Na Bozicnoj dokolici - Kosta N.Hristic, 6. januara 1923.

Sta mislite, koji se izmedju dva velika hriscanska praznika smatra za svecaniji i kome se upravo svet vise raduje, Uskrsu ili Bozicu ? To bi gotovo pre trebalo pitati nasu decu i unuke, jer mi, matori, narocito na ovoj sada skupoci, vise vodimo brigu o tome kako ce nas oni jevtinije stati nego o tome kako cemo se o njima bolje provesti. 

Neki dan, uoci Materica, vozi se u tramvaju jedan gospodin sa gospodjom. Vi znate da su u nasim tramvajima cesto cuju vrlo zabavni razgovori i vrlo sarene price. Jedan moj stari poznanik, besposlen "rentijer", redovno ce se provozati bar jedanput, ako ne i dvaput dnevno, od Cubure do Kalemegdana i od Kalemegdana do Cubure, samo da se naslusa tih tramvajskih prica i razgovora. Ti ga razgovori neobicno zanimaju i on voli da ih posle prepricava kad svrati kod "Krune" na odmor i melanz. On je i pricao o onoj gospodji i gospodinu. Ona, veli, drzi na krilu paket i kazuje muzu sta je sve kupila deci za Materice i koliko je platila za sve te igracke, koje ce deca polomiti jos istog dana. Muz joj na to primeti kako je video negde u izlogu vrlo lepe saonice za 400 dinara. "To im ti kupi za Oceve", rece mu zena osorljivo, ne setivsi se, u ljutini, da je i ovaj poklon placen iz njegovog dzepa, mal ako ona nije imala kakvu narocitu svoju "sparkasu". 

Nekada, u staro dobro vreme, i mi smo se radovali Matericama i Ocevima, ali su ih nasi stari docekivali sa mnogo manje brige, troska i kubure. Jos uoci samog dana, donese momak iz bakalnice Hadzi-Dimitrove ili brace Nikolajevica-Hadzi, punu korpu svakojakih djakonija i poslastica. To su vam smokve na vencu, urme, roscici, rahat-lokum, leblebije, badem, pecati od secera zuti i crveni, sudzuci nadeveni orasima i bademom. Sve se to rasporedi u jednake fiseke i cuva pod kljucem u dolapu. Deca, nestrpljiva, vec spremila uzice i jedva cekaju vece. A kad se smrkne, unosi slusce lojane svece u limenim ciracima i sa gvozdenim mumakazama, da se njima fitilj usekne kad svece pocnu da zmire. Mati u toploj sobi, svukla skurteljku i zadovoljno posmatra decu kako se tiskaju oko njenih nogu, da je vezu. I ona, da se odresi, vadi one fiseke i podjednako ih deli radosnoj deci.

To se gotovo isto ponavlja i o Ocevima i zadovoljstvo u kuci doista je bilo vece nego sto je danas sa ovim skupim igrackama, za koje jedva da bi stigla i ona trinaesta plata, uzaludna nada toliko njih u navecje Bozica i Nove godine.

Mi nismo znali ni za ove sada "bozicne jelke", za koje nas uveravaju, kako je to neki davnasnji slovesnski obicaj. Onda je uoci Bozica po kuci posipana slama i bacani po njoj orasi, deca se hvatala materi za skut, a jedno drugome za haljinu i pijukali za njom kao pilici za kvockom, castili se posnim rezancima i hlebom namazanim pekmezom, zadovoljni pospali i nocu se pripijali jedno uz drugo plaseci se miseva, koji po svu noc kloparaju s onim orasima po razastrtoj slami.

Pa onda su deca imala jos jedno veliko zadovoljstvo o Bozicu. Svako se od njih otimalo da bude polozajnik, obicno najblizim srodnicima ili prijateljima. Zenskoj deci ta je radost uskracena, posto samo muskarac moze biti polozajnik. On se cele noci trza iza sna da se ne uspava i ne odocni. Daleko pre zore on izlazi u mrak, prti po snegu koji je zavejao staze, pa hita kuci koju ce da polazi, kuca na prozor ili lepa na kapiju. Promrzao od zime, on otresa sneg sa nogu, ljubi ruku domacinima da im cestita Bozic i bezi toploj peci da otkravi pomodrele usi i ukocene prste.

A sad nasa deca spavaju na Bozic do neko doba dana u toplim posteljama posle veselo provedene veceri pored bozicne jelke. Polozajnik je danas obicno ili mlekadzija koji s kantom ulazi u kujnu ili berberin koji s priborom pod pazuhom dolazi da obrije jos sanjivog gospodina.

...

Iz :  Zapisi starog Beogradjanina, Koste N. Hristica

******************************************************************************

Ovim predivnim tekstom starog Beogradjanina Koste N. Hristica, o kojem sam jos i ranije pisala , zelim svima srecno Badnje vece kaogod i sutrasnji Bozic ! Na zalost nikakve starinske nase cestitke niti fotografije nisam pronasla te sam uz ovaj tekst postavila ruske bozicne karte kojih jos dosta vise mozete pogledati ovde. Nastavak ovog Kostinog teksta, koji nije vezan za Bozic, postavicu uskoro na Bric a brac; do tada tamo stoji jos jedan lepi njegov tekst, posvecen balu kneza Mihaila :) Uzivajte u praznicima ! Nas veceras cekaju gosti te za sada toliko samo :)

Hristos se rodi, prijatelji dragi ! Sve najbolje od nas dvoje  :)

Kosta N. Hristic

Vec odavno zelim da postavim neku od prica Koste N. Hristica ovde na blogu i to ne samo zato sto su te njegove price iznimno lepo napisane vec i stoga sto se mnogo toga iz njih moze nauciti o gradu koji vise ne postoji ali cije se senke mogu videti na gotovo svakom cosku. Zacudo, retko ko je cuo za Kostu, retko ko sada vec zna za njegove price, a tu ubrajam cak i one koji vole da slusaju i citaju o starom Beogradu. Zacudo kazem jer je u jednom proslom vremenu on bio veoma poznata licnost, sto zbog ocevih zasluga, sto zbog svojih a onda - i narocito zato - upravo zarad tih svojih secanja pretocenih u price. Neposredni povod zasto sam sada preduzela da postavim prvo jednu pricu a potom i ponesto o Kosti jeste to da sam pre neki dan na jednom forumu pronasla jednu njegovu fotografiju,to je prvi put da ga vidim, te sada znam i kako je stari Beogradjanin izgledao :)

                                                           Kosta N. Hristic (1852-1927)

Evo njega :) sve sa cilindrom i stapom, u nekakvom spacirungu i ocigledno dobrom raspolozenju a pomalo pozerskom stavu, gleda u nas. Tu je on jos poprilicno mlad - dakle - jos nije preduzeo svoja pisanija. Doduse, on je jos u mladosti bio naklonjen spisateljstvu te je prevodio drame za repertoar Narodnog pozorista jos od svoje osamnaeste godine pa sve do dvadeset i pete - sto samo znaci da je vec 1869. godine, u prvoj sezoni pozorista, igrana drama u njegovom prevodu. Pa ipak, on se umetnoscu bavio samo onako usput - po zavrsetku Velike skole u Beogradu, gde mu je profesor bio Josif Pancic, on odlazi na studije prava prvo u Nemacku, gde je u Berlinu stanovao zajedno sa svojim velikim prijateljem Lazom Kosticem, a potom i u Francusku. Kao svrseni pravnik i kosmopolit u Srbiju se vratio u vreme srpsko-turskog rata, posvetivsi se prvenstveno pravnicko-diplomatskoj karijeri : u nekoliko navrata bio je nacelnik ministarstva inostranih poslova a potom cak i ministar pravde, da bi zatim bio poslanik Kraljevine Srbije u Bukurestu, Rimu i Becu, gde je , izmedju ostalog, prisustvovao i poslednjim danima kralja Milana. Svoja secanja on pocinje da pise i objavljuje u penziji, pred kraj sedme decenije svog zivota : prvi - Knez Mihailov bal - je izasao 1921. godine u Politici da bi tokom narednih pet godina izaslo njih 57 ! Vec 1923. ove tekstove on sakuplja u knjigu Zapisi starog Beogradjanina, nakon koje ce izaci jos jedna. Sada su ove dve knjige spojene, te postoji lepo ilustrovano izdanje iz 1937. godine, izdanje Francusko-srpske knjizare, koje sam i ja prvo upoznala i ono koje ja sada drzim u rukama, Nolitovo, iz 1989. a koje se do skora moglo pronaci u Nolitovim knjizarama, na rasprodajama, bud zasto.

Knjigu Kosta posvecuje svom ocu, Nikoli Hristicu, o kome Slobodan Jovanovic pise u Enciklopediji Stanoja Stanojevica a sam Kosta navodi misljenje drugog svog "idola" - kneza Mihaila o svom ocu na samom pocetku knjige : " ... sto se Nikole Hristica tice, ja ga i danas smatram i drzim za onakog coveka za kakvog i onda, kad sam o njemu s vama vise puta razgovarao : posten, strog, vrlo radan, bespristrastan i meni vise svega odan" (Knez Mihailo Vuku Karadzicu 20. januara 1862.) Ovaj i ovakav njegov otac bio je prvo nacinjen upravnikom Beograda od strane samog Kneza Milosa, kome je svakodnevno donosio izvestaje iz varosi, da bi zatim u cak cetiri navarata bio predsednik vlade. S obzirom na takav polozaj oca i mladi Kosta imao je mnogo prilike da se i licno upozna sa svim vodecim ljudima toga doba, pa je tako i Kneza Mihaila vise puta sreo. Na zalost, Knez je ubijen 1868. kada je Kosta bio jos poprilicno mlad, no mozda mu je bas i zato ostao u tako dragom secanju - naime  kako to u pogovoru Ivan B. Lalic kaze - ova Kostina knjiga i jeste ne samo spomen jednom vremenu, koje ovaj opisuje sa gotovo neverovatnim osecajem za atmosferu i karakternu skicu, vec je to i svojevrsni spomenik kako ocu svome, tako i Knezu Mihailu o kome Kosta gotovo zaljubljenicki pise. Mozda mi se zato toliko i svideo ;)

Sve u svemu ti tekstovi su divni i svako ko voli Beograd ne bi trebalo da ih propusti - kako kaze Lalic :

A kada je rec o Hristicevom kontrastiranju bivseg i sadasnjeg, ono za danasnjeg citaoca ima posebnu draz i aromu. Beograd s pocetka dvadesetih godina ovog veka nama je danas mahom vremenski udaljeniji nego sto je to Hristicu bio Beograd kojeg se prisecao u Zapisima. To je jedan Beograd gde na Tasmajdanu jos uvek postoje ostaci starog groblja : to je jos uvek ogradjeno, premda "zaparlozeno groblje". Ispred Kapetan Misinog zdanja je prostor koji "sa svojim barakama i larmom nije, ocevidno, ni danas prijatan, ni po onome sto se sa prozora siroke fasade Univerziteta dole vidi, ni po onome sto se otud ovamo cuje". Na Terazijama drvenu kaldrmu ("kao ravan patos") osvetljavaju "velike sijalice u mlecnim kuglama" koje se gase u ponoc "kad se u elektricnoj centrali obustavlja struja i kad varos tone u pomracinu, da sutradan osvane sa nekom poharanom radnjom, na zaprepascenje i publike i policije". Pred "jednim od poznatih velikih lokala stajao je, pored trotoara, dugi niz fijakera i automobila" (rec je o "nekom balu" iz 1921.)Danasnji citalac Zapisa cita, u istoj knjizi, o dva stara Beograda ... U onom drugom, Na Terazijama su tramvajske sine; tramvaje doduse ne vuku vise konji, ali Hristic primecuje da je i konjski tramvaj imao neke dobre strane - na primer "nikad nije bilo opasnosti, kao ovo sada, da nestane struje ... Jos bi se gotovo moglo reci da ste njima i brze stizali kuda ste naumili". ...

Pri svemu Kosta je neverovatno ljubak i skroman, sebe i svoju zaslugu nikada ne pominje, ponekad cak nece ni da kaze da je on nekom dogadjaju prisustvovao licno, ili imao udela u njemu, vec se maskira i kaze na primer neki poslanik. Svoja secanja tako ponekad iznosi kao tudja a veoma cesto koristi se i ocevim secanjima, njegovim Memoarima ali i dozivljajima koje mu je ovaj opisivao da su se zbili. Tako da ne treba ni u kom slucaju ocekivati neku autobiografiju od Koste - u najboljem slucaju to su neke reminiscencije potaknute nekim datumom, godisnjicom ili gradskim problemom, kao sto je recimo ta rasveta ili nedostatak vode. Ljubak kakav jeste Kosta je meni drag drugar koga prelistavam s vremena na vreme. Smatram da bi trebalo ponovo objavljivati njegove tekstove u Politici kako su i nekada isli. Do tako nekog sretnog ponovnog susreta drzim Nolitovu knjigu blizu sebe i smeskam se na Kostu :)

Dvadeset deveti maj - iz Zapisa starog Beogradjanina

Imamo ih dva. Onaj od 1868, kad je jedan vladalac osvanuo a neomrknuo, i onaj od 1903 kad je drugi vladalac omrknuo a neosvanuo. Ja cu vam pricati o 29. maju 1868, o ubistvu kneza Mihaila. To je bilo vec odavno, pre 53 godine. Savremenici toga dogadjaja izumiru i uskoro ih vise nece biti. Za ovaj drugi ima jos vremena. Od njega je proslo samo 18 godina ...

Knez Mihailo ubijen je u Kosutnjaku topciderskom, u sredu 29. maja 1868, u 6 casova popodne.

Zanimljive su dve stvari koje su se desile tako reci uoci samog ubistva Knezeva.

U subotu 25. maja 1868. knez Mihailo je potpisao zakon po kome optuzenici za zlocinstva i prestupe moraju imati branioce pred sudom. Taj zakon dobio je prvu svoju primenu bas prema ubicama kneza Mihaila. Oni su, po tomu zakonu, svi imali branioce na pretresu.

U nedelju 26. maja 1868. Knez je poslednji put bio u pozoristu u novoj Susicevoj dvorani (u sadasnjoj Kosmajskoj ulici, u kuci u kojoj je sada sinagoga). Pri izlasku iz pozorista upitao je upravnika, pok. Jovana Djordjevica, kako je zadovoljan novom dvoranom.  I kada mu je upravnik izneo sve nedostatke ove dvorane, ZKnez mu je ponovo kazao : "Nacinicemo mi vama pozoriste za sebe, pa cete biti sasvim zadovoljni."

Cudnovat udes ! Zakonom od 25. maja 1868. on je osigurao branioce svojim ubicama, a u novom pozoristu, koje je njegovo posmrce, prva svecana predstava 30. oktobra 1869. bila je Posmrtna slava Kneza Mihaila !

U sredu 29. maja 1868. osvanuo  je divan majski dan. Za one koji su bili na vrhu drzavne uprave mozda je uopste bilo povoda za nespokojstvo i zebnju, jos nejasnu i neodredjenu. Ali za ostali svet to je bio obican lep dan , koji je mirisao ne na krv koja ce se te veceri prosuti, nego na rasvetale ruze i lipe po bastama beogradskim.

Oko 6 i po casova uvece, posto je malo zahladilo, ljudi su se spokojno vracali sa svojih poslova, a zene iznosile stolice i klupe pred kucu na odmor i razgovor. Kalemegdan je onda bio neuredjeno golo polje, a za korzo se jos nije ni znalo. Glavna setnja bila je sadasnja Knez Miloseva ulica od "Londona" do Vojne akademije i park ministarstva finansija, gde je nedeljom i praznicima svirala vojna muzika pred samim Ministarstvom.

Odjedanput, oni koji su se nalazili u setnji kod Kasarne i oni gore kod "Londona", opazise jedan neobican prizor. Ozdo, od Akademije jurila su uz brdo jedna kola u najbesnjem trku. U tim kolima poznadose starog Iliju Garasanina, bleda kao smrt, gde mase rukama i goni kocijasa da sto brze tera. On krete Terazijama i ulete na kapiju Dvora i Ministarstva. Odmah zatim izletese iz Minisarstva zandarmi i u trku odjurise Glavnoj policiji, odakle opet dojurise zandarmi- konjanici u karijeru.

Narod se uzurba. Sve izlete na ulicu. To bese kao tresak groma, kad svako, prestravljen, pojuri da vidi gde je udario. Svak je slutio da se neka uzasna nesreca dogodila. I kao vihor pred nepogodu, prohuja strasan glas po varosi : Ubise kneza Mihaila.

Oko 5 casova po podne, knez Mihailo, po obicaju svome, izvezao se do Topcidera i dalje do Kosutnjaka. S njime u kolima bio je dezurni adjutant kapetan Svetozar Garasanin. Kod kapije kosutnjacke docekale su kneza njegova strina, stara gospodja Tomanija Jevrema Obrenovica, njena kci Anka Konstantinovicka i njena unuka Katarina, kci Anikina. Odatle se peske uputise u Kosutnjak, i pored kosnica topciderske ekonomije, okretose desno kroz gustu sumu, uzanom brdom stazom, koja je vodila jednom proplanku, odakle je lep izgled na rakovacku sumu. Docnije se saznalo da je Knez, loveci one zime po Kosutnjaku, dolazio na taj proplanak, te naredio upravniku topciderske ekonomije da onu stazu prosece i na onom proplanku namesti klupe. Za tu stazu niko nije znao ni da postoji, a kad je Knez u Kosutnjaku, tami ionako niko nije pustan. 

Uputivsi se onom uzanom stazom, kojom su jedva  dvoje mogli uporedo ici, Knez je isao napred sa Katarinom. Odmah za njima isla je Anka, za njom na manjem rastojanju stara gospodja Tomanija, koju je ispod ruke vodio adjutant Garasanin. A za njima svima dvorski momak, neki Mita Timarcevic, nosio je ogrtace onih gospodja. Knez je bio u civilu, kaputu zagasito plavom, belicastim pantalonama i oficirskim kacketom na glavi. U ruci je imao tanak, poljski stapic.

Bas u trenutku kad je svojoj saputnici stapicem pokazivao po zemlji mrave koji docnije okrilate, ugledase oni tri coveka gde stoje, dvojica sa jedne, a treci s druge strane staze. Sva trojica poskidase kape levom rukom, drzeci desnu iza ledja. Knez ih pogleda zacudjeno, ali bez zatezanja stupi medju njih i otpozdravi ih. No nije odmakao ni jedan korak , a jedan od one dvojice sto su uporedno stajali, upravi revolverom koji je drzao u desnoj rucii poali na Kneza pravo u potiljak. Smrtno pogodjen Knez uzviknu : Ne dajte ljudi!" i poklecnu da padne licem na zemlju. Ali ga onaj covek dugim nozem, koji je imao skriven, lupi po celu i Knez pade na ledja. 

Sad nastade seca po licu, po glavi, po rukama vec mrtvog Kneza. Anka se uhvatila u kostac sa jednim od ubica i ovaj joj ispali revolver u slepo oko. Katarina naze bezati niz brdo i dobi kursum u pleca. Adjutant Garasanin, koji potrca u pomoc Knezu, bi takodje ranjen, te se srusi na zemlju. Stara gospodja Tomanija udari natrag zajedno sa momkom Mitom, ali tu ispade jedan covek iz zasede, te revolverom rani Mitu u ruku. Onako ranjen on potrca Topcideru i uzbuni gardiste na kapiji kosutnjackoj.

Knez je imao nameru vratiti se u varos na konju, te su ga gardisti s konjima cekali tu na kapiji. Jedan od gardista, podnarednik Milos Camulja, usedne na konja i pojuri u Topcider. U parku topciderskom desili su se, izmedju ostalih, stari Ilija Garasanin i porucnik Aleksandar Simonovic. Usplahireni podnarednik Milos dojuri vicuci :

- Ubise Kneza!

- Gde ? Upita prenerazeni porucnik Simonovic.

- U Kosutnjaku, odgovori podnarednik.

Stari Garasanin, cuvsi sta se dogodilo, sede na kola i , ne razabirajuci sta je sa njegovim sinom, odjuri u Beograd.

Ministri su se desili u Ministarstvu. Cuvsi od Garasanina i od Mite Timarcevica, koji je medjutim stigao, sta se dogodilo, odmah narede uzbunu u policiji i kasarni. I dok su ostali zaverenici kod kasarne na drumu ocekivali aber iz Topcidera te da pobiju ministre i zauzmu policiju, kasarne i ministarstva, vlada je vec cvrsto drzala svu vlast u svojim rukama. 

U varosi je zavladalo strahovito uzbudjenje. Knez Mihailo je bio ljubimac svoga naroda, jedan od najpopularnijih vladalaca, kakav je ikad sedeo na srpskom prestolu. Jedva da je prosla godina dana kako je zauzeo gradove. Znalo se za njegovu zivu radnju za oslobodjenje. Ustanovio je i naoruzao narodnu vojsku. Na sve strane groznicavo se radilo i spremalo. Ugled kneza Mihaila i Srbije u Evropi bio je neobican. Na Beograd se pogledalo kao na centar dogadjaja koji ce uskoro planuti na Balkanu. Ambasadori velikih sila na putu za Carigrad, ili vracajuci se otuda, zaustavljali su se u Beogradu, da bi u razgovoru s knezom Mihailom mogli sto naslutiyi o namerama njegovim i Srbije u blizoj ili daljoj buducnosti. 

Koliko je velik ugled i autoritet imao  knez Mihailo, najbolje je okarakterisao rumunski kralj Karol dugo godina posle Knezeve smrti. U razgovoru sa jednim uglednim Srbinom, on mu je kazao da iako bi mozda bilo preterano tvrditi, kako bi karta Evrope drukcije izgledala da je knez Mihailo ostao u zivotu, ipak je njegovo tvrdo uverenje da bi karta Balkanskog poluostrva zacelo sasvim drukcije izgledala.

Nije dakle cudo da je smrt kneza Mihaila smatrana kao nacionalna katastrofa.

Medjutim je porucnik Simonovic iz Topcidera odjurio na mesto pogibije. Ono je bilo pusto i osamljeno. Duboka tisina vladala je u gustoj sumi. Ne cujase se ni cvrkut tica ni sustanje lisca. Izgledalo je kao da je i sama priroda zanemila pred uzasnim zlocinstvom. Duzinom staze lezao je knez mrtav u grdnim ranama na celu, licu, rukama, ogrezao u krvi i jos vruc. Kraj nogu njegovih lezala je Anka u poslednjem ropcu. Kao lak zastor lebdeo je iznad njih plavicasti dim ispaljenog baruta, i mirno se dizao kroz nepomicno granje.

...

Vec bese pao mrak i udarila bujna kisa sa silnom grmljavinom, kada je Zabarac mrtva kneza na dvorskim kolima poneo u Beograd. Knez je namesten kao da sedi, jer u teskobnim kolima nije mogao biti polozen. Ljudi koji su se zatekli kod Akademije, ugledavsi dvorska kola i u njima ucestalim munjama trenutno osvetljene senke dvojice ljudi koji sede, mislili su da knez ipak nije mrtav no saamo ranjen, pa su klicali: Ziveo Knjaz ! ...

Ali tu nadu razgna ogromna crna zastava, koja ujutru 30. maja osvanu na Dvoru knezevu. 

U cetvrtak 30. maja izvrsena je obdukcija i balsamovanje mrtvog kneza. Nadjene su silne povrede od kursuma i nozeva, koje su vecinom bile smrtnonosne. Bio je varvarski iskasapljen.

U petak, 31. maja, u subotu 1. i nedelju 2. juna Knez je bio izlozen u velikoj dvorani sada porusenog dvora. Lezao je na uzvisenom katafalku u paradnoj uniformi, okruzen gardom i oficirima, kao pocasnom strazom. Pored sanduka stajao je jedan gardista i sundjerom brisao balsam koji je izbijao iz usivenih rana na licu Knezevu. Vise njegove glave svestenici su danonocno citali molitve i jevandjelja. Dvorana je zadisala mirisom ruza i lipe. Ceo Beograd defilovao je pored mrtvog Kneza. Duboku tisinu prekidalo je samo monotono citanje svestenika i priguseno jecanje u publici. Jer nije bilo oka koje nije zaplakalo. Narocito je bio tuzan momenat kad jedna zena, u dubokoj zalosti, posrcuci pridje i jecajuci klece pored sanduka Knezeva. To je bila kneginja Julija, koja na glas o smrti njegovoj pohita u Beograd da ga do groba isprati. 

U ponedeljak 3. juna bio je svecan pogreb kneza Mihaila. I kao sto je godinu dana tanije narod freneticnim klicanjem pozdravio kneza Mihaila prilikom povratka iz carigrada i ulaska u beogradsku tvrdjavu, tako je sada u najdubljoj zalosti ispratio do groba svoga ljubimca. To uostalom i nije bila samo zalost, to je bila manifestacija najcrnjeg ocajanja. Kroz citavu sumu crnih zastava lagano se kretao sprovod od Dvora do Saborne crkve, pozdravljen s minuta na minut topovima s gradskih bedema. S obe strane ulica, po trotoarima, po prozorima, po skelama novih gradjevina, narod je docekivao sprovog glasnim jecanjem. Zalost je bila toliko opsta , da su Beogradjani, ljudi i zene, spontano obukli najdublju crninu, koju su nosili za svih sest mesecidrzavne zalosti za knezom. Nikada Beograd nije video takvu manifestaciju opste i jednoduzne tuge i ocajanja. 

...

I kada je, tacno u podne,uz riku topova i jeku zvona, spusten u grob knez-mucenik, bolno je uzdahnuo ceo narod srpski. Brutalno lisen svoga pouzdanog vodja, on je instiktivno osetio da toga istog trenutka i sam ulazi u tamnu i neizvesnu buducnost. Knez Mihailo spusten je u grob zavetom : "Tvoja misao poginuti nece" , ali je njegova smrt ostavila strahovitu prazninu. Trebalo je punih pedeset godina teskog iskusenja, trzavica i stradanja, pa da se ostvare nade i ideali njegovi i njegova roda.

...

29. maja 1921.

      Zapisi starog Beogradjanina, Kosta N. Hristic