Petnaesti dan meseca nisana & Carlton Heston

Eto dodje juce i petnaesti dan meseca nisana, prvog verskog meseca jevrejskog kalendara. Ovaj petnaesti dan oznacava pocetak Pashe, koja ce trajati sedam dana, a ponegde cak i osam (kod onih koji zive daleko od Izraela , svuda po svetu, pa nisu sigurni da li su dobro sracunali dane:). Iako je za vecinu nas proracunavanje i izracunavanje jevrejskog kalendara (kao i svakog drugog koji nije nas, for that matter) poprilicna nepoznanica, Pashu je zapravo relativno lako izracunati : ona pocinje dan nakon prvog punog meseca koji usledi posle prolecne ravnodnevnice. Ili - jos lakse - uvek je tu negde oko Uskrsa. A kako bi i bilo drugacije kada je Hrist, kako hriscani to veruju, prinet kao zrtva bas na Pashu (pa je otud jaganjac Bozji i sve to) dok je ono sto zovemo poslednja ili tajna vecera zapravo bila sedar vecera za vreme Pashe. U mnogim jezicima cak ova dva praznika smatraju se za jedno te isto. Narocito je zanimljivo kod hriscanskih Jevreja koji postuju i jevrejske i hriscanske obicaje te slave u ovo vreme dupli praznik.

Pasha, jedan od najvecih jevrejskih praznika, obelezava i proslavlja egzodus ili izlazak Jevreja iz Egipta, pod vodjstvom Mojsija. Sigurna sam da ce tokom predstojecih uskrsnjih praznika bar na jednom od mnogih TV kanala pustiti uvek prigodan "Deset zapovesti", poslednji film velikog Sesila B. de Mila, gde Carlton Heston glumi Mojsija. Taj film iz sada vec jako davne 1956. godine dugo je bio ne samo jedan od najpopularnijih filmova ikad, narocito u Americi, vec i onaj koji je najvise novca zaradio. Snimljen je za tada neverovatnih petnaestak miliona dolara, sa oko 14 000 statista, 15 000 zivotinja, setom u Egiptu za neke scene i inovativnim koriscenjem mnogih kamera a zaradio je, u danasnjem novcu, preko 450 miliona dolara. Svake godine americka televizija ABC pusta za Uskrs ovaj film. Jedne godine, a bese to 1999., neko se medjutim odlucio da to ne uradi, valjda smatrajuci da je vec malo dosta istog - tog dana su dobili toliko ljutitih telefonskih poziva da im vise nije palo na pamet da tako nesto ucine. Sad, ja licno imam poprilicne issues sa tim starozavetnim sadisticki nastrojenim bogom (treba se setiti samo, na primer, onog nesretnog Jone koji zaista nije hteo da bude nekakav prorok vec sve sto je hteo jeste da gaji svoju porodicu i stoku i sedi pod tom bukvom, sta li je, ali, ne lezi vraze, Bog je za njega imao mnogo ambicioznije planove, pa mu je pobio decu i uzeo sve sto je imao a onda ga jos i jurio po svetu , pa se cak nesretni Jona nasao u kitovom stomaku na tri dana !!! itd pa da se zgrozi covek) ali taj film sa inace (ispostavilo se) ne bas simpaticnim i poprilicno militantnim Carltonom Hestonom uvek uspe da proizvede izvesno uzbudjenje. Mladi Mojsije Heston, spasen iz te korpe koja je plutala po Nilu i usvojen bas od faraonske porodice, dakle mladi princ, sav je princevskog drzanja ali je ipak i plemenit, narocito bas prema jevrejskim robovima, tja, kao da ipak oseca da su njegov rod. U svoj toj svojoj pravednosti on tako ubije (slucajno) jednog od tlacitelja a posto je Egipat izgleda bas bio izrazito pravna drzava - ni on, bas kao ni bilo ko drugi, ne moze uteci pravdi i tu pocinju njegova bezanija i potucanja po svetu. Kako vreme ide on ce se i ozeniti a i Bog ce u medjuvremenu poceti da mu se obraca, pa ce ga i poslati po svoj izabrani narod da ih Mojsije izbavi jarma egipatskog.

Ova prva polovina filma je medjutim poprilicno dosadna i covek je uglavnom provede cekajuci da se u ponekoj sceni pojavi Ramzes, koji je neuporedivo zanimljiviji, sve iako nije pravedan preterano, a ni plemenit i sto je najgore podrzava ropstvo, ali posto ga igra Jul Briner nekako se za sve ove njegove lose osobine i ne mari narocito :) I, uopste, covek zna da bi lepo vaspitanje nalagalo da se bude na strani Carltona- Mojsija, a i jos opstaju poneke Ben Hurovske simpatije, ali u isto vreme nekako se vise, onako u dubini duse, raduje tom Ramzesu i njegovim mrgodnim obrvama nego Mojsiju, narocito od momenta kada pusti tu bradu pa pored svega jos izgleda i malko divljacno. No, onda dodje ta druga polovina filma koja je daleko uzbudljivija iako je u isto vreme i jedan od dokaza da je ta verzija svevisnjeg okrutna i zla : Mojsije se vraca u Egipat, Ramzes je sada faraon i i dalje poprilicno snazno veruje u ropstvo i Jevreje kao robove, te im ne da da idu sa Mojsijem. Onda Mojsije pocne da preti tim posastima, kojih ima 10 bas kao sto ce nesto kasnije isti taj Mozes dobiti i 10 zapovesti. Zaista je inspirativno videti ne samo holivudsku interpretaciju eksterijera i enterijera starog Egipta, vec i te specijalne efekte kada posasti krenu. U isto vreme je i dirljivo ali i dan danas ako bas hoce covek moze da se primi na sve to i odreaguje emotivno. Sad, jeste da je Ramzes cool, ali, sve u svemu, ipak zelimo da se ti Jevreji oslobode ropstva.

Zaista je uzbudljivo tokom svih posasti, koje se redjaju jedna za drugom dok se odlucno ali sve mracnije lice Ramzesa ipak jos uvek ne lomi i ne menja misljenje glede tog Mojsijevog predloga. To jest, sve do poslednje posasti koja je, sto se kaze, prelila casu. Jer 14. dana meseca nisana proslavlja se dan prvorodjene dece. Te noci Bog je naredio svim Jevrejima da jagnjecom krvlju naprave znak na vratima, te ce andjeo smrti zaobici njihovu kucu. I to su te najdirljivije scene kako u ovom filmu, tako i u crtanom filmu Princ Egipta (gde je opet Ramzes cool jer mu glas daje Rejf Fajns!!!) - jer tada su, kako Biblija kaze, nastradala sva prvorodjena deca u Egiptu, pa i Ramzesov sin, sto ga je slomilo te je at long last pustio Jevreje iz Egipta. Ostatak znamo, razdvajanje mora, potera za njima (Ramzes se predomislio) i konacno sloboda. A onda i cudo kada je Mojsije nahranio (sve te) gladne i silazak s brda sa plocicama na kojima su bile zapovesti. Treba medjutim priznati da ti Jevreji nisu bili bas overly excited tim potucanjima u potrazi za obecanom zemljom, te su se cesto vracali nekim idolopoklonickim ponasanjima. Eto, Mojsije nije smeo mnogo da se udaljava jer nikad nije znao sta ce zateci kada se vrati,neko zlatno tele ili stogod slicno, pa je ponekad bio i ljutit ili pak depresivan.

Ono sto je meni jako interesantno jesu teorije u naucnickim krugovima koji se bave ovim pitanjima - na primer, ovo razdvajanje mora se objasnjava ponekad kao talas nekakvog uragana ili cega slicnog, mozda onog sto je potopio Atlantidu ili onog sto je unistio kritsku civilizaciju, koji je u valu stigao cak do Egipta, te je, teoretski, mogao i da proizvede efekat razdvajanja mora. Da se to desi bas kad Mojsije hoce da prodje - a i kako ne bi i njih raznelo ? - bilo bi gotovo isto tako verovatno koliko i da ih sve pogodi ogromantan jedan meteor iz svemira. Medjutim, na dnu Crvenog mora pronadjene su dvokolice i neko oruzje bas nekako iz tog vremena, sto kao da daje legitimitet prici. Svakako, daleko verovatnije jeste da je to neki brod potonuo pri napadu pljackasa ili tokom oluje. Koliko znam Ramzes iz ove price trebalo bi da bude Ramzes II (Veliki) kome je jedan francuski pisac otprilike pripisao sve one odlike koje uobicajeno krase Mojsija u svom (slucajnost?) petoknjizju o istom. Nahvalio ga je toliko da cak ni grupi poput mene vec jedva da je mogao da cita te knjige. Indeed, Ramzes II je verovatno bio najveci egipatski faraon, a pored Ehnatona (Amenofisa IV) Hatsepsut i Kleopatre (mada je ona Grkinja) meni omiljen :)

Ja licno smatram da je Ramzes strasno oklevetan. Doduse, po islamu biblijski faraon je u stvari bio njegov trinaesti (od sto ! ) sin Merenptah. Medjutim, trebalo bi istaci da ni u Ramzesovo kao ni u Merenptahovo vreme, niti u vreme bilo kog faraona at all ne postoji ni jedan jedini dokument, a Egipcani su svakako bili ljudi koji su voleli da zapisuju, koji svedoci o bilo kakvim posastima ili o necemu kao sto je razdvajanje Crvenog mora, gde su po prici izginuli brojni egipatski vojnici. Cak se i nagovestava da je sam faraon poginuo - udavio se - u ovom pokusaju da se sustigne i uhvati Mojsija. Zapravo Ramzes ne da se nije utopio ni u kakvom moru vec je doziveo devedeset i neku godinu, doduse bolnih zuba i kostiju ali inace u dobrom stanju. Rodjen je oko 1303. pre nove ere, kao sin faraona Setija I, umro je oko 1213. pre nove ere, nadzivevsi mnoge svoje zene i decu. Vladao je, veruje se, punih 66 godina, i bio omiljen medju svojim podanicima koji su mu tepali Sese. Bio je kako kralj graditelj - sagradio mnoge hramovne komplekse poput divnog Abu Simbela li Ramzeuma, pa cak i gradove - na primer grad Pi-Ramzes, tako i kralj ratnik, te je predvodio brojne ekspedicije ka Siriji, zatim ka zemljama koje su danasnji Izrael i Libija, vodio je ratove protiv Hitita a plocica na kojoj su zapisani uslovi primirja i danas postoji i moze se videti u Arheoloskom muzeju u Istanbulu, sto smo D. i ja imali srece da ustvrdimo :) dok se u Kairu cuva i mumija Ramzesa II, savrseno ocuvana i verovatno najpoznatija. Treba jos pomenuti i grobnicu koju je sagradio svojoj voljenoj Nefertari, koja cuva neke od najlepsih zidnih slika, ilustracija knjige mrtvih, u celokupnoj egipatskoj umetnosti, kao i poznatu grobnicu KV 5 u Dolini kraljeva, najvecu do sada nadjenu, za koju se smatra da je bila grobnica 50tak Ramzesovih sinova, dok je on sam bio sahranjen u grobnici KV 7.

No, u spomen na egzodus slavi se Pasha. U stara vremena, dok je hram u Jerusalimu jos uvek postojao, svaka veca porodica isla je na hodocasce u Jerusalim gde su kao zrtvu prinosili jagnje specijalno izabrano za tu priliku. To jagnje se onda peklo sve sa glavom i unutrasnjim organima (to je valjda koser) a trebalo ga je pojesti celog do sutradan. Ono sto se ipak nije moglo pojesti spaljivalo se pre zore. Posto nije svaka porodica mogla izjesti celo jedno jagnje do zore - cesto se udruzivalo po vise porodica a u ovome su ucestvovali i zene i deca. Kako hrama vise nema i ove se zrtve vise ne praktikuju vec se sada cesto za sedar, tj. praznicnu veceru, jede jagnjetina u spomen na starodavne obicaje i na tu noc kada je, zahvaljujuci krvi jaganjaca spasen smrti Jevrejski prvorodjeni podmladak. Zato, smatraju, se i zove Pasha (na engleskom PASSOVER) jer je to Duh sveti presao preko tih obelezenih vrata. Takodje je jedan od simbola ovih praznicnih trpeza beskvasni hleb matza, koji se pravi/kupuje u secanje na izbavljenje iz Egipta kada se nije imalo vremena da hleb naraste. Takodje tradicionalno jedu se gorke biljke poput salate i celera, zatim jaja kao i goljenicna kost jagnjeta kod onih koji ne jedu jagnjece meso za veceru. Ova vecera se sastoji od 15 delova, molitvi, obavezne 4 case vina, lomljenja hleba i konzumiranja namirnica odredjenim redom. Vise ritual no vecera za ovu priliku se koriste svecani stolnjaci i najbolje posudje.

S druge strane strogo je zabranjeno nesto sto se zove chametz a sto nije bas jasno tacno sta je mada se zna da ukljucuje alkohol a zatim i sve ono sto moze da fermentira i/ili proklija koliko sam shvatila. Takve se stvari bacaju iz kuce uoci Pashe. Vece pre Pashe sprovodi se ritual trazenja tog chametz-a i to pod svetloscu sveca. U modernijim porodicama to cine uglavnom deca koja onda tako zaviruju u coskove ne bi li utvrdili ima li jos chametz-a negde. U patrijarhalnijim porodicama to cini glava porodice a potom se cita i vrsta molitve-blagoslova. Ovo se cini pomocu pera i drvene kasike - sveca osvetli coskove, perom se pocisti a kasikom pokupi. Kasika je drvena zato da bi se sutradan mogla ritualno spaliti zajedno sa potencijalnim zlim chametz-om. A da sve to ne bi bilo uzalud tradicionalno se ostavi 10 mrvica hleba kako bi se neki chametz ipak nasao. Sutradan se pronadjeni chametz ritualno spaljuje.

Pa ipak, obzirom da sam mali paganin, meni se vise od svega vezanog za samu Pashu svidelo nesto sto joj prethodi a sto svakako ima svoje paralele i u ne-jevrejskim kultovima i religijama : blagosiljanje drveca ili kao sto oni to zovu : Birkat Ha’Ilanot. Ovaj ritual se takodje obavlja za vreme meseca nisana koji, kao sto se vidi, uvek pada negde tokom nasih meseci marta i aprila.Tada kako muskarci, tako i zene i deca odlaze u prirodu da blagosiljaju drvece. Postoji, medjutim, par pravila. Prvo, blagosiljaju se samo vocke, ne bilo koje drvo. Drugo, te vocke bi morale biti u cvatu a nikako vec sa plodom, ma kako mali on jos uvek bio. Trece, te vocke mogu da se blagisiljaju samo ako ih ima vise od jedne na datom mestu, znaci dve i vise. Dobro je ako se nadju dve iste (dve jabuke, dve visnje) ali super je i ako su dve razlicite. Medjutim, treba paziti da se odabrano drvece ne koristi u neke idolopoklonicke svrhe. Tako porodice najcesce odlaze s proleca u prirodu gde izgovaraju ove magicne reci blagoslova i zahvalnosti Bogu. Medjutim, u misticnijim spisima pojedinih rabina postoji jos jedna dimenzija ovog obicaja. Naime, smatra se da duse onih koji su umrli nespremni da napuste ovaj svet zive u drvecu i uopste vegetaciji. Izgovarajuci ove blagoslove covek tako vrsi milosrdno delo pomazuci tim dusama da odu svojim putem.

E sad, ja mislim da nisam mnogo pomogla tim unesrecenim duhovima vezanim za zemlju jer umesto blagosiljanja ja sam isla u branje cveca. Sad, znam da se branjem cvecu oduzima zivot, sort of, ali trudila sam se da to cinim tako da sa jedne biljke uzimam samo po jedan cvet. Tako smo bas na dan dolaska proleca na Fruskoj gori naisli na zemlju prekrivenu visibabama. Ja sam odavno zelela da idem u potragu za visibabama ali sam verovala da su do sada one vec prosle. Eto, medjutim, one cvetaju i pred kraj marta a potrebe za potragom nema jer su svuda. Potpuno odusevljenje nekoga ko nikada nije video visibabu kako raste na zemlji, koja je njen natural habitat, vec samo u rukama prodavacica cveca. Proslog vikenda procvetale su (valjda) divlje tresnje ili nesto slicno, tek ono roze i belo sto opojno mirise i leti po vazduhu, kao i ono zuto grmlje.

Sve je odjednom transformisano i cak i najgori budzaci sada deluju bozanstveno i mirisno. Nabrali smo i toga i cela nam kuca sada mirise. Moja pomahnitalost cvecem nastavila se pre neki dan branjem divljih ljubicica na keju. Gea uopste nije odusevljena ovim mojim aktivnostima ali pristaje da trcka naokolo dok se ja time bavim. Svoje nezadovoljstvo u stilu boooooooooooring ! iskazuje tako sto ponekad pokusa da mi zagrize buketic.

Sve ovo traje jako kratko, ovaj cvetni i mirisni period, te ga treba iskoristiti. U nedelju je Uskrs, farbace se jaja, a ja racunam da cu uspeti da napravim po koji vencic od vrbovih grancica. Nije to uzalud moja horoskopska biljka (dok mi po mesecu rodjenja pripada narcis, mada mnogo vise volim februarske ljubicice; po imenu (u engleskoj varijanti;) i licnom izboru tu je i brsljan, koji upravo pokusavam da zapatim na terasi:)

A da ne bude da samo pricam a nista ne radim, a i po zelji sestre M ;)

evo nekih slika (dole i gore) :)

Dolazak proleca

Prolece samo sto nije stiglo i trebalo bi se pripremiti za njegov docek. Verovatno najuzbudljivije doba godine je pred nama kada gotovo svaki dan donosi neku radost, neko neopisivo ushicenje, neki zanos koji kao da bludi vazduhom opijajuci sve. Svi znamo kako je to u prolece, kada gotovo da glava boli od te pijane slatkosti, kada osecamo blazenu malaksalost od samog bitisanja, preoptereceni bujanjem svuda oko sebe. Cesto mi se cini da cujem kako raste lisce na drvecu te da osetim nekako pod kozom ili u kostima otvaranje onih belih i ruzicastih cvetova koji otapadaju te plove po vazduhu i od samog pogleda. Valjda i nama krv nekako struji jace i brze kada sve oko nas pocinje ponovo da zivi, da se krece, da zeleni i da mirise. Nema lepseg prizora od drveca koje se zaogrne u ono specificno prolecno zeleno, sveze, jedro, krto - kao srce zelene salate - a koje nema nikakvih slicnosti sa onim letnjim, dosadnim, jednolikim zelenim. Jedna renesansa zivota. Nije ni cudo sto toliko ljubavi zapocinje bas u prolece - svi su pijani, visak odece je zbacen, a pogled sada ne spustamo jer nema vise terora vetra i snega te opazamo sa sve vecom jasnoscu lepotu svega oko sebe. Na um mi pada Bambi i njegovi drugari koji jedan po jedan zaostaju i nestaju opijeni ljubavlju. Dakako, prolece ume da sa sobom nekima donese i depresiju, onaj famozni prolecni umor, te dosadne alergije. No, i pored toga mislim da svi uzivaju u cvetnosti koja odjednom nastupa, gotovo odjednom i naglo, u veselosti i cinjenici da sada mozemo da drzimo ceo dan, sve do same veceri, otvorena vrata od terase. Sve ovo isto je od iskona i verujem da ljudi od kada nas ima osecaju isto u ovo vreme godine. Svakako tako je otkad ima civilizacije - gotovo svuda u svetu narod je slavio, na neki nacin, bas ovaj dan.

Danas je ravnodnevnica, trenutak sav ispunjen magijskim svojstvima, za mnoge kulture sveti dan obnove, pocetka, novog zivota pa su otud poneki ovaj dan slavili i kao pocetak nove godine. Priroda se budi nakon zimske tame koju je pobedilo bozanstvo svetlosti rodjeno na zimsku kratkodnevnicu; nepobedivo sunce sada se pomalja ponovo u svom svom sjaju, postajuci sve snaznije kako godina odmice. 

Egipcani ovaj dan zovu Sham El Nessim, sto bi znacilo otprilike  njuskanje vazduha - preuzeto od staroegipatskog Shemu sa znacenjem dan ponovnog stvaranja. Plutarh govori o tome kako su Egipcani na taj dan svojim bogovima nudili luk, salatu i ribu. Od znacaenja koje je ova rec imala tokom vremena je Shemu postalo shamm sto znaci mirisati, udisati. Prvi put proslavljan jos pre 2700 godina ovaj praznik zadrzao se sve do danas i pored Islama koji je sada u Egiptu dominantna religija. Ovaj njuskajuci praznik koji je prvobitno bio praznik obnove prirode, proslavlja se tako sto se rano ujutru lomi luk i mirise, da bi se potom odlazilo u prirodu, u setnju ili voznju brodicem, uglavnom tako da se ide ka severu, kako bi se udahnuo vazduh. Zanimljivo je i to da su stari Egipcani, veliki obozavatelji sunca, podigli Sfingu tako da je licem okrenuta direktno ka suncu u vreme prolecne ravnodnevnice. 

U Persiji se ovaj dan slavio kao Nowruz - novi dan, tacnije pocetak nove godine. Posto se koreni ovog praznika nalaze u zoroastrizmu (na slici pored :bik predstavlja zemlju a lav sunce koji su uvek u borbi dok su na ovaj dan jednaki po snazi) pomislja se da je Persepolis, ili bar palata Apadana , bio sagradjen upravo za proslavljanje Novruza. I danas se u Iranu dan prolecne ravnodnevnice proslavlja kao prvi dan nove godine, a ovaj obicaj imaju i Kurdi, Azerbejdzanci i drugi. Na Novruz se sprovodi veliko ciscenje kuce,kupuje se nova odeca koja se oblaci za novu godinu a u kucu se unosi i cvece - narocito se smatraju srecnim lale i zumbuli. Nova godina se slavi punih 12 dana - od prvog dana nove godine kada se, u novoj odeci, odlazi u posete prvo starijim clanovima porodice, zatim drugim rodjacima i prijateljima. Trinaestog dana odlazi se na piknik. Postoji verovanje, slicno nasem za novu godinu, da sta neko radi na Novruz - takva ce mu biti i cela godina. 

Zanimljivo je i koje su namirnice prisutne na stolu za Novruz, a sto takodje izuzetno podseca na neke nase obicaje, narocito na one za Bozic. Kada se pogleda slika desno gotovo da samo cesnica ili neka ikona nedostaju : tu je cesto baklava, zatim razno suvo voce, orasi, upaljene svece, dekorisana jaja (cesto po jaje za clana porodice - simbolisu plodnost), jabuke i zasadjeno zito. Doduse, ima i onoga sto kod nas nema : posudu sa zlatnom ribicom (simbol kako zivota, tako i znaka ribe iz kojeg sunce izlazi) ili posuda sa narandzom koja pluta po vodi (simbol zemlje koja plovi u univerzumu). No, pre svega, postoji takozvanih "7 S" koji su na Novruz neizostavni - svaka od ovih namirnica se na njihovom jeziku zove na "S" : zasadjeno zito (sabzeh, simbol ponovnog rodjenja), puding od zitnih klica (samanu, simbol izobilja), osusen plod drveta koje se zove oleaster (senjed, simbol ljubavi), jabuke (sib, simbol lepote i zdravlja, kao i kod nas :) bobice (somaq, simbol boje zore) i sirce (serkeh, simbol strpljenja). Sve ovo najcesce je postavljeno isped ogledala.

U staroj Grckoj ovo je bilo upravo ono vreme kada se Kora ili Persefona vraca konacno svojoj majci Demetri, nakon tri meseca provedena u podzemlju.

Kao sto znamo, Had je, beskrajno zaljubljen, oteo Persefonu a onda je jos i presao nagovorivsi je da okusi nar. Ona nije izdrzala te je probala nekoliko zrna. Zbog ovoga, ma koliko Demetra na povrsini zemlje i na nebu pretila bogovima i ljudima - ona vise nije mogla da se vrati majci. Ne zauvek barem - dogovor je postignut da ce jednu cetvrtinu godine provoditi kao kraljica podzemlja, sa svojim mracnim muzem, dok ce tri cetvrtine godine provoditi nad zemljom, sa svojom majkom. Demetra je tako onda sav zivi svet zamrzla tokom ta tri meseca koja mi poznajemo kao zima, da bi na prolece, kada se Persefona vrati - i ona vratila zivot na zemlju.

U starom Rimu proslavljali su u ovo vreme praznik Hilaria Matris Deum posvecen boginji Kibeli, praznik koji je originalno poticao iz Grcke dok je u Rim misterij bio uveden oko 205 god. pre n.e.. Ova bozica je, kako su Rimljani tada verovali, imala ljubavnika rodjenog bezgresnim zacecem - Atisa. Ovaj nesretni Atis, a veoma poput Hrista kasnije, umirao je a zatim bivao vaskrsnut svake godine u doba prolecne ravnodnevnice. Po jednoj legendi Atis se sam uskopio jer ga je progonilo neko zaljubljeno cudoviste. Po drugoj ubijen je zbog ljubavi prema Kibeli. Rimljani su tako uzimali jedan bor, koji su posekli a zatim uvili u platno, posuli ljubicicama (zato jer je po rimskom verovanju prva ljubicica nastala iz krvi Atisove) i zatim odneli u grobnicu koja se nalazila u hramu. Kao i u hriscanstvu - sve je pocinjalo u petak koji se zvao dan krvi ili crni petak, kada su svestenici - evnusi ovog kulta zapadali u ekstazu, igrali i ranjavali se bodezima dok su i posetioci ponekad kastrirali sami sebe., saosecajuci sa Kibelinim bolom. U nedelju (!) svestenik bi u zoru otvarao grobnicu koja bi tada, gle cuda, bila prazna. Bog je bio spasen, tacnije ziv. Vaskrsao je (kao i priroda).Ovaj mit o Atisu, medjutim, svoje pretke ima kako u sumerskom mitu o Inani, boginji plodnosti i ljubavi i njenom muzu Dumuziju, tako i od kasnije vavilonske varijante tog mita - Istar i Tamuza Nesto kasnije jos jedan bog postao je izuzetno popularan u Rimu, a koji je takodje vaskrsavao svakog proleca sa dolaskom istog - Mitra. Rodjen je , kao i sto se veruje za Hrista, na zimski solisticij ili - kratkodnevnicu, da bi vaskrsao na prolecnu ravnodnevnicu.Ovaj Mitrin rodjendan je nekoliko vekova nakon Hristove smrti, a od strane jednog promucurnog pape, dodeljen i Hristu - tako da sada slavimo zimski solisticij kao Bozic, dok u martu slavimo Blagovesti - dan kada je arhandjeo Gavrilo saopstio devici Mariji da je noseca sa duhom svetim, takodje tada slavimo i Uskrs koji uvek pada na prvu nedelju nakon punog meseca posle ravnodnevnice.

Medjutim zanimljivije od svega jeste prica o Ostari (Eostre) koja je, kada sam pre izvesnog vremena saznala za nju, kod mene izazvala osecaj pravog otkrovenja - konacno je nekako sve doslo na svoje mesto jer - shvatala sam te umiruce/vaskrsavajuce bogove odakle je hriscanstvo crplo inspiraciju (a tu treba pomenuti i Ozirisa, mozda prvog iz koga, takodje, raste zito !) ali mi nikada nisu bila jasna ta jaja i, narocito, zecovi u vezi sa Uskrsom. Sad, to bi mozda trebalo ostaviti za Uskrs ali s obzirom da se prica o Ostari ne moze se izostaviti najzabavnije : njeni su atributi zecevi i jaja ! Osecaj da je nesto terribly wrong ili bar zagubljeno u vremenu sada me je napustio i sebi mogu objasniti :) Njeno ime znaci (pokret) ka izlazecem suncu - tacnije istoku a slavi se ili na prolecnu ravnodnevnicu ili na pun mesec nakon nje. Taj praznik poznat je jos kao i Gospin dan ali i kao  festival drveca. Eostre je tevtonska lunarna boginja i bognja plodnosti identicna Ostari germanskoj boginji plodnosti, dok je Wika sledbenici proslavljaju ponekad kao zelenu boginju. Od nje nam dolazi naziv Istok (east), kao i estrogen, a misli se i engleska rec za Uskrs (anglosaksonski je ona - Ester) - Easter. 

Iako povezivana sa mnogim mitoloskim bicima poput jednoroga i Pegaza, njena glavna zivotinja jeste zec i to kako zbog plodnosti, buduci da je ona zapravo veoma slicna Demetri, te daruje plodnost poljima i svom zivom svetu, a zec univerzalno jeste simbol plodnosti (i zbog toga sto se verovalo da zecica moze da zatrudni ponovo dok jos nosi prethodne mladunce, sto ne znam da li je istina ali cinjenica jeste da se mnoze brzo i otud mnoze se kao zecevi), tako i zbog toga sto su obozavatelji ove Ostare tvrdili da vide zeca na mesecu. Zec i jeste lunarna zivotinja, atribut svih bozanstava meseca. Simbol je i ponovnog rodjenja, podmladjenja. Zanimljivo je da je ovaj zec na mesecu prisutan kod tako razlicitih i dalekih kultura kao sto su germanska i budisticka na primer, medju kojima svakako nije bilo dodira : tako i kod budista postoji mit o zecu na mesecu koga je tamo odneo Buda, dok u kineskoj takodje stoji na mesecu gde mesa eliksir besmrtnosti. Naravno tu je i jaje, koje smo videli i kod Novruza a koje je, poput zeca, univerzalni simbol - predstavlja zivotni princip, klicu svega stvorenoga ali i uskrsnuca, kao recimo kod Grka, gde je jos i misterija zivota. Pored ovih zivotinja uz Ostaru/Ester se vezuju i biljke poput jasmina, narcisa, visibaba. 

Ostara je poprilicno popularna kod Vikana ali i neopagana, te ima mnogo saveta kako da se napravi Ostarin oltar ili sta treba raditi da se proslavi Ostara. Sve u svemu, ne razlikuje se mnogo od onoga kako ukrasavamo kuce za Uskrs - radi se i tu o figurama zecova, o gnezdima i jajima, zatim cvecu - narocito narcisima i zumbulima, mada moze bilo koje cvece, mada bi bolje bilo da su u saksiji s obzirom na simboliku rasta i obnavljanja. Tu se mogu ukluciti i bubamare, bumbare, zatim razno semenje. Na taj dan predlaze se paljenje vatri u zoru, zarad pozdravljanja novog sunca, potom ukrasavanje jaja, sakrivanje i trazenje istih , sto su hriscani preuzeli iz ovog kulta. Takodje zgodno bi bilo posaditi neku biljcicu na ovaj dan, ili cak neko drvo a ako se pospremi kuca najbolji planovi skovani u zimu ostvarice se tokom ovog proleca ! Takodje se preporucuje pravljenja Ostarinog drveta od grancica na koje se mogu okaciti razni prolecni ukrasi kao i slanje cestitki, sto mi se narocito svidelo, sa semenjem cveca ili povrca u sebi :)

U Irskoj,jos i pre dolaska keltskih plemena, slavili su pocetak proleca i ravnodnevnicu. Cak su sagradili i izvesne gradjevine koje su tako konstruisane da bas na dane ravnodnevnice sunce prolazi kroz vrata, osvetljujuci hodnik. To je na primer Knowth, prikazan levo. Zapravo, ovo je verovatno trebalo da dodje na prvo mesto cele price jer je i najstraije - sagradjeno 3200 godina pre nove ere, sto znaci da je starije i od piramida u Gizi (samim tim i Sfinge). S obzirom na velicanstvenost ove i slicnih gradjevina smatra se da su u isto vreme imale kako religijsku tako i grobnu namenu, ali da su sluzile i kao opservatorije. Ovde je, izmedju ostalog, pronadjen i kalendar u kamenu. I Kelti su proslavljali ovaj dan a uobicajeno je bilo da se pale velike vatre u kojima su ponekad bile spaljivane lutke od slame od prethodne zetve, da bi se zatim pepeo posipao po njivama pre velikih zetvenih radova. Po Keltima to je bilo vreme kada je bog svetlosti pobedio svog brata blizanca, boga tame.

Treba jos pomenuti i to da su i Maje slavile prolecnu ravnodnevnicu - senka koju velika piramida El Castillo baca na taj dan izgleda skoro kao zmija koja se spusta stepenistem - vec po tradiciji koja ovo doba naziva spustanje suncane zmije.

I na kraju, treba reci nesto i o nasoj, slovenskoj boginji Vesni.  Evo kako je opisuju u Srpskom nasledju : 

Imala je cvet u kosi, u levoj ruci držala buket cveća, a na kažiprstu desne ruke stajala joj je lastavica. Vesnina kultna mesta uvek su bila pored vode, njeni predmeti su venci, lutke, jaja i zvona. Njene ptice su lasta i roda, njene biljke breza, vrba, maslačak i cvet breskve. Vesnini praznici preneti u hrišćanstvo su Cveti, Vrbica, Mladenci. Štitio ju je bog viteza i ratnika Gerovit, a na krilima povetarca donosio ju je bog vetra i vazduha Stribog.

Ona pobedjuje svoju sestru, boginju leda i mraka Moranu i donosu suncevu svetlost i prolecno bujanje zivota. Na krilima lakog poletarca donosi nam je svake godine bog Stribog dok je na zemlji stiti vitez Gerovit. I ovde su se tada palile ritualne vatre - vatra je odraz i simbol sunca - koje su onda nosili kucama kako bi tom istom vatrom potpalili i kucna ognjista. Zreci su nesto bajali a devojke dodole prizivale kisu. Kao sto je i sama boginja Vesna - devojke su na taj dan bile obucene samo u travu, grancice i cvece. Posto je i boginja blagosti i ljubavi, vezuje se i za tek vencane parove, sto se takodje odrazilo na hriscanstvo koje je taj praznik vezalo za Cetrdeset mucenika pa se slavi 23. marta. Na mladence su se pravili kolaci medencici, od meda, valjda da mladencima zivot bude sladak. Takodje je od Vesne preuzet i ritual oko praznika Cveti. Zrec je ovom prilikom na neki nacin pricescivao ljude tako sto je trebalo da progutaju leskov pupoljak ili glogov list a deca su kicena vencicima od vrbovih grancica dok su oko vrata nosila zvonca, kao na - Vrbicu. I za Vesnu su farbana jaja, ali za razliku od pastelnih boja Ostare, ova za Vesnu farbana jaja su pretezno crvena, jer se crvena boja vezuje za sunce i vatru. Pored hramova Vesni su bila posvecivana i mesta pored vode a jedna od njenih biljaka je i vrba.

Eto, kada se sve to lepo slozi ispostavlja se da je proslaviti dolazak proleca i prolecnu ravnodnevnicu svuda poprilicno slicno, bez obzira na razlicite i udaljene kulture koje ponekad cak razdvajaju i okeani. Svuda je ovaj dan vezan za prirodu, za odlazak u sume, za cvece, za travu, za plodnost; cesto se farbaju jaja, sadi cvece i cisti kuca. E sad sto se tice paljenja onih vatri u zoru - to smo propustili, prespavali, a i da nismo mislim da bismo opet to preskocili. Ali zato sve ostalo se sa lakocom i uzivanjem moze provesti u delo - doduse necu ni farbati jaja, obzirom da ce to raditi kada bude Uskrs ali mogu napraviti svoj Ostara/Ester/Vesna oltar od svezih grancica, nesto cveca, figura zeceva i - onih plasticnih ukrasnih jaja kojima sam  prosle godine kitila hibiskus. Na kraju, a cim se razbudimo, idemo na pijacu da kupimo nesto cveca da se zasadi na ovaj dan, a imam i seme ali tu nisu rezultati vidljivi odmah, tako da idem u potragu za zumbulima i narcisima, ako ih ima vec. A onda, idemo u sumu sa nasim psom Geom i njenom mamom Zoe (kako je ovo prigodno!:) zapravo - na Frusku goru, prvi put ove godine. Nadam se da cu zateci bar nesto znakova proleca. Juce na keju vec je bilo maslacaka i belih rada, ali ja se sve nesto nadam i visnji/tresnji s obzirom da u Japanu i dalje traje Hanami festival sakure kada svi Japanci odlaze u prirodu da bi seli ispod jednog tako procvetalog drveta i divili mu se. To ide tako daleko da u ovo vreme sve postaje u Japanu pink - od sokova, zvaka i piva preko odece koju devojke nose i drugih detalja. Svakog vikenda hiljade Japanaca tako izlazi u prirodu a daju se cak i prognoze kada ce u kojem delu zemlje sakura cvetati, jer ne cveta svuda istovremeno, pa onda oni jurcaju za tim cvetovima po ostrvu. Tako da se nadam da cemo i mi naci jedno takvo drvo i sesti pod njegovu krosnju i praviti se da smo u Japanu. Ako je Vinsent mogao u Provansi da vidi svuda Japan, a sto ne bismo mogli i mi na Fruskoj gori. 

Srecan svima dolazak proleca !

Vaca i Rudi

Zaboravila sam na Vaclava i njegov rodjendan. Zaboravila sam i na Rudija, ciji smo would be 70ti rodjendan pre dve godine D. sestra balerina i ja slavile u jednom kaficu, u ulici Laze Teleckog, pijuci votku u po bela dana. Nije da nesto volim votku, u stvari uopste je ne volim. Ali, kontala sam da bi trebalo da bude nesto sto se slaze. Ko zna, mozda ni Rudi nije voleo votku. Pa opet, nazdravile smo mu pogleda uprtog ka nebesima u isto vreme trazeci da sa istih baci pogled ka A. jer je nekoliko dana potom trebalo da igra labude u Labudovom jezeru po prvi put. Tog dana smo dobile cokoladice u obliku pcelica. A. je svoju pojela, ja moju jos uvek imam u  kuhinjskoj ladici. Bas sam danas naletela na nju i zapitala se sta da sa njom radim. Posto nisam mogla da se odlucim samo sam je ponovo zatvorila. Mozda me je ta pcelica podsetila na Rudija, a on onda na Vaclava. Jako mi je zao sto se tako desilo da nikako nisam obelezila njihove rodjendane. Prosle godine, na primer, takodje smo proslavile Rudijev rodjendan gledajuci Rudija na DVD-u koje smo prerezale od jednog Japanca koji je tada igrao kod nas.

Zao mi je sto sam skoro pa zaboravila danasnji Rudijev rodjendan (a ipak pre ponoci tako da nisam!) ali jos mi je vise zao Vacinog, jer njega ipak vise volim. Sto je jos najsmesnije planirala sam veceras kako cu pisati blog o Malarmeu, jer mu je sutra rodjendan, ali vise i baletu Popodne jednog fauna, zapravo jednom totalnom umetnickom delu  - po poeziji Malarmea, Debisi je komponovao preludijum, Nizinski postavio koreografiju baleta u kome je sam nastupao dok je kostime osmislio Leon Bakst ! Eto. To su sve bile strelice kao u Alisi koje su valjda trebale da me podsete na njih. Tja. No,sta da se radi. Za sada cu samoprekorno i poprilicno tuzno postaviti neke prelepe fotografije Nizinskog i delove njegovog dnevnika koji kada je pisao vec je nesretan bio poprilicno sumanut. Pa ipak, volim ga i tako sumanutog. A onaj blog o faunu mozda napisem neki drugi put. Na primer onda kada ne zaboravim drage ljude.

Ljudi će reći  Nižinski se zbog svojih zlodela pravi da je lud . Zlodela su grozna i mrzim ih  i nijedno ne želim da počinim . Ranije sam pravio greške , jer nisam razumeo Boga . Osećao sam Ga , ali nisam razumeo šta svaki čovek čini . Svaki čovek poseduje 'osećanje' , ali ne shvata šta je to . Ovu knjigu želim da napišem da bih objasnio šta je to osećanje . Mnogi će reći da su ovo samo moja gledanja na to ali znam da je moje gledište ono pravo  , jer potiče od Boga . Bog je u meni . Pravio sam greške , ali svojim životom sam ih ispravio . Patio sam više nego iko na svetu .

Hoću da govorim o Ničeu i Darvinu, jer su bili mislioci . Darvin je verovao da ljudi potiču od majmuna . Mislio je da je otkrio neku novu teoriju . Ovog jutra sam moju ženu pitao za Darvina i Ničea , jer mi je bilo žao Ničea . On mi se dopada . On bi mogao da me razume . Darvinova teorija Prirode je pogrešna . On nije osećao Prirodu . Priroda je život i život je Priroda . Volim je i znam šta je ona . Razumem je , jer je osećam i Priroda oseća mene . Priroda je Bog i ja sam Priroda . Ja sam živ . Priroda je divna stvar . Znam da će mi pomoći da je proučavam . Ali , proučavam je samo kroz osećanja . Osećanja su velika stvar i zato znam šta je priroda . Majmuni su deo Prirode , isto tako i ljudi , ali majmun nema prirodu čoveka . Ja osećam pokret . Ja se jednostavno krećem ali kretnje majmuna su komplikovane . Majmun je glup . I ja sam glup , ali imam osećaj . Ja sam osetljivo biće , a majmun je neosetljivo biće . Čovek potiče od Boga . Bog nije majmun . Čovek ima udove , majmun isto tako . Znam da čovek organski liči na majmuna , ali duhovno mu nije sličan . Majmuni potiču od majmuna i majmune je stvorio Bog . Bog potiče od Boga . Ja sam čovek koji potiče od Boga , a ne od majmuna . Ja sam Bog , ako Ga osećam . Znam da će mi se mnogi diviti i to će me učiniti srećnim , pošto će moj cilj biti ostvaren .  

Igraću da bih zaradio novac . Svojoj ženi želim da poklonim kuću koja će svim biti ispunjena . Ona želi da dobije moje dete , moju reinkarnaciju , pošto se plaši da ću ubrzo umreti . Ona misli da sam lud – to joj pada na pamet , jer previše razmišlja . Malo razmišljam i zato razumem sve što osećam . Osećam telom , ne intelektom . Ja sam telo . Ja sam osećanje . Ja sam Bog u telu i osećanju . Ja sam čovek , a ne Bog . Jednostavan sam . Ne treba mi da mislim . Sebe moram prisiliti da osetim i razumem pomoću instinkta . Naučnici o meni razmišljaju i nad tim razbijaju glave , ali njihovo razmišljanje neće dati nikakve rezultate . Oni su glupi . Govorim jednostavno i bez ikakvih trikova . Bog je stvorio svet . Bog je stvorio čoveka . Čoveku je nemoguće da shvati Boga , ali Bog shvata Boga . Čovek je deo Boga i zato ponekad shvata Boga . Ja sam i Bog i čovek . Dobar sam i nisam zver . Ja sam životinja koja ima dušu . Ja sam telo , ali zaista potičem od tela . Bog je stvorio telo . Ja sam Bog . Ja sam Bog . Ja sam Bog ...

Srećan sam , jer sam ljubav . Volim Boga i zato se tiho smejem . Ljudi misle da ću poludeti i da će mi se um pomračiti . Ničeu se pomračio um zato što je previše razmišljao . Ja ne razmišljam i zato ne mogu poludeti . Moja lobanja je čvrsta i otporna . U baletu 'Šeherezada' , gde predstavljam smrtno ranjenog crnca , trebalo je da dubim na glavi . Dobro sam ga prikazao i publika me je zato razumela . Sada ću izraziti osećanje i publika će me razumeti . Poznajem publiku , jer sam je dobro proučio . Njoj se sviđa da bude zadivljena , ali malo zna o Umetnosti , pa ju je lako iznenaditi . Znam kako da zadivim publiku i zato sam siguran u uspeh .
 

Sirotinja voli da poklone dobija na jednostavan način . Ja dajem vrlo jednostavno , bez pravljenja gužve . Kada dajem poklone , ne govorim o Hristu . Bežim  od siromašnih kad hoće da mi zahvale . Mrzim zahvalnost . Ne dajem poklone zbog zahvalnosti .  Dajem ih , jer volim Boga . Ja sam njogov poklon . Ja sam Bog u poklonu . Volim Boga i Bog želi da dajem poklone , jer znam kako ih treba davati . Neću kao Hristos ći od kuće do kuće , srešću ljude i oni će me pozvati u svoje domove .  Brižljivo ću se posvetiti njihovim porodicama i pomoći ću im na svaki način . 

 

Osećam ono što je Hristos osećao . Ja sam kao Buda . Ja sam budistički Bog i svaka vrsta Boga . Znam svakog od njih . Sve sam ih sreo . Zbog svojih namera , svesno se pretvaram da sam lud . Znam da me se neće bojati , ako svi budu mislili da sam bezazleni ludak . Ne dopadaju mi se ljudi koji misle da sam opasni lunatik . Ja sam ludak koji voli čovečanstvo . Moje ludilo je moja ljubav prema čovečanstvu .
 

Nisam čudo od deteta koje treba pokazivati – ja sam osetljiv čovek . Milioni godina su prošli od stvaranja čoveka . Ljudi misle da je Bog onde gde su tehnička otkrića najviše napredovala . Bog je već bio tamo kad nije bilo mašina . Čelik je potrebna stvar , ali je takođe i grozna stvar . Avion je grozna stvar . Leteo sam jednim avionom i u njemu plakao . Ne znam zašto, ali osećao sam da avioni uništavaju ptice . Sve ptice odleću , čim se pojavi avion .

 

Djagiljev je loš čovek i voli dečake . Svim sredstvima treba zaustaviti ljude poput njega da i dalje ne čine zlodela . Pa ipak , ne treba ih strpati u zatvor . Oni ne smeju da pate . 'Hristos nije Antihrist' , kako je rekao Mereškovski . Dostojevski je pisao o batini sa dva kraja . Tolstoj je govorio o drvetu koje ima korenje i grane . Grana nije koren , a koren nije grana . Volim korenje , jer je korisno . Hristos je Bog , Antihrist nije Bog . Antihrist više ne postoji , kao i stvari u muzejima i istoriji . Ne volim istoriju ili muzeje , jer su oni kao groblja . Dostojevski je bio veliki pisac koji je svoj život opisao pod krinkom raličitih osoba .
 

Jednom sam u planinama došao do puta koji je vodio do vrha . Popeo sam se i zastao . Hteo sam da održim govor na planini ; želeo sam da to uradim , ali nisam uradio , jer sam mislio da će svi reći da sam lud . Nisam lud . Silno sam žleo da govorim . Nisam osetio bol , nego veliku ljubav prema ljudima . Hteo sam da s vrha te planine viknem ka selu Sen Moric . Nisam vikao , jer sam osetio da treba da nastavim . Išao sam dalje i došao do jednog drveta . To drvo mi je reklo da se tu ne može govoriti , jer ljudska bića ne razumeju osećanja . Išao sam dalje . Bilo mi je žao što sam ovo drvo ostavio , jer me je drvo razumelo . Hodao sam . Penjao sam se još 2000 m – dugo sam tamo stajao . Osetio sam glas i viknuo na francuskom : 'Parole!' Hteo sam da govorim , ali glas mi je bio tako snažan da sam jedino mogao da viknem 'Voim sve! Želim sreću ! Volim sve ! Želim sve ! ' Želeo sam da sve volim i da me razumeju i hteo da govorim na svim jezicima , ali nisam mogao , i zbog toga pišem , a ovo što pišem biće pravedno .

 

Jedne večeri pošao sam u šetnju uzbrdo i zastao na planini ... 'na Sinajskoj gori' . Bilo mi je hladno . Daleko sam otišao . Osećao sam da treba da kleknem , brzo sam kleknuo i onda osetio da ruku treba da stavim na sneg . Pošto sam to uradio , odjednom sam osetio bol i kriknuh zbog toga , povukavši ruku . Gledao sam u zvezdu koja mi nije rekla dobro veče . Ona mi nije treperila . Uplašio sam se i poželeo da trčim , ali nidsam mogao , jer su mi kolena bila zabijena u sneg . Počeo sam da vičem , ali niko nije čuo moj plač . Niko nije došao da mi pomogne . Voleo sam šetnje , ali , prestravio sam se . Nisam znao šta da radim i nisam mogo da shvatim zbog čega sam tko usporen . Posle nekoliko minuta  okrenuo sam se i ugledao neku kuću . Bila je zatvorena , a na prozorima su bili kapci . Malo dalje od nje bila je druga kuća čiji krov beše pokriven ledom . Uplašio sam se pa sam iz sveg glasa povikao : ' Smrt !' . Nisam znao zašto to činim, ali osetio sam da treba viknuti 'Smrt!' Nakon toga osetio sam da mi je toplije i toplina mog tela pomogla mi je da ustanem . Podigvši se  , krenuo sam prema kući gde je sijalica bila upaljena . Ta kuća bila je velika  . Nisam se bojao da u nju uđem , već sam se bojao pomisli da se ne može ući i zato sam prošao kraj nje . Umornim ljudima je potrebna pomoć i meni je potrebna pomoć , jer sam se jako umorio . Nisam mogao dalje da hodam ,ali odjednom sam u sebi osetio ogromnu snagu i potrčao , ali ne zadugo . Trčao sam sve dok nisam osetio hladnoću . Mraz mi je zapahnuo lice i bio sam uplašen . Vetar je duvao s juga i znao sam da će južni vetar doneti još snega .

Ne želim od Djagiljeva novac koji nisam zaradio . On neće da mi plati za ono kada me je rad kod njega koštao života .

Erin Go Bragh !

Danas sam bas mislila da cu nabrati malo detelina na keju a onda napraviti kekse u obliku istih, zelene naravno. Medjutim, deteline koje sam nasla na keju su jos nedorasle, malene su skroz i one koje sam i ubrala posle su nestale iz mojih dzepova, bilo da su ispale iz jakne, ili upale u nju. Bas bezveze, pomislila sam, sto su deteline jos tako malecne na dan sv. Patrika. Mada, mozda u Irskoj nisu male vec to kod nas ove godine priroda kasni. Uostalom, pitanje je da li sam uopste i nasla prave deteline jer mi trebaju bas one bele, a ne neke druge,sto se bez cvetova ne moze znati. To je pravi shamrock (seamair je detelina, seamróg-detelinica, na staroirskom od cega potice rec shamrock) i ne treba ga mesati sa nekakvim cetvorolisnim detelinama, pa cak ni onim trolisnim koje ne cvetaju belo. Tako da se ovom prilikom ne traze cetvorolisne deteline, koje doduse donose srecu, ali nisu shamrock.

Tako - nista od detelina a sve su sanse da ni keksa nece biti jer sam shvatila da niti imam recept, niti modlu u obliku deteline sa tri lista. Jedino imam zelenu boju za testo. I, eto sada, nista od obelezavanja dana sv. Patrika, kako za sada izgleda. Tja.

Ljudi bi s pravom pitali a zasto ja to uopste zelim da obelezim dan tog irskog sveca i sta ja to mogu da imam sa njim. Nemam bas nista sa njim, a ni prema Irskoj as such nemam neka bas narocito izrazena osecanja. Svidjaju mi se njihovi zamkovi i one vrleti nad morem. A i irski akcenat je simpa, ljudi deluju dobrocudno i slatki su tako ridji sa pegama. Ali nije stvar u tom dzindzeritisu Iraca koji su simpa i samo nesto pevaju uz violinu, skakucu i piju pivo. Ovo nema nikakve veze sa njima. Na stranu to sto je njihov svetac zastitnik Englez (Briton, da se bude posve tacan), sto je gotovo neverovatno smesno, i cinjenica da su njihovi simboli vise keltski nego sto imaju veze sa ovim svecem - nije stvar cak ni u tom Patriku toliko, on je samo povod : cinjenica je da bih ja slavila bilo sta, sve dok je to nesto pozitivno i/ili veselo. Mislim da premalo razloga za veselost ima u nasim svakodnevnicama i , zao mi je, ali Uskrs(i), Bozic(i) i Nova godina jednostavno nisu dovoljni ! Dajte Hanuku i menoru, kinesku novu godinu i one svitke s ispisanim najlepsim zeljama na kineskom i slikom aktuelne zivotinje; dajte Hindu Holi, da se prskamo bojama ili Divali, praznik svetlosti; uskoro ce prolece, treba proslaviti svakako kako rimske Floralije, tako i tu divnu prolecnu ravnodnevnicu... nemam nista protiv da proslavljam ni Budin rodjendan - samo pri tom volim da znam what's what i nemojte me ubedjivati da zecevi imaju veze sa Uskrsom ili da je kicenje jelki na bilo kakav nacin povezano s Bozicem ... kao sto ni Badnjak nije, kad smo vec kod toga. I zato ne volim kada ljudi frkcu na te 'inkorporirane' praznike poput Halloween ili dana sv. Valentina. Ako neces da slavis te stranske praznike nemoj ali ostavi drugima da se raduju i preoblace u vestice i duhove, na primer.

Samo sto za ovakve proslave ipak treba vise ljudi od jednoga. Ili - u ovom slucaju - jednoga + pas. Moj D. na zalost, ne uzbudjuje se preterano ni oko tih oficijelnih praznika, iako svake godine podlegnemo iskusenju i u onim velikim marketima ostavimo malo bogatstvo na razne Deda Mrazove i zecove. Kako onda da se nesto uzbudjuje oko sv. Patrika kada ga ni za vreme Bozica opsta atmosfera i kuca - koja nam vec zalici i na Santa's Workshop u kome bez prestanka svira Krcko Orascic - ne stvara narocitu radost ? Ta nikako. Shvatila sam da je vecina ljudi nepopravljivo dosadna, dok neke zahvati radost kada se ocesu o vas ... treba terati po svom i, kada jednoga dana dodju ta deca, napaliti njih na sve i svasta. Sem kada se vratis bez detelina i kada nemas recept za kekse, niti modle. To vec ozbiljno usloznjava stvari. No, evo sta jesam postigla : D. je danas otisao na posao u trava zelenom duksu a i ja sam zelena setala Geu po keju.Pri tom, i bez detelina, dan je bio uspesan - prvo smo videle divlju patku i patka kako plove po povelikoj bari nastaloj od kisa i snegova, a potom smo naisli i na divljeg labuda, tamo blizu veslackog kluba Danubius. Gea se izbezumila jer, iako voli da juri vrane i svrake te da rasteruje vrapce iz grmova, ovoliku pticu jos nije videla. Pa je trcala u krug i lajala na nju. Nepotrebno je reci - labud ju je kulirao, samo jednom ispusteci onaj labudski frktajuci zvuk.

Patrika se secam jos sa studija i te price o njemu koji je kao mladic sesnaestogodisnjak otet od svojih prilicno imucnih roditelja, sa svoga imanja, da bi kao rob proveo nekih sest godina u Irskoj cuvajuci ovce na pasnjacima Irske. Uvek mi je bilo cudno da bi ti irski gusari preduzimali ta putovanja i te prepade i onda od otetih pravili - pastire, ali, tako kaze sam Patrik u svojim Ispovestima (Confessio) a sto da mu ne verujemo. Tokom tih svojih pastirskih dana, samotnih i tuznih, Patrik, koji se tada nije jos tako zvao vec neizgovorljivo Maewyn Succat, spoznao je veru. Njegovi su roditelji bili hriscani, ali izgleda ne neki narocito posveceni. Pa ipak, Patrik je znao dovoljno da je sada tu svoju veru mogao i da oseca i da bi bio sposoban da prepozna Bozji glas jednom kada mu se ovaj obratio. Taj glas mu je rekao da je vreme da pobegne iz te Irske i da se vrati kuci. Patrik je znao dovoljno da se ne bi Bogu suprotstavljao i da uradi bas onako kako mu ovaj kaze. Tako je jednoga dana krenuo na put koji je bio dug jer su ga njegovi tlacitelji odvukli duboko u unutrasnjost, te mu je trebalo vremena da dodje opet do mora,gde su mu neki mornari pomogli i on je uspeo da se domogne otadzbine. Medjutim, kako to sa Bogom cesto biva, ono nije bilo jedino uputstvo koje je ovaj dobio njega. Samo sto se, nesretan, domogao kuce, posle svih opasnosti i pretrpljenog straha, Bog mu se ponovo obratio da mu saopsti da sad zeli da se vrati nazad u Irsku i pokrsti sve te tamo pagane. Patrik se, medjutim, nije dao obeshrabriti i okrenuvsi se veri u potpunosti upustio u bogoslovsko ucenje. Nakon nesto godina ucenja bio je poslat da se brine o tamosnjim hriscanima i da pokrsti nove. Stoga nije tacno govoriti da je Patrik doneo hriscanstvo u Irsku, jer je nesto hriscana vec bilo, vec da je rasirio hriscanstvo.

Ne zna se tacno kada je Patrik ziveo, mada se uglavnom smatra da je delovao pretezno u prvoj polovini petog veka. Da je uopste stvarno ziveo zna se zbog tih sacuvanih spisa a ima ih dva, koje je sam sv. Patrik pisao. Po nekim detaljima iz tih spisa, narocito iz autobiografskih Ispovesti zakljuceno je da je najverovatnije rodjen oko 387. godine a da je umro oko 460. godine, na danasnji dan, 17. mart. Zabunu unosi i cinjenica da je,kao sto je kod kulta sv. Nikole, i ovde doslo do spajanja dva razlicita zitija svetaca i dva razlicita coveka u jedan. Smatra se da je sv. Patrik iskoristio cinjenicu da dobro poznaje kako jezik tako i kulturu, te religijske obicaje Iraca, tada pretezno keltskog stanovnistva, te je u hriscansko ucenje uveo neke od praksi i simbola ranije religije : tako je na primer prihvatio paljenje velikih vatri, kojim su Kelti proslavljali svoje bogove, pretvorivsi ih u proslavu Uskrsa. Po ovom verovanju Patrik je takodje prihvatio i simbol sunca, jedan od najprisutnijih keltskih simbola, i spojio ga sa krstom, dobivsi danas poznat - keltski krst.

Ono sto se takodje redovno povezuje sa danom sv. Patrika, ali takodje i sa Irskom i nacionalnim pokretom jesu - harfa i detelina. Ova Harfa je zapravo istinski simbol Irske, iako se cini da je detelina mnogo prisutnija. Harfa je i na grbovima, i na zastavama i na postanskim markicama. Medjutim, i ona ima keltsko poreklo koje vuce jos od kralja Brajan Borua koji ju je svirao. Zapravo, svaki klan u Irskoj imao je svog licnog harfistu koji je takodje bio zaduzen i za pisanje junackih pesama koje hvale vladara i njegove junake. Ova harfa se nalazila na novcicima jos u srednjem veku a sada se nalazi na irskom evru. Sto se deteline tice ona je takodje keltskog porekla ali su joj u kultu Patrika nasli zgodnu namenu : navodno je Patrik objasnjavao narodu Irske sv. TRojstvo putem ove trolisne biljcice. Naravno, on to gotovo sigurno nije radio a sve i da jeste bio je inspirisan keltskim postovanjem deteline, i to opet one trolisne, jer je broj tri bio omiljen kod druida, slicno kao i kod pitagorejaca. Detelina kod Kelta simbolise ponovno rodjenje proleca dok je u devetnaestom veku simbolisala nacionalni ponos Iraca i borbu za nezavisnost tako da su svakom ko ju je nosio pretila su vesala. Takodje se cesto na ovim razglednicama a i na paradama u vidu transparenta moze videti natpis Erin Go Bragh, ili se harfa naziva The Harp of Erin - to je zapravo prepevana galska fraza kojom se iskazuje vernost Irskoj a znaci nesto poput Irska zauvek.

Takodje su tu i zmije i leprikoni. Zmije je navodno iz Irske isterao sv. Patrik pa se cesto i predstavlja kako drzi stap oko koga se savijaju zmije ili beze od njega. Istina je, u Irskoj nema zmija, ni jedne jedine, sem ako neki snake enthusiast ne drzi nekog pitona u kuci. Ali, to naravno nikakve veze sa Patrikom nema - ova prica je zapravo jedna metafora kojom se pokusava predstaviti kako je Patrik iz Irske isterao paganizam i/ili jeretike. Sto se leprikona tice oni su mene najvise zanimali. I oni poticu iz keltske mitologije a bili su najcesce povezivani sa vilama i vilenjacima. Njihovo ime znaci maleni ljudi ili slicno tome - bili su maleni kao i vilenjaci mada su bili i mnogo manje vazni : cesto im je jedini posao bio da popravljaju vilenjacku obucu. Iako pretezno veseli mogli su da budu i lose raspolozeni a tada su predstavljali prave male napasti, posebno nezgodni ako neko pokusa da se domogne njihovog blaga. Za razliku od ostalih simbola povezaivanih s danom sv. Patrika, leprikoni stvarno nista nisu imali sa time sve do 1959. godine kada je Dizni snimio film Darby O'Gill & the Little People i popularisao leprikone koji tada postaju svima prepoznatljivi, te se redovno vidjaju po paradama tokom ovog dana. Sto se tih parada tice - one su novijeg datuma : prva takva parada nastala je u 18. veku u Njujorku a organizovali su je irski vojnici u britanskoj sluzbi. Danas u tim paradama ucestvuju milioni ljudi a parade same traju satima. 

I eto, iako nisam ni paganka, ni neopaganka, ni neorimljanka, ni neohelenista, a ni hriscanka jer jos nisam krstena, te ni budista, ni hinduista a ni jevrejka ni muslimanka, tacnije receno - iako nisam nista sve ovo je toliko zabavno da se prosto osecam izostavljeno ako bar na neki nacin ne ucestvujem. Nista od detelina i od keksa ali sam makar napisala jedan zeleni blog. 

Quentin and John : An Englishman in New York

Sigurna sam da svi znaju Stingovu pesmu  "Englishman in New York", te da se secaju onog crno - belog spota, jos dugokosog Stinga kako sa kisobranom u ruci kroci po Njujorku i onog saksofoniste koji gleda kroz prozor svirajuci saksofon. Meni je, recimo, to omiljena Stingova pesma, mada ne umem da objasnim zasto. Mozda sam sa tom pesmom po prvi put jasno spoznala postojanje doticnog, mozda zbog izvesne englestine kojoj sam sklona a mozda jednostavno zbog toga koliko je dobra. Svakako to jeste jedan od prvih spotova urezanih u moje aktivno secanje, ne racunajuci, naravno Majkla Dzeksona. Tako da poprilicno dobro znam taj spot. I uvek sam se pitala ko je ta baba koja je tako cesto u kadru i koja kao da prica sama sa sobom u mnogim od tih kadrova. Moj D. se , recimo, nije ni setio da ima neke babe u spotu, toliko mu je ona bila neprimetna, a verujem i mnogima, iako se cesto u njemu pojavljuje. Tek pre jedno cetiri - pet godina shvatila sam dve stvari u vezi te zene : prvo - to uopste nije zena, vec muskarac; drugo - zove se Kventin Krisp (Quentin Crisp). Zapravo, taj je Kventin Krisp bio ziv jos uveliko i posle snimanja spota : ziveo je sve do 1999. kada je umro malo pre svog 91. rodjendana. 

  

Volim ovaj njegov autoportret sa zarko crvenom kosom, jer je to jedan od veoma retkih nacina da se zamisli mladi Kventin onakav kakav je bio,negde 30tih godina dvadesetog veka. Ona jedna fotografija koju ja imam (dole) iz njegove mladosti - crno bela je, naravno, tako da ne docarava u potpunosti kako se ovaj cudni covek nosio. Volim ovaj autoportret izmedju ostalog i zato sto pokazuje koliko je talentovan Kventin bio : on je pisao sjajne knjige, ilustrovao druge, glumio u filmovima i imao one man show kako u Engleskoj, tako i u Americi; pa opet - on nije bio zapravo nista od toga - ni slikar, ni pisac, ni ilustrator, ni glumac - on je zapravo bio samo Kventin Krisp, jedno hodajuce umetnicko delo, jedna ziva stilizacija, jedna dozivotna uloga koju je igrao. Govorio je - If I have a talent for anything,it is not for doing but for being. Kao i The problem with England is that everyone is convinced that you can't make a living doing nothing. However, in this I feel I have succeeded to some degree. Farbao je kosu kanom u crveno ili lila , iscrtavao obrve, sminkao se i ekstravagantno oblacio. Cak je i nokte nadogradjivao i lakirao. I to sve u vreme kada je biti homoseksualac u Velikoj Britaniji jos uvek bilo kaznjivo zakonom - samo desetak godina pre Kventinovog rodjenja slavni Oskar Vajld sedeo je u zatvoru ispastajuci za taj isti zlocin , pisuci nesretno De Profundis.

 

Pa ipak, Kventin se drznuo da se takav pojavljuje u javnosti, masuci svojom homoseksualnoscu kao zastavom pred ocima stanovnika Londona - i dobijao batine za to. Upravo na to se i odnose reci pesme -   

Takes more than combat gear to make a man
Takes more than a license for a gun
Confront your enemies, avoid them when you can
A gentleman will walk but never run 

Tacnije, kako je sam Kventin pricao, on je u jednom trenutku shvatio da ne vredi bezati od napasnika jer ce ga kad - tad uhvatiti i jos gore pretuci, tako da je uglavnom pustao da se desi sto mora, bez odbrane, i onda nastavljao dalje. 

Rodjen kao Denis Carls Prat u Sariju 1908. godine, Kventin je tek u dvadesetim, kada je i napustio kucu, odlucio da promeni svoje ime. Kako on to kaze - od naranijeg detinjstva bio je zenskast a od trenutka kada se oslobadja roditeljskog doma i stega istog pocinje to svoje osecanje i da zivi - obilazi kafice u Sohou, koji su na losem glasu, gde upoznaje mladice slicne njemu. Sest meseci cak radi kao rent- boy sto je objasnio zeljom da pronadje ljubav. U ovom periodu radio je razne poslove i cesto bio u potpunoj besparici  (When a third wave of poverty overwhelmed me, I knew with even greater certitude than when I lived in Clerkenwell that the only complete solution to my problems was suicide. I never brought it off. I was afraid... Hopelessness was thinly spread like a drizzle over my whole outlook. But, in an emergency, I could not find a puddle of despondency deep enough to drown in ) . Po izbijanju drugog svetskog rata pokusao je da udje u vojsku ali ga nisu primili - kao seksualno devijantnu osobu. Ubrzo posle ovoga on napusta redovne poslove i pocinje da radi kao model u umetnickim skolama i studijima, sto mu se izgleda dopalo - Posing was the first job I did in which I understood what I was doing. Pozirao je narednih trideset godina. Sa sebi prirodjenim osecajem za (samo)ironiju priseca se sebe iz tog vremena : When stripped, I looked less like "Il David" than a plucked chicken that died of myxomatosis. Ali i  Exhibitionism is like a drug. Hooked in adolescence I was now taking doses so massive they would have killed a novice.

Tokom ovih godina poziranja Kventin je i pisao. Medjutim, iako je objavio vec nekoliko knjizica pre - prava slava dolazi tek nakon sto je 1968. godine, dakle u svojoj sezdesetoj godini, objavio The Naked Civil Servant , svoju autobiografiju. On je bio zamislio da se knjiga zove I Reign in Hell, ali mu je njegov agent predlozio da naziv promeni u ovaj po kome je knjiga i poznata stoga sto je Kventin cesto govorio o svom poslu poziranja tim recima : It was like being a civil servant, except that you were naked. S obzirom da se knjiga veoma dopala kriticarima, pre svega zbog njegovog gotovo neverovatno britkog uma kojim je sa lakocom iskazivao vecinu svojih misli kroz aforizme, i da je bila veoma citana (The simplest comment on my book came from my ballet teacher. She said, "I wish you hadn’t made every line funny. It’s so depressing!), Kventin je dobio ponudu prvo za dokumentarni film, a zatim i za dugometrazni film o njemu. U ovom drugom on nije hteo da glumi vec je zadatak dobio tada mladi Dzon Hurt. Ispostavilo se da je film, snimljen 1975. postao vrsta odskocne daske za obojicu - sada su svi znali ko je Kventin Krisp, pogotovo sto je on sam dao uvodnu i zakljucnu rec u filmu; takodje, Dzon tada biva lansiran kao nova zvezda britanskog filma, dobivsi Baftu za tu godinu. Sam film je od strane ljudi iz sveta filma u Britaniji proglasen za cetvrti najbolji britanski film svih vremena. 

Maestralno odigranom ulogom Dzon je osigurao sebi siguran put ka onome sto je sada - veliki, cenjeni bard britanskog glumista. Kventin je posle komentarisao kako je Dzon zapravo uvek igrao njega - Kaligula je bio on, samo u togi; Covek slon je bio on, samo sa kesom na glavi. Hteo je verovatno reci kako je Dzona ova uloga na neki nacin obelezila. I zapravo i jeste, to je i on sam rekao, uloga ga je promenila. Iako heteroseksualac (zenio se cak cetiri puta!:) ova uloga je kod njega stvorila neku novu vrstu empatije prema onima koji pate i dozivljavaju nepravde u ovom svetu - kada se pogleda - on stvarno jeste igrao mnogo takvih patecih uloga, mada je to mozda i zbog njegovog pomalo izmucenog izgleda :) Kventin je pak takodje od ovog filma profitirao - sada su svi znali ko je on - i vise od toga : sada su svi zeleli da znaju sta on misli. Vec po izlasku njegove autobiografije ljudi su se zainteresovali za ono sto Kventin misli; posle filma svi su zeleli da to i cuju. Tako da je Kventin u svojim sedamdesetim godinama dobio i svoj one man show , prvo u Engleskoj, potom i u Americi, koji je redovno bio rasprodat. Sou se sastojao iz dva dela - u prvom Kventin bi pricao o cemu god - a bio je dobar u pricanju prica - dok bi u drugom delu publika postavljala pitanja na koje bi on odgovarao. 

 I became one of the stately homos of England.

I was amazed to receive later a substantial sum for sitting in my room and talking about myself. If only I could get some of the back pay!

Godine 1981. Kventin je odlucio da se preseli u Ameriku. Za razliku od  vecine Britanaca, Kventin je zavoleo Ameriku jos za vreme drugog svetskog rata, kada je dosao u dodir sa americkim marincima koji su bili druzeljubivi i prihvatali ga takvog kakav je bio.  Na samo sebi svojstven nacin govorio je :

The English always say that the Americans are so false. But I don't spend my time wondering if the man in the deli really wishes me to 'have a nice day.' If he didn't, then he wouldn't say it, surely. Takodje mu se veoma dopala neposrednost Njujorcana : In New York, everyone is your instant friend. If you were to stand up in this diner now and shout, 'I'm putting on a cabaret', then everyone would gather round and ask, 'Where will it be?', 'What will it be about?', 'Who will you hire?'. If you did that in England, there would be absolute silence, everyone would stare into their soup and think, 'How appallingly embarrassing. Veoma cesto, besan na svoju domovinu, umeo je da kaze England is a mistake. Naravno, u Americi je bio, sto oni kazu, instant success - u Americi koja je vec tada bila oslobodjena, gde su postojali gay barovi, gde je Kventin na ulici mogao da vidi mnogo cudnije ljude, vece frikove, nego sto je bio on. Britanski wit udruzen neobicnom pojavom ovog starca odusevljavao je Amerikance koji su hrlili da ga gledaju uzivo. Kventin je, naravno, uzivao u takvom zivotu - ziveo je u malom stanu koji nikada nije spremao jer je sav posao po kuci - a mistake : There was no need to do any housework at all. After four years the dirt doesn’t get any worse. Naravno, u ovako prijemcivom okruzenju Kventin se osecao bas kao da sreca pada sa neba po njemu.

U  tom nikada sredjivanom stanu Kventin je ziveo svoj fabulozni zivot, medjutim i ta fabuloznost nije bila tako jednostavna : Being fabulous takes a toll on a being. You simply can’t wake up, shower and go about ones business like a peasant. No you must emerge from you boudoir, followed by two-hours repose for afternoon tea. Then you must bathe. And of course there is the facial steaming followed by moisturizing. Getting my lips lined and coloured is another six-hour ordeal, and by then its time for a midnight fete. Where do the hours go?  Obzirom da Kventin nikada nije govorio ne niti odbijao pozive, ziveo je u konstantnom pohodjenju svih zabava, otvaranja, filmskih premijera, izlozbi. Kao sto ce kasnije reci :

I live quite comfortably on publicity champagne and peanuts. The last time I went to a launch I took a friend. He immediately dived for the champagne and I had to say, 'No, no! Act more like a star! Jer, Kventin zaista jeste bio takav - uvek ekstremno ljubazan i fin, razgovarao je sa svakim, isao na rucak sa svakim ko ga pozove (naravno, taj je i placao ali je zato dobio svoj licni Kventin Krisp sou:) i cak i pricao sa svakim ko ga pozove telefonom - jer mu je telefon bio u javnom imeniku te je mogao da ga zove ko god pozeli. Objasnio je da jednostavno nije mogao sebi da priusti da se ponasa drugacije - jer u svetu u kom je on ziveo, takav kakav je, brzo je naucio da nikada ne mozes znati ko ti kada moze zatrebati, iako je takodje naucio da ne treba od ljudi ocekivati ali da treba svakako primiti ako ti neko ponudi.

Svakako, njegova zvezda je tada bila u usponu, iako je to mozda doslo prekasno - u trenutku kada je vec postao zvezda u Americi blizio se 80toj godini zivota. No, to Kventinu nije ni najmanje smetalo da vodi svoj fabulozni zivot. Nekako tada je poceo da dobija i ponude za razne filmove u kojima se ili samo pojavljivao ili cak igrao neke vaznije uloge. Medju ovima je bio i film sniman 1985. The Bride o Frankestajnu, gde je istoga glumio - Sting. Tada su se prvi put sreli da bi zatim Sting posetio Kventina Njujorku - tri dana Kventin je Stingu pricao o svom zivotu u Engleskoj i svemu sto je doziveo od mladosti do tog trenutka. Sa ovog sastanka Sting je izasao sa inspiracijom za poznatu pesmu, u potpunosti posvecenu Kventinu, i jos izjavio potom Quentin is my hero. Kventin je potom ucestvovao i u snimanju spota,koji je rezirao cuveni Dejvid Fincer, iako nije bas razumevao muziku, po sopstvenom priznanju :

I never understood music. It seemed to me to be the maximum amount of noise conveying the minimum amount of information.

 Sting je smatrao Kventina svojim prijateljem :

Quentin's a friend of mine and someone I admire greatly because I think he's one of the most courageous people I've ever met. He has lived his life in an individual way in a society that is vicious and malevolent. But he is a hero in a feminine way. So that's a song about the feminine qualities than can exist in man without being negative.

(Timeout, 1987.)

O pesmi Sting kaze :

The song is about someone else. It's about Quentin Crisp. I think he is one of the most courageous men I've ever met, and one of the wittiest He was flamboyantly gay at a time when it was physically dangerous to be gay. He lives near the Bowery, and he has an unbelievable sense of humour and joy in life that everybody can draw a lesson from. It was my song to appreciate his singularity. But it's about me, too. It's very important for any kind of writer to have a period in exile. One, it makes you see the country you're in a little clearer than the people there see it. Two, it makes you see the place you come from a little clearer. And I do regard myself as an exile. I've chosen to live in New York for the past two years because of the musicians I play with, because I find it inspiring, because I meet interesting people much more easily than I do in London. It's less phobic here. At the same time, I know I'm not an American citizen. There are certain things about America that terrify me - its foreign policy, religion - and there's a lot about America that I love. But I'm not assimilated. I don't want to belong anywhere. I come from a place I'm proud to come from. That's almost enough. To settle down somewhere for me seems to equate with a sense of decay. 

(Roling Stone,1987.)

A kasnije i otkriva nesto zanimljivo :

I like music to have a lot of references. They're there deliberately, as clues. For example, on 'Englishman in New York', Branford plays 'God Save the Queen' in a minor key at one point. I think that's really what an audience would want. I hope. A sophisticated audience. Rather than just, 'This song is about sex.' That's fine, but is there something underneath that?

Pa ipak,ova Kventinova americko-njujorska idila imala je i tamnu stranu a ona je, iznenadjujuce, dosla bas od strane gay zajednice u Americi - naime, to je bilo vreme kada se iznenada pojavila sida, za koju retko ko da je znao sta da misli - tek, odjednom, ljudi, a tada gotovo iskljucivo homoseksualci, poceli su masovno da umiru, dok je zvanicni stav vlade bio - gotovo nepostojeci. To je bio jedan problem, koji Kventin nije umeo da resi na pravi nacin : rekao je jednom da je sida prolazna moda, hir (a fad) te da joj svakako ne treba pridavati na vaznosti. Ovo je naravno razbesnelo gay zajednicu jer je u tom trenutku prakticno svako poznavao ili bar znao za nekog - ko umire od side. Kventin je to pokusao da objasni, da je hteo reci samo da ne treba paniciti i od toga praviti bauk, jer ga tako samo osnazujes. Medjutim, bilo je kasno. Zatim, Kventinu je mnogo prebacivano sto ne ucestvuje u raznim gay liberation movement-ima, sto se ne angazuje i ne bori za gay prava. On ovo gotovo da nije shvatao. On sebe nije smatrao delom neke organizovane grupe, niti je sebe smatrao njihovim herojem. On je,jednostavno,bio Kventin, a oni su cak pocinjali da sumnjaju da je zaista gay :

You'd think to look at me would be enough. Obviously not. And that is why I do not march. I have realised I represent nothing grander than my own puny self. I am first and last an individual, not a spokesman for any group. I have lived my life with my sexuality clearly apparent. I cannot do any more.

Uostalom, on nije verovao u gay prava : but what do you need liberation from ? Ovakvi stavovi doveli su ga ubrzo u neprilike pa su cak i otkazivani neki njegovi nastupi. I dan danas mu to zameraju, a ne uzimaju u obzir cinjenicu da ne mora svaki gay man da bude i aktivan clan nekakvog udruzenja niti da marsira da bi se osecao seksualno potvrdjenim. Pri tom, Kventin dolazi iz neke sasvim druge ere, ne treba zaboraviti da je rodjen tako davne 1908. i da je za to vreme bio hrabriji i vise true to himself nego sto je vecina homoseksualaca danas, skoro vek kasnije. Takodje, ne treba praviti od ljudi nevoljne heroje. Ako zelis da budes Harvi Milk, super, ali nemoj druge terati da budu isti kao i ti.

Do kraja zivota Kventin je pisao knjige, pojavljivao se u filmovima (na primer u Filadelfiji gde se da videti na kratko as himself na nekoj zurci), i kad-kad odrzavao svoje Veceri sa Kventinom Krispom. Iako je do tada vec bio poprilicno imucan i dalje je ziveo jednostavno kao i pre - nije isao da kupuje hranu :) vec je rucavao sa onima koji su ga zvali i jeo svoj kikiriki sa sampanjcem. Pre smrti odrzao je jedan one man show u Kaliforniji a potom se spremao na obnovljeni sou u domovini. Medjutim, do tada je vec bio ozbiljno bolestan i ozbiljno star. Da bi ironija bila potpuna - umro je u Engleskoj. Medjutim, predosecajuci svoj kraj trazio je od prijatelja da njegov pepeo odnesu nazad u Ameriku i prospu nad Menhetnom, sto je i uradjeno.

Razlog zasto sve ovo pisem sada nije samo cinjenica koliko je Kventin Krisp interesantan lik. Postoji jos jedan, veoma zabavan razlog - 35 godina kasnije Dzon Hurt ponovo igra Kventina Krispa u filmu koji je snimljen prosle godine ! Sad, meni je dovoljno zabavno bilo i to sto je Dzon vec napravio jednu paralelu u svom filmskom opusu tako sto je igrao u V for Vendetta lik Adama Satlera, koji jako podseca na lik Velikog brata, dok je u mladosti, kao sto znamo, zaista i igrao Vinstona Smita u ekranizaciji Orvelove 1984. Ali, ovo je jos zabavnije jer je sada paralela potpuna - opet igra Kventina, sa kojim mu je i zapocela karijera toliko godina ranije (pri tom je jos zabavnija cinjenica da je Dzon bio jedan od studenata umetnosti koji su slikali Kventina kao modela, samo sto to onda, naravno, nije znao:). Naravno, sada su u pitanju kasne Kventinove godine, odnosno, godine provedene u Njujorku. Film je kratak, tek nesto vise od 75 minuta ali je bozanstven. Na zalost, nisam dosla jos uvek do prvog filma, da bih ih gledala hronoloski, vec sam odgledala za sad samo ovaj noviji. To je divan mali film - a kada kazem mali ne kazem to na neki nacin obezvredjujuci ga - vec samo mislim na relativno mali budzet, skromni set i broj glumaca, medju kojima je najveca zvezda, naravno, Dzon. Kazem to na najpohvalniji moguci nacin, a u poredjenju sa jednim velikim filmom koji smo takodje skoro gledali - u kome je zaista sve toliko veliko da pitanje hoce li uskoro (samo po velicini) biti prevazidjeno - Avatar. Sad, nije da ja imam bilo sta protiv velikih, protiv kompjutera i specijalnih efekata i animacije - kao sto je skoro rekao mnogovoljeni Tim Barton u intervjuu povodom Alise - sve je to deo filma i posla. Medjutim, sve to sto nam nauka sada daje, sve te do skoro neslucene mogucnosti, trebalo bi da postoje samo u svrhu price,kako bi ona bila vizuelno obogacena. Pa cak iako nije neka prica, ona mora da ipak postoji i zauzme paznju. Ali ako je ceo film prakticno sadrzan u trejleru, ako nema nikakvog iznenadjenja, nikakvog pitanja, zapleta i onda raspleta, ako, nakon gledanja tog blasted trejlera covek zna ama bas sve sto ce da se desi do kraja filma (da, jahace na freaking narandzastom zmaju ili sta god da je i spasice sve te domoroce koji tako lice na indijance) onda ... pa moglo bi se reci da i imam nesto protiv velikih.

Za razliku od ovakvih filmova mali poput ovoga ne samo da plene vec ostaju u trajnom secanju. Dzon je, naravno, odigrao Kventina ponovo - maestralno. Jedva cekam, medjutim, da pogledam i onaj prethodni, mladalacki film, gde je,kazu, briljirao. Bice pomalo cudno videti ga tako mladog ali verujem da ce to biti pravi uzitak. Definitivno preporucujem film An Englishman in New York i smatram da bi trebalo znati ko je bio Kventin Krisp i kako je nastala pesma naziva istog kao ovaj film.

Na kraju spota Kventin kaze :

If I have an ambition other than a desire to be a chronic invalid, it would be to meet everybody in the world before I die... and I'm not doing badly.

A ja jos dodajem :

It takes a man to suffer ignorance and smile
Be yourself no matter what they say

+ Iako citav svoj zivot i ono sto je tokom istog doziveo Kventin tretira (samo)ironicno-podsmesljivo na kraju ipak izbija njegov pesimizam :

It would be impossible to get through the kind of life that I have known without accumulating a vast unused stockpile of rage. Retaliation, though, was a luxury I could never afford. On the physical level I was too feeble. On any other I was not rich enough. I never dared to be rude to anyone. I never knew that I might not need him later. Long after fantasies of sexual excess had ceased to torment me, my imagination was inflamed by lurid day-dreams of having my revenge on the world.
An autobiography is obituary in serial form with the last installment missing.

Even a monotonously undeviating path of self-examination does not necessarily lead to self-knowledge. I stumble towards my grave confused and hurt and hungry.

++ Jos par citata 

I now know that if you describe things as better as they are, you are considered to be romantic; if you describe things as worse than they are, you are called a realist; and if you describe things exactly as they are, you are called a satirist.

The measure of woman’s distaste for any part of her life lies not in the loudness of her lamentations (these are only an attempt to buy a martyr’s crown at a reduced price) but in her persistent pursuit of that occupation of which she never ceases to complain.

God, from whose territory I had withdrawn my ambassadors at the age of fourteen. It had become obvious that he was never going to do a thing I said.

The consuming desire of most human beings is deliberately to place their entire life in the hands of some other person. For this purpose they frequently choose someone who doesn’t even want the beastly thing.

Health consists of having the same diseases as one’s neighbours.