Tips & Tricks

Volim one male sajmove knjiga u Domu sindikata, ususurene, intimne i slatke - vec stoga sto napamet znam ko je gde postavljen i tacno sta nudi; moglo bi se vec prolaziti tuda i pazariti sa povezom preko ociju :) No, veliki sajam je nesto sasvim posebno a dolazi u vreme kada smo vec u polu transu od silnih desavanja i jeseni same; on nije, zapravo,  toliko ni sajam koliko jedan praznik : za moju sestru i mene je poput Nove godine ili Bozica. I kao sto smo u detinjstvu brojale dane do Nove godine jos negde u avgustu, tako odbrojavamo sada  do sajma knjiga jos negde pocetkom leta; tokom cele godine smekaju se moguci kandidati za veliki sajam. Naravno, to smekanje nema bas mnogo smisla jer je lepota sajma upravo ta sto izdavaci cuvaju svoja najreprezentativnija izdanja i najvece adute bas za tu prigodu; pojavljuje se mnogo novih knjiga koje su onda i na promotivnim snizenjima. Pored toga - na sajmu ucestvuju i neki manji izdavaci kojih gotovo da nema u knjizarama kao ni na malim sajmovima, te se uvek necim iznenadimo ili se neceg ponovo setimo. Pa ipak, i pored svega sto je divno u vezi ovog sajma, miris svog tog papira i stamparske boje, veselo raspolozeni ljudi, mnogi pisci koji se mogu ugledati (i mozda im dati knjigu na potpis i posvetu;) kao i to citavo more knjiga od kojeg se moze zavrteti u glavi - ima u svemu tome i negativnih, manje lepih momenata. Tim povodom ovaj post koji se bavi iskljucivo time kako mi  prozivljavamo i, pre svega, prezivljavamo sajam knjiga, sa par tips and tricks iz dugogodisnjeg iskustva.

Priprema za sajam

Svakom na volju ali ja zagovaram da se na sajam ne ide kao muva bez glave bez prethodnog, bar okvirnog, plana nekakvih zelja ili ideja. Ne kazem da se nuzno mora sacinjavati neki spisak ali ako se bar ima nekakav okvir zelja i mogucnosti - snalazenje na sajmu je mnogo lakse. To je pre svega zato sto, za nas koji volimo knjige i sajam, cela ta atmosfera cesto nudi jedno gotovo intoksinirajuce dejstvo koji dezorijentise : gubi se fokus i sposobnost recepcije, pa i donosenja bilo kakvih odluka, te se osecamo smlavljeno i pogubljeno. Cak iako se taj (stvarni ili samo mentalni) spisak na kraju uopste ne ispostuje, on ipak nudi nekakvu cvrstu zemlju na kojoj se u tom opstem pogubu stoji. 

Sto se mene tice - volim da se prisetim cega sve ima i sta sam sve pozelela tako sto cu pred sajam prosetati knjizarama (ovo je dobro i stoga da bi se posle lakse uporedile cene) ili sajtovima izdavackih kuca (gde je narocito zgodno to sto ponekad ima i odlomaka iz samih knjiga te se moze steci izvestan uvid u to odgovara li nam knjiga ili ne). Takodje, koga to ne mrzi, dobro je zaviriti u stare kataloge, Yellow Cab-ove, kulturne dodatke iz Politike ili vec bilo koje novine koje nude recenzije knjiga kao i prikaze novih izdanja. Pred sam sajam takvi prilozi izlaze u svim novinama, samo sto to biva uglavnom prekasno za one koji sajam posecuju rano. Uvodi u sajam knjiga, medjutim, pojavljuju se i u mesecnicima poput YC  (oktobarski broj) pa to svakako vredi pogledati. Pored toga tu su i blogeri sa svojim sjajnim savetima i preporukama, kao kod Valentine :) a koje su i drugi najavili (evo i na Fragmentarijama)

Najbolji dan za posetu

Jedan od strasnijih aspekata sajma jeste neopisiva guzva koja tamo vlada a koja ponekad ume da bude upravo nesnosna i da proizvede ne samo nervozu (zbog guranja ljudi, laktanja i gazenja po prstima kao i neverovatnog bezobrazluka, urlanja i , na kraju, psovki), vec i cisto fizicku nemogucnost daljeg bitisanja usled nedostatka kiseonika. Ovo je bio veliki problem za mene tokom prvih godina posecivanja sajma jer ja guzvu ne mogu podneti - za kiseonik bih se vec nekako i snasla ali ako ne mogu cak ni prici da vidim knjige a da me neko ne tuce - to onda gubi svaki smisao. 

Resenje ovog problema je jednostavno i ubrzo smo ga "skontale" : najbolji dan za posetu sajmu jeste onaj prvi, jos pre zvanicnog otvaranja. Mnogi ljudi ovo ne znaju - verovatno vecina misli da pre otvaranja izdavaci jos nisu stigli ili se bar nisu do kraja postavili, a mozda im nije ni interesantno da pre svecanog otvaranja uopste idu. Naravno, tu je i pitanje radnog vremena i ko kada moze stici. Istina, poneki se tada jos malo raspakuju a za neka izdanja, mada je to veoma retko, nisu utvrdjene sajamske cene; no u svakom drugom pogledu je to sajamski dan kao i svaki drugi. Jeste istina i to da taj prvi sajamski dan traje krace - otvara se negde oko 14h cini mi se ali - i to mi verujte na rec - vise se postigne za tih 5 sati do svecanog otvaranja nego inace za ceo dan. Guzve uopste nema, seta se kao po nekakvim bulevarima, sve je siroko, kiseonika ima a knjige su na dohvat ruke. Moze se, zapravo, prici i videti sve, natenane i jos pri tom proci bez napastvovanja i batina a i zivci ostanu netaknuti - sem silnog uzbudjenja, naravno :) Jos jedna mala prednost jeste i to sto je cena ulaznice tada 150 umesto 250 dinara, sto mozda i deluje smesno ali moze biti cela jedna knjiga, pa vi vidite ;)

No, znam da ne mogu svi stici pre otvaranja na sajam; ono sto po svaku cenu treba izbegavati jesu skolski dani, oni kada dolaze deca autobusima sa svojim nastavnicima, da bi se kolektivno kulturno uzdizali  (a da ih mahom to uopste ne interesuje i samo prave jednu, dosta nezainteresovanu, guzvu) kao i vikende kada se valjda stusti ceo Beograd sa okolinom plus deo Srbije na sajam. Ti su dani najgori. Trebalo bi da je i poslednji dan bolji za odlazak nego mnogi prethodni - mnogi su vec bili i tako to - ali nisam sigurna da li sam nekada i bila poslednjeg dana da bih o tome nesto rekla; moguce je da su popusti cak i veci pre fajronta.

Omiljeni izdavaci

Vec sam pricala o tome koje su to izdavacke kuce meni najdraze ali u svrhu ovog bloga ponovo cu ih nabrojati : pre svega to su Clio, Geopoetika i Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica  iz Novog Sada. Volim i Stubove kulture, gde se mogu naci izvanredni domaci pisci, Arhipelag sa nekim zanimljivim, manje poznatim na ovim prostorima knjizevnicima i knjizevnostima, a tu su jos i Paideia, Dereta, Narodna knjiga, Utopija Samizdat B92 i tako dalje. Ne smem zaboraviti ni, sada vec, giganta Lagunu koja, iako ima neke zaista unfortunate izbore, objavljuje i velike ili bar odlicne pisce poput, eto, najnovijeg nobelovca ili dvostrukog bukerovca Pitera Kerija. Sve ove izdavacke kuce su velike, vazne i stoga grupisane u sredisnjem delu hale, dakle, lako se pronalaze. Medjutim, trebalo bi obratiti paznju i na one manje - poput Kokoro ili Rende koji se uglavnom nalaze malo skrajnuti, pored nekih od prolaza. Mislim da je pozeljno pogledati prvo ove velike, da ne kazem - proverene - izdavace i sta je kod njih novo, zatim one manje a interesantne, pa se tek onda upustati u onu silinu standova od kojih nas mnogi zapravo uopste ne interesuju i na njima samo trosimo snagu i energiju. To kazem sa idejom da ipak svako od nas zna, bar priblizno, sta ga uopste interesuje.

Kupovina kod izdavaca

Ono sto smatram najvaznijim jeste da se zna ko je izdavac zeljene knjige. Iako ponekad (mada vrlo retko) moze da se dogodi da se knjiga pronadje jeftinije nego sto je kod izdavaca, najcesce, zaista, to nije tako, sto je only logical. Dakle, trebalo bi ici kod izdavaca. Ne znam zasto je ljudima to toliko tesko; ako se i ne zna ko je izdavac unapred, to je barem lako proveriti. Drugo, kada se kupuje kod izdavaca cesto se nudi prilika da se postane clan kluba citalaca; oko ovoga bi se medjutim prvo trebalo raspitati : neki klubovi citalaca od svojih clanova traze da redovno pazare knjige, a ako to ne cine oni im sami salju svakog tromesecja najpopularniju knjigu iz kataloga; ja, licno, izbegavam ovakva clanstva : ima onih koji redovnom kupovinom samo odrzavaju visinu popusta (kao Laguna) koja onda ako ste lenji opada do one pocetne ali i stimulise dodatno kupovinu ako se uzmu 3 i vise knjiga pa ukupni popust poraste za jos 10% sto maksimalno onda iznosi 35%. Geopoetika, s druge strane, ne uslovljava kupovinom bas nista te je kod njih onda stalni popust od  20% sa dodatnom stimulacijom kao kod Lagune od jos 10% na 3 i vise knjiga. Tako da se moze kupovati sa velikim popustima kod izdavaca i van sajma. Naravno, ovo ne vazi na samom sajmu jer su tu cene vec snizene (uglavnom) za oko 30- 40%. Zato mi retko kupujemo tamo gde smo i inace clanovi kluba citalaca jer nam sajamske cene dodju iste kao one koje i inace imamo. 

Razlicita izdanja; prevodioci

Naravno, ako ima vise izdanja jedne knjige onda se ovo pravilo o izdavacu menja; sada je tu stvar pre svega ukusa (kako nam se koje izdanje dopada na pogled) i toga kojoj izdavackoj kuci verujemo (da ima sto manje gresaka u stampi i slicno). Ako je u pitanju nasa literatura, dobar primer je Ducic jer ga ima u sto razlicitih varijanti; to je zato jer nema autorskih prava koje bi trebalo platiti. Onda je zaista sve jedno jer je tekst izmedju korica (nuzno) isti. Ako je pak u pitanju strana literatura, onda stvari postaju malo komplikovanije jer nas - pored lepog izgleda - tu interesuje i kakav je prevod.

Prevodici se kod nas zaista ne cene mnogo i malo se o njima u siroj javnosti zna - uglavnom to nisu izuzetno prepozatljiva imena. Neki od njih to ni ne zasluzuju jer su im prevodi upravo katastrofalni; medjutim, ima onih koji su zvezde svoje profesije i koji mogu stajati rame uz rame sa samim piscima. Jer, prevodjenje nije ni malo jednostavno, nije dovoljno govoriti taj jezik, pa cak ni zavrsiti ga na fakultetu : za prevodjenje je potrebno dara. Nasuprot onima koji izgleda zamisljaju kako je to puko prepisivanje - samo na drugom jeziku - prevodjenje je uistinu stvaralacki cin. Prevodi koji zaista uvek ulivaju poverenje jesu oni stari - poput Anice Savic - Rebac (slika desno), Stanislava Vinavera, Milosa Djurica. Cesto se i sami knjizevnici bave prevodjenjem, kao na primer Isidora Sekulic, sto je najcesce veoma uspesno (mada mozda i slobodnije) jer su oni od svih najsposobniji da proniknu u mehanizam i duh teksta koji prevode, o stilu da i ne govorimo. Takodje, ne bih da cepidlacim, ali preferiram prevode sa originalnog jezika a ne one sa engleskog ili nemackog. I to se lako da proveriti, sve lepo pise :) Dakle - obratiti paznju na to ko je prevodilac i sa kog je jezika delo prevedeno.

Katalozi

Kada se vec ide kod velikih izdavaca pametno je pokupiti i njihove kataloge; ovo zato sto - pre svega pruza najbolji uvid kako u ono sto je do sada izdato tako i u planove za narednu sezonu, a drugo zato sto se sa njima moze lakse planirati kupovina kako na samom sajmu (ako se ima vise vremena da se o svemu promisli) tako i kasnije, jer sadrze fotografije korica knjige kao i njenu cenu. S obzirom da sadrze i male opise knjiga - mogu sluziti kasnije i kao podsetnik za biblioteku :) Koliko god da setamo po knjizarama i volimo knjige - zaista se tesko mogu pratiti sva izdanja svake izdavacke kuce i drzati ih u glavi at all times. Ovi sada vec jako lepi katalozi tako nam kasnije sluze da se prisetimo sta sve zapravo postoji, cega cesto u knjizarama ni nema a sto nam kasnije moze zatrebati. Ja sam za ove kataloge i sentimentalno vezana jer se (pre)dobro secam vremena kada smo se sa sajma vracale sa jednom knjigom i sa kesom punom kataloga koji su u tom slucaju sluzili kao neka satisfakcija toj strasnoj isfrustriranosti nedostatka novca :) Treba reci da ovi katalozi postoje na vecini sajtova u pdf formatu; ovo moze biti zgodno za pripremu pred sajam, ali moram priznati da je neuporedivno lepse listati ih nego skrolovati :)

Less obvious choices

Ne bi trebalo odbaciti unapred neke izdavacke kuce koje deluju poprilicno nezanimljivo na prvi pogled; na primer Sluzbeni glasnik deluje izuzetno neinteresantno, vec po svome nazivu koji sugerise neku groznu administraciju, zakone i tako to. Medjutim, ova izdavacka kuca ima izuzetno zanimljivih izdanja, narocito u ediciji 1001 knjiga koju uredjuje Jovica Acin ali i druge, poput biblioteke knjizevne nauke, kulture i umetnosti. Iz one prve prosle godine sam kupila Rilkeovu knjigu Ogist Roden a sada nesto planiram onu koja daje pisma Rilkea i Lu Andreas Salome Cisto protivrecje. Zatim, tu je i Zavod za udzbenike koji pored udzbenika ima i vredne istorijske knjige, kao na primer knjigu moga profesora Radivoja Radica (Iz Carigrada u srpske zemlje) a koga redovno kod njih i srecem ;) ali i kapitalna izdanja, knjizevna istorija i teorija. Cak i neke poprilicno spooky izdavacke kuce poput, za mene, Ezoterije, imaju po par izdanja vrednih pogleda : kod njih je to recimo mala edicija Svetilista muza, gde su na primer Zapisi o umetnosti Pola Klea ili O duhovnom u umetnosti Vasilija Kandinskog. Ovde moram pomenuti i izdavacku delatnost nekih institucija kao sto su muzeji ili - biblioteka grada Beograda; oni imaju neverovatno zanimljiva i primamljiva izdanja poput pisama Urosa Predica (Slikarevo pero), ili takvih retkih bisera poput Zivot carskog generala i slavnog inzenjera gospodina barona Doksata de Moreza pogubljenog 20. marta 1738. u Beogradu uz opis pojedinih desavanja u tadasnjem ratu protiv Turaka  ili knjiga o Beogradu - Otmeni grad Grihisvajsenburg, Alba Greka ili Beograd. Oni su smesteni, medjutim, van glavne hale a blize onim stamparima. A imaju i lepe kalendare ;)

One druge hale

Mnogo manja guzva vlada u drugim halama (ne znam im tacne brojeve) i na spratu; u tim drugim nalaze se kako standovi raznih kulturnih centara, koji su uglavnom izlozbenog karaktera i iskreno nisam sigurna cemu zapravo sluze, kao i standovi drugih zemalja ucesnica (koji su takodje najcesce izlozbeni mada se tu moze i ponesto kupiti). Zanimljivo je videti sta se izdaje u stranim zemljama, to ne sporim, kao i to sta je novo u Ex Yu zemljama, koje jos i svi mozemo citati. Po mom nekom iskustvu, medjutim, hrvatske su knjige za nas, cak i po sajamskim cenama, jos dosta skupe. Ipak, nije ni to lose - iskoristiti priliku i kupiti nesto sto nam inace nije tako lako dostupno. Pored ovih tu je jos i SPC, kao i ostale verske zajednice, pa koga to interesuje moze i tuda prosetati. Recimo, oni adventisti ili vec tako te grupacije, cesto imaju obicaj da poklanjaju knjige, najcesce Novi zavet i tako to, pa eto prilike da se knjiga dobije na poklon ;) Salu na stranu, ove hale mi obilazimo u onom trenutku kada se zelimo odmoriti; nesto je vec kupljeno, a o ostalom se duboko jos razmislja, meri, premerava i sabira. 

Jedino sto, po mom misljenju, ovde zaista vredi posetiti i to pod obavezno jeste The English Book, koji nudi bas velike popuste. To su, naravno, knjige na engleskom, te mogu zanimati samo one koji na ovom jeziku citaju; za njih ovo je i pravi mali raj jer se moze naci svasta - od veoma jeftinih paperback izdanja mnogih klasika (Wordsworth Classics, Penguin itd) do aktuelne hit literature, knjiga o umetnosti i mora slikovnica i knjiga za decu. Naravno, bitni su tu takodje i udzbenici i recnici. Pored onog glavnog, unutrasnjeg, kruga sa pocetka, ovo nam je jos jedno omiljeno mesto gde se uvek nesto kupi - da li sabrana dela u jednoj ili dve knjige (tvrdom ili mekom povezu) - Oskara Vajlda, Dzejn Ostin, Sekspira, Virdzinije Vulf - ili takvih srecnih pronalazaka kao sto je bio Brideshead Revisited Ivlina Voa :)

U tim drugim halama sada su izdvojeni i knjizari koji pri tom nisu i izdavaci. To mislim da je tako od pre godinu ili dve i smatram sjajnim - prvenstveno zato sto zaista mislim da treba kupovati kod izdavaca a onda i zato sto je ovako mnogo preglednije. Na kraju, na spratu, nalaze se i antikvari. Moram priznati da i tamo mi odlazimo onda kada, sada vec sa jako otezalim kesama, razmisljamo o tome sta jos kupiti od to malo para sto je preostalo; zapravo retko kada sam bilo sta nasla kod njih. Jeste, moze se naci itekako mnogo toga medju koriscenim knjigama, narocito tamo ispred Filoloskog fakulteta. Medjutim ovde gotovo nikad nisam nasla nesto zadovoljavajuce jer su mi uvek delovale izuzetno skupe. Neke od njih verovatno vrede toliko, narocito one koje su retke; za neke druge, medjutim, znam da se inace mogu kupiti, na pomenutim mestima, za svega 100 dinara. 

Jeftine knjige

Naravno, mnogo je jos onih koji knjige jako vole i zele da ih poseduju ali za to nemaju nesto mnogo novca. Tada se uglavnom namece pitanje da li kupiti jednu skuplju knjigu ili - vise jeftinih. Na ovo pitanje ja nemam odgovora jer to sve zavisi od potreba i zelja svakog pojedinca. Najcesce to tako ide da se opredeljujem za onu drugu varijantu ako imam manje novca ili kombinujem te kupim jednu skuplju (ali ne preterano skupu) i onda vise nekih jeftinijih, ako mi je sajamski budzet veci. Naravno, ovde se ne zalazem da se kupuje sta bilo samo zato sto je jeftino, kao ni to da se obavezno kupi nesto skupo i flashy jer i takve knjige, i pored cene i lepe opreme, mogu itekako biti kojesta. 

Jeftinih knjiga ima na sajmu, sto onih ociglednih a sto onih skrivenih : zato i verujem da ne bi trebalo potrositi sav novac dok se ne obidju svi budzaci, te uvek ostavljam malu rezervu za slucajna otkrica. Od onih ociglednih tu je, recimo, Laguna, koja svake godine niz naslova (uglavnom onih sto im slabije idu, reklo bi se) nude po veoma povoljnim cenama. To su uglavnom iste one knjige koje su prethodno nudili pred razne praznike i pred letovanja s tim sto na sajmu mogu da budu jos jeftinije; jedne godine sam ih kupovala za po 100 i 150 dinara. Naravno, tu treba birati jer nisu sve knjige koje se tu nude podjednako ni dobre ni lose. Ja sam recimo redovno na tim spiskovima pronalazila knjigu Asam Zerara de Kortansa koja mi se veoma svidela; sada medjutim ne znam da li ce tu biti posto nam je Zerar bio u poseti ;) Dalje, tu su vec dugo sveprisutne knjige sa kioska koje mnogi ne vole a da ja stvarno ne shvatam zasto - da li je ono medju koricama drugacije samim tim sto na koricama stoji Novosti ili Politika ? Sada je u toku edicija zlatni francuzi kod Novosti dok joj je prethodila edicija zlatni rusi; vredi pogledati. Sto se slucajnih otkrica tice moram pomenuti da je divnih iznenadjenja bilo kod Nolita prethodnih godina, kada se moglo naci takvih pisaca kao sto su Rilke, Franceska Duranti ili D.H.Lorens - za 100 ili 150 dinara; ovo je tim pre neverovatno s obzirom da su to ne samo sjajne knjige fantasticnih pisaca vec da su i u - ukoricenom, tvrdom povezu. Takodje, tu su i silne kutije pune knjiga za 50, 100, 150 dinara kroz koje je porebno ramidzovati ... sto moze da bude zabavno ali i naporno i za sta je potrebno pre svega iskusno oko koje u kratkom vremenu shvati u kojoj su kutiji knjige o uzgoju pecuraka a u kojima Kavalkantijeve Rime :)

Vaskrsle knjige

Pored uzbudljivosti novih knjiga, koje imaju svoju premijeru bas na sajmu, podjednako mogu uzbuditi i one knjige koje na sajmu vaskrsavaju. To su ona zvanicno out of print izdanja koja se onda volsebno pojavljuju na sajmu i to, uglavnom, bas kod izdavaca. Ova misterija zapravo to uopste i nije jer se radi o knjigama koje su ili zaboravljene camile u nekakvim podrumima i magacinima ili pak o onim koje su u medjuvremenu vracene iz raznih knjizara po Srbiji. Tako cesto malo mirisu na memlu ili su u ne bas mint condition ali ih vredi loviti. Takva jedna knjiga bila je za mene Vajmarska kultura Pitera Geja kod Geopoetike koju sam onda, tako vaskrslu, kupila za neki smesan novac. Naravno, ove out of print knjige mogu se ponekad naci i kod onih malih knjizara gde mogu opstati jos dugo posto se prestalo sa njihovim izdavanjem.  

Pisci

U novinama (koje se dele besplatno i na sajmu) a verovatno i na sajtu sajma nalaze se rasporedi gostovanja pisaca koji tom prilikom promovisu knjige i/ili potpisuju knjige i druze se sa citaocima. Ovo se malo odnosi na one koji idu (samo) prvog dana te se i po tome moze birati dan kada ce se sajam posetiti, ili pak i otici ponovo samo zbog toga. Medjutim, iako to onda deluje da oni koji idu prvog dana jesu na gubitku u tom smislu - to ne mora da bude slucaj : ne samo sto se oni muvaju oko svog izdavaca i ostalih dana a ne samo kada su najavljeni, vec su tu i zbog otvaranja. Tako da se vecina njih moze pohvatati i tog, prvog dana sajma.

Ja volim potpise i posvete pisaca a mislim i da je lepo nekome pokloniti knjigu sa piscevom posvetom :) Sta cu, to mi je slatko i nekako cini knjigu posebnom iako taj pisac i ja zapravo jedva da progovorimo koju rec (druzenje as such nije neophodno;). Ne stidim se preterano toga ( i takvi poput Stefana Cvajga su bili tako malo idolopoklonicki nastrojeni pa sto ne bih bila mala ja) a i zanimljivo ih je videti uzivo. Naravno, ovo ne znaci da sada idem i jurim svakoga pisca po redu vec da prilazim onima koji me interesuju ili cija dela volim. Medjutim, i tu se covek moze prevariti : posto ponekad ne zna koga ce tek voleti ;) Tako se ja sad jedem i jedim na sebe sto nisam otisla kada je tu bio Orhan Pamuk; tada sam citala samo Belu tvrdjavu za koju nisam narocito marila, pa samim tim ni za njega. Sada, nakon  Istanbula , Zovem se crveno, Dzevdet bega itd. kada ga veoma volim ne mogu da prezalim sto ipak nisam bila. Tako da - sto se tih stranskih pisaca tice smatram da bi se ponekad moglo misliti i unapred pa ipak otici po svoju posvetu :) One nase vec cemo nekada, negde, savatati, pa makar cekali i sledeci sajam knjiga. Po mom iskustvu - vecina pisaca su jako simpaticni i mozda cak stidljivi ljudi; ne bi ih se trebalo plasiti i oko njih se mnogo snebivati, osim na onaj pozitivno - usplahireni nacin ;)

Prodavci knjiga

Ne zelim da govorim lose o ovim ljudima generalno jer sam sigurna da ima onih koji znaju vise no svi mi zajedno; medjutim, moram reci da je ipak veoma cesta pojava da oni, takoreci, ne znaju nista o onome sto prodaju niti se uopste interesuju za to. To me uvek cudi jer ipak nekako smatram da se rad sa knjigama bira iz ljubavi a ne iz narocite koristi. Osim sto zacudjuje to ume i da nervira ako a) nemaju pojma o cemu govorite a rade upravo za izdavacku kucu koja je knjigu i izdala, b) ako vas onda ubedjuju da takva knjiga uopste i ne postoji i c) ako vas potom maltretiraju svojim preporukama (bilo po principu oni su citali i faaaaaantasticna je ili po principu "to je najtrazenija knjiga"). Honorarci su jos i najsimpaticniji jer se ne prave da znaju ono sto ne znaju i prepuste vas lepo sebi samima ne troseci vam vreme. Jedino kako se moze sa ovakvima suocavati a ne zavrsiti iznerviran i/ili sa knjigom koju uopste niste zeleli jeste upravo ona primprema za sajam o kojoj sam govorila ranije. Kada znate tacno sta zelite, ko je pisac i ko je izdavac onda vam niko ne moze reci da tako nesto ne postoji ili da vam umesto jedne uvali neku drugu knjigu. 

(Mala) deca

Nemam nista protiv (male) dece ali imam svasta protiv njih na sajmu knjiga. To jeste, ne toliko protiv njih samih koliko protiv roditelja koji ih tamo vuku. Pod malom decom smatram one od 0 do 8 godina, dakle oni koji jedva (ako uopste) dodiruju nosicem standove. Shvatam ja da time roditelji zele da detetu usade od ranih godina neku ljubav prema knjizi i sajam knjiga kao ritual, srecan dogadjaj i sve to, ali mislim da je to veoma los nacin. Naravno da bi decu trebalo okruzivati knjigama i pricama od najranijeg detinjstva ali mislim da je sajam knjiga najpogresnije mesto za to. Niti ce sta videti, niti sta doziveti, smorice se jadni od tolikog hodanja i stajanja i gledanja u noge i cipele velikih. Pri tom ce sve vreme disati vazduh siromasan kiseonikom, gurace ih i stiskati. Kako to deci moze da bude zanimljivo je beyond me kao i to kako roditeljima nije zao malisana. Sve to, naravno, govorim o onima koji vuku decu da bi oni sami obisli sta ih zanima. Mislim da postoje manifestacije i radionice samo za decu i to mi je skroz lepo. Sto se starije dece tice, to je vec potpuno druga stvar - oni mogu da pojme, mogu da shvate i da se zainteresuju. To cak moze biti lep porodicni izlet sve dok se ubrzo ne otkinu od vas i pocnu da odlaze sa svojim drugarima :)

Kafa

Kao poslednje sto imam da kazem jeste to da smatram neophodnim da se negde na polovini ili u poslednjoj trecini obilaska malo zasedne i odmori. Na zalost nema bas mnogo izbora gde to da se ucini ali ipak ima par mesta gde se moze popiti kafa/caj/sok i meditirati na temu vidjenog. Meni je to neophodno : ne samo sto me i pored svega uhvati mala vrtoglavica od silnih knjiga-kandidata vec je tu i realan umor od hodanja i stajanja, kao i od knjiga i kataloga u kesama. Zaista, trebalo bi u jednom trenutku zastati i promisliti (pre nego sto se promeni onih 10e u novcaniku cuvanih za svaki slucaj ili pre pozajmljivanja jos samo malo para :) sta zapravo najvise zelimo da odnesemo kuci. Ne kazem da mi kofein uvek pomaze da razbistrim glavu ;) ali, ipak, malo obuzdava i daje jasniji pogled. Uostalom ... treba se ipak setiti : bice sajam knjiga ponovo vec za godinu dana; u medjuvremenu cekaju nas oni mali Bozicni, Uskrsnji i drugi sajmovi knjiga :)

Teo i ljubazni Djoka ili - osujecenost u Srpskoj Crnji

U nasem obozavanju velikih umetnika (a ja sam takvom idolopoklonstvu narocito sklona) koje ume da bude pristrasno koliko i snazno, cesto zaboravljamo ne samo to da su i oni, na kraju, bili samo ljudi, vec i to da su bili okruzeni takodje ljudima, manje poznatim, neuporedivo manje slavljenim a koji su odigrali, medjutim, presudnu ulogu u razvitku toga genija. Retko o takvima mislimo, a i kada to cinimo to je precesto sa izvesnom zaviscu; tja, blago njemu bio je blizu obozavanoga -, bio mu je blizak, mozda cak i drag ! Naravno, retko ko bi zaista zeleo da je na mestu ovih, najcesce, patnika, koji su nase genije morali podnositi. Pa ipak, cesce cemo se zaneti najobicnijom stvari koju je majstor upotrebljavao i drzao ruci, kakvim jadnim perom ili pohabanom foteljom, nego sto cemo misliti o tim ljudima. Takav jedan bio je, recimo, Teo van Gog; oduvek sam mu se divila i smatrala ga izrazitim herojem : trebalo je istrpeti tog brata Vinsenta. Ovim ne mislim da kazem da ja Vinsenta ne volim, sta vise veoma ga volim; ali - trebalo bi priznati da je on bio potpuno neuravnotezena osoba, da ne kazem - sasvim lud. Neki kazu da je sve to njegovo ludilo poticalo od epilepticnih napada, a time objasnjavaju i neobican stil i nacin njegovog slikanja; drugi tvrde da je Vinsent zapravo patio od onoga sto danas nazivamo bi-polarnim poremecajem. Sasvim je moguce da je, nesretan kakav je bio, (po druge i po sebe) on patio od oba. No, nauku na stranu, sasvim je sigurno da nije bio bas ... sasvim normalan. Pre svega, patio je od nekakvog apostolskog kompleksa, imajuci stalnu potrebu da nekoga spasava (bilo da je to trudna prostitutka-alkoholicarka koju bi pokupio sa ulice ili siromasni rudari iz Borinaza) u isto vreme sustinski nesposoban da pomogne sebi; dalje, imao je brojne fiks ideje (bilo da je to zelja da bude svestenik, misionar, propovednik ili pak da napravi komunu slikara u Arlu) od kojih onda nije odustajao dok ne bi bio potpuno unisten i pobedjen; na kraju i na sve to - imao je i takav karakter da ga gotovo ni roditelji vise nisu mogli podneti a prijatelji brzo ostavljali da se sam bori sa svojim demonima. Bio je strastven, bio je prek i bio je poprilicno divalj. Njegova biografija prepuna je nasilja, najpre prema samom sebi - pored onog uveta za koje svi znaju - on je, na primer, sebi przio ruku na sveci onda kada mu nisu dopustali vezu sa rodjakom Ki (koja ni sama nije bas nesto ginula da se spetlja sa Vinsentom:) a ne bi trebalo zaboraviti ni napade ljubomore kada se Teo zenio i, narocito, kada mu se rodio sin.

Kao sto znamo, porodica van Gog sva se bila sazdala da od Vinsenta nacini coveka; zaposlili su ga u porodicnoj galeriji Gupil i premestali iz grada u grad (Hag, Brisel, London, Pariz) no ni u jednoj sredini Vinsent se nije snasao : nisu ga mogli podneti ni zaposleni a ni musterije, a i on radije provodi vreme po muzejima nego sa dosadnim kupcima. Na kraju je dao otkaz i tada pocinju njegova potucanja i trazenja sebe i svog zivotnog poziva : pokusavao je da bude ucitelj, prodavac knjiga, zeleo da upise Teoloski fakultet u Amsterdamu no je odustao jer su mu starogrcki i latinski bili teski, pozeleo onda da postane propovednik-laik, ali su mu rekli da nema talenta, ipak otisao rudarima u Borinaz gde se toliko saziveo sa njihovim cemernim zivotom i strasnim stanjem - da su ga otpustili; tada odlucuje da ipak nastavi sa time, bez plate. Tada se negde javlja i ideja da bi trebalo da se bavi crtanjem; to je trenutak kada ga Teo, njegov mladji brat, ohrabruje i pocinje da ga izdrzava. No, i onda, prica se opet ponavlja kao i sa svim Vinsentovim prethodnim naporima - upisuje se pa ispisuje sa Akademije u Briselu, pocinje da uci kod holandskog slikara Mauvea, pa se svadja sa njim da bi onda probao sa Parizom i ondasnjom Akademijom : kolege ga ismevaju, rugaju mu se a on se svadja kako sa njima tako i sa profesorima i njihovim metodama. Napusta i to. U ovom trenutku, verujem, vecina bi vec izgubila svako strpljenje sa ovakvim svojim bratom; ono sto Tea cini tako velikim je upravo to sto on nikada nije odustao. Teo je, zaposlen, odgovoran, potom i ozenjen, pa i otac, jednako Vinsenta izdrzavao, slao mu boje i platna, ohrabrivao ga; cak mu je pomogao svim svojim snagama da dovuce onoga Gogena u Arl, sto je bila jedna od najtrajnijih i najneobjasnjivijih Vinsentovih opsesija. Kada se sve zavrsilo onako kako znamo da jeste - Teo je opet bio tu kako bi skupio, koliko- toliko i na veoma kratko, ali ipak, Vinsenta ponovo na gomilu. Teo je bio tu do kraja Vinsentove nesretne egzistencije, bez obzira na sve padove kroz koje je ovaj prolazio i to bez ikakve ideje, sem neke duboko intimne, da ce od Vinsentove umetnosti ikada nesto i biti. Potvrde talenta i vrednosti nije bilo; nije smeo cak ni da pokaze i ponudi svojim klijentima u Gupilu Vinsentova dela, koja je ovaj slao a Teo uredno slagao u podrum. Mora biti da je Teo, uspesan diler umetnickih dela, ipak u sebi prepoznao vrednost Vinsentove umetnosti, iako istovremeno svestan da je ona dosla pre vremena; ipak je on bio taj koji je u Gupilu promovisao prethodno - impresioniste, pa i Gogena, koji su u to vreme takodje bili jos nepotpuno shvaceni i prihvaceni.

Teo je bio taj tihi heroj, onaj koji deluje u senci i na koje tako cesto potpuno zaboravljamo. Da nije bilo njega danas sasvim sigurno ne bismo mi imali Vinsenta. Prepiska izmedju Vinsenta i Tea je ogromna; cine je vecinom Vinsentova pisma Teu, mada su sacuvana i neka Teova Vinsentu. Kod nas postoji nekoliko izdanja Pisama bratu no to su sve samo izbori. Koga zaista zanima fenomen ovog odnosa i Vinsentovog slikarstva - koje se jedino moze i shvatiti preko ovih pisama u kojima on govori veoma mnogo o svom slikarstvu - predlazem da poseti ovaj sajt, gde se nalaze sva Vinsentova pisma (Teu, sestri, majci) kao i Teova Vinsentu. Pri tom je lepo prikazano sve ono o cemu se govori u pismima sa vezama do tacno tog crteza ili  slike o kojoj je u pismu rec. O ovom odnosu dvojice van Gogova Robert Altman je snimio i film 1990. godine Vinsent and Theo (prethodno mini serija, spojena u dvo i po casovni film a u kome Tim Rot igra Vinsenta) ciji se trejler moze videti na IMDb. Na zalost, a skoro pa da kazem i gotovo ocekivano, Teo je zavrsio svoj zivot samo nekoliko meseci nakon svog brata; umro je, izgleda, od posledica sifilisa. Kao sto sam to ranije pominjala, sahranjen je pored svog brata; grobove im spaja brsljen srastao nad njihovim grobovima onako kako su se i njih dvojica drzali jedan drugog za zivota. On je imao trideset i tri a Vinsent trideset i sedam godina.

Tako i sa Djurom. Djura, doduse, nije bio neuracunljiv, samo je bio nesnosan. Imao je i on strastven i prek karakter te je vecito bio u zavadi kako sa svetom, tako i sa sobom samim. Kako je on to u jednom pismu (dole) rekao - kriva za to bila je njegova narav koja je dosta neharmonicno u mene smestena. Kao i, kasnije, Vinsent - i Djura se potucao po svetu, mada vise po Srbiji : menjao je namestenja, uglavnom uciteljska, ziveo u trajnoj neslozi sa ljudima koji su ga u tim mestima okruzivali ( ja nisam za ove ljude, nit su oni za mene : razmazeni, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki napredak ugnetavajuci. Bogati su cicije, zvanicnici globitelji, a svi pakosni. Ako jos dugo ovde ostati uzmoram, desperiracu, pisao je u Kikindi), nalazio medju njima veoma malo prijatelja a mnogo vise onih sa kojima se svadjao ili tukao. Ostar na jeziku i ponekad kratke pameti  Djura se vazda nalazio u situacijama gde bi ga neko rado strpao u aps, bili to njegovi sugradjani ili vlast sama. Kao i Vinsent - voleo je da sedi po kafanama; umeo je mnogo da popije, iako ne apsint vec rakiju ili vino, da bi, kao i Vinsent, onda mrzeo sebe zbog toga. Kao sto je napisao : Pijem, pijem ... ali u picu jos nikad ne osmenu'. Prijatelja je i on imao malo, a mnogi su ga tokom vremena i napustili zbog te preke naravi; cak se i sa ocem, koji je poput Vinsentovog bio svesteno lice, zavadio ( Djuro! Lud si, pust si ! Niti ti ja mogu pomoci niti mi dolazi kuci, ne sad, nego nikad ! pisao je Dionisije Jaksic). Zena ga je zbog pica sa decom napustala da bi se onda opet vracala; jer - on je i pored svog bombasticnog temperamenta umeo da biva i dobar, mio a pre svega je bio posten. Slicno kao Vinsent - i on se oprobao na skolama i akademijama, skolujuci se u Temisvaru, Pesti, Becu (mada taj prvi put nije upisao Akademiju vec je isao po muzejima i - kafanama), Minhenu a onda ponovo u Becu; i on ih je napustao. Ucio je i kod slikara, tada i sada veoma cenjenog Konstantina Danila, u cijoj je kucnoj biblioteci upoznao i zavoleo dela Bajrona, ali je njegove pouke naposletku odbacio i nikada nije o njemu posle mnogo govorio, slicno kao Vinsent sa Mauveom. Iako je za zivota ipak stekao nesto vise postovanja nego Vinsent, kao pisac pre svega a onda i kao slikar, Djuri se takodje desavalo da bude ponizen i odbacen : ne samo sto su mu ranu ikonu Bogorodice napali nozevima u rodnoj Srpskoj Crnji vec se cesto desavalo da, kao i Vinsent, dugove isplacuje preko slika; medjutim, ni to nije vredelo jer su mu portrete cesto vracali, nezadovoljni onim sto vide pred sobom. Da ne govorimo o tome da se desavalo da pise firme za kafane, moluje kuce, kreci i sara sobe pa cak i da farba namestaj ... dok je u mladosti pomisljao cak da postane kaludjer, pa se u Krusedolu jedno vreme i za to spremao.

Naravno, izmedju Vinsenta i Djure ima i mnogo razlika; pre svega je to u godinama njihovog rodjenja a potom i mestu odakle su ponikli, sto za sobom vuce i neke duboke karakterne ali i stilske razlike. Djura je rodjen 1832. godine u Srpskoj Crnji, sada na samoj granici Srbije i Rumunije, u Banatu dakle, koji je tada pripadao Madjarskoj, odnosno Austro-Ugarskoj; Vinsent je rodjen dvadesetak godina kasnije, 1853. u malom holandskom mestu. I u jednoj i u drugoj porodici bilo je vise dece - Djura je imao sve samu bracu i jednu sestru a Vinsent dva brata i jos tri sestre. Medjutim, glavna razlika, mislim, potice iz cinjenice da je Holandija tada vec bila jedno uredjeno i mirno podrucje dok se ovaj ovde Balkan svakoga casa potresao : i sam Djura je, sa samo sesanaest godina, kao dobrovoljac pristupio kikindskoj ceti koja se borila za oslobodjenje tokom revolucije 1848/49. Vec tako mlad, dakle, doziveo je uzas i sve strahote rata koji se potom zavrsio lose po stranu na kojoj je on bio (Srbi su se, tlaceni od Madjara, borili na strani Austrije ali nisu za to dobili obecanu nagradu - samostalnu Vojvodinu), te je preziveo ne samo borbe vec i glad i jad koji su potom usledili. Oca su mu potakazali  i uhapsili, kucu i sve u njoj konfiskovali. Ovo ce kod Djure razviti dve veoma bitne karakteristike celokupnog njegovog dela i svetonazora : prvo, razgorece u njemu jedan snazan patriotizam,na ivici nacionalizma, koji mi sada kad citamo takve njegove pesme vec jedva mozemo pratiti; drugo - zbog razocarenja koje je doziveo nakon neispunjenih nada i teznji revolucije Djura ce postati neverovatan cinik i ogorceni protivnik politike i politicara, zbog cega ce imati  u zivotu dosta poteskoca. U stvari, njegovo ogorcenje ce usmeriti ka vecini ljudskoga roda. Njegova poetika - u knjizevnosti kao i slikarstvu - zestoko je romanticarska, sa svim sto to podrazumeva. Sve to - jos pre no sto se Vinsent uopste i rodio; a kada se to desilo - on je ziveo i rastao u mirnoj zemlji i u relativno imucnoj porodici u kojoj su se gotovo svi bavili  religijom ili umetnoscu. Ne samo sto je epoha bila druga - iako je u pitanju samo par decenija - vec su to bile i okolnosti. I, iako Vojvodina zaista lici na Holandiju, sem naoko tu nema nikakvih drugih slicnosti, posebno ih nije bilo u to vreme. Vinsent je, tako, imao posve drugacije ideje i poglede a zapravo je bio jedan internacionalni duh koga su se malo ticali rodoljubivi napevi i nacionalni legendarni junaci. 

Pa ipak, ova dva coveka meni su veoma slicna - umetnost na stranu - po svojoj razbarusenoj i divljoj naravi, po zlosrecnoj sudbini, po nekom gotovo samovoljnom izgnanstvu od ostatka sveta. I po tome sto su obojica, odbaceni od gotovo svih, pored par prijatelja imali i tog jednog - u Vinsentovom slucaju brata, u Djurinom prijatelja - koji nisu odustajali od njih. Djura je svog tihog heroja pronasao u uredniku casopisa Danica, postovanom Djordju Popovicu. O ovom coveku ja malo znam, cak i manje nego o Teu; moralo bi se vise citati kako bi se saznalo kako je do tog trajnog prijateljstva doslo, kako se ono razvijalo i opstajalo svo to vreme. Tek, koliko sam shvatila, oni su se upoznali i sprijateljili u Novom Sadu, (ili je pak to bilo u Becu, onaj prvi put, kada je Djura dane provodio u jednoj kafani sa, reklo bi se, polovinom tadasnje srpske inteligencije : Djurom Danicicem, Zmajem, Brankom Radicevicem, Stevom Todorovicem, Novakom Radonicem, Svetozarom Mileticem i drugima) dok je Djura jos pokusavao da tamo nesto zapocne. Prepiska se nastavila i posto je on napustio Novi Sad (on objasnjava i zasto u poslednjem pismu koje dajem) a ovoga Ljubaznog Djoku on najcesce naziva i svojim jedinim prijateljem i bratom. Ljubazni Djoka je, slicno Teu, primao sve sto mu Djura salje ali je sa tim i nesto cinio, redovno ga objavljujuci u Danici; Djura mu je davao toliko poverenja da mu je slobodno prepustao da sredjuje ove radove, dodaje interpunkciju, doteruje stihove i jos mnogo sta. Za ovo nije dolazilo, najcesce, ni do kakve novcane nagrade ali mu je zato Popovic cesto novcano pomagao, kao i svojim vezama, te je tako njegov doprinos bio presudan i onda kada je Djura pozeleo ponovo da ide u Bec, da nastavi skolovanje. Tako da - iako nisu bili braca (njegov rodjeni brat postao je svestenik u Crnji, sa drugima ne znam sta je bilo) - ovaj Djoka bio je Djurin Teo; doduse, nije Djuri u potpunosti zavisila egzistencija od njega, ali ga je pomagao kako je god to mogao, te je Djura smatrao da mu ovaj pomaze jos i vise nego sto bi da mu je Djoka brat rodjeni. Doduse, iako on to tako kaze - da mu je Djoka jedini prijatelj - trebalo bi ne gresiti dusu i pomenuti i to da mu je veliki i odan prijatelj bio i Zmaj; nakon sto je nastradao od ruku batinasa, neposredno pred smrt, Zmaj mu je najvise pored postelje sedeo i sa njim dugo razgovarao.

Obojica su umrli duboko nesrecni; Djura 1878. godine u Beogradu, nekoliko godina posto mu je Stojan Novakovic isposlovao zaposlenje u drzavnoj stampariji; Vinsent dvanaest godina kasnije, 1890. godine, u Overu, pucajuci u sebe. Teo je zabelezio da su njegove poslednje reci bile Tuga ce trajati vecito. Djura se nije ubio ali kao i da jeste, na neki nacin : bolovao je od tuberkuloze ali se nije lecio; povrh bednoga zivota (poslednjih godina u Beogradu, u Skadarskoj) i te bolesti on se i dalje ni malo nije suzdrzavao kritike kako one za kafanskim stolovima, gde su ga cesto spijuni prisluskivali i onda tuzakali vlastima, tako i u stampi. Ona poslednja i presudna - namenjena generalu Ranku Alimpicu (Djeneral Ranko kicos s ufitiljeni brcici:) - je gotovo bila samoubilacki cin. Alimpic se osvetio poslavsi batinase koji su ga tako izudarali da je jedva ostao ziv, a i to ne zadugo. Nije ovo bio prvi put da ga nocu prate i tuku, no su ove batine udruzene uznapredovalom bolescu, dovele Djuru do kraja. Nije stigao ni da sluzi zatvorsku kaznu koja mu je zbog klevete bila dosudjena, kao vec nekoliko puta pre.

Vinsentova pisma Teu su lako dostupna kako u knjigama tako i na internetu; Djurina pisma nisu. Koliko ja znam, medjutim, objavljene su dve knjige njegovih pisama (Prosveta 1951. godine i Slovo ljubve 1978.) od kojih ja do sada nisam imala prilike da drzim u rukama ni jednu, te cu ih tek potraziti; nekolicina pisama, medjutim, nalazi se i u cetvrtoj knjizi Celokupnih dela koja je 1931. izdala  Narodna prosveta a koje mi imamo u nasoj kucnoj biblioteci; tu se nalaze pisma Djordju Popovicu, kao i jedno Stojanu Novakovicu i jos Uspomene koje je posvetio prijatelju Jovanu Jovanovicu Zmaju. Ovde donosim nekoliko pisama, celih ili u delovima koje je pisao ljubaznom Djoki. Sa Djokom ne znam sta je potom bilo - Djura je cesto spominjao bolesti - tek pisma njemu upucena, bar u ovoj knjizi zavrsavaju se sa onim iz novembra 1863. godine. Zanimljiva su i s obzirom da su Djurina a i da se stekne osecaj za pisanje i izrazavanje tog vremena. Posle tih pisama objasnicu i podnaslov, tacnije, sta je prouzrokovalo tu osujecenost u Srpskoj Crnji :)

- pocetak juna 1861.

Ljubazni Djoko ! Sutra idem s mladom na vencanje. Nemoj se cuditi zasto tako brzo iznenadno. Ta ujedanput sam uvideo da je sve propalo, nestalo je nade, nestade pouzdanje u srecu; a samo jedno uzivanje puste slobode, koja meni starom becaru u deo pade, bez osmeha i umiljatog pogleda, mislim da je teze nego i robija sa vernim pratiocem. Zato, cim sam nasao priliku, odmah sam odlucio zeniti se. Nevesta mi je devojka, necu kazati lepa, ali kol'ko sam je upoznati mogao, njena ce dobrota zameniti lepotu; bice vredna, a ljubice me, i tim ce mi doneti srecu u kucu. Ona je kci ucitelja ovdasnjeg, dakle nema nikakvih para ni miraza, do postenja i skromnosti; kazao sam joj da imam jednog prijatelja (tebe), i ona ti evo iz postovanja salje po obicaju dar, pozdravlja te i zeli da skoro ozdravis i da nam u goste dodjes. 

Imam dve pricice gotove, i cim vidim da "Danica" izlaziti pocne, poslacu ti ih obe. Odsada moze-biti da cu i vise pisati, a mozda cu i sasvim prestati - videcu, kakvoga vec raspolozenja budem.

Nadam se da ti je vec dosad mnogo lakse, ako "Komarac" ne laze; a mozda si i ozdraveo. Ako si zdrav, cuvaj se brate, da opet u krevet ne padnes, nemoj onako mnogo raditi - ta niko ne moze vise traziti nego sto se uciniti moze, a sam sebe da upropastis grehota bi bila. Nemoj zameriti sto te savetujem. Ti si mi kazao da si moj prijatelj - a meni bi zao bilo da izgubim jedinoga prijatelja. 

Bog neka ti bude u pomoci!

Tvoj brat Djura Jaksic

Gledaj da ozdravis, ne sali se ! A ovaj dar sto ti moja nevesta salje, primi kao od rodjene snase.

U Pozarevcu, 10. junija 1861.

Ljubazni Djoko ! Znas da sam se ozenio, ali ne znas da mi je o svadbi i otac bio ovde. Tom prilikom mi je obecao da ce me za dve godine u Becu, Minhenu, ili gde ja hocu, sa 240 for. a vr. godisnje, potpomagati. - To je malo, Djoko, ali sam i na to malo pristao, a sve u nadedji da cete mi vi, moji dobri prijatelji, potpomoci. Zato, Djoko, sloz'te se vas nekoliko, pa gledajte da me i vi bar sa 20 for. mesecno potpomognete. Tim ce mi biti stanje olaksano; a da cete dobro delo tim uciniti, o tom mislim da ste uvereni.

Zena mi je Srpkinja, ali i ona hoce da ide sa mnom. Tom prilikom ce se nekom lepom zenskom radu nauciti, a i meni ce lakse biti s njome ziveti.

Budi i sad, Djoko, kao sto si i svakad bio, meni prijatelj; ponudi sve koje poznajes da su dobri ljudi, da pomognu Srbina u nevolji; a nece l' niko, Djoko, Boga mi, ma od gladi skapao, hocu da idem. Odgovaraj mi naskoro, jer cu julija meseca p.v. vec da polazim. 

Zena mi je dobra i potpuno me u svacemu slusa; moja je volja - jos za sad - svetinja.

Tvoj D. Jaksic

Kada bi se slozilo vas nekoliko, ne bi vas ostetilo, a mene bi sa 20 for. mesecno pomozeno bilo. - Ako Bog i dobri ljudi ushtedu, hocu u Minhen da idem.

Dj. Jaksic

U Pozarevcu, 17. julija 1861.

Djoko brate ! Da nemam tebe, ja ne bih mogao produziti dalje izobrazavanje - dakle, Djoko, (ne srdi se!) - a vise mi cinis, nego i sama priroda - i zato tebi i onima koji su s tobom (ako ih ima), najveca blagodarnost i hvala !

Od oca sam tek jucer dobio odgovor i potvrdu njegovih obecanja, i zacelo cu kod kuce o Preobrazenju biti, samo ti jos nesto kazati moram, a to je : kad sam se zenio, moradoh se po obicaju i zaduziti, jer ovdasnja zenidba mnogo kosta, al' i to mislim da cu otoleti ovako : od oca cu sad ovom postom iskati da mi do 1. avgusta posalje do 50 for. a ti, Djoko, takodjer si mi obecao prvi mesec poslati, dakle posalji ga do 1. avgusta ovamo u Pozarevac, i to, ako uzmognes, upravo na mene, ako ne, a ti preko J. Ilica : on je dobar covek, a umoli ga da cim pare primi, da mi ih odmah ekspedira.

Tako ti ja sa mojim odlaskom stojim - p' onda, Djoko, treba i ostavku da dadem, a to ne mogu pre vaseg odgovora, i zato cu na nj do 25 o.m. cekati, a onda dajem ostavku, pa kud puklo da puklo ! Kuda cu ici, ili u Bec, il' u Minhen, zasada ne znam; o tome imam i sam da se promislim, a i s ocem cu se razgovarati, kad kuci odem, tek mislim u Bec, jer se u Bavarskoj jos i onda, kad sam ja tamo bio, mnogo na austiskim novcima gubilo, a sad i vise; a Svabe su i tu i tamo. 

Zenio sam se i svadbu drzao 4. junija o.g., a uzeo sam kcer ovdasnjeg ucitelja Hristinu (Tinku); ona se rodila u Sremu, ali je jos u detinjstvu presla na ovu stranu, gde joj naskoro i  mati umre; posle je imala macehu; stradala je dosta; mucila se dosta; ali je sad sasvim vesela i srecna, jer je rado imam, a i kako ne bih, kad me slusa i u pravom smislu reci priznaje za muza svog. Pozdravlja te najljubaznije.

Sad radim poretreta, ali moz' misliti kol'ko je ovdasnji svet za tu stvar zauzet, te tako slabo nadedje da cu s tim sto zasluziti. 

Radi, Djoko brate, kako znas, samo gledaj da sve na vreme dobijem, da ne ostanem u blatu, jer bi to belaj bio, kad bih se dalje morao zadrzati.

Tvoj brat Dj. Jaksic

U Pozarevcu, 31. avgusta 1861.

Ljubazni Djoko ! Obecao sam ti dve price poslati, i rekoh u istom pismu da su gotove. To sam kazao, jer sam se zaselo nadao da cu ih svrsiti; ali, Djoko, taka su mi opstojateljstva bila da mi ne bese moguce sve to ispuniti, pa evo ti opet praznoga pisma; samo se nadam da ces mi oprostiti.

Ovih dana polazim kuci. Dugove sam namirio, i tako, brate moj, ako nisi pare poslao, nemoj ih ni siljati, jer, kao sto ti kazem skoro cu da polazim. Kod kuce cu se baviti jedno desetak dana, i onda cu ti pisati i u tome poslati obe price, koje mislim da ce lepe biti. A zasada, Djoko, budi konten i sa ove dve pesme, koje ti rado siljem, samo ako te mogu zadovoljiti.

Mogao si mi od ono doba i pisati, da bar znam jesi li u Novom Sadu, ili u Zagrebu, drzim da nisi na tvoga Djuru zaboravio. Pisi mi, ako si kod kuce, makar celo pismo iznosilo 5-6 redaka.

Tvoj brat  Dj. Jaksic

U  Becu, 19. septembra 1861.

Ljubazni Djoko ! Ja ne znam gde si ni kako si ti, jer mi na oba moja pisma, koja sam ti jos iz Pozarevca pisao, odgovorio nisi. Zato ti evo pismo i siljem preko J. Djordjevica. Ne sumnjam o tebi, jer o tebi sumnjati bilo bi od moje strane krajnje nepostenje. Uzdajuci se, dakle, u tvoju rec i u rec oca moga, ostavio sam sluzbu i dosao sam u Bec sa zenom zajedno, da probam svoj dar, da pokusam srecu.

Kao sto vidis, ja sam moje ucinio - sad samo do vas stoji da cime, i u kol'ko mozete, potpomazete me u mome preduzecu. Otac mi je dao putninu i daje mi po 20 for. na mesec; to je malo, ali on vise ne moze, jer je jako osiromasio. I tebi, Djoko, znam da nije bas lako svakoga meseca po 20 for. siljati mi, ali kad si vec rekao, a ja se samo u tebe uzdam, ne ostaje nam nista drugo nego da mi pomazes. 

Mozes misliti kako je meni sa zenom, koju nisam mogao kod njene kuce ostaviti, jer je tamo maceha, a ne mogoh je kod moga oca ostaviti, jer je tamo prija; a ona sirota je tuzna i nevesela, meni pak pomalo troska nestaje, jer mnogo ni poneo nisam, pa kad sve to skupis, Djoko, moz' misliti kako mi je, i da bi jos i gore moglo biti, kad od tebe skoroga odgovora ne bih dobio. Uostalom sam zdrav, kao sto sam obicno bio, i sve molim Boga sad samo da me zdrava odrzi. Bec mi se ne mili, cini mi se da je pre bolje bilo u njemu; mozda je bio drukci, il' mozda sam ja bio drukci - ko ce znati ? Dosta, da mi je mrsko sve sto god vidim u njemu, stavise, bio sam u Belvederu, prosao sam pored nase mehane i ne htedoh je obici !

Tina te ljubazno pozdravlja, a ja ti zelim svako dobro, a najvise zdravlja.

Jesam tvoj brat :

Dj. Jaksic

Moj atres : Georg Jakschic Wieden Feldgasse Nro 264.II. Stiege, 3-ter Stock, Thur Nro 42 zu Bec.  

Pozdravi i sve ostale dobre prijatelje, Novaka i Kisa i tako dalje. Pisi !

U Becu, 20. oktobra 1861.

Ljubazni Djoko ! Primio sam tvoje i g. Djordjevicevo pismo, u Djordjevicevom 10, a u tvome 20 for. - Kako ti znam zahvaljivati, ili hvaliti tvoju dobrotu, kad i sam znas koliko mi cinis. Ta i da sam ti rodjeni brat, ne bi mogao vise ciniti. Samo mi je zao, Djoko, sto mozda i od onoga sto je i tebi od potrebe i ja ukidam, ali sta sad znas, kad se je tako desilo ? Ja sam drzao da ce "Danica" i dalje produziti svoj ubavi zivot, te bih na taj nacin koliko-toliko oduzivao; a ovako ne znam kako ce sa oduzivanjem biti, da osim sto cu gledati da se vredan tvoje bracke pomoci pokazem.

Jos u Pozarevcu dok sam bio, cesto sam o tim stvarima mislio, pak sam se i predomisljao i skoro sam se hteo ma'nuti toga posla, pak ostati uca, kao sto sam i bio, ali mi se cinilo da bih onda prezreo sam sebe, pogazio dar bozji, a i tebe mozda tim uvredio. Sad drukcije stojimo obojica, ja ne mogu natrag ! A ti, Djoko ? ... Bog ti, a dusa ti ! Samo gledaj do proleca da odrzimo, ako ne citavu godinu. - Ne znam kako je za tebe, ali, Djoko, meni bas nije lako, a jos koji mesec, cini mi se, bice i gore, zena mi se oseca trudna, tu ce tek biti muke za hajduke. 

U akademiju sam se odmah upisao cim sam dosao, i sve sto se u njoj predaje bez razlike slusam i radim, dakle sve kol'ko od mene zavisi tvorim, a za dalje uzdam se u Boga. Provesori kol'ko - toliko imaju "prizrenija" na mene, jedan se od njih izrazio da ce me u svacem gledati da unapredi, da sto skorije svrsim; denn ich weiss, dass Sie nicht reich sind und kann mir ihre Lage vorstellen! To bi, mozda, u drugom stanju i uvreda bila, ali sad mi je dobro doslo, jer samo napred, i to sto brze, zelim ! Upisao sam se u jednu privatnu biblioteku, te sada knjiga kol'ko i kakvih hocu - istina da jos ne znam kao sto treba ni birati, ali samo kad sam se dokopao knjiga, a ono drugo ce i samo doci. 

Sto se tice moga obicnog uzivanja, da reknem dobro je; nasao sam jevtin kvartir, a rucam takodje jevtino u jednoj privatnoj prcvarnici. 

Pisi mi opet naskoro, jer dok sam bio u Sumrakovcu, Beogradu i Pozarevcu, dugo je bilo; a sad nemoj da me zaboravis.

Primi od Tine pozdrav i od mene, tvog brata

Dj. Jaksic

Atres mi znas, a ja cu se svaki dan od tebe nadati odgovoru, a i tebi se pri povratku nadam - tek na svaki nacin pisi, i to dosta opsirno, da se razumemo. - Uvece pisem i ja neke fine stvari. Tvoj Dj.

U Becu, 5. novembra 1861. p. r. 

... 

Mozes misliti da je izmedju ovdasnjeg zivota i Srbije velika razlika, a osobito na mene, koji i od prirode volim miran i upravo srpski nacin zivljenja, te sam tako, moj Djoko, prvih dana kao bolestan bio. Novaca sam od kuce poneo vise od 100 fr., ali se nabrzo, koje s putom, a koje haljine, osobito zenske, potrosilo; zato sam i pohitao sa pismom (onim prvim za tebe), jer sam se bojao da ne ostanem bez pare. - O provesorima sam uglavnom zaboravio sta ti u poslednjem pismu pisah, ali da su obojica dobri, a neki Vursinger da je blag kao dusa, o tome se sve vise uveravam. Dakle, kao so vidis, s njima sam zadovoljan, a dosta sam i sa sobom na miru i nimalo se ne kajem , a jos manje da bih se na neke muke potuzio; a uzdam se u Boga jedinoga da ce sve dobro biti. 

"Danicu" sam do 18-og cisla primio, ali vise ni lista. U to vreme je vrlo neuredno izlazila, a sad kako stoji ne znam; a da Kis i Joles ne rade dobro sto na "Danicu" bolje ne paze, i to je istina. A sto se Kisovog "Javora" i tvoga njemu saveta tice, ne verujem da ce te poslusati, iz uzroka sto je, prvo, u nas malo citajuceg sveta koji zeli poucne predmete citati, a drugo, sto Kis vidi da je nasa lepa "Danica" sa tvojom bolescu, a posle sa tvojim odlaskom, posrnula; ta da nije toga bilo, zar mislis da bi kadgod pomislio Kis na izdavanje "Javora" ? Ali, kao sto kazes, dok se vratis, pak samo zdravlje od Boga ! a ti si dosta poznat srpskim svetom. 

One pripovetke o kojima sam ti jos letos pricao, nisu jos gotove, a vec sam druge neke poceo, tako katkad vecerom, pisati. Bio sam u velikom poslu, otkako se ozenih, sad malo odanuh dusom, te samo za vestinu, t.j. crtanje zivim, a pored toga ide i drugo. Bas sam juce kupio jedno platno od dva suha visoko a dva i po siroko; mislim jednu malu kompoziciju, tako nedeljom i svecem, za ove zime da izradim. 

Primi pozdrav od mene i Tine. Ja sam zdrav, a i njoj sad ne vali nista; ali pre jedno nedelju dana gotovo me je uplasila - nisam nikako nezan, a zenu nimalo nisam rad maziti, i opet, otkako sam u Becu, bar dvaput na dan je pitam kako je i sta je, jer se strahota bojim od bolesti - to bi me u svemu smelo. Neka je zdravlja i da se kako ono dara sto mi Bog dade ne zatupi, a ja, kol'ko je moguce, trudim se, o tome budi uveren. - Prvi put sam danas izostao od skole, i to zbog nekog pitomca a "Danicina" priloznika M.Krstica; on me je posetio jutros, te sam se zadocnio, pak posle ne htedoh ici, nego u Belveder, a i onako blizu Belvedera sedim.

Tvoj brat Dj. Jaksic

Citao sam nesto od Bulvera, a nesto od Valtera Skota. Mislim da lepo pisu - i da dobro biram, a odsad cu se dati na istoriju.

U Kragujevcu, 30. novembra 1863.

Odavna ti nisam pisao, moj plemeniti Djoko, ima skoro po godine - dosta vremena, osobito kad pomislis koliko se promene za to vreme sa mnom ucinise. U prvi mah kad sam u Pozarevac dosao, naumio sam kao slobodan covek sa mojim radom ziveti; ali to ne bese moguce - a tebi od volje stoji misliti da zbog moje lenosti, ili kako hoces - dosta, ja priznajem da nisam mogao ! Avgusta postanem ucitelj u Pozarevcu, a sad od oktobra sam ucitelj crtanja u Kragujevcu, dakle postigao sam ono sto sam zeleo, sad samo zdravlje od Boga ! A nadam se da cu sve ono sto sam sebi i svojima gresio, popraviti.

Ja sam uvideo, Djoko, da ne mogu nikad do onog uvazavanja doci, koje bih moze-biti zeleo ili zasluzio; ne znam zbog cega, ali sve drzim da je sa moje naravi, koja je dosta neharmonicno u mene smestena; ja ne mogu biti solidan, no ili razvratan, ili pak ponizan mekusac, da mi je i samom gadno od mene - video sam da su me i prijatelji i drugi ljudi vise uvazavali i ljubili, kad sam od njih udaljeno ziveo. A i ja sam volim nekako medju nepoznatima, medju ljudima koji niti znaju sta je na meni dobra, ni sta je zla - dodjem u drustvo, niko me i ne primeti, otidem li, takodjer; a to je taman za mene. Jer kad me ko hvali i uzdize, moram priznati da se zanesem, ako li me pak vredja i zadirkuje se, u ljutini zanosim; a, drugo, medju ljudima koje ja ne mogu uvazavati, ne grize me mnogo savest i kad nesto sludujem ... E, zato sam ti ostavio N. Sada ! 

...

Tebi vec ne bi trebalo da pisem, jer ces vec po predbrojnicima znati da je svet ovde dosta nemaran za sve sto je lepo i plemenito; kad sam nekolicini pokazao pesmu Kneza Nikole u poslednjoj "Danici" - nikoga nije dirnula. - Pak ni to ih nije dirnulo, sto je junak spevao, sto im pokazuje ogledalo crnogorskog kneza ! Sram ih bilo i sa sebicnjacima !

Slabo se imamo cemu nadati, Djoko ! Ja sam se prevario, kad sam ti  nekoliko puta hvalio oficire sto su iz Vojne Akademije izisli - nijedan ne drzi novine, ne samo srpskih nego ikakvih, a ima ih koji su 28-29 -  oj godini, a vec po osam stotina talira plate vuku - ovo moz' u novine turiti : u Kragujevcu ima dost' oficira, biblioteke nemaju, imali su jedno citaliste, u poslednjoj sednici vecina je oficira, i to mladjih i izobrazenijih - predlagala i pristala na to : da se citaliste ukine !

Sto se nas Vojvodjana, t.j. Svaba tice, moram ti kazati da nas mrze - ne zbog toga sto smo losiji il' bolji od njih; jedinstveno iz tog uzroka sto s njima hlebac delimo. - Zar mi da nismo kadri ovdasnju gimnaziju odrzati ! Sta ce nam nemackari ? - vele profesori koji su odavde rodom - A ne moz', lole, ne moz' ! Gde im je ucitelj francuskog jezika ? gde li nemackog ? gde li crtanja ? - A kad bi covek s njima o tom upustio u disput , znam sta bi rekli : sve te nauke i vestine nisu nama nuzne. - Njima nist' nije nuzno sto oni ne znaju - a pocem nista ne znaju : ne treba nist' ni da uce ! Zbogom pameti !

Djoko brate, ne zameraj mi sto ovde zivim : ja sam ti vec napred kazao kako i zasto - pa sad od volje im, mrzeli me, a ljubili - jedino mi je tesko sto covek kadgod mora o srpskoj buducnosti ocajavati. - Zlo je biti Srbin, Srbin te mrzi, tudjin te prezire ! i juastvo je biti Srbin - jer ne samo sto se protiv celog sveta moras boriti, nego bas i protiv Srbina, i protiv sebe samoga ! Kazu da zlato rdja ne grize - Srbin je zlato, ali ga sopstvena rdja grize. - U istoriji stoji : da su narodi sa nesloge, sa otimanja i napadanja na tudje carevine propali - Srbi, ako propadnu, propasce sa sebicnosti i sa podlosti - a ako ne propadnu - bice cudo o kome ce istorija pripovedati !

...

Tvoj Dj. Jaksic

Djuru volim jos od detinjstva kada sam jedva i naslucivala ko je uopste on bio : volela sam onaj njegov spomenik u Dunavskom parku u Novom Sadu, redovno mu sedala u krilo i slikala se sa njim. Odlazak kod Djure bio je tako jedan od redovnih dozivljaja pri svakoj poseti Novom Sadu; naravno, kasnije sam skontala da takav jedan Soldatovicev Djura zivi i u Beogradu - uopste ne znam kako i ranije to nisam primetila, verovatno sam tada vise obracala paznje usecerenim jabukama u Skadarliji a mozda i stoga sto je beogradski nesto kasnije postavljen :) No, tako mi je Djura bio drug (doduse onaj novosadski) te sam ga volela tako reci oduvek. Kasnije sam u skoli videla i neke slike i procitala neke pesme, te sam ga volela kao romanticara (jer su ti strastvenici moje osnovno drustvo:). Little did I realise da cu jednoga dana stici i do Srpske Crnje - ona je verovatno na vrhu spiska mesta koja mi jednostavno nisu ni padala na um da cu se tamo ikada zateci. Pa ipak, jesam bila u Crnji, pre par nedelja, i to na putu ka Temisvaru.

Pre odlaska tamo Srpsku Crnju sam iskljucivo znala kao Djurino rodno mesto i kao ono mesto gde su mu nozevima mestani izboli Bogorodicu zato jer nije dovoljno licila na ikone Konstantina Danila. Jadni Djura. No, u Crnji su ipak ostale neizbodene neke druge ikone koje je on slikao pod Danilovim uticajem na pocetku svoje molerske karijere, te sam poprilicno zarko zelela da ih vidim, a ovo je bila sjajna prilika. U Crnju smo stigli u odlicnom raspolozenju : prethodno smo zastali u Zitistu da vidimo onaj presmesni spomenik Rokiju Balboi :) no, cim smo stali pored barokne crnjanske crkve shvatila sam da su sve sanse da ikone ipak necu uspeti da vidim : u toku je obnova crkve. To se ispostavilo kao tacno : crkva je otvorena utorkom i subotom od 10 - do 12 sati, a mi smo bili tamo u nedelju, u 13h :) Bila sam potpuno osujecena i bez obzira na sve probala sva vrata da vidim nisu li koja ipak otvorena; nisu bila. Mind you, ova obnova ce se zavrsiti u novembru. No, videla sam Djurin spomenik (na postamentu koji je ranije pripadao spomeniku Kralju Aleksandru :) u parku i Djurinu kucu koja se nalazi preko puta nekog krsa. Osujecenost nije nesto sto mi se mnogo cesto desava ali kada se desi, kao sada, onda bi me zaista trebalo videti; i smesno i tuzno u isti mah. 

Srpska Crnja je, pise Jeremija Zivanovic u predgovoru pomenutih celokupnih dela Djure Jaksica, veliko, zivahno i uredno selo te i da  po broju stanovnika ravna se sa manjim gradovima te onda jos i Podeljena je na dva dela, srpski i nemacki; u oba zive, vecinom, vredni ratari. Tako je mozda bilo pre osamdeset godina; sada je Crnja delovala pusto (mada, bila je nedelja) i ne samo to vec i pomalo spooky. Deluje nekako napusteno a ne samo prazno. Ovo je steta - ako je zaista tako - jer pored toga sto je Crnja Djurina varos ona je i medju najstarijim selima u Banatu. Doduse, malo se toga zna do dolazaka Turaka, no ima pomena o selu jos iz 14. veka. Crnjani su bili hrabri u borbama protiv Osmanlija, te su naseljavani ovamo i planski : kao u nekoj bajci nakon bitke kod Sente (1697) i Ceneja (1699) u Crnju je naseljeno 13 porodica srpskih granicara; kazu da mnogi Crnjani danas vode od njih poreklo. Nemacka Crnja potice iz kasnije vremena, s kraja 18. veka, kada je u Crnju planski naseljeno cak 55 porodica Nemaca; kasnije, posle drugog svetskog rata, njihove kuce naseljene su Srbima iz Bosanske Krajine. Tako da je dugo Crnja bila multi kulturalna sredina; o ovim Svabama pise i Djura koji ih mnogo ne voli : oni su mu tokom revolucije prijavili oca. Djurina kuca je sada muzej, a nalazi se blizu crkve.

Crnja ima, medjutim, jos jednu zanimljivost - Kastel Nojhauzen, koji je za vreme II svetskog rata, 1943. godine sagradio nemacki general Franc Nojhauzen na bivsem imanju grofovske porodice Conkic. Ova porodica, koja je grofovsku titulu dobila od Marije Terezije, posedovala je u jednom trenutku veliki deo Crnje (kaze se 500 jutara zemlje i ja kontam da je to mnogo, ali zaista ne znam tacno); ova zemlja i imanje prodati su 1934. nekom lekaru iz Zrenjanina - grof je bio u kockarskim dugovima. Bivsi Jevrejin, i to jedan od onih retkih koji je na vreme utekao iz Evrope, taj lekar morao je da ostavi i ovo imanje koje je onda prisvojio nacisticki general i na njemu sagradio sebi letnjikovac koji mu je projektovao neki nesretni zarobljenik - Rus. Zasto je general Nojhauzen pozeleo da sagradi sebi letnjikovac bas u Crnji od svih mesta i koliko je zapravo vremena proveo u njemu - to ne znam; sada je to motel od 4*. Jos jedna misterija, koju bih bas volela da mi neko rasvetli, jeste sta sada ti silni Rumuni rade na parkingu u blizini tog kastela : i kada smo dolazili da obidjemo nacisticki dvorac, i kada smo u povratku tuda prolazili, a to nocu jos - tamo je bilo parkirano bar petnaestak kola temisvarskih i aradskih registracija oko kojih su stajali ti Rumuni. Oni su cudno gledali nas a i mi smo njih. Nisu gosti motela, niti sta prodaju, niti rade ... bilo sta, really; samo tako stoje svuda naokolo i - nista. Cak ni ne komuniciraju preterano sem u manjim odvojenim grupama. Moram priznati da je sve to delovalo poprilicno jezivo kao sto je, sve ukupno, i sama Crnja. No, nema veze iako je spooky to je, ipak, Djurina varos ;)

Bauci iz podsvesti

Podstaknuta listom zabranjivanih filmova koju donosi The Independent a koju sam stavila na NOTES razmisljam danas o nasilju i tome koliko smo naviknuti na njega. Vecina ovih filmova stavljeno je na listu upravo zbog prikaza nasilja; takodje- vecina njih vec odavno nije zabranjena a pored toga malo koji od njih bi nas danas zaista sokirao. Zapravo, malo sta nas danas sokira, sve cesce to ne cini ni realnost a kamo li nesto snimljeno filmskom kamerom. Cinjenica je da su ne samo filmovi vec i serije, i to one koje se daju u takozvanom prime-time(u) toliko pune strasnih slika i groze da bi se pricom da je tako sta video ranije mogao pohvaliti samo neki osvedoceni krvolok, monstrum ili profesionalan a la inkvizicija mucitelj. Toliko mrtvih, osakacenih tela u raznim fazama raspadanja, toliko mucenih, tucenih, krvavih, podbulih, osakacenih ljudi ili delova istih koje mi ugledamo u samo jednom danu preko televizije - a pri tom se uopste ne trudeci da te slike sebi pribavimo za mentalnu kolekciju - verovatno je ranije mogao videti samo neki policijski istrazitelj ili pak profesionalni vojnik kojeg bi onda one pratile u nocnim morama. Kako uopste objasniti tu sadasnju otpornost spram svog tog nasilja ? Interesantno mi je kako smo se na to navikli - a navikli se jesmo - kao i to ima li to posledica na nasu psihu ?

Po sebi znam koliko sam otporna na nasilje na filmu ili u serijama kojih je tako mnogo na TV-u. Zapravo, jos me samo nasilje nad decom i zivotinjama prepada, muci i ostavlja tragove, dok sve ostalo, pa makar i najstrasnije, uglavnom mogu da bez nekih ociglednih problema prevazidjem. Ponekad okrenem glavu; ponekad i ne. Koliko je to tacno i koliko sam zapravo oguglala na sve to pokazalo mi je iskustvo od pre par dana kada sam zapravo reagovala i to tokom ne narocito nasilnog filma. Radi se o filmu Transsibirian iz 2008. godine sa Vudi Harlesonom, Emili Mortimer, Ben Kingslijem i Eduardom Norijegom. Film, sve u svemu, nije nista narocito ali desila se ta jedna scena, u kojoj Emili Mortimer udara Eduarda nekom letvom po glavi sto za posledicu ima njegovu smrt. Ono sto me je iznenadilo jeste moja reakcija na to udaranje Eduarda (a da to nema veze sa tim sto je to Eduardo Norijega koga bas volim ;) koje ni priblizno nije bilo strasno, niti gadno kao neko izmasakrirano telo iz bilo koje epizode CSI. Jedva da ima i krvi, takoreci, a ja sam ipak reagovala fizicki tako sto su mi se ruke same pokrenule u neki polu-odbrambeni a polu-zastrasen stav. Zasto ? Posle odgledanih tolikih policijskih serija (koje su pored advokatskih i lekarskih najgledanije u svetu - sto je zanimljiv paradoks s obzirom da istrazivanja pokazuju da su upravo to tri najomrazenije profesije) u kojima ima svega i, narocito, s obzirom da se sjajno zabavljamo uz Bones gde se stvarno moze napraviti citav horror show samo od rekvizita serije, posle filmova poput Se7en - zasto mi je reakcija bila takva na smrt nanesenu letvom nesretnoga Norijege, koji se samo tako strovalio u sneg i - nista. Nije postao ni vampir, nije postao ni zombi, niti je ipak ostao ziv i pribavio motornu testeru te jurio Emili Mortimer kroz ostatak filma. Niti ga je ona, nakon svega, malo saseckala i popakovala u neke kese za frizider.

Slicno sam se iznenadila i reakcijom na jedan momenat inace sjajnog serijala voljenog Stivena Fraja - Stephen Fry in America. Naime, tokom ovog serijala Stiven, kako i sam naziv kaze, putuje kroz Ameriku, vozeci svoj mali Fry taksi kroz sve (bas sve) drzave SAD pri tom obilazeci u svakoj ono sto on misli da je interesantno i sto je, na neki nacin, sustinski reprezent ili barem cudnovatost te drzave u kojoj se nalazi. Pri tom zanimljivost citavog serijala ne lezi samo u vise nego elokventnom Stevici, niti je to nekakva turisticka emisija gde se prikazuju znamenitosti sa razglednica : to su zaista neocigledni izbori i zanimljivi (ili pak cudni) ljudi koje on obilazi. Medjutim, u jednom tom svom prikazu on se odlucio da poseti i izvesni naucni centar koji se, za nas obicne ljude, granici sa bizarnim : tamo oni drze u prirodi, u nekakvoj basti/parku/dvoristu ljudske ostatke i onda prate promene kako bi zatim (naucnicki) utvrdili sve faze kroz koje tela prolaze; sve to da bi se onda lakse i sa vecim pouzdanjem moglo utvrditi kada je neko umro ili bio ubijen. I tako onda jedna devojka koja tamo radi Stivenu pokazuje te ostatke; pocinje sa skeletom, sto nije tako strasno; potom neki ostaci koji su skoro neprepoznatljivi (kamera se na kratko spusta, jer su oni u nekakvom buretu, ali se nista zapravo ne vidi i javlja se samo neka bljak reakcija ) i onda, na kraju, posto su valjda pripremili gledaoca, prelaze na nekog skoro preminulog. Taj je (ili ta) ispod folije i ne vidi se, medjutim, ona malo podize foliju te mi, malo iz daljine, vidimo stopala. Samo to - stopala i nista vise od toga. Pa ipak, osetila sam blagu mucninu. Ko god je gledao Bones ili pak Six feet under zna koliko bi ovo trebalo da bude smesno, a opet, nije bilo. 

Nije potrebno biti clan Mense pa skontati o cemu se ovde zapravo radi; da, nagledali smo se svaceg na TV-u ili u biskopu, ali to je sve iluzija, nije stvarnost. Sva ta krv je u stvari kecap (mada su tehnologije u specijalnim efektima do sada znatno napredovale, te nije) a razbacani delovi tela samo su igracke, rekviziti. Niko tu zapravo nije ubijen niti tucen, niko nije pretesterisan niti raskomadan. Eno ih sretni na premijeri, smeskaju se na crvenom tepihu. Jasno je to meni; u ubistvo Eduarda sam se, neznano zasto, uzivela, pa valjda zato malo snaznije i dozivela; ono vidjeno kod Stivena bilo je stvarno. To je actual mrtvac, taj tamo, sto lezi. Pored toga tu je i taj momenat da je ono nagovesteno puno strasnije od onoga prikazanog do u najjezivije detalje. Hickok je to znao odlicno, te kod njega nema brutalnosti, dovoljan je vrisak, noz i potocic krvi u kadi ... Zato je i Oskar Vajld rekao ono, sto sam vec citirala kada sam pricala o filmu The Picture of Dorian Gray : The sins of Dorian are - the ones 'you' bring to mind. Nije neophodno prikazati kosmar jer je najstrasniji upravo onaj koji mi sami prizovemo. 

Opsednutost strahotnim i uzasnim detaljima nije bas najnovija pojava; u jednoj emisiji posvecenoj Serloku Holmsu pokazali su nam i tadasnje novine koje su bile krcate opisima zlocina. Te, tada najbrojnije, stupce u stampi podjednako su citale sa nekom vrstom prenerazenog ushicenja kako dame iz dobrih kuca pre neke partije bridza, tako i klinci koji su se loptali po ulicama Londona. Svakoga je to interesovalo, gutali su ih nezajazljivo i gotovo opsesivno; ponekad su ih pratile i ilustracije. Najbolji primer za to jeste prestravljena pomama koju je izazvao, i jos uvek izaziva, Dzek Trbosek. Zasto je to tako i zasto nas ti strasni zlocini toliko privlace da se sada, namesto tih opisa u stampi, snimaju podjednako detaljni filmovi, kao njihovi vizuelni pandani is beyond me. A opet ih prakticno svi gledamo - i te serije i te filmove. Trileri su medju najpopularnijim zanrovima i vole ih svi bez obzira na pol ili starost; medjutim cinjenica je da je sadasnji prosecan triler, po meni, neuporedivo strasniji no sto je to bilo koji horor, osim ako hororima ne smatramo ekranizaciju nekih stvarnih masovnih zlocina. Jadni vampiri, vuklodlaci i demoni - ne mogu se po strahoti ni porediti sa stvarnoscu ljudskog zlocina. Mogli bismo se pravdati pred sobom kako mi to, u stvari, volimo da vidimo kako su kriminalci i zlocinci na kraju pohvatani, te da dobijaju ono sto im sleduje. Ipak mislim da je to onaj sindrom pregazenog psa; ne mozemo da ne gledamo. Naravno, sada govorim o nama normalnim ljudima a ne o onima koji ovakve stvari gledaju zato da bi ispunili svoje sadisticke nagone, snove i teznje; ti su prica za sebe i to ona koja me preterano ne interesuje. 

Dakle, identifikovala sam, po svom iskustvu dva razloga zasto uopste gledamo te stvari : nekakva moralna satisfakcija koju volimo da osetimo kada je zlocinac uhvacen i onda jos i taj sindrom da ne mozemo da ne gledamo, neka mracna fascinacija strasnim. Pored toga jos je davno pokazano da volimo da se plasimo na taj vestacki nacin. Niko ne voli da se plasi stvarno za sebe ili za druge; no ipak, kao da nam je strah kao takav, izvesna doza njega koja pri tom i kratko traje, - potrebna. Neko ce tako skakati iz aviona ili ici na bandzi dzamping, a neko ce se odluciti za film koji je mnogo bezbedniji a u oba slucaja dolazi do uzburkavanja krvi i naleta adrenalina. Identifikujuci se sa junacima dok ovi beze pred ... manijakalnim ubicom ili hordom zombija ili pcela ubica ... pri tom prevazilazeci razne prepreke i zamke, imamo lazni osecaj postignuca na nacin ne previse razlicit od onog kada gledamo ljubavne filmove, pa se osecamo ganutim i romanticnim, ili kada se uzivljavamo u pobede ili poraze nasih sportista kao da su nase sopstvene. Kao osvescene zivotinje izgubili smo mnogo od povoda za strah : uglavnom nas niko ne juri kroz sumu ili preriju i sve su sanse da nas niko nece ni pojesti. Nagoni za samoodrzanjem u svom iskonskom obliku, kakav imaju jos uvek sve zivotinje, taj njima urodjeni strah i oprez - nama se, sem u ekstremnim okolnostima rata ili prirodne katastrofe, ukljucuje jos samo onda kada junake na ekranima jure raspomamljeni vampiri ... ili tako sto. Zapravo, mislim da je ljudski kapacitet da pojmi strahotno i uzas znacajno prosiren nakon II svetskog rata; suocavanje sa istinom nacistickih logora smrti ucinio je sve prethodne bauke i demone nistavnim. Nista sto cuci u mraku ili se krije ispod kreveta ne moze biti - toliko jezivo kao sto je bila ta realnost. Nakon toga - kao da se u psihi masa (pojedinci su uvek bili spremni na to) otvorio neki ambis; sve se sada moze podneti - svaka ideja i slika okrutnosti.

No, ta sveprisutnost nasilja u medijima nije ono sto mene u svemu ovome brine; problem je u nasem nesvesnom. Za razliku od svesnog nase nesvesno nikada nista ne zaboravlja. Nase svesno moze zaboraviti gotovo sve, cak i ono sto nam izgleda nemoguce da cemo zaboraviti : to je lepota naseg uma koji nam na taj nacin omogucava da zivimo i dalje a takodje i da ne skrenemo s uma od silnih informacija koje u sebe primamo svakoga sekunda. Ali scary part lepote naseg uma jeste taj da nase nesvesno ja ne zaboravlja ... bas nista. To postaje strasno onda kada neke traume krenu da izlaze iz nase podsvesti i onda se manifestuju na neobicne nacine, najcesce kroz psihicke poremecaje; ali ono sto je takodje prilicno jezivo jeste pomisao da sve to cega smo se nagledali cuci negde u nekakvom mracnom uglu podruma naseg bica. Svaki taj mrtvac, svaki taj otudjeni deo tela, ta krv, te kese u frizideru sociopate, svako nasilje pa i svaki zombi, djavo, demon, vampir ... sve to zivi u nesvesnom delu nas samih. Sto je najgore u svemu - mi smo ih sami tamo i nastanili. Neki uzas me uhvati kada pomislim na sve te jezive slike (u smislu - images) koje svesno nisam gotovo ni konstatovala, naviknuta na njih, a koje su se tokom vremena talozile u mom umu; i koje ce nastaviti da se tamo zbrajaju. Jer - a i to je zabavno kod nesvesnog - ono ne zna razliku izmedju stvarnog i nestvarnog. Tako da ono sto sanjarimo (u smislu day dreaming) te ono sto zaista sanjamo a potom i ono sto gledamo i primamo kao slike u svoj um - sve je to za taj drugi deo nas - podjednako stvarno kao odlazak do trafike po novine. 

Na kraju, ono sto je najstrasnije od svega jeste to kako sve ovo utice na one najmladje umove. Mi koji smo odrasli na Diznijevim crtanim filmovima i bajkama kao da smo tu ipak u prednosti (mada i bajke umeju da budu jako strasne i jezive u svom originalu) nad sadasnjom decom. Tokom mog odrastanja najstrasnije sto sam dozivela bio je onaj kostur u tamnici Snezanine zle macehe i Majklov spot za Triler; te ono  daj glavu iz, valjda, Konjica Grbonjica; najvece nasilje ono kada Dzeri udari Toma nekim maljem po glavi ili Ptica Trkacica navede nesretnog kojota da se samodigne u vazduh. Sada medjutim, cini mi se barem, nasilje i to veoma okrutno i grubo, nalazi se svuda, od filmova, preko interneta i igrica. Mozda gresim, ali i sama igrajuci  igrice vidim da je u mnogima jedini cilj pobiti sto veci broj ljudi u sto kracem vremenu. Neko ce reci da se sve to sustinski ni malo ne razlikuje od igre kauboja i indijanaca ili partizana i Nemaca, te onih plasticnih maceva, bodeza, revolvera i pusaka. Vodenih pistolja and such. Ali meni se ipak cini da u moje vreme deca nisu nosila nozeve niti su njima pretila nastavnicima, da niko nikog nije terao da jede travu (posebno ne devojcica devojcicu) niti bilo sta tome slicno. Naravno, uvek je bilo onih koji maltretiraju i onih koji su maltretirani; samo mi se cini da je sada to nasilje postalo mnogo strasnije. A onda mi deluje da nije ni cudno sto je tako ako je od najranijih dana nasilje svuda oko njih. 

Od grubosti realnosti branim se tako sto na nju ne obracam mnogo paznje; retko kada citam a jos manje gledam vesti na televiziji. Onda kada to i ucinim docekaju me takve price (onaj ubio zenu sekirom pa onda skocio sa terase, ona zapalila muza i sebe, deda ubo babu nozem jer su se posvadjali oko rucka, onome nasli kompjuter pun slika dece a bavi se socijalnim radom, roditelji prodali decje lap topove u ciganskom naselju koje su dobili od opstine, samo sto su izasli na ulice novi trolejbusi su isarani, pokidani, ispisani ...) da opet ustuknem na neodredjeno vreme. Isto vazi i za politiku. Ne bavim se time, ne pisem o tome, trudim se da i ne mislim i ne zagadjujem svoj um. Neki mi kazu Ti kao da ne zivis u ovome svetu ili pak u formi pitanja/neverice Gde ti zivis ... slazem se, potpuno sam neinformisana i socijalno neangazovana, politicki neopredeljena and so on. Ali me ovo brine. Ne zelim da mi karakondzule u umu obitavaju. 

Shvatila sam da jedino sto mogu povodom ovoga da ucinim, a sto sam i do sada cinila, jeste da svom umu i baucima u njemu suprotstavim citavu jednu armadu lepog. Bombardovati se lepim, svaki dan, sto vise. U to ime delim sa vama dva svoja otkrica - jedno staro i ono najnovije : Jean Baptiste Maunier i Sissel Kyrkjebø. Jean Baptiste je moj poznanik od pre nekoliko godina iz predivnog filma Les Choristes, ciji se trailer, za one koji ga nisu gledali, moze pogledati ovde. Zan je onaj mali plavi koji igra glavnu decacku ulogu i koji od svih decaka u filmu jedini zaista peva. Muzika iz filma je predivna te ima neki haunting kvalitet zbog kojeg se svaki put najezim iznova kada cujem bilo koju od tih pesama, a narocito Zanov glas. On je u medjuvremenu vrlo porastao, tada je imao svega cetrnaest godina, sada je pravi momak od dvadeset; glas mu se promenio, mutirao je, ali izgleda da i dalje peva, mada se prevashodno bavi svojom glumackom karijerom. Evo dva videa njega iz perioda filma, ali uzivo ... 

Sissel - ne znam kako mi je do sada izmakla no eto sam je pronasla eventually; kako je neko prokomentarisao na youtube : tako zamisljam da andjeli zvuce, ako postoje. Dnevna doza Sissel i ljudi poput nje oterace sve demone i provetriti lagume nasih umova :) cak i onda kada peva kako ce se baciti sa Ponte Vekija, ako je neki mladic ne ozeni ... ;) Tu, naravno, postoji taj issue cross-over (a) i sta ko o njemu misli; ja nemam nista protiv i jako patim otkako su nam ukinuli MTV Classics gde je on bio dosta zastupljen. Svako promovisanje klasicne muzike po meni je, na kraju, ok ... ovde medjutim dajem klasicniju Sisel, mada je ona, izmedju ostalog, poznata i po onom zacudnom spoju repa (Warren G) i Kneza Igora :)

Evo je u izvedbi jedne od meni omiljenih arija O Mio Babbino Caro i onda jos Ave Maria ... sve dok na ovo reagujem smatram da sam dobro a monstrumi mirni :) Mada ... znam za neke sociopate koji su plakali uz Mocarta ili voleli Ludviga van - .... no, away,away with ye dreary thoughts ! Sisel peva ...