjen; na kraju i na sve to - imao je i takav karakter da ga gotovo ni roditelji vise nisu mogli podneti a prijatelji brzo ostavljali da se sam bori sa svojim demonima. Bio je strastven, bio je prek i bio je poprilicno divalj. Njegova biografija prepuna je nasilja, najpre prema samom sebi - pored onog uveta za koje svi znaju - on je, na primer, sebi przio ruku na sveci onda kada mu nisu dopustali vezu sa rodjakom Ki (koja ni sama nije bas nesto ginula da se spetlja sa Vinsentom:) a ne bi trebalo zaboraviti ni napade ljubomore kada se Teo zenio i, narocito, kada mu se rodio sin.

Kao sto znamo, porodica van Gog sva se bila sazdala da od Vinsenta nacini coveka; zaposlili su ga u porodicnoj galeriji Gupil i premestali iz grada u grad (Hag, Brisel, London, Pariz) no ni u jednoj sredini Vinsent se nije snasao : nisu ga mogli podneti ni zaposleni a ni musterije, a i on radije provodi vreme po muzejima nego sa dosadnim kupcima. Na kraju je dao otkaz i tada pocinju njegova potucanja i trazenja sebe i svog zivotnog poziva : pokusavao je da bude ucitelj, prodavac knjiga, zeleo da upise Teoloski fakultet u Amsterdamu no je odustao jer su mu starogrcki i latinski bili teski, pozeleo onda da postane propovednik-laik, ali su mu rekli da nema talenta, ipak otisao rudarima u Borinaz gde se toliko saziveo sa njihovim cemernim zivotom i strasnim stanjem - da su ga otpustili; tada odlucuje da ipak nastavi sa time, bez plate. Tada se negde javlja i ideja da bi trebalo da se bavi crtanjem; to je trenutak kada ga Teo, njegov mladji brat, ohrabruje i pocinje da ga izdrzava. No, i onda, prica se opet ponavlja kao i sa svim Vinsentovim prethodnim naporima - upisuje se pa ispisuje sa Akademije u Briselu, pocinje da uci kod holandskog slikara Mauvea, pa se svadja sa njim da bi onda probao sa Parizom i ondasnjom Akademijom : kolege ga ismevaju, rugaju mu se a on se svadja kako sa njima tako i sa profesorima i njihovim metodama. Napusta i to. U ovom trenutku, verujem, vecina bi vec izgubila svako strpljenje sa ovakvim svojim bratom; ono sto Tea cini tako velikim je upravo to sto on nikada nije odustao. Teo je, zaposlen, odgovoran, potom i ozenjen, pa i otac, jednako Vinsenta izdrzavao, slao mu boje i platna, ohrabrivao ga; cak mu je pomogao svim svojim snagama da dovuce onoga Gogena u Arl, sto je bila jedna od najtrajnijih i najneobjasnjivijih Vinsentovih opsesija. Kada se sve zavrsilo onako kako znamo da jeste - Teo je opet bio tu kako bi skupio, koliko- toliko i na veoma kratko, ali ipak, Vinsenta ponovo na gomilu. Teo je bio tu do kraja Vinsentove nesretne egzistencije, bez obzira na sve padove kroz koje je ovaj prolazio i to bez ikakve ideje, sem neke duboko intimne, da ce od Vinsentove umetnosti ikada nesto i biti. Potvrde talenta i vrednosti nije bilo; nije smeo cak ni da pokaze i ponudi svojim klijentima u Gupilu Vinsentova dela, koja je ovaj slao a Teo uredno slagao u podrum. Mora biti da je Teo, uspesan diler umetnickih dela, ipak u sebi prepoznao vrednost Vinsentove umetnosti, iako istovremeno svestan da je ona dosla pre vremena; ipak je on bio taj koji je u Gupilu promovisao prethodno - impresioniste, pa i Gogena, koji su u to vreme takodje bili jos nepotpuno shvaceni i prihvaceni.

Teo je bio taj tihi heroj, onaj koji deluje u senci i na koje tako cesto potpuno zaboravljamo. Da nije bilo njega danas sasvim sigurno ne bismo mi imali Vinsenta. Prepiska izmedju Vinsenta i Tea je ogromna; cine je vecinom Vinsentova pisma Teu, mada su sacuvana i neka Teova Vinsentu. Kod nas postoji nekoliko izdanja Pisama bratu no to su sve samo izbori. Koga zaista zanima fenomen ovog odnosa i Vinsentovog slikarstva - koje se jedino moze i shvatiti preko ovih pisama u kojima on govori veoma mnogo o svom slikarstvu - predlazem da poseti ovaj sajt, gde se nalaze sva Vinsentova pisma (Teu, sestri, majci) kao i Teova Vinsentu. Pri tom je lepo prikazano sve ono o cemu se govori u pismima sa vezama do tacno tog crteza ili  slike o kojoj je u pismu rec. O ovom odnosu dvojice van Gogova Robert Altman je snimio i film 1990. godine Vinsent and Theo (prethodno mini serija, spojena u dvo i po casovni film a u kome Tim Rot igra Vinsenta) ciji se trejler moze videti na IMDb. Na zalost, a skoro pa da kazem i gotovo ocekivano, Teo je zavrsio svoj zivot samo nekoliko meseci nakon svog brata; umro je, izgleda, od posledica sifilisa. Kao sto sam to ranije pominjala, sahranjen je pored svog brata; grobove im spaja brsljen srastao nad njihovim grobovima onako kako su se i njih dvojica drzali jedan drugog za zivota. On je imao trideset i tri a Vinsent trideset i sedam godina.

Tako i sa Djurom. Djura, doduse, nije bio neuracunljiv, samo je bio nesnosan. Imao je i on strastven i prek karakter te je vecito bio u zavadi kako sa svetom, tako i sa sobom samim. Kako je on to u jednom pismu (dole) rekao - kriva za to bila je njegova narav koja je dosta neharmonicno u mene smestena. Kao i, kasnije, Vinsent - i Djura se potucao po svetu, mada vise po Srbiji : menjao je namestenja, uglavnom uciteljska, ziveo u trajnoj neslozi sa ljudima koji su ga u tim mestima okruzivali ( ja nisam za ove ljude, nit su oni za mene : razmazeni, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki napredak ugnetavajuci. Bogati su cicije, zvanicnici globitelji, a svi pakosni. Ako jos dugo ovde ostati uzmoram, desperiracu, pisao je u Kikindi), nalazio medju njima veoma malo prijatelja a mnogo vise onih sa kojima se svadjao ili tukao. Ostar na jeziku i ponekad kratke pameti  Djura se vazda nalazio u situacijama gde bi ga neko rado strpao u aps, bili to njegovi sugradjani ili vlast sama. Kao i Vinsent - voleo je da sedi po kafanama; umeo je mnogo da popije, iako ne apsint vec rakiju ili vino, da bi, kao i Vinsent, onda mrzeo sebe zbog toga. Kao sto je napisao : Pijem, pijem ... ali u picu jos nikad ne osmenu'. Prijatelja je i on imao malo, a mnogi su ga tokom vremena i napustili zbog te preke naravi; cak se i sa ocem, koji je poput Vinsentovog bio svesteno lice, zavadio ( Djuro! Lud si, pust si ! Niti ti ja mogu pomoci niti mi dolazi kuci, ne sad, nego nikad ! pisao je Dionisije Jaksic). Zena ga je zbog pica sa decom napustala da bi se onda opet vracala; jer - on je i pored svog bombasticnog temperamenta umeo da biva i dobar, mio a pre svega je bio posten. Slicno kao Vinsent - i on se oprobao na skolama i akademijama, skolujuci se u Temisvaru, Pesti, Becu (mada taj prvi put nije upisao Akademiju vec je isao po muzejima i - kafanama), Minhenu a onda ponovo u Becu; i on ih je napustao. Ucio je i kod slikara, tada i sada veoma cenjenog Konstantina Danila, u cijoj je kucnoj biblioteci upoznao i zavoleo dela Bajrona, ali je njegove pouke naposletku odbacio i nikada nije o njemu posle mnogo govorio, slicno kao Vinsent sa Mauveom. Iako je za zivota ipak stekao nesto vise postovanja nego Vinsent, kao pisac pre svega a onda i kao slikar, Djuri se takodje desavalo da bude ponizen i odbacen : ne samo sto su mu ranu ikonu Bogorodice napali nozevima u rodnoj Srpskoj Crnji vec se cesto desavalo da, kao i Vinsent, dugove isplacuje preko slika; medjutim, ni to nije vredelo jer su mu portrete cesto vracali, nezadovoljni onim sto vide pred sobom. Da ne govorimo o tome da se desavalo da pise firme za kafane, moluje kuce, kreci i sara sobe pa cak i da farba namestaj ... dok je u mladosti pomisljao cak da postane kaludjer, pa se u Krusedolu jedno vreme i za to spremao.

Naravno, izmedju Vinsenta i Djure ima i mnogo razlika; pre svega je to u godinama njihovog rodjenja a potom i mestu odakle su ponikli, sto za sobom vuce i neke duboke karakterne ali i stilske razlike. Djura je rodjen 1832. godine u Srpskoj Crnji, sada na samoj granici Srbije i Rumunije, u Banatu dakle, koji je tada pripadao Madjarskoj, odnosno Austro-Ugarskoj; Vinsent je rodjen dvadesetak godina kasnije, 1853. u malom holandskom mestu. I u jednoj i u drugoj porodici bilo je vise dece - Djura je imao sve samu bracu i jednu sestru a Vinsent dva brata i jos tri sestre. Medjutim, glavna razlika, mislim, potice iz cinjenice da je Holandija tada vec bila jedno uredjeno i mirno podrucje dok se ovaj ovde Balkan svakoga casa potresao : i sam Djura je, sa samo sesanaest godina, kao dobrovoljac pristupio kikindskoj ceti koja se borila za oslobodjenje tokom revolucije 1848/49. Vec tako mlad, dakle, doziveo je uzas i sve strahote rata koji se potom zavrsio lose po stranu na kojoj je on bio (Srbi su se, tlaceni od Madjara, borili na strani Austrije ali nisu za to dobili obecanu nagradu - samostalnu Vojvodinu), te je preziveo ne samo borbe vec i glad i jad koji su potom usledili. Oca su mu potakazali  i uhapsili, kucu i sve u njoj konfiskovali. Ovo ce kod Djure razviti dve veoma bitne karakteristike celokupnog njegovog dela i svetonazora : prvo, razgorece u njemu jedan snazan patriotizam,na ivici nacionalizma, koji mi sada kad citamo takve njegove pesme vec jedva mozemo pratiti; drugo - zbog razocarenja koje je doziveo nakon neispunjenih nada i teznji revolucije Djura ce postati neverovatan cinik i ogorceni protivnik politike i politicara, zbog cega ce imati  u zivotu dosta poteskoca. U stvari, njegovo ogorcenje ce usmeriti ka vecini ljudskoga roda. Njegova poetika - u knjizevnosti kao i slikarstvu - zestoko je romanticarska, sa svim sto to podrazumeva. Sve to - jos pre no sto se Vinsent uopste i rodio; a kada se to desilo - on je ziveo i rastao u mirnoj zemlji i u relativno imucnoj porodici u kojoj su se gotovo svi bavili  religijom ili umetnoscu. Ne samo sto je epoha bila druga - iako je u pitanju samo par decenija - vec su to bile i okolnosti. I, iako Vojvodina zaista lici na Holandiju, sem naoko tu nema nikakvih drugih slicnosti, posebno ih nije bilo u to vreme. Vinsent je, tako, imao posve drugacije ideje i poglede a zapravo je bio jedan internacionalni duh koga su se malo ticali rodoljubivi napevi i nacionalni legendarni junaci. 

Pa ipak, ova dva coveka meni su veoma slicna - umetnost na stranu - po svojoj razbarusenoj i divljoj naravi, po zlosrecnoj sudbini, po nekom gotovo samovoljnom izgnanstvu od ostatka sveta. I po tome sto su obojica, odbaceni od gotovo svih, pored par prijatelja imali i tog jednog - u Vinsentovom slucaju brata, u Djurinom prijatelja - koji nisu odustajali od njih. Djura je svog tihog heroja pronasao u uredniku casopisa Danica, postovanom Djordju Popovicu. O ovom coveku ja malo znam, cak i manje nego o Teu; moralo bi se vise citati kako bi se saznalo kako je do tog trajnog prijateljstva doslo, kako se ono razvijalo i opstajalo svo to vreme. Tek, koliko sam shvatila, oni su se upoznali i sprijateljili u Novom Sadu, (ili je pak to bilo u Becu, onaj prvi put, kada je Djura dane provodio u jednoj kafani sa, reklo bi se, polovinom tadasnje srpske inteligencije : Djurom Danicicem, Zmajem, Brankom Radicevicem, Stevom Todorovicem, Novakom Radonicem, Svetozarom Mileticem i drugima) dok je Djura jos pokusavao da tamo nesto zapocne. Prepiska se nastavila i posto je on napustio Novi Sad (on objasnjava i zasto u poslednjem pismu koje dajem) a ovoga Ljubaznog Djoku on najcesce naziva i svojim jedinim prijateljem i bratom. Ljubazni Djoka je, slicno Teu, primao sve sto mu Djura salje ali je sa tim i nesto cinio, redovno ga objavljujuci u Danici; Djura mu je davao toliko poverenja da mu je slobodno prepustao da sredjuje ove radove, dodaje interpunkciju, doteruje stihove i jos mnogo sta. Za ovo nije dolazilo, najcesce, ni do kakve novcane nagrade ali mu je zato Popovic cesto novcano pomagao, kao i svojim vezama, te je tako njegov doprinos bio presudan i onda kada je Djura pozeleo ponovo da ide u Bec, da nastavi skolovanje. Tako da - iako nisu bili braca (njegov rodjeni brat postao je svestenik u Crnji, sa drugima ne znam sta je bilo) - ovaj Djoka bio je Djurin Teo; doduse, nije Djuri u potpunosti zavisila egzistencija od njega, ali ga je pomagao kako je god to mogao, te je Djura smatrao da mu ovaj pomaze jos i vise nego sto bi da mu je Djoka brat rodjeni. Doduse, iako on to tako kaze - da mu je Djoka jedini prijatelj - trebalo bi ne gresiti dusu i pomenuti i to da mu je veliki i odan prijatelj bio i Zmaj; nakon sto je nastradao od ruku batinasa, neposredno pred smrt, Zmaj mu je najvise pored postelje sedeo i sa njim dugo razgovarao.

Obojica su umrli duboko nesrecni; Djura 1878. godine u Beogradu, nekoliko godina posto mu je Stojan Novakovic isposlovao zaposlenje u drzavnoj stampariji; Vinsent dvanaest godina kasnije, 1890. godine, u Overu, pucajuci u sebe. Teo je zabelezio da su njegove poslednje reci bile Tuga ce trajati vecito. Djura se nije ubio ali kao i da jeste, na neki nacin : bolovao je od tuberkuloze ali se nije lecio; povrh bednoga zivota (poslednjih godina u Beogradu, u Skadarskoj) i te bolesti on se i dalje ni malo nije suzdrzavao kritike kako one za kafanskim stolovima, gde su ga cesto spijuni prisluskivali i onda tuzakali vlastima, tako i u stampi. Ona poslednja i presudna - namenjena generalu Ranku Alimpicu (Djeneral Ranko kicos s ufitiljeni brcici:) - je gotovo bila samoubilacki cin. Alimpic se osvetio poslavsi batinase koji su ga tako izudarali da je jedva ostao ziv, a i to ne zadugo. Nije ovo bio prvi put da ga nocu prate i tuku, no su ove batine udruzene uznapredovalom bolescu, dovele Djuru do kraja. Nije stigao ni da sluzi zatvorsku kaznu koja mu je zbog klevete bila dosudjena, kao vec nekoliko puta pre.

Vinsentova pisma Teu su lako dostupna kako u knjigama tako i na internetu; Djurina pisma nisu. Koliko ja znam, medjutim, objavljene su dve knjige njegovih pisama (Prosveta 1951. godine i Slovo ljubve 1978.) od kojih ja do sada nisam imala prilike da drzim u rukama ni jednu, te cu ih tek potraziti; nekolicina pisama, medjutim, nalazi se i u cetvrtoj knjizi Celokupnih dela koja je 1931. izdala  Narodna prosveta a koje mi imamo u nasoj kucnoj biblioteci; tu se nalaze pisma Djordju Popovicu, kao i jedno Stojanu Novakovicu i jos Uspomene koje je posvetio prijatelju Jovanu Jovanovicu Zmaju. Ovde donosim nekoliko pisama, celih ili u delovima koje je pisao ljubaznom Djoki. Sa Djokom ne znam sta je potom bilo - Djura je cesto spominjao bolesti - tek pisma njemu upucena, bar u ovoj knjizi zavrsavaju se sa onim iz novembra 1863. godine. Zanimljiva su i s obzirom da su Djurina a i da se stekne osecaj za pisanje i izrazavanje tog vremena. Posle tih pisama objasnicu i podnaslov, tacnije, sta je prouzrokovalo tu osujecenost u Srpskoj Crnji :)

- pocetak juna 1861.

Ljubazni Djoko ! Sutra idem s mladom na vencanje. Nemoj se cuditi zasto tako brzo iznenadno. Ta ujedanput sam uvideo da je sve propalo, nestalo je nade, nestade pouzdanje u srecu; a samo jedno uzivanje puste slobode, koja meni starom becaru u deo pade, bez osmeha i umiljatog pogleda, mislim da je teze nego i robija sa vernim pratiocem. Zato, cim sam nasao priliku, odmah sam odlucio zeniti se. Nevesta mi je devojka, necu kazati lepa, ali kol'ko sam je upoznati mogao, njena ce dobrota zameniti lepotu; bice vredna, a ljubice me, i tim ce mi doneti srecu u kucu. Ona je kci ucitelja ovdasnjeg, dakle nema nikakvih para ni miraza, do postenja i skromnosti; kazao sam joj da imam jednog prijatelja (tebe), i ona ti evo iz postovanja salje po obicaju dar, pozdravlja te i zeli da skoro ozdravis i da nam u goste dodjes. 

Imam dve pricice gotove, i cim vidim da "Danica" izlaziti pocne, poslacu ti ih obe. Odsada moze-biti da cu i vise pisati, a mozda cu i sasvim prestati - videcu, kakvoga vec raspolozenja budem.

Nadam se da ti je vec dosad mnogo lakse, ako "Komarac" ne laze; a mozda si i ozdraveo. Ako si zdrav, cuvaj se brate, da opet u krevet ne padnes, nemoj onako mnogo raditi - ta niko ne moze vise traziti nego sto se uciniti moze, a sam sebe da upropastis grehota bi bila. Nemoj zameriti sto te savetujem. Ti si mi kazao da si moj prijatelj - a meni bi zao bilo da izgubim jedinoga prijatelja. 

Bog neka ti bude u pomoci!

Tvoj brat Djura Jaksic

Gledaj da ozdravis, ne sali se ! A ovaj dar sto ti moja nevesta salje, primi kao od rodjene snase.

U Pozarevcu, 10. junija 1861.

Ljubazni Djoko ! Znas da sam se ozenio, ali ne znas da mi je o svadbi i otac bio ovde. Tom prilikom mi je obecao da ce me za dve godine u Becu, Minhenu, ili gde ja hocu, sa 240 for. a vr. godisnje, potpomagati. - To je malo, Djoko, ali sam i na to malo pristao, a sve u nadedji da cete mi vi, moji dobri prijatelji, potpomoci. Zato, Djoko, sloz'te se vas nekoliko, pa gledajte da me i vi bar sa 20 for. mesecno potpomognete. Tim ce mi biti stanje olaksano; a da cete dobro delo tim uciniti, o tom mislim da ste uvereni.

Zena mi je Srpkinja, ali i ona hoce da ide sa mnom. Tom prilikom ce se nekom lepom zenskom radu nauciti, a i meni ce lakse biti s njome ziveti.

Budi i sad, Djoko, kao sto si i svakad bio, meni prijatelj; ponudi sve koje poznajes da su dobri ljudi, da pomognu Srbina u nevolji; a nece l' niko, Djoko, Boga mi, ma od gladi skapao, hocu da idem. Odgovaraj mi naskoro, jer cu julija meseca p.v. vec da polazim. 

Zena mi je dobra i potpuno me u svacemu slusa; moja je volja - jos za sad - svetinja.

Tvoj D. Jaksic

Kada bi se slozilo vas nekoliko, ne bi vas ostetilo, a mene bi sa 20 for. mesecno pomozeno bilo. - Ako Bog i dobri ljudi ushtedu, hocu u Minhen da idem.

Dj. Jaksic

U Pozarevcu, 17. julija 1861.

Djoko brate ! Da nemam tebe, ja ne bih mogao produziti dalje izobrazavanje - dakle, Djoko, (ne srdi se!) - a vise mi cinis, nego i sama priroda - i zato tebi i onima koji su s tobom (ako ih ima), najveca blagodarnost i hvala !

Od oca sam tek jucer dobio odgovor i potvrdu njegovih obecanja, i zacelo cu kod kuce o Preobrazenju biti, samo ti jos nesto kazati moram, a to je : kad sam se zenio, moradoh se po obicaju i zaduziti, jer ovdasnja zenidba mnogo kosta, al' i to mislim da cu otoleti ovako : od oca cu sad ovom postom iskati da mi do 1. avgusta posalje do 50 for. a ti, Djoko, takodjer si mi obecao prvi mesec poslati, dakle posalji ga do 1. avgusta ovamo u Pozarevac, i to, ako uzmognes, upravo na mene, ako ne, a ti preko J. Ilica : on je dobar covek, a umoli ga da cim pare primi, da mi ih odmah ekspedira.

Tako ti ja sa mojim odlaskom stojim - p' onda, Djoko, treba i ostavku da dadem, a to ne mogu pre vaseg odgovora, i zato cu na nj do 25 o.m. cekati, a onda dajem ostavku, pa kud puklo da puklo ! Kuda cu ici, ili u Bec, il' u Minhen, zasada ne znam; o tome imam i sam da se promislim, a i s ocem cu se razgovarati, kad kuci odem, tek mislim u Bec, jer se u Bavarskoj jos i onda, kad sam ja tamo bio, mnogo na austiskim novcima gubilo, a sad i vise; a Svabe su i tu i tamo. 

Zenio sam se i svadbu drzao 4. junija o.g., a uzeo sam kcer ovdasnjeg ucitelja Hristinu (Tinku); ona se rodila u Sremu, ali je jos u detinjstvu presla na ovu stranu, gde joj naskoro i  mati umre; posle je imala macehu; stradala je dosta; mucila se dosta; ali je sad sasvim vesela i srecna, jer je rado imam, a i kako ne bih, kad me slusa i u pravom smislu reci priznaje za muza svog. Pozdravlja te najljubaznije.

Sad radim poretreta, ali moz' misliti kol'ko je ovdasnji svet za tu stvar zauzet, te tako slabo nadedje da cu s tim sto zasluziti. 

Radi, Djoko brate, kako znas, samo gledaj da sve na vreme dobijem, da ne ostanem u blatu, jer bi to belaj bio, kad bih se dalje morao zadrzati.

Tvoj brat Dj. Jaksic

U Pozarevcu, 31. avgusta 1861.

Ljubazni Djoko ! Obecao sam ti dve price poslati, i rekoh u istom pismu da su gotove. To sam kazao, jer sam se zaselo nadao da cu ih svrsiti; ali, Djoko, taka su mi opstojateljstva bila da mi ne bese moguce sve to ispuniti, pa evo ti opet praznoga pisma; samo se nadam da ces mi oprostiti.

Ovih dana polazim kuci. Dugove sam namirio, i tako, brate moj, ako nisi pare poslao, nemoj ih ni siljati, jer, kao sto ti kazem skoro cu da polazim. Kod kuce cu se baviti jedno desetak dana, i onda cu ti pisati i u tome poslati obe price, koje mislim da ce lepe biti. A zasada, Djoko, budi konten i sa ove dve pesme, koje ti rado siljem, samo ako te mogu zadovoljiti.

Mogao si mi od ono doba i pisati, da bar znam jesi li u Novom Sadu, ili u Zagrebu, drzim da nisi na tvoga Djuru zaboravio. Pisi mi, ako si kod kuce, makar celo pismo iznosilo 5-6 redaka.

Tvoj brat  Dj. Jaksic

U  Becu, 19. septembra 1861.

Ljubazni Djoko ! Ja ne znam gde si ni kako si ti, jer mi na oba moja pisma, koja sam ti jos iz Pozarevca pisao, odgovorio nisi. Zato ti evo pismo i siljem preko J. Djordjevica. Ne sumnjam o tebi, jer o tebi sumnjati bilo bi od moje strane krajnje nepostenje. Uzdajuci se, dakle, u tvoju rec i u rec oca moga, ostavio sam sluzbu i dosao sam u Bec sa zenom zajedno, da probam svoj dar, da pokusam srecu.

Kao sto vidis, ja sam moje ucinio - sad samo do vas stoji da cime, i u kol'ko mozete, potpomazete me u mome preduzecu. Otac mi je dao putninu i daje mi po 20 for. na mesec; to je malo, ali on vise ne moze, jer je jako osiromasio. I tebi, Djoko, znam da nije bas lako svakoga meseca po 20 for. siljati mi, ali kad si vec rekao, a ja se samo u tebe uzdam, ne ostaje nam nista drugo nego da mi pomazes. 

Mozes misliti kako je meni sa zenom, koju nisam mogao kod njene kuce ostaviti, jer je tamo maceha, a ne mogoh je kod moga oca ostaviti, jer je tamo prija; a ona sirota je tuzna i nevesela, meni pak pomalo troska nestaje, jer mnogo ni poneo nisam, pa kad sve to skupis, Djoko, moz' misliti kako mi je, i da bi jos i gore moglo biti, kad od tebe skoroga odgovora ne bih dobio. Uostalom sam zdrav, kao sto sam obicno bio, i sve molim Boga sad samo da me zdrava odrzi. Bec mi se ne mili, cini mi se da je pre bolje bilo u njemu; mozda je bio drukci, il' mozda sam ja bio drukci - ko ce znati ? Dosta, da mi je mrsko sve sto god vidim u njemu, stavise, bio sam u Belvederu, prosao sam pored nase mehane i ne htedoh je obici !

Tina te ljubazno pozdravlja, a ja ti zelim svako dobro, a najvise zdravlja.

Jesam tvoj brat :

Dj. Jaksic

Moj atres : Georg Jakschic Wieden Feldgasse Nro 264.II. Stiege, 3-ter Stock, Thur Nro 42 zu Bec.  

Pozdravi i sve ostale dobre prijatelje, Novaka i Kisa i tako dalje. Pisi !

U Becu, 20. oktobra 1861.

Ljubazni Djoko ! Primio sam tvoje i g. Djordjevicevo pismo, u Djordjevicevom 10, a u tvome 20 for. - Kako ti znam zahvaljivati, ili hvaliti tvoju dobrotu, kad i sam znas koliko mi cinis. Ta i da sam ti rodjeni brat, ne bi mogao vise ciniti. Samo mi je zao, Djoko, sto mozda i od onoga sto je i tebi od potrebe i ja ukidam, ali sta sad znas, kad se je tako desilo ? Ja sam drzao da ce "Danica" i dalje produziti svoj ubavi zivot, te bih na taj nacin koliko-toliko oduzivao; a ovako ne znam kako ce sa oduzivanjem biti, da osim sto cu gledati da se vredan tvoje bracke pomoci pokazem.

Jos u Pozarevcu dok sam bio, cesto sam o tim stvarima mislio, pak sam se i predomisljao i skoro sam se hteo ma'nuti toga posla, pak ostati uca, kao sto sam i bio, ali mi se cinilo da bih onda prezreo sam sebe, pogazio dar bozji, a i tebe mozda tim uvredio. Sad drukcije stojimo obojica, ja ne mogu natrag ! A ti, Djoko ? ... Bog ti, a dusa ti ! Samo gledaj do proleca da odrzimo, ako ne citavu godinu. - Ne znam kako je za tebe, ali, Djoko, meni bas nije lako, a jos koji mesec, cini mi se, bice i gore, zena mi se oseca trudna, tu ce tek biti muke za hajduke. 

U akademiju sam se odmah upisao cim sam dosao, i sve sto se u njoj predaje bez razlike slusam i radim, dakle sve kol'ko od mene zavisi tvorim, a za dalje uzdam se u Boga. Provesori kol'ko - toliko imaju "prizrenija" na mene, jedan se od njih izrazio da ce me u svacem gledati da unapredi, da sto skorije svrsim; denn ich weiss, dass Sie nicht reich sind und kann mir ihre Lage vorstellen! To bi, mozda, u drugom stanju i uvreda bila, ali sad mi je dobro doslo, jer samo napred, i to sto brze, zelim ! Upisao sam se u jednu privatnu biblioteku, te sada knjiga kol'ko i kakvih hocu - istina da jos ne znam kao sto treba ni birati, ali samo kad sam se dokopao knjiga, a ono drugo ce i samo doci. 

Sto se tice moga obicnog uzivanja, da reknem dobro je; nasao sam jevtin kvartir, a rucam takodje jevtino u jednoj privatnoj prcvarnici. 

Pisi mi opet naskoro, jer dok sam bio u Sumrakovcu, Beogradu i Pozarevcu, dugo je bilo; a sad nemoj da me zaboravis.

Primi od Tine pozdrav i od mene, tvog brata

Dj. Jaksic

Atres mi znas, a ja cu se svaki dan od tebe nadati odgovoru, a i tebi se pri povratku nadam - tek na svaki nacin pisi, i to dosta opsirno, da se razumemo. - Uvece pisem i ja neke fine stvari. Tvoj Dj.

U Becu, 5. novembra 1861. p. r. 

... 

Mozes misliti da je izmedju ovdasnjeg zivota i Srbije velika razlika, a osobito na mene, koji i od prirode volim miran i upravo srpski nacin zivljenja, te sam tako, moj Djoko, prvih dana kao bolestan bio. Novaca sam od kuce poneo vise od 100 fr., ali se nabrzo, koje s putom, a koje haljine, osobito zenske, potrosilo; zato sam i pohitao sa pismom (onim prvim za tebe), jer sam se bojao da ne ostanem bez pare. - O provesorima sam uglavnom zaboravio sta ti u poslednjem pismu pisah, ali da su obojica dobri, a neki Vursinger da je blag kao dusa, o tome se sve vise uveravam. Dakle, kao so vidis, s njima sam zadovoljan, a dosta sam i sa sobom na miru i nimalo se ne kajem , a jos manje da bih se na neke muke potuzio; a uzdam se u Boga jedinoga da ce sve dobro biti. 

"Danicu" sam do 18-og cisla primio, ali vise ni lista. U to vreme je vrlo neuredno izlazila, a sad kako stoji ne znam; a da Kis i Joles ne rade dobro sto na "Danicu" bolje ne paze, i to je istina. A sto se Kisovog "Javora" i tvoga njemu saveta tice, ne verujem da ce te poslusati, iz uzroka sto je, prvo, u nas malo citajuceg sveta koji zeli poucne predmete citati, a drugo, sto Kis vidi da je nasa lepa "Danica" sa tvojom bolescu, a posle sa tvojim odlaskom, posrnula; ta da nije toga bilo, zar mislis da bi kadgod pomislio Kis na izdavanje "Javora" ? Ali, kao sto kazes, dok se vratis, pak samo zdravlje od Boga ! a ti si dosta poznat srpskim svetom. 

One pripovetke o kojima sam ti jos letos pricao, nisu jos gotove, a vec sam druge neke poceo, tako katkad vecerom, pisati. Bio sam u velikom poslu, otkako se ozenih, sad malo odanuh dusom, te samo za vestinu, t.j. crtanje zivim, a pored toga ide i drugo. Bas sam juce kupio jedno platno od dva suha visoko a dva i po siroko; mislim jednu malu kompoziciju, tako nedeljom i svecem, za ove zime da izradim. 

Primi pozdrav od mene i Tine. Ja sam zdrav, a i njoj sad ne vali nista; ali pre jedno nedelju dana gotovo me je uplasila - nisam nikako nezan, a zenu nimalo nisam rad maziti, i opet, otkako sam u Becu, bar dvaput na dan je pitam kako je i sta je, jer se strahota bojim od bolesti - to bi me u svemu smelo. Neka je zdravlja i da se kako ono dara sto mi Bog dade ne zatupi, a ja, kol'ko je moguce, trudim se, o tome budi uveren. - Prvi put sam danas izostao od skole, i to zbog nekog pitomca a "Danicina" priloznika M.Krstica; on me je posetio jutros, te sam se zadocnio, pak posle ne htedoh ici, nego u Belveder, a i onako blizu Belvedera sedim.

Tvoj brat Dj. Jaksic

Citao sam nesto od Bulvera, a nesto od Valtera Skota. Mislim da lepo pisu - i da dobro biram, a odsad cu se dati na istoriju.

U Kragujevcu, 30. novembra 1863.

Odavna ti nisam pisao, moj plemeniti Djoko, ima skoro po godine - dosta vremena, osobito kad pomislis koliko se promene za to vreme sa mnom ucinise. U prvi mah kad sam u Pozarevac dosao, naumio sam kao slobodan covek sa mojim radom ziveti; ali to ne bese moguce - a tebi od volje stoji misliti da zbog moje lenosti, ili kako hoces - dosta, ja priznajem da nisam mogao ! Avgusta postanem ucitelj u Pozarevcu, a sad od oktobra sam ucitelj crtanja u Kragujevcu, dakle postigao sam ono sto sam zeleo, sad samo zdravlje od Boga ! A nadam se da cu sve ono sto sam sebi i svojima gresio, popraviti.

Ja sam uvideo, Djoko, da ne mogu nikad do onog uvazavanja doci, koje bih moze-biti zeleo ili zasluzio; ne znam zbog cega, ali sve drzim da je sa moje naravi, koja je dosta neharmonicno u mene smestena; ja ne mogu biti solidan, no ili razvratan, ili pak ponizan mekusac, da mi je i samom gadno od mene - video sam da su me i prijatelji i drugi ljudi vise uvazavali i ljubili, kad sam od njih udaljeno ziveo. A i ja sam volim nekako medju nepoznatima, medju ljudima koji niti znaju sta je na meni dobra, ni sta je zla - dodjem u drustvo, niko me i ne primeti, otidem li, takodjer; a to je taman za mene. Jer kad me ko hvali i uzdize, moram priznati da se zanesem, ako li me pak vredja i zadirkuje se, u ljutini zanosim; a, drugo, medju ljudima koje ja ne mogu uvazavati, ne grize me mnogo savest i kad nesto sludujem ... E, zato sam ti ostavio N. Sada ! 

...

Tebi vec ne bi trebalo da pisem, jer ces vec po predbrojnicima znati da je svet ovde dosta nemaran za sve sto je lepo i plemenito; kad sam nekolicini pokazao pesmu Kneza Nikole u poslednjoj "Danici" - nikoga nije dirnula. - Pak ni to ih nije dirnulo, sto je junak spevao, sto im pokazuje ogledalo crnogorskog kneza ! Sram ih bilo i sa sebicnjacima !

Slabo se imamo cemu nadati, Djoko ! Ja sam se prevario, kad sam ti  nekoliko puta hvalio oficire sto su iz Vojne Akademije izisli - nijedan ne drzi novine, ne samo srpskih nego ikakvih, a ima ih koji su 28-29 -  oj godini, a vec po osam stotina talira plate vuku - ovo moz' u novine turiti : u Kragujevcu ima dost' oficira, biblioteke nemaju, imali su jedno citaliste, u poslednjoj sednici vecina je oficira, i to mladjih i izobrazenijih - predlagala i pristala na to : da se citaliste ukine !

Sto se nas Vojvodjana, t.j. Svaba tice, moram ti kazati da nas mrze - ne zbog toga sto smo losiji il' bolji od njih; jedinstveno iz tog uzroka sto s njima hlebac delimo. - Zar mi da nismo kadri ovdasnju gimnaziju odrzati ! Sta ce nam nemackari ? - vele profesori koji su odavde rodom - A ne moz', lole, ne moz' ! Gde im je ucitelj francuskog jezika ? gde li nemackog ? gde li crtanja ? - A kad bi covek s njima o tom upustio u disput , znam sta bi rekli : sve te nauke i vestine nisu nama nuzne. - Njima nist' nije nuzno sto oni ne znaju - a pocem nista ne znaju : ne treba nist' ni da uce ! Zbogom pameti !

Djoko brate, ne zameraj mi sto ovde zivim : ja sam ti vec napred kazao kako i zasto - pa sad od volje im, mrzeli me, a ljubili - jedino mi je tesko sto covek kadgod mora o srpskoj buducnosti ocajavati. - Zlo je biti Srbin, Srbin te mrzi, tudjin te prezire ! i juastvo je biti Srbin - jer ne samo sto se protiv celog sveta moras boriti, nego bas i protiv Srbina, i protiv sebe samoga ! Kazu da zlato rdja ne grize - Srbin je zlato, ali ga sopstvena rdja grize. - U istoriji stoji : da su narodi sa nesloge, sa otimanja i napadanja na tudje carevine propali - Srbi, ako propadnu, propasce sa sebicnosti i sa podlosti - a ako ne propadnu - bice cudo o kome ce istorija pripovedati !

...

Tvoj Dj. Jaksic

Djuru volim jos od detinjstva kada sam jedva i naslucivala ko je uopste on bio : volela sam onaj njegov spomenik u Dunavskom parku u Novom Sadu, redovno mu sedala u krilo i slikala se sa njim. Odlazak kod Djure bio je tako jedan od redovnih dozivljaja pri svakoj poseti Novom Sadu; naravno, kasnije sam skontala da takav jedan Soldatovicev Djura zivi i u Beogradu - uopste ne znam kako i ranije to nisam primetila, verovatno sam tada vise obracala paznje usecerenim jabukama u Skadarliji a mozda i stoga sto je beogradski nesto kasnije postavljen :) No, tako mi je Djura bio drug (doduse onaj novosadski) te sam ga volela tako reci oduvek. Kasnije sam u skoli videla i neke slike i procitala neke pesme, te sam ga volela kao romanticara (jer su ti strastvenici moje osnovno drustvo:). Little did I realise da cu jednoga dana stici i do Srpske Crnje - ona je verovatno na vrhu spiska mesta koja mi jednostavno nisu ni padala na um da cu se tamo ikada zateci. Pa ipak, jesam bila u Crnji, pre par nedelja, i to na putu ka Temisvaru.

Pre odlaska tamo Srpsku Crnju sam iskljucivo znala kao Djurino rodno mesto i kao ono mesto gde su mu nozevima mestani izboli Bogorodicu zato jer nije dovoljno licila na ikone Konstantina Danila. Jadni Djura. No, u Crnji su ipak ostale neizbodene neke druge ikone koje je on slikao pod Danilovim uticajem na pocetku svoje molerske karijere, te sam poprilicno zarko zelela da ih vidim, a ovo je bila sjajna prilika. U Crnju smo stigli u odlicnom raspolozenju : prethodno smo zastali u Zitistu da vidimo onaj presmesni spomenik Rokiju Balboi :) no, cim smo stali pored barokne crnjanske crkve shvatila sam da su sve sanse da ikone ipak necu uspeti da vidim : u toku je obnova crkve. To se ispostavilo kao tacno : crkva je otvorena utorkom i subotom od 10 - do 12 sati, a mi smo bili tamo u nedelju, u 13h :) Bila sam potpuno osujecena i bez obzira na sve probala sva vrata da vidim nisu li koja ipak otvorena; nisu bila. Mind you, ova obnova ce se zavrsiti u novembru. No, videla sam Djurin spomenik (na postamentu koji je ranije pripadao spomeniku Kralju Aleksandru :) u parku i Djurinu kucu koja se nalazi preko puta nekog krsa. Osujecenost nije nesto sto mi se mnogo cesto desava ali kada se desi, kao sada, onda bi me zaista trebalo videti; i smesno i tuzno u isti mah. 

Srpska Crnja je, pise Jeremija Zivanovic u predgovoru pomenutih celokupnih dela Djure Jaksica, veliko, zivahno i uredno selo te i da  po broju stanovnika ravna se sa manjim gradovima te onda jos i Podeljena je na dva dela, srpski i nemacki; u oba zive, vecinom, vredni ratari. Tako je mozda bilo pre osamdeset godina; sada je Crnja delovala pusto (mada, bila je nedelja) i ne samo to vec i pomalo spooky. Deluje nekako napusteno a ne samo prazno. Ovo je steta - ako je zaista tako - jer pored toga sto je Crnja Djurina varos ona je i medju najstarijim selima u Banatu. Doduse, malo se toga zna do dolazaka Turaka, no ima pomena o selu jos iz 14. veka. Crnjani su bili hrabri u borbama protiv Osmanlija, te su naseljavani ovamo i planski : kao u nekoj bajci nakon bitke kod Sente (1697) i Ceneja (1699) u Crnju je naseljeno 13 porodica srpskih granicara; kazu da mnogi Crnjani danas vode od njih poreklo. Nemacka Crnja potice iz kasnije vremena, s kraja 18. veka, kada je u Crnju planski naseljeno cak 55 porodica Nemaca; kasnije, posle drugog svetskog rata, njihove kuce naseljene su Srbima iz Bosanske Krajine. Tako da je dugo Crnja bila multi kulturalna sredina; o ovim Svabama pise i Djura koji ih mnogo ne voli : oni su mu tokom revolucije prijavili oca. Djurina kuca je sada muzej, a nalazi se blizu crkve.

Crnja ima, medjutim, jos jednu zanimljivost - Kastel Nojhauzen, koji je za vreme II svetskog rata, 1943. godine sagradio nemacki general Franc Nojhauzen na bivsem imanju grofovske porodice Conkic. Ova porodica, koja je grofovsku titulu dobila od Marije Terezije, posedovala je u jednom trenutku veliki deo Crnje (kaze se 500 jutara zemlje i ja kontam da je to mnogo, ali zaista ne znam tacno); ova zemlja i imanje prodati su 1934. nekom lekaru iz Zrenjanina - grof je bio u kockarskim dugovima. Bivsi Jevrejin, i to jedan od onih retkih koji je na vreme utekao iz Evrope, taj lekar morao je da ostavi i ovo imanje koje je onda prisvojio nacisticki general i na njemu sagradio sebi letnjikovac koji mu je projektovao neki nesretni zarobljenik - Rus. Zasto je general Nojhauzen pozeleo da sagradi sebi letnjikovac bas u Crnji od svih mesta i koliko je zapravo vremena proveo u njemu - to ne znam; sada je to motel od 4*. Jos jedna misterija, koju bih bas volela da mi neko rasvetli, jeste sta sada ti silni Rumuni rade na parkingu u blizini tog kastela : i kada smo dolazili da obidjemo nacisticki dvorac, i kada smo u povratku tuda prolazili, a to nocu jos - tamo je bilo parkirano bar petnaestak kola temisvarskih i aradskih registracija oko kojih su stajali ti Rumuni. Oni su cudno gledali nas a i mi smo njih. Nisu gosti motela, niti sta prodaju, niti rade ... bilo sta, really; samo tako stoje svuda naokolo i - nista. Cak ni ne komuniciraju preterano sem u manjim odvojenim grupama. Moram priznati da je sve to delovalo poprilicno jezivo kao sto je, sve ukupno, i sama Crnja. No, nema veze iako je spooky to je, ipak, Djurina varos ;)

Bauci iz podsvesti

Podstaknuta listom zabranjivanih filmova koju donosi The Independent a koju sam stavila na NOTES razmisljam danas o nasilju i tome koliko smo naviknuti na njega. Vecina ovih filmova stavljeno je na listu upravo zbog prikaza nasilja; takodje- vecina njih vec odavno nije zabranjena a pored toga malo koji od njih bi nas danas zaista sokirao. Zapravo, malo sta nas danas sokira, sve cesce to ne cini ni realnost a kamo li nesto snimljeno filmskom kamerom. Cinjenica je da su ne samo filmovi vec i serije, i to one koje se daju u takozvanom prime-time(u) toliko pune strasnih slika i groze da bi se pricom da je tako sta video ranije mogao pohvaliti samo neki osvedoceni krvolok, monstrum ili profesionalan a la inkvizicija mucitelj. Toliko mrtvih, osakacenih tela u raznim fazama raspadanja, toliko mucenih, tucenih, krvavih, podbulih, osakacenih ljudi ili delova istih koje mi ugledamo u samo jednom danu preko televizije - a pri tom se uopste ne trudeci da te slike sebi pribavimo za mentalnu kolekciju - verovatno je ranije mogao videti samo neki policijski istrazitelj ili pak profesionalni vojnik kojeg bi onda one pratile u nocnim morama. Kako uopste objasniti tu sadasnju otpornost spram svog tog nasilja ? Interesantno mi je kako smo se na to navikli - a navikli se jesmo - kao i to ima li to posledica na nasu psihu ?

Po sebi znam koliko sam otporna na nasilje na filmu ili u serijama kojih je tako mnogo na TV-u. Zapravo, jos me samo nasilje nad decom i zivotinjama prepada, muci i ostavlja tragove, dok sve ostalo, pa makar i najstrasnije, uglavnom mogu da bez nekih ociglednih problema prevazidjem. Ponekad okrenem glavu; ponekad i ne. Koliko je to tacno i koliko sam zapravo oguglala na sve to pokazalo mi je iskustvo od pre par dana kada sam zapravo reagovala i to tokom ne narocito nasilnog filma. Radi se o filmu Transsibirian iz 2008. godine sa Vudi Harlesonom, Emili Mortimer, Ben Kingslijem i Eduardom Norijegom. Film, sve u svemu, nije nista narocito ali desila se ta jedna scena, u kojoj Emili Mortimer udara Eduarda nekom letvom po glavi sto za posledicu ima njegovu smrt. Ono sto me je iznenadilo jeste moja reakcija na to udaranje Eduarda (a da to nema veze sa tim sto je to Eduardo Norijega koga bas volim ;) koje ni priblizno nije bilo strasno, niti gadno kao neko izmasakrirano telo iz bilo koje epizode CSI. Jedva da ima i krvi, takoreci, a ja sam ipak reagovala fizicki tako sto su mi se ruke same pokrenule u neki polu-odbrambeni a polu-zastrasen stav. Zasto ? Posle odgledanih tolikih policijskih serija (koje su pored advokatskih i lekarskih najgledanije u svetu - sto je zanimljiv paradoks s obzirom da istrazivanja pokazuju da su upravo to tri najomrazenije profesije) u kojima ima svega i, narocito, s obzirom da se sjajno zabavljamo uz Bones gde se stvarno moze napraviti citav horror show samo od rekvizita serije, posle filmova poput Se7en - zasto mi je reakcija bila takva na smrt nanesenu letvom nesretnoga Norijege, koji se samo tako strovalio u sneg i - nista. Nije postao ni vampir, nije postao ni zombi, niti je ipak ostao ziv i pribavio motornu testeru te jurio Emili Mortimer kroz ostatak filma. Niti ga je ona, nakon svega, malo saseckala i popakovala u neke kese za frizider.

Slicno sam se iznenadila i reakcijom na jedan momenat inace sjajnog serijala voljenog Stivena Fraja - Stephen Fry in America. Naime, tokom ovog serijala Stiven, kako i sam naziv kaze, putuje kroz Ameriku, vozeci svoj mali Fry taksi kroz sve (bas sve) drzave SAD pri tom obilazeci u svakoj ono sto on misli da je interesantno i sto je, na neki nacin, sustinski reprezent ili barem cudnovatost te drzave u kojoj se nalazi. Pri tom zanimljivost citavog serijala ne lezi samo u vise nego elokventnom Stevici, niti je to nekakva turisticka emisija gde se prikazuju znamenitosti sa razglednica : to su zaista neocigledni izbori i zanimljivi (ili pak cudni) ljudi koje on obilazi. Medjutim, u jednom tom svom prikazu on se odlucio da poseti i izvesni naucni centar koji se, za nas obicne ljude, granici sa bizarnim : tamo oni drze u prirodi, u nekakvoj basti/parku/dvoristu ljudske ostatke i onda prate promene kako bi zatim (naucnicki) utvrdili sve faze kroz koje tela prolaze; sve to da bi se onda lakse i sa vecim pouzdanjem moglo utvrditi kada je neko umro ili bio ubijen. I tako onda jedna devojka koja tamo radi Stivenu pokazuje te ostatke; pocinje sa skeletom, sto nije tako strasno; potom neki ostaci koji su skoro neprepoznatljivi (kamera se na kratko spusta, jer su oni u nekakvom buretu, ali se nista zapravo ne vidi i javlja se samo neka bljak reakcija ) i onda, na kraju, posto su valjda pripremili gledaoca, prelaze na nekog skoro preminulog. Taj je (ili ta) ispod folije i ne vidi se, medjutim, ona malo podize foliju te mi, malo iz daljine, vidimo stopala. Samo to - stopala i nista vise od toga. Pa ipak, osetila sam blagu mucninu. Ko god je gledao Bones ili pak Six feet under zna koliko bi ovo trebalo da bude smesno, a opet, nije bilo. 

Nije potrebno biti clan Mense pa skontati o cemu se ovde zapravo radi; da, nagledali smo se svaceg na TV-u ili u biskopu, ali to je sve iluzija, nije stvarnost. Sva ta krv je u stvari kecap (mada su tehnologije u specijalnim efektima do sada znatno napredovale, te nije) a razbacani delovi tela samo su igracke, rekviziti. Niko tu zapravo nije ubijen niti tucen, niko nije pretesterisan niti raskomadan. Eno ih sretni na premijeri, smeskaju se na crvenom tepihu. Jasno je to meni; u ubistvo Eduarda sam se, neznano zasto, uzivela, pa valjda zato malo snaznije i dozivela; ono vidjeno kod Stivena bilo je stvarno. To je actual mrtvac, taj tamo, sto lezi. Pored toga tu je i taj momenat da je ono nagovesteno puno strasnije od onoga prikazanog do u najjezivije detalje. Hickok je to znao odlicno, te kod njega nema brutalnosti, dovoljan je vrisak, noz i potocic krvi u kadi ... Zato je i Oskar Vajld rekao ono, sto sam vec citirala kada sam pricala o filmu The Picture of Dorian Gray : The sins of Dorian are - the ones 'you' bring to mind. Nije neophodno prikazati kosmar jer je najstrasniji upravo onaj koji mi sami prizovemo. 

Opsednutost strahotnim i uzasnim detaljima nije bas najnovija pojava; u jednoj emisiji posvecenoj Serloku Holmsu pokazali su nam i tadasnje novine koje su bile krcate opisima zlocina. Te, tada najbrojnije, stupce u stampi podjednako su citale sa nekom vrstom prenerazenog ushicenja kako dame iz dobrih kuca pre neke partije bridza, tako i klinci koji su se loptali po ulicama Londona. Svakoga je to interesovalo, gutali su ih nezajazljivo i gotovo opsesivno; ponekad su ih pratile i ilustracije. Najbolji primer za to jeste prestravljena pomama koju je izazvao, i jos uvek izaziva, Dzek Trbosek. Zasto je to tako i zasto nas ti strasni zlocini toliko privlace da se sada, namesto tih opisa u stampi, snimaju podjednako detaljni filmovi, kao njihovi vizuelni pandani is beyond me. A opet ih prakticno svi gledamo - i te serije i te filmove. Trileri su medju najpopularnijim zanrovima i vole ih svi bez obzira na pol ili starost; medjutim cinjenica je da je sadasnji prosecan triler, po meni, neuporedivo strasniji no sto je to bilo koji horor, osim ako hororima ne smatramo ekranizaciju nekih stvarnih masovnih zlocina. Jadni vampiri, vuklodlaci i demoni - ne mogu se po strahoti ni porediti sa stvarnoscu ljudskog zlocina. Mogli bismo se pravdati pred sobom kako mi to, u stvari, volimo da vidimo kako su kriminalci i zlocinci na kraju pohvatani, te da dobijaju ono sto im sleduje. Ipak mislim da je to onaj sindrom pregazenog psa; ne mozemo da ne gledamo. Naravno, sada govorim o nama normalnim ljudima a ne o onima koji ovakve stvari gledaju zato da bi ispunili svoje sadisticke nagone, snove i teznje; ti su prica za sebe i to ona koja me preterano ne interesuje. 

Dakle, identifikovala sam, po svom iskustvu dva razloga zasto uopste gledamo te stvari : nekakva moralna satisfakcija koju volimo da osetimo kada je zlocinac uhvacen i onda jos i taj sindrom da ne mozemo da ne gledamo, neka mracna fascinacija strasnim. Pored toga jos je davno pokazano da volimo da se plasimo na taj vestacki nacin. Niko ne voli da se plasi stvarno za sebe ili za druge; no ipak, kao da nam je strah kao takav, izvesna doza njega koja pri tom i kratko traje, - potrebna. Neko ce tako skakati iz aviona ili ici na bandzi dzamping, a neko ce se odluciti za film koji je mnogo bezbedniji a u oba slucaja dolazi do uzburkavanja krvi i naleta adrenalina. Identifikujuci se sa junacima dok ovi beze pred ... manijakalnim ubicom ili hordom zombija ili pcela ubica ... pri tom prevazilazeci razne prepreke i zamke, imamo lazni osecaj postignuca na nacin ne previse razlicit od onog kada gledamo ljubavne filmove, pa se osecamo ganutim i romanticnim, ili kada se uzivljavamo u pobede ili poraze nasih sportista kao da su nase sopstvene. Kao osvescene zivotinje izgubili smo mnogo od povoda za strah : uglavnom nas niko ne juri kroz sumu ili preriju i sve su sanse da nas niko nece ni pojesti. Nagoni za samoodrzanjem u svom iskonskom obliku, kakav imaju jos uvek sve zivotinje, taj njima urodjeni strah i oprez - nama se, sem u ekstremnim okolnostima rata ili prirodne katastrofe, ukljucuje jos samo onda kada junake na ekranima jure raspomamljeni vampiri ... ili tako sto. Zapravo, mislim da je ljudski kapacitet da pojmi strahotno i uzas znacajno prosiren nakon II svetskog rata; suocavanje sa istinom nacistickih logora smrti ucinio je sve prethodne bauke i demone nistavnim. Nista sto cuci u mraku ili se krije ispod kreveta ne moze biti - toliko jezivo kao sto je bila ta realnost. Nakon toga - kao da se u psihi masa (pojedinci su uvek bili spremni na to) otvorio neki ambis; sve se sada moze podneti - svaka ideja i slika okrutnosti.

No, ta sveprisutnost nasilja u medijima nije ono sto mene u svemu ovome brine; problem je u nasem nesvesnom. Za razliku od svesnog nase nesvesno nikada nista ne zaboravlja. Nase svesno moze zaboraviti gotovo sve, cak i ono sto nam izgleda nemoguce da cemo zaboraviti : to je lepota naseg uma koji nam na taj nacin omogucava da zivimo i dalje a takodje i da ne skrenemo s uma od silnih informacija koje u sebe primamo svakoga sekunda. Ali scary part lepote naseg uma jeste taj da nase nesvesno ja ne zaboravlja ... bas nista. To postaje strasno onda kada neke traume krenu da izlaze iz nase podsvesti i onda se manifestuju na neobicne nacine, najcesce kroz psihicke poremecaje; ali ono sto je takodje prilicno jezivo jeste pomisao da sve to cega smo se nagledali cuci negde u nekakvom mracnom uglu podruma naseg bica. Svaki taj mrtvac, svaki taj otudjeni deo tela, ta krv, te kese u frizideru sociopate, svako nasilje pa i svaki zombi, djavo, demon, vampir ... sve to zivi u nesvesnom delu nas samih. Sto je najgore u svemu - mi smo ih sami tamo i nastanili. Neki uzas me uhvati kada pomislim na sve te jezive slike (u smislu - images) koje svesno nisam gotovo ni konstatovala, naviknuta na njih, a koje su se tokom vremena talozile u mom umu; i koje ce nastaviti da se tamo zbrajaju. Jer - a i to je zabavno kod nesvesnog - ono ne zna razliku izmedju stvarnog i nestvarnog. Tako da ono sto sanjarimo (u smislu day dreaming) te ono sto zaista sanjamo a potom i ono sto gledamo i primamo kao slike u svoj um - sve je to za taj drugi deo nas - podjednako stvarno kao odlazak do trafike po novine. 

Na kraju, ono sto je najstrasnije od svega jeste to kako sve ovo utice na one najmladje umove. Mi koji smo odrasli na Diznijevim crtanim filmovima i bajkama kao da smo tu ipak u prednosti (mada i bajke umeju da budu jako strasne i jezive u svom originalu) nad sadasnjom decom. Tokom mog odrastanja najstrasnije sto sam dozivela bio je onaj kostur u tamnici Snezanine zle macehe i Majklov spot za Triler; te ono  daj glavu iz, valjda, Konjica Grbonjica; najvece nasilje ono kada Dzeri udari Toma nekim maljem po glavi ili Ptica Trkacica navede nesretnog kojota da se samodigne u vazduh. Sada medjutim, cini mi se barem, nasilje i to veoma okrutno i grubo, nalazi se svuda, od filmova, preko interneta i igrica. Mozda gresim, ali i sama igrajuci  igrice vidim da je u mnogima jedini cilj pobiti sto veci broj ljudi u sto kracem vremenu. Neko ce reci da se sve to sustinski ni malo ne razlikuje od igre kauboja i indijanaca ili partizana i Nemaca, te onih plasticnih maceva, bodeza, revolvera i pusaka. Vodenih pistolja and such. Ali meni se ipak cini da u moje vreme deca nisu nosila nozeve niti su njima pretila nastavnicima, da niko nikog nije terao da jede travu (posebno ne devojcica devojcicu) niti bilo sta tome slicno. Naravno, uvek je bilo onih koji maltretiraju i onih koji su maltretirani; samo mi se cini da je sada to nasilje postalo mnogo strasnije. A onda mi deluje da nije ni cudno sto je tako ako je od najranijih dana nasilje svuda oko njih. 

Od grubosti realnosti branim se tako sto na nju ne obracam mnogo paznje; retko kada citam a jos manje gledam vesti na televiziji. Onda kada to i ucinim docekaju me takve price (onaj ubio zenu sekirom pa onda skocio sa terase, ona zapalila muza i sebe, deda ubo babu nozem jer su se posvadjali oko rucka, onome nasli kompjuter pun slika dece a bavi se socijalnim radom, roditelji prodali decje lap topove u ciganskom naselju koje su dobili od opstine, samo sto su izasli na ulice novi trolejbusi su isarani, pokidani, ispisani ...) da opet ustuknem na neodredjeno vreme. Isto vazi i za politiku. Ne bavim se time, ne pisem o tome, trudim se da i ne mislim i ne zagadjujem svoj um. Neki mi kazu Ti kao da ne zivis u ovome svetu ili pak u formi pitanja/neverice Gde ti zivis ... slazem se, potpuno sam neinformisana i socijalno neangazovana, politicki neopredeljena and so on. Ali me ovo brine. Ne zelim da mi karakondzule u umu obitavaju. 

Shvatila sam da jedino sto mogu povodom ovoga da ucinim, a sto sam i do sada cinila, jeste da svom umu i baucima u njemu suprotstavim citavu jednu armadu lepog. Bombardovati se lepim, svaki dan, sto vise. U to ime delim sa vama dva svoja otkrica - jedno staro i ono najnovije : Jean Baptiste Maunier i Sissel Kyrkjebø. Jean Baptiste je moj poznanik od pre nekoliko godina iz predivnog filma Les Choristes, ciji se trailer, za one koji ga nisu gledali, moze pogledati ovde. Zan je onaj mali plavi koji igra glavnu decacku ulogu i koji od svih decaka u filmu jedini zaista peva. Muzika iz filma je predivna te ima neki haunting kvalitet zbog kojeg se svaki put najezim iznova kada cujem bilo koju od tih pesama, a narocito Zanov glas. On je u medjuvremenu vrlo porastao, tada je imao svega cetrnaest godina, sada je pravi momak od dvadeset; glas mu se promenio, mutirao je, ali izgleda da i dalje peva, mada se prevashodno bavi svojom glumackom karijerom. Evo dva videa njega iz perioda filma, ali uzivo ... 

Sissel - ne znam kako mi je do sada izmakla no eto sam je pronasla eventually; kako je neko prokomentarisao na youtube : tako zamisljam da andjeli zvuce, ako postoje. Dnevna doza Sissel i ljudi poput nje oterace sve demone i provetriti lagume nasih umova :) cak i onda kada peva kako ce se baciti sa Ponte Vekija, ako je neki mladic ne ozeni ... ;) Tu, naravno, postoji taj issue cross-over (a) i sta ko o njemu misli; ja nemam nista protiv i jako patim otkako su nam ukinuli MTV Classics gde je on bio dosta zastupljen. Svako promovisanje klasicne muzike po meni je, na kraju, ok ... ovde medjutim dajem klasicniju Sisel, mada je ona, izmedju ostalog, poznata i po onom zacudnom spoju repa (Warren G) i Kneza Igora :)

Evo je u izvedbi jedne od meni omiljenih arija O Mio Babbino Caro i onda jos Ave Maria ... sve dok na ovo reagujem smatram da sam dobro a monstrumi mirni :) Mada ... znam za neke sociopate koji su plakali uz Mocarta ili voleli Ludviga van - .... no, away,away with ye dreary thoughts ! Sisel peva ...

Season of mists and mellow fruitfulness ...

Radujem se jeseni jos tokom poznog leta kada se vec moze naslutiti izvesna svezina u vazduhu; kada se miris pecene paprike pocne vijugati kroz komsiluk a hrizanteme stanu da se pojavljuju po balkonima. Suskanje lisca pod nogama veseli me onako kako me zimi veseli skripanje snega a s proleca prvi cvetovi; zagasiti vatromet boja jeseni dovodi tiraniju vecitog zelenog na svoj kraj; vece dolazi sve brze, moram se vec i ogrnuti cebetom dok drzim knjigu u ruci; pored mene se pusi caj kojim zagrevam ruke. Leto je dosadno godisnje doba bez imalo dramskog, pozorisnog u sebi : tu nema spektakla. Prelaz iz proleca u leto - gotovo da je neprimetan kao i njegov prelaz u jesen; leto se koristi godisnjim dobima oko sebe kako bi imalo lice : zeleno proleca za vreme leta i dalje je zeleno - samo prebojeno jednom tamnom, umornom zelenom nijansom; s kraja leto ukrade i po malo zutog ili rdje jeseni. Celo leto tako prolazi kao jedan dugacak i nicim istaknuti dan, jedan drugom potpuno jednak. Jesen, sa druge strane, prepuna je  promena i dinamike, boja i zvukova, ukusa. Lisce susti nad nama, u krosnjama, ali i pod korakom; retko sta je tako lepo kao hodanje po suvom liscu. Kestenje pada na zemlju, kao i zirovi; cesto se sada mogu ugledati veverice kako skupljaju plodove za zimu. Boje su svuda, tople i zvucne, od najsvetlije zute pa sve do mrko smedje. Jesen je vesela iako i u toj prvoj, ranoj jeseni, ima ponesto od melanholicnog kvaliteta. Valjda zato ljudi najcesce ne vole jesen; ona ih gura ka tuznom nekom osecanju pa cak i depresivnim raspolozenjima. I zaista, jesen cesto sluzi i u umetnosti, narocito u knjizevnosti i filmu, kao scenografija za nesto tuzno-melanholicno ili cak tragicno; cesto se biraju jesenji dani, oni tmurni i kisni, da se opise tesko stanje duha, beznadje i ocaj. A kada se prikazuje smrt, recimo na filmu, najcesce tada lije kisa i vetar odnosi lisce na sve strane. Ovo nije cudno - ne samo sto je jesen po sebi shvacena kao setna i cak tuzna vec je i iskonski povezana sa zemljom, sa htonskim i mracnim, sa noci koja polako ovladava sve vise i sa - smrcu. Zatvara se prirodni krug stvari i sve ono sto je niklo, ispupelo i rascvetalo se tokom proleca i leta - sada prvo daje svoj plod a onda se susi i umire, stapa se sa zemljom iz koje je i poniklo. Bog svetlosti - koji je pobedio svoga mracnog brata blizanca tokom proleca, sada se sa njim opet izjednacio; od tada pa sve do zimskoga solisticija mrak pocinje sve vise da grize od dana. Sve se polako priprema na tminu i studen, zavladava kontemplativnost naspram prolecne i narocito letnje - aktivnosti. 

Medjutim, ja jesen veoma volim i smatram je punom najlepse poezije; volim sav taj sjaj radosti pre no sto zavlada mrak, taj poslednji trzaj prirode pred san. Svo to sarenilo, raskos boja, suskanje i tup-tup kestenova, rezak vazduh i kape; ususkavanje u fotelju sa cajem i knjigom. Sopen ili Sati (recimo ovo ili ovo kao muzicka pratnja ovom mom blogu a moze i meni najdrazi  valcer omiljenog  kompozitora :). Neka vrsta vesele melanholije. Jer, pre mraka i kontemplacije, pre smrti prirode koja ce na prolece opet vaskrsnuti, ovo je vreme proslavljanja i veselja - zavrsena je zetva i napravljeno vino; red je zahvaliti se (prirodi, Bogu, bogovima ili dobrim duhovima zemlje) na svom tom izobilju. Ne samo u svetu vec i ovde kod nas sada je vreme raznih proslava i festivala - u Sremskim Karlovcima i u Vrscu to su festivali vina, Grozdjenbalovi; u Kikindi - Dani ludaje, tacnije bundeve, gde ce se takodje i utvrditi koja je bundeva najveca. Stogovi sena su na poljima (secajuci na Monea:) koja ce uskoro zaziveti od vecernjih vatri.  Suncokreti su pognuli glave teske od semenja i vise ne prate kretanje sunca. Poslednji pokoseni klas zita uvek je bio vazan, samo u razlicitim kulturama razlicito i tumacen : bilo je potrebno da ga posece bas muskarac ili bas zena; ponekad je to narocito pozvani gost. Od njega se onda pravi lutka, ili se on kao dobro znamenje i simbol plodnosti kaci o domacinska vrata; ponekad se baca na polje kako bi i sledece godine dobro rodilo; ponekad se on spaljuje. Mi koji zivimo u gradu te kupujemo u super-marketima, skloni smo da zaboravimo znacaj doba kakav je bio ranije i kakav je jos i sada na selu, izgubili smo kontakt sa prirodom i ciklusom kroz koji ona, a i mi sa njom, prolazi. Sada je sve moguce pribaviti u svakome trenutku godine; i to je dobro, ali smo sa tim preimucstvom izgubili osecaj za sezone. Nije ni cudno onda sto jesen retko donosi radost jer se od nje primecuje samo ono malo lepo.

Medjutim, trebalo bi zamisliti drugacije vreme i radost sto su poljski radovi uspesno privedeni svome kraju; psenica je u vrecama, klipovi kukuruza uredno poslagani u ambarima a jabuke i dunje mirisu sa ormara; orasi su istreseni i u dzakovima sada cekaju na zimske kolace, zajedno sa sakupljenim lesnicima i bademima. Ususkane u ostavi cakle se tegle pekmeza, dzemova i slatkog, te kompota. Kupus se kiseli u kacama a u buradima stari vino. Nije nikakvo cudo sto je svima drago u dusi - plodovi godine cuce u kucama bas kao sto veverice ii drugi sitni glodari spremaju zalihe u svojim jazbinama. Zapalice se vatre i uzivati u igri i vinu koji proslavljaju  bogatstvo sezone pre velikog sna. Sve ove svetkovine zapravo su arhetipske i kao i mnogi drugi obicaji sezu do samog ljudskog postanka; ovde se zapravo proslavlja starodrevna boginja plodnosti, boginja Majka ili Zemlja, koja omogucava ovakvo bogatstvo. Zato nije ni cudno sto je jedan od najstarijih i najistrajnijih simbola jeseni - rog izobilja - ili carnucopia. Po starogrckom mitu ovo je rog koze Amalteje koja je svojim mlekom odgojila Zevsa. Zevs se u igri zaneo i slucajno joj polomio jedan rog; da bi joj se iskupio on joj je taj rog vratio prethodno mu podarivsi magicna svojstva : onome ko bi taj rog posedovao bila bi ispunjena svaka zelja. Tako je najcesce ovaj rog prikazivan prepun voca i cveca; vremenom je postao i atribut boginje Fortune ali i bozanstava polodnosti kao sto je Demetra ili u starom Rimu - Cerera i Telus. Ovi rogovi izobilja danas se mogu kupiti u formi pletenih korpi; popularne kao jesenja dekoracija na trpezarijskim stolovima a narocito u Americi za vreme Dana zahvalnosti, ciji su najuobicajeniji simbol pored curki i bundeva. On se puni tako plodovima jeseni i simbolima plodnosti : vocem, narocito jabukama i grozdjem, bundevicama, kukuruzima i klasjem psenice - slicno kao i alegorijske predstave jeseni koja na glavi nosi venac od vinove loze, poneki klas cita i u rukama korpu punu jesenjih plodova.

Ovo doba godine prepuno je rituala i misterija; nekada je slabljenje suncevih zraka i sve brze spustanje sutona imalo drugaciji smisao i davan mu je veci znacaj no danas u elektrifikovanom svetu. Umesto kasnih letnjih sutona i rane zore sada mrak sve brze pada, noc grize od dana. Suncevu svetlost zamenjuju ritualne vare, svetiljke, svece i baklje. Doba oko jesenje ravnodnevnice u staroj Grckoj bio je vezan za verovatno najvazniji ritualni dogadjaj tokom godine : Eleusinske misterije povezane sa mitom o nesrecnoj Demetri kojoj je Had oteo kcer. Sludjena od tuge boginja je svoju kcer trazila svuda, prerusivsi se u ljudsko oblicje. Tako je stigla i u Eleusinu, nadomak Atine, gde su je prihvatili pa cak i primili na dvor. Tu se ona brinula o malom prestolonasledniku kome je zelela da pokloni besmrtnost; ovaj ritual koji je u sebi sadrzao i stavljanje maloga u vatru, medjutim, nije se bas svideo detetovoj majci. Razbesnevsi se, Demetra je pokazala svoje pravo, bozansko oblicje i zatrazila da joj, kao nadoknadu, sagrade hram. Od tada je svake godine Eleusina postala hodocasnicko mesto. U njoj su se cuvali sveti predmeti za koje se verovalo da su poklon od same boginje i njene kceri, Persefone koju su jos nazivali Kora. O samim misterijama malo se zna, iako su se odrzavale preko dve hiljade godina : male misterije svake a velike svake pete godine. To je stoga sto su inicijanti bili pod zakletvom cutnje koja je, ako se prekrsi, nosila sa sobom najtezu kaznu. Zamalo tako i da nesretni Eshil strada - nekima se ucinilo da je u svojim tragedijama otkrivao tajne misterija, pa su mu stoga sudili; pusten je na slobodu tek onda kada je dokazao da nikada nije ni bio iniciran. Iz istih razloga Sokrat je odbio da bude inicijant - nije hteo da dozivi nesto o cemu kasnije ne bi mogao da razgovara sa svojim ucenicima. 

Sa atinske agore upucivan je poziv inicijantima; iniciran je mogao biti samo onaj ko nije varvarin, koji, dakle, govori grcki; to znaci da je kult primao kako aristokrate i bogate ljude, tako i robove. Takodje nije mogao biti iniciran ni onaj koji je ruke uprljao krvlju, osim ako nije prosao poseban obred ociscenja od greha. Zatim se zrvovalo prase u moru, gde se vrsilo i ritualno kupanje; procisceni ucesnici misterija sledeceg dana polazili su, peske ili na kolima, ka Elusini, zajedno sa ritualnim predmetima koji su prenoseni iz hrama Elusiona na Akropolju ka mestu kulta. Eleusina je sada predgrdje Atine do kog se moze stici auto putem; od Akropolja udaljena je nekih 22 km koji su inicijanti prelazili. Nakon tog dugog puta oni su se odmarali i postili sve do veceri kada su ritualno ispijali pice zvano kykeon. Mnogi misle da je ovo pice, koje se pominje u Himni Demetri kao pice koje je ona ispijala, sadrzalo neko intoksinirajuce dejstvo; pravljeno od razi i metvice, smatra se da su u njega dodavane neke pecurke ili da su takvo svojstvo davale gljivice sa razi. Tek, iako za to nema dokaza, veruje se da je nesto proizvodilo blago narkoticko dejstvo koje je pojacavalo dozivljaj vidjenog na misterijama. A sta se to tacno dogadjalo - to zaista i ostaje - misterija. Neki smatraju da je tokom noci izvedena citava predstava price o Persefoni, te da su i ucesnici silazili u neku vrstu Hada, da bi potom opet "vaskrsli"; Kerenji smatra da nema dokaza da je nesto toliko veliko organizovano ali da je prica verovatno bivala ispricana kroz plesove uz vatre. Verovalo se da se tada ucesnici susrecu sa zivim bogovima, da saznaju sustinu stvari i sveta, te da cak dobijaju specijane moci i privilegije nakon smrti. Hierofant, glavni svestenik, ulazio je sam u prostoriju zvanu anakteron gde su se nalazili sveti predmeti. Potonji hriscanski pisci zamisljali su da se tada on i visoka svestenica Demetre spajaju u simbolickom braku - ieros gamos - kako bi obnovili plodnost zemlje. Slicno ovome se desavalo u nekim keltskim obredima i proslavama plodnosti. Ove misterije trajale su 9 ili 10 dana, a u njih je bio ukljucen i Asklepijev festival; na kraju svega odavala se i posta umrlima.

Kelti su delili godinu drugacije nego sto mi to cinimo - njihov tocak vremena delio se na godisnja doba ne odnosu na zimski solisticij, prolecnu i letnju ravnodnevnicu i letnju dugodnevnicu; za njih jesen pocinjala jos u nasem avgustu dok je nas pocetak jeseni - jesenja ravnodnevnica - po njima sredina jeseni. Kada se bolje razmotre stvari vidi se da je ta podela dosta tacnija od ove nase; tesko da jesen zaista pocinje tek 23. septembra, zima krajem decembra a prolece krajem marta. Mesec septembar oni su tako nazivali Mea'n Fo'mhair; oko ravnodnevnice oni su dakle proslavljali sredinu ili vrhunac jeseni; centar tih proslava bio je takozvani Zeleni covek koji je mnogo toga ali pre svega duh sume, zelenila, prirode koji  se tada sukobljava sa svojim protivnikom, uglavnom obucenim u crveno, koji ga pobedjuje. U trenutku kada su bog svetlosti (Llew) i  njegov suparnik i alter-ego bog mraka (Goronwy) u ravnotezi, poslednji su momenti vladavine prvog. Drugi, koga su zamisljali ponekad sa rogovima, pobedjuje i uzima k sebi za zenu boginju zemlje i ceo nas svet za svoje kraljevstvo; on ce medjutim biti krunisan tek oko Noci vestica koje neo-pagani i moderni druidi nazivaju Samhain, a koji posmatraju kao pocetak zime. Ovaj bog svetlosti takodje je i duh polja i letine - tako se on ritualno zrtvuje u vidu lutke napravljene od poslednjeg klasa psenice ili stabljike kukuruza : to je The Wicker Man; on se spaljuje na polju uz muziku, vatre i ples. Kod neopagana ovakva lutka, preteca strasila jer se oblaci u ljudsku odecu, zove se John Barleycorn :) No, posto farmeri u proslosti nisu mogli bas tacno sracunati jesenju ravnodnevnicu - ona se proslavljala uglavnom 24. i 25. septembra (kod Kelta novi dan pocinje sa zalaskom sunca prethodnog) koji je onda crkva preuzela i dodelila ga Arhandjelu Mihailu; tako da katolici tokom ovog perioda slave Michaelmas.

Savremeni druidi i Vika(ni) na ovaj dan slave Mabon (izgovara se mejbon) koji se jos naziva i Harvest Home jer se tada zavrsava zetva otpoceta na prethodni vika sabat (Lammas). Pun mesec pre ili na ravnodnevnicu (ove godine je pun mesec pao bas na taj dan) zove se tako - Harvest Moon; smatralo se da se pri punom mesecu jos moze raditi na polju jer ga je on snazno osvetljavao. Septembarski mesec se takodje moze zvati i Wine Moon jer se u ovo vreme grozdje bralo i pretvaralo u vino. U vecini religija vino predstavlja krv zrtvovanog boga; tako je to i u hriscanstvo preneto. Ovo je takodje vreme, smatraju Vikani, da se zameni stara i napravi nova metla; jabuke u ovo vreme zriju te se i ona uvrstava u ishranu kroz mnoge recepte; Vikani kazu da bi samo trebalo prvo dobro obrisati koru vocke, kako bi se oterali sa nje svi zlocesti duhovi i demoni koji cuce na njoj. Jabuka je oduvek i u svim kulturama smatrana vockom zdravlja; jedino je u hriscanstvu, losom interpretacijom, dobila i losu ulogu.

Mali paganin u meni raduje se svemu ovome te pred jesen dobijam, kao i pred prolece, neverovatnu zelju da ukrasavam kucu jesenjim motivima, odnosno - da unesem jesen i u nas dom. Mislim da to potice od skole i onih panoa u ucionicama prvih razreda koji su bili ukrasavani prigodno godisnjem dobu : na prolece tuda su proletale lastavice od papira, cvece, leptiri i pcele; na jesen su tu mesta nalazila strasila, bundeve, grozdje i suvo lisce. Pred novogodisnje praznike oni su bili zamenjivani Snesko Belicem, pahuljicama i Deda Mazovima. Sve ovo je jos s proleca i jeseni dopunjavano maskenbalima koji bi se odrzavali na Kalisu; svaki razred imao bi svoju masku, svako dete bi je napravilo uz pomoc roditelja kod kuce. Mi smo jedne godine koje se secam bili - suncokreti. Crtali bi se i veliki crtezi na hameru koji bi predstavljali razred; najbolji bi onda bili prenoseni kredama na asfalt kalemegdanske velike staze :) Tako da koren svoga paganizma nalazim u skoli :)  Odatle takodje i nagon da se s jeseni kupuju sveske i olovke; kao sto Tom Henks kaze u You've Got Mail :  

Don't you love New York in the fall? It makes me want to buy school supplies. I would send you a bouquet of newly-sharpened pencils if I knew your name and address.

Dekoracije za sve prilike sada se lako mogu naci u radnjama poput Coin Casa ili u Merkuru; mnogo cega ima i po onim malim radnjama koje su nesto izmedju kineskih i Maske : odatle potice moje strasilo koje je na ravnodnevnicu zabodeno u saksiju hibiskusa :) Jesenji sajmovi cveca mesto su gde se pored hrizantema koje su cvece sezone  i onih bundevica raznih oblika i boje, mogu pronaci takodje tako neke zgodne dzidze, korpice, gorionici u obliku bundeva i slicno. No, ono sto je lepo u vezi jeseni jeste da je glavna dekoracija svuda oko nas i ne kosta nista : suvo lisce, bobicasti grmovi, kestenje, zirovi i - sipak.

Trebalo bi zaci u sume i parkove, oslusnuti sustanje jeseni i pokupiti njene plodove. Sada vec retko ko bere sipak za zimske cajeve, iako je tako prepun C vitamina. Ja se secam tih sipkova i zvuka koji, osuseni, cine kada se necim zgodnim - na primer klestima - drobe u lonac uz jedan rasprskavajuci zvuk. Kao sto je pekmez od kajsije kralj pekmeza tako i caj od sipka vlada nad ostalim cajevima.  Pri tom je on, kao sto su to i razni bobicasti grmovi, izuzetno lepa dekoracija; cak i kada se sasusi i dalje lepo izgleda. Zireve i kestenje skupljali bi s jeseni sa bakom na Kalemegdanu; nesto od tog kestenja moglo se posle godinama naci po ormarima jer, navodno, cuvaju od moljaca odecu. Divlji kesten je verovatno, za mene, omiljeni plod jeseni - gladak i obao daje ugodan osecaj prstima koji se oko njega skupe. Kazu da se po dzepovima treba nositi u neparnom broju ili onom koji je deljiv sa tri : tada on stiti od mnogih bolesti :) Zbog svoje bodljikave opne kesten je jos smatran i simbolom cestitosti i nevinosti. Punoca kestena i njegov sjaj gubi se medjutim tokom vremena, kada se njegova unutrasnjost pocne susiti; za razliku od zireva koji mogu ostati sacuvani, narocito ako se necim lakiraju, i do nekoliko sezona. Medjutim, iako tako prolazan, kesten ipak ima svoju besmrtnost u pisanoj reci : kod Hermana Hesea, na primer, nalazi se na pocetku Narcisa i Zlatoustog jedan pitomi kesten : 

Pred dvostrukim stubićima koji su nosili polukružni svod na glavnoj kapiji manastira Marijabrona, kraj samog puta, rastao je jedan kesten, usamljeno čedo juga, ko zna kada donesen ovamo sa nekog hadžiluka u Rim, pitomi kesten snažnog stabla; njegova okrugla krošnja nežno se nadnosila nad put, ispršeno disala na vetru, u proleće je — kad bi se sve unaokolo već zelenelo, pa se čak i manastirski orasi zaodeli crvenkastim mladim lišćem — još dugo oklevala da razvije pupoljke, pa bi onda, u vreme kad su noći najkraće, iz lisnatih bokora poterala bledunjave, beličasto-zelene zrake svojih neobičnih cvetova, što mirišu tako opominjući, tako obespokojavajući oporo i snažno; a u oktobru, kad su voće i grožđe već pobrani, jesenji vetar bi iz zazutele krošnje obarao bodljikave plodove, — koji nekih godina nisu ni stizali da sazru —, pa bi se oko njih otimali manastirski đaci, a subprior Gregor, poreklom iz Italije, pekao bi ih u svojoj sobi na vatri u kaminu. Krošnja lepoga drveta je neobično i nežno šumorila nad ulazom u manastir, kao osetljiv i pomalo zimljiv gost iz nekog drugog predela, potajno srodan sa vitkim pščarskim dvostrukim stubićima na portalu i sa kamenim nakitom prozorskih lukova, pervaza i stubova, i ljudi iz romanskih i latinskih strana su ga voleli, a domaći zijali u njega kao u tuđinca.

medjutim jos drazi mi je onaj, tako poznat kesten, kod Danila Kisa :

S jeseni, kada pocnu vetrovi, lisce divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom nanize. Onda se cuje zvuk : kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanje vetra, sam od sebe, kao sto padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne radja se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljustura, iznutra belicasto plava, a iz nje iskacu vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca.U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljidi mogli razlikovati: jedan ima na celu belegu, kao konj. Majka ce dakle,uvek moci da ih prepozna - po zvezdi na celu.
  Decak kupi divlje kestenove koji su se sakrili u rupe na travnjaku i stavlja ih pod obraze. Usta su mu puna neke lepljive gorcine. Decak se smeska. Trebalo bi se popeti na granu, izabrati jedan grozd i cekati. Ne dati andjelu sna da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noci ,bez jela i pica,bez sna i pocinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala kazaljka na satu. Bodlje su se stvrdle i pri vrhu malo potamnele. Ako ih dirnes nevesto, na prstu ce ti napraviti rupicu, pa ce da potece tvoja lepa, crvena krv. Moraces onda da sises svoj prljavi prst kojim si malopre pravio grudve od blata i fuskije. A moze da nastupi i trovanje krvi. Kada se to dogodi ,onda deca umiru. Stave ih u male pozlacene sanduke i nose ih na groblje, medju ruze.Na celu povorke nose krst, a za sandukom idu decakova mama i tata i, naravno, njegova sestra, ako je imao sestru. Majka je sva u crnini, ne vidi joj se lice.Samo tamo gde su oci ,crna je svila vlazna od suza.

No sta reci tek o hrastu koji moze doziveti i osam stotina godina i koji je uvek povezivan sa vrhovnim bogovima, gromovnicima ? Hrast je simbol snage, hrabrosti i istine; druidima je on, kao sto znamo, bio sveto drvo koje je predstavljalo muski princip, naspram zenskog u vidu imele. Pored toga Kelti su smatrali da je drvo hrasta vrsta kosmickih vrata preko kojih se moze stupiti u druge dimenzije postojanja. I kod Grka i Rimljana hrast je drvo vrhunskih bozanstava - Zevsa i Jupitera; venac od hrastovog lisca nosili su pobednici na pitijskim igrama a od hrasta je i corona civica koju su nosili Rimljani koji su spasili nekome zivot a kasnije i senatori. Hrast je i Torovo drvo zivota, kao i sveto drvo slovenskog boga Peruna; kasnije su ga preuzeli i hriscani kao simbol Hrista : na Bozic je u nasim kucama prisutan kao Badnjak a poznato je da je u nekim selima, s pocetka hriscanstva, drvo hrasta zamenjivalo crkvu. Tako je i njegov plod, zir, kod Kelta smatran simbolom zivota i besmrtnosti;  smatrali su da zirevi stite i od munje pa su stavljani na kuce ili su motivom zira ukrasavani prozori. U supljinama hrasta, veruje se, zive sumski patuljci i vile. Posto se zirevi nalaze samo na starijem drvecu - on je posmatran i kao simbol strpljenja i cekanja pa samim tim i mudrosti. Jos i danas postoji izreka u engleskom jeziku Great Oaks from little acorns grow. U nemackom folkloru postoji zanimljiva prica o jednom seljaku koji je tako prevario djavola : djavo ga je susreo i trazio mu njegovu dusu; seljak je uzvratio da ce mu je i dati ako samo saceka prvog ploda od semena koje zasadi. Seljak je zasadio hrast znajuci da ima jos mnogo godina zivota pred sobom :)

U Americi (u SAD i nesto manje u Kanadi) jesen je narocito spektakularna : ne znam da li je to stoga sto je klima drugacija ili zato sto je to neko drugo drvece tek - oni imaju sarenu i lepu jesen mnogo duze nego mi. A posto dva velika praznika idu jedan za drugim - Thanksgiving i Halloween oni se jako trude da prigodno ukrase svoje domove. To je ujedno i jedino doba (od Noci vestica do Bozica) koje bih volela da mogu tamo da provedem. S obzirom da su majstori spektakla oni i od ovih praznika, koji se ponegde jos i dopunjava sa meksickim festama Dana mrtvih, umeju da naprave citav dozivljaj. Posvuda su tada bundeve, fenjeri, klipovi kukruza i strasila. U poslednje vreme, medjutim, primecujem i kod nas tu tendenciju da se izlozi radnji na ovaj nacin ukrasavaju pa se cak i proslavlja Halloween - vec dugo u KST-u svake godine desava se maskenbal. To nekima smeta jer lici na amerikanizaciju naseg drustva; ja nemam nista protiv toga, naprotiv, dopada mi se taj paganizam i proslavljanje godisnjih doba. Sve to sto oni slave ima svoj koren u starim obicajima. Na internetu se lako mogu pronaci razni saveti, slike i predlozi kako napraviti jesenje dekoracije i kako ukrasiti svoj dom. Kod nas su u kuci, sem tog strasila, zelene svece u fenjeru zamenjene tamno narandzastim u kojima je jos utopljeno i neko suvo lisce; sipak i bobice stoje u bokalu a tu je i psenica. U pletenim korpicama nalaze se sisarke, kesten i zirevi od neke prosle jeseni : jedva cekam da sakupim nove. Tu su i dva klipa kukruza koje smo uzabrali (citaj : ukrali:) sa nekog polja pre vise godina trazeci salas na Ludasu :) Jedva cekam jesenji sajam cveca da dopunim sve hrizantemama, koje su u Japanu simbol dugovecnosti i srece a u Kini - jeseni; makovim caurama i bundevicama :)

Za kraj evo Kitsa koji je ovom postu dao i ime, kao i jedan lep muzicki video, da upotpune jesenji mood :)

To Autumn, 1820:

    Season of mists and mellow fruitfulness,
    Close bosom-friend of the maturing sun;
    Conspiring with him how to load and bless
    With fruit the vines that round the thatch-eves run;
    To bend with apples the moss’d cottage-trees,
    And fill all fruit with ripeness to the core;
    To swell the gourd, and plump the hazel shells
    With a sweet kernel; to set budding more,
    And still more, later flowers for the bees,
    Until they think warm days will never cease,
    For Summer has o’er-brimm’d their clammy cells.