Tisina oko Rilkea

Ne secam se vise tacnoga trenutka kada sam se po prvi put susrela sa Rilkeom - znam da je to bilo negde na polovini mog gimnazijskog puta mada sa njim nije imao nikakve sustinske veze : kao i Stefan Cvajg toliko godina ranije i ja sam krila njegove pesme pod klupom dok se na casovima govorilo o necemu sasvim drugom. Znam, medjutim, gde se to dogodilo : to je bila citaonica Gete instituta u Knez Mihailovoj, mnogo pre bombardovanja kada bio divljacki polupan ali sustinski nedirnut i jos mnogo vise pre nesrecnog pozara koji je citaonicu sa prvog sprata premestio u prizemlje i izgleda unistio podosta knjiga. Tada je medjutim ona jos bila netaknuta i kao zamrznuta u vremenu : cinilo mi se, mada to mozda i nije istina, da su tu pretezno postarije knjige koje sve u sebi sadrze neku dragu memlu koju sam poprilicno upoznala i koju bih jos i sada, verujem, prepoznala. To nije bio narocito uredjeni kulturni centar, ne onako flashy kao (tada) obliznji British Council, sav u svetlima, poplocan i posh. S druge strane - uclanjenje u  nemacki kulturni centar bilo je besplatno, moglo se odneti iz njega mnogo knjiga a pri tom jos i audio kaseta i CD-a klasicne muzike, kompleta za ucenje, casopisa ... cak su i kazne za prekoracenje roka bile jako smesne. A posto nisu imali ni onaj fancy detektor metala od posetioca se ocekivalo da skine sa sebe kaput ili jaknu, ostavi torbu u ormaric i, po povratku, pruzi knjige kako bi nadlezna osoba izvukla iz njih neke smesne papirice koji su sluzili kako bi se valjda vodila evidencija o tome sta se iznosi. To je bio citav ritual i ja sam ga volela. Doduse, tu sam se osecala kao neki manji prestupnik, sitniji kriminalac, koji se lazno predstavlja - jer - ja zaista uopste nisam znala taj nemacki ili sam ga znala sramotno malo, sto je u gimnaziji izaslo na videlo u svoj svojoj strasnoj sramoti. Tako, mislila sam, ce me i ovde jednom razotkriti. No, dok se tako sta ne desi jednako sam se rado penjala stepenicama gore na sprat u tu uspavanu biblioteku, roneci po njenim policama a sve jednako trazeci i iznalazeci samo one knjige sa prilepljenom narandzastom tufnom koja je oznacavala knjige na srpskom. U Geteu za razliku od pomenutog britanskog, kao i od svih drugih slicnih kulturnih centara, bilo je i knjiga na srpskom - prevedenih nemackih, austrijskih i drugih pisaca koji su pisali na nemackom jeziku. Tu sam svaceg lepog nasla, odatle uzimala i Hesea i kasnije Mana i Frojda, i jos mnogo sta; jednog dana sam tako izronila i Rilkea na polici preko puta one do zida, pri njenom kraju i pri dnu.

Rilkea sam toliko zavolela i to tako snazno da sam citave pesme isprepisivala i na srpskom i na nemackom; to je bila jedna od onih ranih i snaznih ljubavi koje teraju coveka da takav blokcic sa tim stihovima nosi svuda sa sobom u dzepu i da ih onda jos i prepisuje gde god stigne; potom da onda na sve to u njemu i ispresuje ruzu. Takve stvari :) Jos uvek ga imam, taj blokcic, sve sa tom ruzom. Kako je moja profesorka nemackog saznala za tu moju ljubav (i jos neke potekle odande) to vise ne znam; verovatno sam joj ja o tome nekad govorila ili se kod nje raspitivala, jer je ona, za razliku od prethodne, bila veoma dobra i trudila se da me mnogo ne dira i ne ispituje sto se tice gramatike. Ja sam se tako redovno krila kada se nesto radilo a ona me jednako nije dirala, shvatajuci dobro zasto se krijem. Tek, na kraju godine (na zalost, jedine sa njom) ona je meni bez ikakvog stvarnog povoda i zasluge, a na konto te moje ljubavi ka knjizevnosti austrijsko/nemacke poklonila tu cetvorku i cak i rekla da je to zato sto citam. Ja to nikako nisam zasluzila i poprilicno sam se posramila, iako u isto vreme i srecna. Medjutim, to je bio i veliki preokret u mom odnosu prema nemackom : ne u smislu da sam se onda potrudila da ga savladam (to ne:) vec da sam po prvi put zavolela taj jezik. Rilke mi je pokazao kako i nemacki moze biti lep. I ja sam nastavila da citam autore koji su na nemackom pisali, ponekad pokusavajuci da procitam nesto i u originalu, sunjajuci se izmedju polica voljenog Getea. 

Odavno vec nisam citala Rilkea no sada, kako na njega nailazim kod Stefana Cvajga imam ponovo potrebu za njim. Bice to jos emotivniji susret nego ovaj koji sam dozivela sa Stefanom, Rilkeovim prijateljem. Njegov opis Rajnera tako je ziv da ga gotovo vidim pred sobom u svakoj pojedinosti. A posto je Stefan pisao i o Rodenu (sledeci put:) jos mi je lepse kada vidim kako se opet sve prelepo povezuje : Rilke je jedno vreme bio Rodenov sekretar pa je kasnije i napisao knjigu o njemu. Tu Rilkeovu knjigu izdao je prosle godine Sluzbeni glasnik i ja sam je odmah na proslom sajmu knjiga i kupila. Sada ce joj izgleda doci vreme :) Ista izdavacka kuca izdala je i njegova pisma jednoj od najzanimljvijih zena epohe - Lu Andreas Salome - sa kojom je bio i u vezi (ta cudna trojka nje, njenog muza i Rilkea putovala je po Rusiji - gde je upoznao Tolstoja!- i po Italiji) a sa kojom se dopisivao tokom celog daljeg zivota. Jos jedna zanimljiva prepiska mogla se naci jos i u Geteovom a to je ona sa Borisom Pasternakom i Marinom Cvetajevom; procitala sam je gotovo celu, sva neraspolozena prema Marini jer mi se cinilo da je ona grubo potisnula  nesretnog Borisa Pasternaka koji ju je Rilkeu i priblizio. Ona je Rilkeom pri tom bila i poprilicno opsednuta pa je moje neraspolozenje bilo mozda izazvano i izvesnom ljubomorom :)

Nemacki, nazalost, nikada nisam naucila (mada sam se prijatno iznenadila koliko ga zapravo razumem pri poseti Becu) a po preseljenju u Novi Sad i razno-raznih okolnosti prestala sam da odlazim i u nemacku biblioteku. Ona, doduse, jos uvek ne izgleda onako lepo kao sto je ranije izgledala, biblioteka je jos u prizemlju (makar je bila poslednji put kada sam provirila) i to sad vise nije isto. Nema vise one izdvojenosti sprata, nema tih polica medju kojima se moze skriti, umesto pogleda sa prozora na uzurbanost Knez Mihailove ispod a sve iz te ususkanosti medju knjigama - preko puta prozora "ziveli" su Frojd, Jung, Adler i From, odmah do prozora umetnicke knjige kao i atlasi, istorija - sada ulica proviruje, gotovo se namecuci kroz velike izloge centra, a pitanje je i sta je bilo sa tim knjigama sa tufnama koje sam odande nosila kuci. No, ostala je ljubav prema nemackoj knjizevnosti i knjizevnosti na nemackom koju mislim da nikada ne bih tako zavolela da nije bilo tog mesta. Mogla sam ih sve naci i u gradskoj biblioteci ali - pitanje da li bih ih trazila. To je bio kao neki ekskluzivan klub u koji je medjutim svako mogao pristupiti ali je retko ko to cinio; upravo to ga je i cinilo ekskluzivnim. 

No, evo kako se Stefan priseca svoga prijatelja koga je voleo jos i pre no sto ga je poznavao :

Od svih njih mozda niko nije zveo tise, tajanstvenije, nevidljivije nego Rilke. No to nije bila nekakva Namerna, nikakva forsirana ili popovska drapirana usamljenost kakvu je na primer Stefan George celebrirao u Nemackoj; tisina je u neku ruku rasla oko njega, kud god bi isao i gde bi se god nalazio. Posto je izbegavao svaku buku, pa cak i u svoju slavu - taj "zbir svih nesporazuma oko jednog imena", kako je jednom lepo rekao - juris sujetnog talasa radoznalosti kvasio je samo njegovo ime a nikad njegovu licnost. Rilkea je bilo tesko pronaci. Nije imao kuce ni adrese gde bi se mogao potraziti, nije imao doma ni stalnog stana, ni sluzbe. Uvek se nalazio na putu po svetu, i niko, pa ni on sam, nije znao na koju ce se stranu obrnuti. Za njegovu neizmerno senzibilnu i na svaki pritisak osetljivu dusu predstavljala je tegobu vec i svaka kruta odluka, svako planiranje i svako zakazivanje. Tako je susret s njim bio uvek posledica samo slucaja. Stojeci, na primer, u nekoj italijanskoj galeriji, covek bi osetio kako ga presreta, neizvesno od koga, jedan ljubazan smesak. Tek potom bi poznao njegove plave oci, koje su, kad nekoga pogledaju, svojim unutrasnjim zracenjem nadahnjivale njegove u stvari po sebi neupadljive crte. Ali bas ta neupadljivost predstavljala je najdublju tajnu njegovog bica. Mogle su proci hiljade ljudi pored tog mladog coveka sa pomalo melanholicno obesenim plavim brkovima i s ponesto slovenskim, ni jednom crtom narocite paznje vrednim oblikom lica, a da ne naslute da je on pesnik, i to jedan od najvecih njegovog stoleca; tek u bliznjem ophodjenju otkrivala se njegova izuzetnost : neobicna uzdrzljivost njegovog bica. Bese mu svojstven jedan neopisivo tih nacin dolazenja i govora. Kad bi usao u sobu u kojoj je okupljeno neko drustvo, to bi se odigralo toliko bezglasno da bi ga jedva  ko primetio. Sedeo bi tada tiho slusajuci, ponekad nehotice dizao celo cim bi mu se sto ucinilo zanimljivim, a ako bi sam poceo govoriti, onda uvek bez afektacije ili strasnog naglaska. Pripovedao je prirodno i jednostavno, kao sto mati prica basnu detetu, i sa isto toliko ljubavi, bilo je divno slusati kako se u njemu i najravnodusnija tema oblikuje u nesto slikovito i znacajno. Ali tek sto bi osetio da je u jednom sirem krugu postao centar paznje, on bi prekinuo i ponovo utonuo u svoje cutljivo, pazljivo osluskivanje. U svakom pokretu, u svakom gestu bilo je te tisine; cak i kada bi se smejao, cinio je to jednim tek samo nagovestenim tonom. Sordiniranost je za njega predstavljala potrebu, i nista mu stoga nije moglo toliko smetati kao buka i svaka vehemencija u oblasti osecanja. "Mene do iscrpljenja umaraju ti ljudi sto svoja osecanja bljuju kao krv", kazao mi je jednom, "i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker". Ne manje nego za odmorenoscu u ponasanju, on je imao upravo fizicku potrebu za redom, cistocom i tisinom; satima bi stajao smeten posle voznje u prepunom tramvaju ili sedenja u bucnom lokalu. Nije podnosio nista vulgarno, i premda je ziveo u skucenim prilikama, njegovo odevanje je uvek predstavljalo sumu brizljivosti, cistoce i ukusa. I ono je bilo jedno promisljeno, poezijom prozeto umetnicko delo neupadljivosti, a ipak svagda sa jednom nevidljivom, sasvim licnom notom, sa nekom malom uzgredicom kojoj bi se on potajno radovao, nekom na primer tankom srebrnom grivnicom oko ruke. Jer njegov estetski smisao za dovrsenost i simetriju prodirao je sve do najintimnijih i najlicnijih stvari. Jednom sam ga gledao u stanu pred odlazak na put - moju pomoc ke s pravom odbio kao nenadleznu - kako pakuje kofer. Licilo je to na slaganje mozaika, svaki pojedini komad usadjivan je gotovo nezno u brizljivo pristedjeni prostor; bio bih se osecao prestupnikom da sam tu na cvet nalik rpu razorio svojom rukom koja bi pokusala da pomogne. I taj njegov elementarni smisao za lepo pratio ga je do u najsporedniju pojedinost, ne samo sto je manuskripte ispravljao svojim kaligrafski okruglim pismom tako brizljivo, na najlepsoj hartiji, da je svaki red prema drugome stajao u istoj visini kao da je meren centimetrom; cak i za najnevaznije pismo birao je odabranu hartiju, i njegov kaligrafski rukopis protezao se pravilno, cisto i okruglo do samog marga. Nikada, cak ni u najuzurbanijem saopstenju, ne bi sebi dozvolio ma i jednu prevucenu rec, nego bi uvek, cim mu se koja recenica ili izraz ne ucine potpunim, s velicanstvenom strpljivoscu ispisivao citavo pismo i po drugi put. Nikada Rilke ne bi dao iz ruke nesto sto nije potpuno savrseno. 

Ta sordiniranost a istovremeno i pribranost njegovog bica osvajala je svakog ko bi mu se priblizio. Kao sto je bilo nemoguce zamisliti Rilkea kako se zesti, isto tako ni ikoga drugog da u njegovom prisustvu, ponesen bujnim treperenjem njegove tihosti, ne izgubi svaku bucnost i nametljivost. Jer njegova se uzdrzljivost sirila trepereci, kao kakva na tajanstven nacin uvek delatna, vaspitna, moralna snaga. Posle svakog duzeg razgovora sa njim covek je satima ili cak i danima ostajao nesposoban za bilo kakvu vulgarnost. Naravno da je, s druge strane, temperiranost njegovog bica, taj otpor protiv svakog potpunog predavanja, ubrzo povlacila granicu svakoj izuzetnoj srdacnosti; mislim da je mali broj onih koji smeju da se pohvale kako su bili "prijatelji" Rilkea. U sest objavljenih svezaka njegovih pesama necete gotovo nikad naici na takvo oslovljavanje, a izgleda da posle skolskih godina jedva da je iko kod njega stekao pravo na bratski prisno "ti". Njegovoj vanrednoj senzibilnosti bilo je nepodnosljivo da bilo koga ili bilo sta pusti odvise blizu sebi, a pogotovo je sve izrazito maskulino u njemu izazivalo upravo fizicku nelagodnost. Zenama se u razgovoru lakse davao.  Njima je pisao mnogo i rado, i u njihovom prisustvu postajao znatno slobodniji. Mozda mu je godilo odsustvo guturalnog elementa u njihovim glasovima, jer neprijatni glasovi su mu pricinjavali pravu patnju. Jos ga vidim pred sobom kako razgovara s jednim visokim aristokratom, potpuno stisnut u sebe, pacenicki svinutih ramena, i cak stalno spustenih ociju, da ne bi odale koliko silno fizicki pati zbog njegovog neprijatnog falseta. No kako je dobro bilo sa njim ako je kome bio naklonjen ! Tada bi se njegova intimna dobrota, iako stedljiva u recima i gestovima, osecala do u dubinu duse kao kakvo toplo, iseliteljsko zracenje.

Plasljiv i rezervisan, Rilke je u Parizu, tom gradu sto siri sva srca, delovao daleko najneuzdrzljivije, mozda i stoga sto se ovde jos nije znalo za njegovo delo, za njegovo ime, a on se u anonimnosti uvek osecao slobodniji i srecniji. Posetio sam ga onde u dvema razlicitim sobama za izdavanje. Obe su bile proste i bez ukrasa, ali su pod vladavinom njegovog smisla za lepo ipak odmah poprimile stila i krotkosti. Kuca u kojoj bi se on mogao odmocaiti nikad nije smela da bude kakva velika najamna zgrada sa bucnim susedima, vec radije kakva stara, makar i manje udobna, a sto se tice unutrasnjeg prostora, njega bi on, gde se god nalazio, svojom sposobnoscu za uredjenje znao smesta udesiti da bude omisljeno i da odgovara njegovom bicu. Oko sebe je uvek imao sasvim malo predmeta, ali je uvek u ponekoj vazi ili canku blistalo cvece, sto su mu ga mozda zene poklonile, ili ga je mozda sam s ljubavlju doneo kuci. Uvek su sa zida svetlele knjige, lepo povezane i brizljivo umotane u hartiju, jer on je knjige voleo kao verne zivotinje. Olovke i pera lezahu na pisacem stolu pod konac, tabaci neispisane hartije poredjani u cist pravougaonik; jedna ruska ikona i jedan katolicki krst, koji su ga, cini mi se, pratili na svim putovanjima, davahu njegovoj radnoj celiji pomalo religiozan karakter, iako njegova poboznost nije bila vezana za odredjenu dogmu. Na svakoj pojedinosti osecalo se da ju je brizljivo odabrao i nezno cuvao. Ako ste mu posudili knjigu koju nije poznavao, dobili ste je natrag umotanu u svilenu hartiju, bez ijednog nabora, i kao praznicki dar prevezanu sarenom vrpcom; jos se secam kako mi je, kao dragoceni poklon, doneo u stan rukopis "Melodije o ljubavi i smrti", i jos danas cuvam omot koji ga je pokrivao. No najlepse je bilo setati s Rilkeom po Parizu, jer to je znacilo videti i naneupadljiviju stvar u njenom punom znacaju i sa tako reci prosvetljenim ocima; primecivao je svaku sitnicu, i cak je imena firmi, ako mu se cinilo da zvuce ritmicno, rado izgovarao naglas; upoznati taj jedan grad, Pariz, bese njegova strast, i to gotovo jedina koju sam kod njega uocio. Jednom, kada smo se nasli kod zajednickih prijatelja, ispricao sam mu kako sam prethodnog dana slucajno dospeo u staru "barriere", gde su na groblju de Picpus bile zatrpane poslednje zrtve giljotine, medju njima i Andre Senije, opisao sam mu taj mali dirljivi travnjak sa njegovim razasutim grobovima koje stranac retko vidi, i kako sam zatim, vracajuci se, kroz jedna otvorena vrata ugledao manastir sa nekom vrstom iskusenica, koje su koracale ukrug tiho, bez reci, s brojanicama u rukama, kao u kakvom poboznom snu. To je bila jedn aod retkih prilika da sam ga video bezmalo nestrpljivog, tog spokojnog, uzdrzanog coveka : on to mora videti, grob Andre Senijea i taj manastir. Da li bih ga poveo onamo. Otisli smo vec sutradan. On je pred tim usamljenim grobljem stojao u nekoj vrsti ushicenog cutanja i nazvao ga "najlirskijim u Parizu". Ali na povratku se pokazalo da su vrata onog manastira zakljucana. I tada sam imao priliku da iskusim njegovu tihu strpljivost, kojom je u zivotu vladao ne manje nego u svom delu. :Pricekajmo na slucaj", rekao je. I postavio se lako pognute glave tako da moze pogledati kroz vrata kada se ona otvore. Cekali smo mozda dvadeset minuta. Onda je ulicom prisla jedna redovnica i zazvonila. "Sad", dahnuo je on tiho i uzbudjeno, no sestra je primetila  njegovo vrebanje - ta rekao sam da se kod njega sve osecalo izdaleka atmosferski - pristupila mu je i upitala ga da li nekog ocekuje. On joj se nasmesio onim svojim mekim osmehom koji odmah izaziva poverenje, i rekao prostodusno da silno zeli da vidi manastirski trem. Zao joj je, nasmesi se tada sestra, ali on ane sme da ga pusti unutra. Posavetova ga, medjutim, neka podje do kuce vrtlara, sa cijeg ce prozora na gornjem spratu imati dobar izgled. I tako mu se to bilo ispunilo, kao toliko mnogo drugoga.

Nasi putevi su se jos vise puta ukrstili, ali kad god pomislim na Rilkea, ja ga uvek vidim u Parizu, ciji najtuzniji cas njemu nije bilo sudjeno da dozivi.

Izmedju ostalog Stefan Cvajg i Rilke susreli su se i pocetkom rata, 1914. godine :

Razgovore prisnog razumevanja vodio sam jedino ponekad sa Rajnerom Marija Rilkeom. Postigli smo da i njega zatrazi nasa zabacena Ratna arhiva, jer on bi, sa svojom preteranom osetljivoscu zivaca, zbog koje je osecao pravu fizicku muku od svake necistoce, zadaha ili buke, bio najnemoguciji vojnik. Uvek moram nehotice da se nasmesim kada se setim njega u uniformi. Jednog dana neko mi je zakucao na vrata. Predamnom je, dosta snebivljivo, stajao jedan vojnik. Sledeceg trenutka bejah se uplasio : Rilke - Rajner Marija Rilke u vojnickoj preobuci. Izgledao je tako dirljivo nespretan, stesnjen okovratnikom, zbunjen pomislju da svakog oficira mora pozdraviti capkanjem peta. A posto je, u svojoj magicnoj neodoljivoj teznji za savrsenstvom, i te nistavne formalnosti sluzbe zeleo da ispunjava primerno tacno, nalazio se u stanju stalne prenerazenosti. "Ovo vojnicko odelo", rece svojim tihim glasom, "mrzeo sam jos u kadetskoj skoli. Verovao sam da sam mu zauvek umakao. Ali sada opet, kada mi je skoro cetrdeset godina!" Naslo se, srecom, blagonaklonih ljudi  da ga stite, pa je uskoro, zahvaljujuci dobronamernom lekarskom pregledu, bio otpusten. Jos jednom je dosao, rekao bih gotovo : doleprsao (jer toliko se besumno uvek kretao) u moju sobu da se oprosti. Sada je vec opet bio u civilnom odelu. Hteo je da mi se zahvali sto sam preko Rolana pokusao da spasem njegovu biblioteku, koja je u Parizu bila zaplenjena. Prvi put vise nije izgledao mlad, kao da su ga misli na uzase isrple. "U inostranstvo", rece, "kad bi se samomoglo u inostranstvo! Rat je uvek robija." Onda je otisao. Bio sam dakle opet sasvim sam.

Bec Stefana Cvajga

Ostavivsi Tolstoje za sada samima sebi na Jasnoj Poljani ruka mi se pokrenula sama i uzela iz vitrine Jucerasnji svet Stefana Cvajga. Cekala sam na ovaj momenat vec duze vreme a cekao je i on, izdvojen vec odavno za citanje, da mu vec jednom obratim svoju paznju. Volim takve momente kada uprkos tome sto citava hrpica knjiga stoji poredjana pored mene za citanje, uglavnom iz biblioteke sto samo znaci da su prioritetne, ipak i pritom bez ikakvog ociglednog povoda,osim ako on nije duboko podsvestan, uzimam tako neku knjigu  iz nase biblioteke, koja strpljivo ceka. To je onaj magicni nicim izazvani trenutak kada knjiga bira nas pre nego sto mi biramo nju. I- kao sto se u takvim retkim trenucima uvek i desava - ova me je knjiga od prve strane, od prve recenice odmah obuzela i to na onaj za mene neobicni nacin da ne mogu citati nista drugo sem nje. Izmedju ostalog to je i stoga sto me je istovremeno skolilo cak trostruko lepo osecanje; prvo - nostalgicno i drago prisecanje na jedno rano doba kada sam pokusavala da citam njegove  lepe biografije - koje su me do besvesti odusevljavale ali koje tada nisam nikako uspevala i da zavrsim, susret, dakle, sa starim prijateljem; potom tu je opisan taj magican i zbog buduce nesrece i sunovrata jos dirljiviji momenat prozimanja onoga sto zovemo belle epoque i  fin de siecle, jedan neponovljiv i mozda najlepsi momenat u evropskoj istoriji; i trece - cinjenica da se sve to vecinom odvija u Becu, tom nama tako intimno bliskom gradu koji vecito ostaje u nekakvoj bajkovitoj izmaglici, kao kakav san. Vise nego za bilo koju drugu evropsku prestonicu mi smo ovde vezani za taj Bec, po kome su se potucali, patili ili pak uzivali svi nasi veliki - od Vuka Karadzica i Branka Radicevica , kneza Milosa i kneza Mihaila, sve do velikih slikara koji su tamo zavrsavali akademiju. Cak i onda kada se mladi i moderni okrecu Minhenu a potom i Parizu - Bec ostaje ipak, cak iako vec mozda prevazidjen, ono utociste u svetu u kom se lako prepoznajemo. Naravno, to narocito vazi za Vojvodjane koji su do skora (ako ne i sada jos uvek) mogli da se tamo skoluju punopravno kao i same Beclije; Novosadjani vole za sebe da kazu kako su oni becka skola, novosadsko odeljenje. Subotica, Novi Sad i ostali vojvodjanski gradovi bili su nekada carski. Plemstvo monarhije gradilo je ovde svoje letnjikovce i dvorce. 

Valjda zato sto su nam i Minhen i Pariz ipak jos dosta daleko i u prostornom i u kulturnom smislu - mi se i dalje sentimentalno vezujemo narocito snazno za Vijenu. Prisustvo mnogih nasih ljudi u tom gradu, kao i starih kulturnih veza, cini ga jos uvek vise nasim nego sto je to bilo koji drugi stranski grad. Tako je to i kod nas u porodici uvek bilo. Jedan deda cak je Austrijanac, rodjen u Hrvatskoj; jos dve cetvrtine  (drugi deda, jedna baka) poticu iz Vojvodine. Tako i u mojoj krvi zvuce becki valceri snaznije nego francuske sansone. Otkad sam svesna sebe znam i za becki novogodisnji koncert koji sam za svog zivota propustila samo dva puta : kada smo docekivali novu godinu u Istanbulu i sledece godine istom prilikom u Atini; prema Mocartu sestra i ja gajimo gotovo rodjacku ljubav jer je njegovo ime bilo prisutno kod nas od pamtiveka (jer je bio mamin najdrazi kompozitor) dok smo film Amadeus iz slicnih razloga gledale do sada bar dvadeset puta. U ranoj mladosti niko me nije tako zanosio kao Rilke; zbog toga mi je cak poklonjena i cetvorka iz nemackog :)

Ove godine sam se konacno i zadesila u tom poznato/nepoznatom gradu; to ipak nije bio srecan susret stoga sto je dosao na kraju jednog veoma dugog i napornog putovanja : nakon 14 dana krstarenja po Holandiji i Belgiji trebalo je preci u jednom danu jos i tih 1100 km do Beca, gde smo imali da budemo neka skoro tri dana. Medjutim, tada smo vec bili na kraju svih snaga; za 14 dana obisli smo isto toliko i vise muzeja, gotovo svaki dan odlazeci u drugi grad. Kada smo stigli kuci shvatili smo da smo ukupno presli preko 6000 km. Tako da smo vec pri prispecu u Bec bili potpuno onemocali. Pri tom - nakon konstantne hladnoce i povremene kise u Holandiji - nadali smo se sada malo lepsem vremenu; docekala nas je medjutim kosava i neprestani pljusak. Tako sam dozivela nezamislivi trenutak da se nalazim u jednom beckom stanu i umesto da izletim napolje u susret gradu samo zelim da se pokrijem cebetom i spavam. No, bilo je i dalje u svemu tome lepih momenata i pored kosave, kise, hladnoce i umora. Sve je bilo i novo i u isto vreme poznato na nacin na koji je poznato ono vec nekad davno dozivljeno. Jedva cekam, medjutim, da ponovo prispem u Bec u nekim srecnijim okolnostima. Ovu nasu posetu vidim samo kao neki mutan san.

No, tim pre se sada uzivljavam i ono sto Stefan pise. Nesretni Cvajg ovu knjigu je pisao kao jednu od dve poslednje, u Brazilu gde je provodio poslednju godinu svog egzila : napustio je Austriju odmah po dolasku Hitlera na vlast u Nemackoj, otisavsi prvo u Englesku a potom u Ameriku. Nedugo posto je poslao svoje poslednje rukopise, ne mogavsi da pojmi krah svoga sveta, ubio se zajedno sa svojom drugom zenom. No, za sada, posto pokusavam da stedim stranice ove knjige, dosla sam tek do prvog rata, prvog velikog sunovrata. Jedan od retkih, pored Romena Rolena, on je u tom trenutku bio ne  samo protiv rata vec i za pomirenje medju evropskim nacijama koje je video kao nuznost. Zato i Tomas Man nije prema njemu bio narocito ljubazan : on je jos tada, sto i Cvajg na jednom mestu kaze, pripadao drugom taboru. Od pocetka knjige do prvog rata ima medjutim toliko zanimljivih prica, ljudi koje je sretao i sa kojima je bio prijatelj, da ta njegova secanja cine pravo blago svakome koga zanima ovaj period opsteg bujanja i napretka, jednog nama nepojmljivog optimizma. Tako je on dao opise i price o Rilkeu, Rodenu, Frojdu ... kao i opsta objasnjenja o jednom periodu koji je za nas vec potpuno neshvatljiv. 

Sa teskom mukom biram sta bih ovde od svega navela, barem polovinu celokupne knjige bih vec prepisala, da nije nasa :) Za pocetak evo dajem opis Beca i kulture u ovom gradu onako kako ga je Cvajg doziveo.

Prvo kamenje ovoga grada postavili su Rimljani, kao kastrum, kao isturenu strazu, da bi zastitili latinsku civilizaciju od varvara, a vise od hiljadu godina kasnije o te zidine se razbio juris Osmanlija na Zapad. Tuda su prolazili Nibelunzi, odatle je preko celog sveta blistalo besmrtno sazvezdje sedmorice : Gluk, Hajdn i Mocart, Betoven, Subert, brams i Johan Straus, tu se slivahu sve struje evropske kulture; na dvoru, u plemstvu i narodu nemacki element vezivao se krvlju sa slovenskim, madjarskim, spanskim, italijanskim, francuskim, flamanskim, i istinski genij toga grada muzike sastojao se u harmonicniom razresavanju tih kontrasta u nesto novo i osobeno, u austrijsko, u becko. Voljan da sve prihvata, i obdaren narocitim smislom za prijemljivost, taj je grad privlacio najdisparatnije snage, razdresivao ih, labavio i odobroljavao; mek je tu bio zivot, u toj atmosferi duhovne trpeljivosti, i svaki gradjanin toga grada nesvesno se vaspitavao u nadnacionalnom, kosmopolitskom duhu, za gradjanina sveta.

Ta umetnost ujednacavanja, blagih i muzikalnih prelaza, bese jasno vidljiva vec i u spoljnom oblicju grada. Uzrastao polako kroz vekove, razvivsi se organski iz centralnoga kruga, on je sa svoja dva miliona bio dovoljno naseljen da bi pruzao sav luksuz i svu mnogostrukost jednog velegrada, a ipak ne toliko predimenzionalan da bude otcepljen od prirode kao London ili Njujork. Poslednje kuce grada ogledahu se u mocnome toku Dunava, ili gledahu u daleku ravnicu, ili se rasplitahu u vrtove i polja, ili se po blagim brazuljcima uspinjahu na poslednje, zelenim sumama obrasle planine Alpa; jedva se osecalo gde pocinje priroda, gde grad, jedno se rasplitalo u drugo bez otpora i protivrecja. 

Unutra se pak osecalo da je grad rastao kao drvo, radjajuci prsten po prsten; a najdublju, najdragoceniju jezgru opasavala je, umesto starih bedema, Ringstrase sa svojim kucama svecanog izgleda. Unutra su stare palate dvora i plemstva pricale okamenjenu istoriju; tu kod Lisnovskih svirao je Betoven, tamo kod Esterhazijevih bio je u gostima Hajdn, ovde na starom univerzitetu prvi put je zazvucalo Hajdnovo "Stvaranje" , Hofburg je video generacije careva, Senbrun Napoleona, U Stefansdomu su klecali udruzeni knezevi hriscanskog svetamoleci zahvalnicu za spas Evrope od Turaka, univerzitet je medju svojim zidovima video nebrojne luce nauke. U medjuprostoru svega toga uzdizala se gordo i raskosno nova arhitektura sa blistavim avenijama i svetlucavim trgovinama. Ali staro se ovde sa novim glozilo isto toliko malo kao tucani kamen sa netaknutom prirodom. Cudesno je bilo ziveti tu, u tom gradu koji je gostoljubivo prihvatao sve sto je strano, a sebe rado davao; u njegovom lakom, kao u Parizu radosno ustreptalom vazduhu zivot se mogao uzivati prirodnije. Kao sto je poznato, Bec je bio grad uzivanja, ali sta drugo znaci kultura ako ne izmamljivanje onog najfinijeg, najneznijeg, najsuptilnijeg iz grube materije zivota, putem umetnosti i ljubavi ? Sladokusci u pogledu kuhinje, vrlo brizljivi kada se tice dobrog vina, svezeg oporog piva, raskosnih kolaca i torti, ljudi u ovome gradu polagahu mnogo i na suptilnija uzivanja. Muziciranje, ples, pozoriste, konverzacija, ukusno i dopadljivo ponasanje negovahu se tu kao narocita umetnost. Prevagu u zivotu pojedinca kao i celine nisu imala pitanja vojna, politicka, komercijalna, prvi pogled u novine prosecnog beckog gradjanina bese svakog jutra upucen ne diskusijama u parlamentu ili svetskim dogadjajima, nego repertoaru pozorista, koje je u javnom zivotu imalo vaznost koja drugim gradovima jedva da je shvatljiva. 

Jer carsko pozoriste, Burgteater, predstavljalo je pred Beclijom, pred Austrijancem, vise nego samo pozornicu na kojoj glumci igraju pozorisne komade; bio je to mikrokozam, sareni odsjaj u kome je drustvo posmatralo sebe sama, jedini pravi " cortigiano" dobrog ukusa. Na primeru glumca Dvorskog pozorista gledalac je video kako ce se oblaciti, kako koraknuti u sobu, kako voditi razgovor, koje ce reci kao covek od ukusa smeti da upotrebi, a koje ima da izbegava; pozornica je, umesto da bude samo popriste zabave, bila vodeca nit lepog ponasanja i pravilnog izgovora u reci i slici, i sve sto je sa Dvorskim pozoristem bilo samo u najudaljenijoj vezi okruzivao je nimb postovanja, kao svetacki oreol. Predsednik vlade ili najbogatiji magnat mogli su u Becu proci ulicama a da se niko za njima ne okrene; ali glumca Dvorskog pozorista ili opersku pevacicu prepoznavala je svaka prodavacica, svaki fijakerist; mi decaci izvestili bismo jedni druge ponosno ako bismo u prolazu videli nekog od njih (cije smo slike i autograme sakupljali svi), i taj gotovo religiozni kult licnosti isao je tako daleko da se prenosio cak i na njihovu okolinu; Zonentalov frizer ili fijakerist Jezefa Kainca behu licnosti vredne postovanja kojima se potajno zavidelo, mladi kicosi bili su ponosni sto ih oblaci isti krojac. Svaki jubilej, svaka sahrana nekog velikog glumca prerasli bi u dogadjaj koji baca u zasenak sva politicka zbivanja. Najvisi san svakog beckog pisca bio je da ga prikazuju u Burgteatru, jer je to predstavljalo vrstu dozivotnog plemstva i podrazumevalo niz pocasti kao sto su dozivotne besplatne ulaznice i pozivi na sve svecane priredbe; covek je naprosto postajao gost carske kuce, i jos se secam na kakav je svecan nacin obavljen moj pristup. Pre podne me je direktor Burgteatra pozvao sebi u kancelariju, da bi mi - posle prethodnog cestitanja - saopstio kako je Burgteatar prihvatio moju dramu; dosavsi uvece kuci, nasao sam u stanu njegovu posetnicu. Meni, dvadesetsestogodisnjaku, on je formalno vratio posetu, jer sam kao autor carske pozornice, zahvaljujuci samom prihvatanju, postao "dzentlmen" sa kojim direktor jedne carske institucije ima da postupa au pair. A to sto se desavalo u pozoristu ticalo se indirektno svakog pojedinca, cak i onog koji sa njim nije imao uopste nikakve neposredne veze. Secam se na primer iz najranijeg detinjstva kako je nasa kuvarica jednoga dana jurnula u sobu sa suzama u ocima, jer su joj upravo bili ispricali da je umrla Sarlota Volter,najpoznatija glumica Burgteatra. U toj mahnitoj zalosti bilo je, razume se, groteskno to sto ta stara, upola nepismena kuvarica sama nije ni jedan jedini put bila u Burgteatru, niti je Volterovu, bilo na pozornici bilo u zivotu, ikada videla; no u Becu je jedna velika nacionalna glumica toliko spadala u kolektivno dobro citavog grada da su cak i oni sto stoje po strani njenu smrt osecali kao katastrofu. Svaki gubitak, svaki odlazak omiljenog pevaca ili umetnika, pretvarao se nezadrzivo u nacionalnu zalost. Kada je rusen "stari" Burgteatar, u kome je prvi put zazvucala Mocartova "Figarova zenidba", celo becko drustvo bilo se okupilo u prostorijama, svecano i tronuto kao na sahrani; tek sto je zavesa pala, svak je jurnuo na pozornicu, da od dasaka na kojima su igrali omiljeni umetnici ponese kuci kao relikviju makar jedan iver, i jos decenijama kasnije mogli ste u desecima gradjanskih kuca videti te drvene ocepke kako se cuvaju u dragocenoj kazeti, poput ivera svetog krsta u crkvama. Ni mi sami nismo postupili mnogo razboritije kada je rusena tako zvana Bezendorfska sala. Ta mala koncertna dvorana, rezervisana iskljucivo za kamernu muziku, bila je sama po sebi beznacajna, neumetnicka gradjevina, ranije skola jahanja kneza Lihtenstajna a u muzicke svrhe adaptirana na sasvim prost nacin, samo jednom drvenom oplatom. No imala je rezonansu stare violine i bila posveceno mesto ljubitelja muzike, posto su u njoj koncentrirali Sopen i Brams, List i Rubinstajn, i jer su ovde prvi put zazvucali mnogi slavni kvarteti. Sada je pak trebalo da ustupi mesto jednoj odgovarajucoj gradjevini, sto je za nas, koji smo tu doziveli nezaboravne casove, bilo nepojmljivo. Kada su uminuli poslednji taktovi Betovena, sto ga je kvartet Roze odsvirao divnije no ikad, niko nije napustio svoje mesto. Galamili smo i aplaudirali, nekoliko zena jecalo je od uzbudjenja, niko se nije hteo pomiriti sa istinom da je to rastanak. Da bi nas rasterali, u dvorani su pogasili svetla. Ni jedan od cetiri do pet stotina fanatika nije se makao sa mesta. Ostali smo pola sata, citav sat, kao da smo svojim prisustvom mogli iznuditi da se stara posvecena prostorija spase. A kako smo se kao studenti borili, peticijama, demonstracijama i clancima, da kuca u kojoj je Betoven umro ne bude porusena ! Svaka od tih istorijskih kuca u Becu bila je kao parce duse koju nam istrzu iz tela. 

Taj fanatizam prema umetnosti, a narocito prema pozorisnoj umetnosti, protezao se u Becu na sve staleze. U stvari je Bec, usled svoje stogodisnje tradicije, bio sam po sebi grad sa jasno izdvojenim slojevima, a u isto vreme - kao sto sam jednom pisao - savrseno orkestriran. Pult je jos uvek pripadao carskoj kuci. Carski Burg bio je srediste ne samo u prostornom no i u kulturnom smislu Monarhijine nadnacionalnosti. Oko toga Burga gradilo je neku drugu vrstu drugog bedema austrijsko, poljsko, cesko i madjarsko visoko plemstvo. Potom je sledilo "dobro drustvo" koje se sastojalo iz nizeg  plemstva, viseg cinovnistva, industrijalaca i "starih familija", a onda dalje nize sitno gradjanstvo i proleterijat. Svi ti slojevi ziveli su svaki u sopstvenom krugu, cak svaki u sopstvenom kvartu, visoko plemstvo po palatama u jezgru grada, diplomatija u trecem kvartu, fabrikanti i trgovci u blizini Ringstrase, sitno gradjanstvo u unutrasnjim kvartovima od drugog do devetog, proleterijat u spoljnom rejonu; svi su se medjutim doticali  u pozoristu, i na velikim svecanostima kao sto je bitka cvecem u Prateru, gde bi tri stotine hiljada ljudi odusevljeno pozdravljalo "gornjih deset hiljada" u njihovim cudesno iskicenim kocijama. Sve sto zahteva boje i muzike, pretvaralo se u Becu u praznicnu priliku, pocev od litije kao sto je Telovo, pa do vojnih parada i "burgmuzik"-a; cak su se i sahrane odusevljano posecivale, i za svakog pravog Becliju bilo je stvar castoljublja da ima "lep sprovod", sa raskosnom povorkom i brojnim pratiocima; cak i svoju smrt jos pretvarao je pravi Beclija u lep prizor za druge ljude. U toj prijemljivosti za sve sto je obojeno, zvucno, praznicno, u tom uzivanju u pozoristu kao formi zivotne igre i ogledanja, sve jedno da li je na pozornici ili u realnom prostoru, citav grad bio je jednodusan.

...

Prilagodjavanje, pak, miljeu naroda ili zemlje gde se zivi predstavlja za Jevreje ne samo spoljnu meru odbrane nego i duboku intimnu potrebu. Njihova ceznja za otadzbinom, za mirom, za odmorom, za bezbednoscu, za prisnoscu, goni ih da se strasno vezuju za kulturu svoje okoline. A jedva da se igde - osim Spanije u XV veku - takva povezanost ostvarila srecnije nego u Austriji. Smesteni u carskom gradu vec vise od dvesta godina, Jevreji su ovde nailazili na lakoziv i trpeljiv narod, kome je, ispod te prividno labave forme, bio svojstven onaj isti duboki nagon za duhovnim i estetskim vrednostima koji je i za njih same bio tako vazan. A u Becu su cak naisli na nesto vise : nasli su tu licni zadatak. Tokom poslednjih vekova, negovanje umetnosti u Austriji izgubilo je svoje stare tradicionalne cuvare i zastitnike : carsku kucu i aristokratiju. Dok je u osamnaestom veku Marija Terezija svojim kcerima davala da uce muziku kod Gluka, Jozef II diskutovao sa Mocartom o njegovim operama kao znalac, a Lepold III i sam komponovao, kasniji carevi Franc II i Ferdinand nisu vise imali nikakvog interesovanja za umetnicke stvari, a nas car Franc Jozef, koji za svojih osamdeset godina nikad nije procitao niti makar uzeo u ruke ikakvu knjigu sem vojnog sematizma, ispoljavao je i izricitu antipatiju prema muzici. Tako isto je i visoko plemstvo napustilo svoj nekadasnji polozaj zastitnika; prosla su bila slavna vremena kada su Esterhazijevi pruzali gostoprimstvo jednom Hajdnu, kada su se Lobkovici i Kinski i Valdstajni takmicili u cijoj ce palati da bude prvo izvodjenje Betovena, kada se jedna grofica Tun bacila na kolena pred velikim demonom, neka svoga "Fidelija" ne povuce iz opere. Vec Vagner, Brams i Johan Straus ili Hugo Volf nisu u njih vise nalazili ni najmanje podrske; da bi se koncerti Filharmonije odrzali na staroj visini, da bi slikarima i vajarima bila osigurana egzistencija, moralo je na belegu da izadje gradjanstvo, i bilo je stvar ponosa i castoljublja bas jevrejskog gradjanstva sto tu moze u prvim redovima saradjivati da se becka kultura odrzi u starom sjaju. Oduvek su oni voleli taj grad, i prirodili se ovde i dusom i telom, ali im je tek ljubav prema beckoj kulturi ulila osecanje da su stekli puno pravo gradjanstva i postali prave Beclije. Inace su u stvari u javnom zivotu imali samo malo uticaja; sjaj carske kuce bacao je u zasenak svako privatno bogatstvo, visoki polozaji u rukovodjenju drzavom nalazili su se u nasledjenim rukama, diplomatija je bila zadrzavana za aristokratiju, armija i visoki cinovnicki polozaji za stare porodice, a Jevreji nisu ni pokusavali da se castoljubivo probiju u te privilegovane krugove. Oni su sa osecanjem takta postovali ta tradicionalna preimucstva; secam se na primer da moj otac za celog svog zivota ni jedanput nije obedovao kod Zahera, i to ne iz stedljivosti - jer razlika prema drugim velikim hotelima bila je smesno mala - vec iz tog prirodnog osecanja za distancu : izgledalo bi mu mucno ili nepristojno sedeti sto do stola sa jednim princom Svarcenbergom ili Lobkovicem. Jedino su pred umetnoscu svi u Becu osecali podjednako pravo, posto se ljubav prema umetnosti smatrala zajednickom duznoscu, i neizmeran jeudeo sto ga je jevrejska burzoazija, pomaganjem i podsticanjem, imala u razvitku becke kulture. Oni su sacinjavali pravu publiku, oni su punili pozorista, koncerte, oni kupovali knjige i slike, oni posecivali izlozbe, i svojim pokretljivim, tradicijama manje opterecenim razumevanjem bili na svakom mestu pomagaci i prvoborci novoga. Oni su formirali skoro sve vece umetnicke zbirke u devetnaestomveku, samo oni omogucili skoro sve pokusaje u umetnosti; bez neprekidnog stimulativnog interesovanja jevrejske burzoazije, Bec bi, zahvaljujuci ravnodusnosti dvora, aristokratije i milionara hriscana, koji su radije drzali trkacke konje i lovove nego pomagali umetnost, Bec bi na umetnickom polju zaostao iza Berlina isto koliko na politickome Austrija iza Nemackog Rajha. Ko god je u Becu hteo da sprovede nesto novo, ko god je spolja, kao gost, u Becu trazio razumevanja i publike, bio je upucen na tu jevrejsku burzoaziju; kada se jednog jedinog puta, u doba antisemitizma, pokusalo sa osnivanjem jednog tako zvanog "nacionalnog pozorista", nije se naslo ni autora, ni glumaca, ni publike; za nekoliko meseci "nacionalno pozoriste" je jadno propalo, i bas na tom primeru postalo je prvi put jasno : devet desetina onoga sto je svet slavio kao becku kulturu devetnaestog veka, bilo je kultura koju je potpomagalo, hranilo ili cak vec i stvaralo becko jevrejstvo.

Tolstoj i ja : the saga continues

Citam ja tako ta Tolstojeva secanja a mislim se u sebi : dobro, Lave Nikolajevicu, da li ti mislis da je nama stvarno interesantno da citamo tako podrobno o bas svakom slugi, momku, sobarici i dadilji, pa cak i o tvojim tetkama kojima jesi ili nisi davao novac za usecerene sljive ? I, posle izvesnog vremena, Lav Nikolajevic odgovara : Prekidam zapoceto opisivanje slugu po redu. Izgleda mi to dosadno i ne polazi mi za rukom. Opisivacu svoj zivot, secajuci se, unazad. To ! - pomislih ja - Tolstoju, opet cemo biti prijatelji. No, ne lezi vraze, ubrzo eto njega opet : Da, toliko ima u mom potonjem zivotu zanimljivog, vaznog, sto bih zeleo ispricati, ali ne mogu da se otrgnem od detinjstva, svetlog, neznog, poeticnog, punog ljubavi, tajanstvenog detinjstva... O, ne. E, sada mi vec stvari postaju po malo  fishy - jer ako je ovaj ovde Lav Nikolajevic razglabao o slugama toliko a jos ne misli da se mane detinjstva - koje su onda sanse da ce uopste i doci do zanimljivih i vaznih delova ? Broj stranica sa desne strane rapidno se smanjuje. Sada je doduse zanimljivije jer barem pise o sebi i braci. No, stizem i do samog kraja a on jos iz detinjstva nije izasao, sem u vezi sa njim kada je pisao iz kasnije pozicije, kao svojevrsni preview onoga sto ce biti. I onda tek shvatih. Tuko jedna blesava - pomislih za sebe - pa ovde ni nema drugih secanja sem na detinjstvo. I osetih bes prema Tolstoju, svesna da on nista tu meni nije kriv te da sam mogla, kao sto bi svaki normalan covek i uradio, pogledati u sadrzaj na pocetku knjige i videti sta pise. Zapravo, kriva mi je Narodna Prosveta sto je te 1933. godine odlucila da objavi samo prvi deo njegovih secanja zajedno sa romanom Mladost u jednoj knjizi. Ali, gde je ostatak ? Tja, pa nema. Treca knjiga izabranih dela su vec Prepad i Kozaci i onda se nastavlja tako redom kao da u svih tih 30 knjiga nije bilo mesta da se objavi ostatak njegove autobiografije. I onda nalazim da me bas jako interesuje jesu li se i oni koji su kupovali ta izabrana dela 1933. godine, procitavsi prve dve knjige kompleta, osecali tako strasno OSUJECENI kao ja? Eto, na kraju ne saznadoh Tolstojeve grehe i, uopste, nista o tom strasnom i uzasnom periodu njegove mladosti i kasnijem zivotu. 

No, treba priznati da ima delova i tog njegovog detinjstva koji su mi pricinili zadovoljstva, narocito onda kada se govorilo o njegovom poreklu, Jasnoj Poljani, kao i onda kada sam uspevala da prepoznam - ili je on sam o tome govorio - karaktere i situacije opisane u knjigama koje sam upravo zavrsila. Tako je zanimljiva prica o njegovom dedi sa majcine strane koji je bio general ansef pod Jekatarinom Velikom ali koji je izgubio svoj polozaj onda kada je odbio da se ozeni Potemkinovom ljubavnicom. Umesto nje on je izabrao kneginju Ekatarinu Dmitrijevnu Trubecku pa se nastanio sa njom na Jasnoj Poljani, imanju koje je dobio od svog oca. Ta njegova supruga umrla je rano te je on tamo ziveo sa svojom cerkom jedinicom, Tolstojevom majkom Marijom. O ovom svom dedi Tolstoj kaze :

On je sagradio divne zgrade za sluge i brinuo da oni uvek budu ne samo siti, nego i dobro odeveni i da imaju razonode. O praznicima je za njihovo veselje udesavao ljuljaske, igranje u kolu. Jos vise se on brinuo, kao i svaki pametan vlastelin toga doba, o blagostanju seljaka, i njima je bilo dobro, utoliko vise sto je dedov visoki polozaj, koji je ulivao postovanje cinovnicima, stitio ih od samovolje policijske vlasti.

Mora biti da je on imao vrlo fino estetsko osecanje. Sve njegove gradjevine ne samo da su solidne i udobne, nego su i vanredno lepe. Takav je i park koji je on uredio pred kucom. Sigurno je on isto tako mnogo voleo i muziku, jer je on samo sebe radi i radi moje matere drzao svoj dobar mali orkestar. Ja sam jos zatekao ogroman brest koji su jedva tri coveka mogla obuhvatiti i koji je rastao u dnu lipove aleje, a oko kojeg su bile nacinjene klupe i pultovi za muzikante. On je jutrom setao po aleji, slusajuci muziku. Lov nije trpeo, a voleo je cvece i biljke iz zimske baste. 

Ovaj deo koji opisuje deo Jasne Poljane gde se muziciralo i kuda je jutrom njegov deda setao sve sa muzickom pratnjom, ostavilo je na mene utisak, kako bi to ranije rekli, opisa punog poezije :) dalje on prica jos zanimljivih stvari o tom dedi koji se ponovo susreo sa tom Potemkinovom ljubavnicom koju je odbio : cudom sudbine covek koji ju je ozenio doselio se u susedstvo i oni su svi postali jako dobri prijatelji. U toj prici se krije i odgovor - zasto je on dobio ime Lav :

S tim Sergijem Fjodorovicem i njegovom porodicom, pa prema tome i sa Varvarom Vasiljevnom, moj ded se toliko sprijateljio da je moja mati bila od detinjstva zarucena s jednim od desetorice sinova Galjicinovih i da su oba stara kneza medjusobno izmenila svoje galerije portreta (razume se, kopije, koje su naslikali dvorski zivopisci). Svi ti portreti Galjicina i sad su u nasoj kuci, zajedno sa portretom kneza Sergija Fjodorovica na kome je Andrejevska lenta i s portretom ridjokose debele Varvare Vasiljevne, pocasne dame. Medjutim, nije bilo sudjeno da se to zblizenje do kraja izvede : zenih moje matere, Lav Galjicin, umro je pred svadbu od groznice, a meni, cetvrtom sinu, dato je ime za uspomenu na toga Lava. Mislim da je ljubav prema umrlom zenihu, bas zato sto je svrsila smrcu, bila ona poetska ljubav koju devojke osete samo jedanput.

Mnogo tetaka, sluga, stalskih momaka i sobarica kasnije - dolazi i deo kada govori o sebi i svojoj braci a koji mi se takodje svideo. Najstariji brat, Nikola, bio je onaj koga je Lav najvise voleo; on je bio sest godina stariji od njega i ostali decaci su mu u ranom decastvu govorili "vi". Taj Nikola je bio od onih srecnih ljudi kojima uopste nije bilo stalo sta o njemu drugi ljudi misle, bilo da je to dobro ili lose niti je on o nekome sudio. Turgenjev je izjavio da mu fale oni nedostaci potrebni da covek bude pisac a Tolstoj dodaje da je od tih nedostataka njemu najvise falila sujeta. Ovaj Nikola je bio dobar ali i veoma mastovit pa je cesto zanimao svoju mladju bracu. Jako me je zasmejalo jedno Tolstojevo secanje na ovog svog brata koje je, cini se, imalo na njega nesluceno duboki uticaj. Izmedju ostalog govori nam i zasto je, na kraju, Tolstoj sahranjen na bas onom mestu u Jasnoj Poljani gde on sada pociva :

I eto, on je, - kad je meni bilo pet, Micenki sest, Serjozi sedam godina - saopstio nam da zna tajnu pomocu koje ce, kad se ona otkrije, svi ljudi postati srecni; nece biti bolesni, niti ikakvih neprijatnosti, niko se nece ni na koga srditi, i svi ce voleti jedan drugog, svi ce postati mravlja braca (valjda je mislio "moravska braca", o kojima je on cuo ili citao, ali su to na nasem jeziku bila "mravlja braca"). Ja se secam da nam se rec "mravlja" osobito svidjala, jer nas je opominjala na mrave u mravinjaku ... Tajna "mravlje brace" bila nam je otkrivena, ali glavnu tajnu, sta da se ucini pa da ljudi ne znaju ni za kakve nesrece, da se nikada ne svadjaju i ne srde, nego da stalno budu srecni, tu tajnu je on, kako nam je govorio, zapisao na zeleni stapic, a stapic je zakopan pored puta, na kraju udolice staroga Zakaza, na onom mestu na kome sam, jer negde trup moj mora biti zakopan, molio da me sahrane za uspomenu na Nikoljenku.

Osim tog stapica, bilo je jos neko Fanfaronovo brdo, na koje nas, govorio nam je, on moze odvesti, ako samo ispunimo sve uslove koji se za to traze. Ti uslovi su bili, prvo : stati u ugao i ne misliti o belom medvedu. Drugi uslov : proci po razmacima izmedju dasaka na podu i ne izgubiti ravnotezu, i treci , najlaksi uslov : cele jedne godine ne videti zeca, - ni zivog ni mrtvog ni pecenog. Potom treba da se zakunemo da nikome necemo odati te tajne. 

Onome ko ispuni te uslove, i jos neke druge, teze, koje ce nam on otkriti kasnije, tome ce biti ispunjena svaka zelja, ma kakva ona bila. Morali smo reci nase zelje. Serjoza je pozeleo da ume praviti od voska konje i kokoske; Micenka je pozeleo da ume crtati svakakve stvari, kao slikar, u velikim srazmerama.  A meni nista drugo nije moglo da padne na pamet, nego da umem crtati u malim srazmerama. Sve smo mi to, kao sto to obicno biva kod dece, vrlo brzo zaboravili, i niko se od nas nije popeo na Fanfronovo brdo, ali se ja jos secam one tajanstvene vaznosti kojom nas je Nikoljenka posvecivao u te tajne, i naseg postovanja i trepeta pred tim neobicnim stvarima koje su nam se otkrivale.

Ovako divnih delova ima jos pred kraj tih secanja na detinjstvo te mi je drago sto sam ih procitala. No, ipak osujecena vrlo mnogo resila sam da krenem drugim putem, dok ne pronadjem ostatak njegovih ispovesti (a saznala sam, u medjuvremenu, da je naknadno Prosveta objavila i njegove dnevnike, sto je jos zanimljivije :) te da se okrenem njegovoj zeni Sofiji i vidim sta ona ima da mi saopsti o Lavu Nikolajevicu koji me je, iako ne on sam kriv, ostavio tako na cedilu. Njena  Autobiografija  moze se pronaci ovde u pdf formatu, na engleskom. Ona je takodje napisala i memoare nazvane Moj zivot koji su sada relativno skoro izasli nakon mnogo godina camljenja u arhivi, a tu su jos i njeni dnevnici, koje je redovno vodila kao i sam Tolstoj. Ona tako sada vaskrsava, po prvi put, cini se, na nju se zaista obraca paznja. Izaslo je tako i nekoliko njenih biografija, cak dve samo ove godine, koje su napisale izvesne Nina Nikitina i Aleksandra Popof. Sta o svemu tome ima da saopsti ova druga, moze se citati ovde.

Kao i Tolstoj, a mozda i vise od njega, Sofija je imala veoma zamrseno plemicko poreklo u ciju analizu nisam dublje ulazila. U njeno vreme, medjutim, porodica je bila vec poprilicno osiromasena no uprkos tome trudila se da deca dobiju dobro obrazovanje. Tako je Sofija isla na univerzitet, gde su joj glavni predmeti bili knjizevnost i francuski. Ona kaze da nije bila veoma dobar student jer se koncentrisala samo na ono sto ju je zaista interesovalo. Citala je mnogo, a narocito mi je simpaticno kada govori o tome da su joj omiljene knjige u mladosti bile - Dejvid Koperfild  Dikensa - za kojim je plakala kada je zaklopila knjigu, kao da se rastaje od najboljeg prijatelja, i - bas Detinjstvo Lava Tolstoja iz koga je mnogo prepisivala :) Eto, kako se sudbina igra sa nama - tada nije mogla ni slutiti da ce jednog dana redovno prepisivati Tolstojeva dela - narocito Rat i mir i Anu Karenjinu ; Rat i mir je prepisala u celosti cak sedam puta. Nakon sto je zavrsila fakultet Sofija je napisala pricu u kojoj su junakinje bile njena sestra i ona a koju je nazvala Natasa; na zalost, ova prica koja se izgleda i Tolstoju dopala (ona navodi da je on u dnevmiku zapisao "kakva snaga istine i jednostavnosti!") stradala je, zajedno sa njenim mladalackim dnevnicima, kada je sve svoje rane spise spalila pred vencanje (suprotno od njega koji je njoj vece pred vencanje dao svoje dnevnike da moze da vidi, ono sto bih i ja volela, kakav je mangup pre nje bio:)

Tolstoj je poznavao Sofijinu majku od detinjstva i bili su bliski prijatelji (iako je on, kaze Sofija, bio dve i po godine mladji od njene majke). Oni su se posecivali a takve posete su se dogodile i u to vreme, nakon sto je Sofija dobila diplomu. Verovatno je Tolstoj tako nije video neko duze vreme pa se pri ponovnom susretu zaljubio u tada sesnaestogodisnju devojku. Zaprosio ju je pismenim putem, naposletku, jer je danima u svojim dnevnicima, koje ona voli da navodi, pisao o tome kako je vec lud i da ce se ustreliti ukoliko je ne zaprosi. "Zaljubljen sam onako kako sam mislio da nije moguce biti zaljubljen" pisao je on a onda ona navodi. Veridba je trajala samo nedelju dana da bi se odmah nakon vencanja par zaputio na Jasnu Poljanu. Tada pocinje onaj  osamnaestogodisnji period za koji ona govori da je bio najsrecniji za njih oboje, dok on o njemu govori kao o moralnom sa stanovista gradjanskog, ali i egoisticnom jer se bavio samo slavom, imanjem i porodicom, te raznim s time povezanim zadovoljstvima. No, to govori duhovno probudjeni Tolstoj dok tadasnji mislim da je bio sasvim srecan. U prvim bracnim godinama on je zavrsio Kozake a zatim otpoceo i zavrsio i Rat i mir za koji nije voleo da se naziva romanom; izgleda je pod njenim uticajem tek pristao da se ovo delo izda kao knjiga a ne u casopisima. On bi pisao preko dana, ona je nocu prepisivala, a onda on ujutru opet prepravljao - i tako u krug. Cim bi nesto novo bilo gotovo on bi dolazio do sobe u kojoj se okupljalo domacinstvo (sa njima su zivele i te neke dve tetke) i - citao im svima naglas. Ona narocito nezno govori o tom periodu kada je on bujao od kreativne snage, bio zadovoljan onim sto napravi i radosno delio to sa svima svojima. Kada se citanje zavrsi svirali su klavir - Tolstoj je narocito voleo Hajdna i Mocarta. 

Sofiji se svakako treba diviti jos i tada kada je on bio sasvim normalan - ona je ukupno rodila 13oro dece (!!!) koje je gotovo sve sama i dojila, kupala, podizala i cak vaspitavala, o cemu cu kasnije jos ponesto reci. Pored toga i vodjenja imanja on joj je davao da prepisuje njegove rukopise, sto je ona volela mozda vise od svega, ali joj je oduzimalo i mnogo vremena; na sve to, kasnije, on je na nju prebacio sve svoje poslove, cak i one vezane za izdavastvo, te mu je ona glumila i nekakvog agenta/izdavaca. Na sve to on je u narednom periodu i - da tako kazem -  poprilicno posasavio pa je i o tome morala brinuti. Da ne govorimo o smrti dece - sto one koja su umrla jos kao bebe, sto onih koji su doziveli da poodrastu a zbog cega je i njeno zdravlje- i psihicko i fizicko - veoma bilo narusavano u vise navrata.

No, u tih prvih osamnaest godina ziveli su u svojevrsnoj idili potpuno odvojeni od sveta i zbivanja u njemu. Ona je napisala kako nije zelela nista drugo do da zivi sa likovima iz knjige Rat i mir : volela sam ih i posmatrala kako se zivot svakoga od njih razvija kao da su bili stvarni. Bila je svesna da sluzi geniju i srecna zbog toga; volela je svoje prepisivacke duznosti i patila onda kada je on odlazio u Moskvu a ona mu slala svoje kopije postom : osecala se kao da sam poslala dete uplasena da mu se nesto stravicno moze dogoditi. 1869. godine izasao je Rat i mir; uskoro ce on zapoceti i Anu Karenjinu. O nastanku ove knjige kod Sofije postoji interesantna prica - naime, kako bi zabavila jednu od tetaka poslala je sina, onoga sto je toj tetki bio kumce, da joj naglas cita neke Puskinove price; tetka je zaspala, kumce otislo a knjiga ostala otvorena. Tolstoj je naisao i uzeo da procita deo koji je pocinjao sa "Gosti su pristizali u letnjikovac grofa L-" i rekao "Kako je dobro, kako jednostavno. Prelazi odmah na stvar. Tako treba pisati". Rekavsi jos da je Puskin taj majstor na koga se on ugleda isto vece poceo je da pise Anu Karenjinu. To je bilo 19. marta 1872. godine, kaze Sofija.

Medjutim, to nije bilo srecno vreme kao onda kada je pisao prethodno veliko delo - troje dece i dve tetke umrle su u narednih nekoliko godina a Sofija se takodje razbolela pa cak i kasljala krv. Pri tom, nakon sto je zavrsio prvi deo Ane Karenjine, Tolstoja pocinje da obuzima pitanje obrazovanja. I pored nekih ucitelja koje su imali Tolstojevi su se tada jos trudili da i sami (i vecinom sami) ucestvuju u odgoju svoje dece. On je ucio starogrcki, kako bi i svoju decu naucio a Sofija je bila zaduzena za gotovo sve ostalo - od jezika preko knjizevnosti do crtanja. Narocito mi je simpaticno bilo kako su zajedno preduzeli da uce engleski koji im je oboma bio poprilicno stran; prva knjiga koju su tako zajedno procitali, na engleskom, bila je knjiga Vilki Kolinsa The Woman in White. Kasnije su unajmili i englesku guvernantu pa su i od nje dalje ucili ovaj jezik.

Najgori period njihovog braka, medjutim, otpocinje onda kada su se zarad daljeg obrazovanja dece preselili u Moskvu. Sofija nikada nije prezalila njihov prethodni zivot na Jasnoj Poljani, tu srecnu izdvojenost i mir, koji su u velikom gradu potpuno nestali. Tada pocinje to Tolstojevo duhovno budjenje koje je prvobitno bilo usmereno na pravoslavnu crkvu, da bi zatim sa njom raskinuo, kao uostalom i ona sa njim. Tolstoj tako pocinje postepeno sve vise da okrece ledja porodici i porodicnim problemima, cak i prema obrazovanju dece - koje mu je ranije bilo toliko vazno i donosilo dosta radosti. Rastrzan neuskladjenoscu zivota koji njegova porodica vodi i onog ideala zivota koji pocinje u njemu da se polako definise - on cesto bezi od njih i od grada na Jasnu Poljanu, dok Sofija ostaje u Moskvi i cita anticku filozofiju koja joj pruza izvesnu utehu. Takodje, ona i pise, a neka njena dela su cak i izdata, samo ne pod njenim imenom.

Cak i kada su se mogli ponovo zajedno naci na Jasnoj Poljani promena u njemu je dovela do toga da u njihovom odnosu vise nije moglo biti zajednickog stava, niti izmirenja : on je po ceo dan radio na poljima sa seljacima, vracajuci se u svoj dom nezadovoljan i cak otvoreno preteci da ce da ode od kuce, uzme neku seljanku za zenu i otpocne novi zivot. To je cak i ucinio 1884. dok je ona bila pred porodjajem sa poslednjim detetom. Vratio se, medjutim, ali ne progovorivsi ni rec sa svojom zenom, koja je tog jutra rodila kcer Aleksandru. Doslo je i do toga da se imovina izdeli - Tolstoj je poceo da smatra svaku imovinu za zlo i nije hteo nista sa njom da ima. Tako je 1891. godine ona podeljena na Sofiju i decu - ona nikako nije mogla da se pomiri sa njegovom zeljom da sve razdeli. Sve ove razmirice dodatno je pogorsala nesreca da su prvo izgubili sedmogodisnjeg sina a potom i kcer Masu. U to vreme Sofija priznaje da je vec bila pred potpunim nervnim rastrojstvom a i fizicki poprilicno bolesna. Tada je sebi utehu nalazila isprva u casovima klavira i muzici uopste a potom i u slikanju : napravila je reprodukcije slika iz porodicne galerije koje su u to vreme trazene za izlozbu a potom je slikala pejzaze Jasne Poljane. Uz sve to Sofija je otkrila i ljubav prema fotografiji - nacinila je mnogo fotografija svoje porodice i njihovog imanja a o njenoj tehnici i ostalom moze se citati ovde. Dakle daleko od toga da je ona bila nekakva zaludna zena kojoj je bilo dosadno pa je jedinu zabavu nalazila u tome da maltretira muza.

Da bi se dao pravi sud o svemu onome sto se desavalo u tih poslednjih dvadesetak godina Tolstojeva zivota bilo bi lepo do kraja procitati njegova Secanja a zatim, po mogucstvu, uporedo pratiti njegov i njen dnevnik. Pokazalo se nebrojeno puta kako je istina negde izmedju dve verzije iste price. Mnogi misle da je Tolstoj bio divan covek i produhovljeni starac koga njegova porodica - zena narocito - nije mogla da razume. Cak je veoma dugo Sofija smatrana za nekakvu zlu zenu koju je samo zanimalo materijalno i koja, naviknuta na luksuz, nije mogla da prati Tolstoja, tako produhovljenog u jednom zivotu gotovo apostolskom. Samo sto Sofija niti je bila zla niti naviknuta na luksuz, bar ne u ondasnjem smislu : oni su ziveli poprilicno skromno za svoje grofovske prilike, bavila se i onim sto danas zovemo humanitarnim radom i u svemu podrzavala Tolstoja sem u tom konacnom : otudjenju svake imovine. Cak i takav zivot njemu je bio suvise raskosan i bogat te ga je on na kraju prezirao, kao i njenu brigu i ljubav. Na kraju, kao sto znamo, on je opet utekao, ostavivsi za sobom oprostajno pismo. Ona je pokusala da se utopi, ali su je spasli; on je to cuo i jako plakao ali se nije vratio. Razboleo se, konacno, i umro na stanici Astapovo. Okruzen nekim ljudima koje ona nije volela - kao ni oni nju - jedva su je na kraju pustili do njega, iako je on nju stalno trazio. i prizivao. O svemu ovome ona veoma potresno govori u toj svojoj Autobiografiji. Zivela je jos devet godina na Jasnoj Poljani - koja je delom ustupljena narodu - i umrla 1919. godine.

Kazem - treba najpre cuti i njegovu stranu mada eto i Konrad kaze da te poslednje delove Secanja vise i nije mogao da prati -  taj govor apostola ... ni u njegovom pukom moralisanju, ni u njegovim gestovima osvrtanja i uzmicanja, ni u idealizovanju sirotinje i seljaka, ni u veleposednickoj grizi savesti, ni u njegovom anticivilizacijskom romantizmu. Pa onda jos i dodaje :

Iskustva koja sam ja stekao o sirotinji, o fizickim radnicima, o onima koji su pritesnjeni na samo dno zivota, nisu se poklapala s Tolstojevim tvrdnjama, smatrao sam da su etape misleceg coveka nezaobilazne za sve nas. Ja sam mogao da posvedocim, recimo, da se ovde u Budimpesti,u Erzebetvarosu, kvartu iz miloste nazvanom Cikago, uopblicio sirovi, pucki egzistecijalizam, kafansko, divljacko i bezizgledno osporavanje zivota, ista ona samoca i uzasnutost koja pogadja i nas, relativno ucenije.

Dakle, za sada, dok ne vidim sta on sve ima da kaze, cini mi se da ce meni, kao i Konradu, biti drazi i Tolstoj-gresnik i Tolstoj-mislilac nego Tolstoj-apostol. Jer, kao sto sam vec gore rekla, meni se sve cini da je u jednome trenutku Tolstoj malo posasavio, sto zvuci gotovo bogohulno kada se odnosi na tako voljenog i velikog pisca ali - meni to tako izgleda. Ne bih rekla da je bas sasvim normalno to kako se on ponasao. Propovedati ljubav a onda zanemariti u potpunosti svoju porodicu, najpre decu, izgleda mi jako protivredcno i pomalo lazno. Takvo ponasanje deluje mi kao druga forma samoljublja. Mozda gresim, mozda jednostavno nisam dovoljno duhovno budna ali ne mogu da shvatim te ljude koji zarad svoje duhovne budnosti ili svog osecaja casti ili pak duznosti osudjuju one koji direktno zavise od njih na propast ili zalost. To je pitanje koje se pojavljuje cesto, na razlicite nacine,pa eto i u Lagumu koga sam vec pominjala kod pitanja muza glavne junakinje tj. romantizovanog Svetlaninog oca. Postoji i sasvim drugi nacin koji ja poznajem iz slucaja jednog mog prijatelja Kineza : njegov otac se ozenio, dobio njega i njegovu sestru (mozda i jos po koje dete, ne znam) i sve ih podigao najbolje sto je to mogao. Kada su oni napustili roditeljsku kucu, a on otisao u penziju, odlucio je da postane budisticki monah/isposnik i odvojio jedan deo kuce za sebe i svoje oltare, gde provodi sada dane u molitvi i meditaciji ne ugrozavajuci nikoga.

Koliko sam videla Tolstojeva Secanja ili Ispovesti su kod nas izdali neka izdavacka kuca Cicero, 1993. i sada u skorije vreme LOM pod nazivom Moj zivot. Nadam se da je u ovim izdanjima dat ceo taj spis; zaista ne bih da ponovo ostanem bez Tolstojevih silnih grehova :)

EDIT Samo jos da dodam da se na blogu Yellow Brick Road moze citati (ko jos nije,ako takvih ima) prelep opis posete Jasnoj Poljani ... ovde :) 

Tolstoj i ja : the ongoing saga

Dakle evo sam zavrsila i Mladost te sada prelazim na Secanja koja me sve vreme najvise i interesuju. Vec na samom pocetku tih svojih prisecanja Tolstoj se vajka i nesrecan je jer smatra da je veliki deo njegovog zivota bio prosto uzasan i strasan pa ima malo muke sa time kako da tu autobiografiju napise :

A kada sam pomislio da napisem celu celcatu istinu, ne skrivajuci nista ruzno iz mog zivota, ja sam se uzasnuo pred onim utiskom koji bi morala proizvesti takva biografija. U to vreme sam se razboleo. I za vreme nehoticnog nerada dok sam bio bolestan, misao moja se celo vreme obracala secanjima, i ta secanja su bila uzasna.

Tako je onda Tolstoju postalo drago sto posle smrti nece vise biti secanja. Sedi on bolestan i pise u svoj dnevnik sve o tome koliko je ta proslost njegova strasna te da je dobro to sto ce se smrcu sve to izbrisati i onda ulazimo u zivot s cistom, belom stranicom, po kojoj se moze ponovo pisati lepo i ruzno. No, dok se sve to ne desi, i smrt i bela stranica, on je odlucio da napise svoju biografiju ne onako kako se inace pise prelazeci cutke preko svih gadosti i prestupa mog zivota jer bi to bila laz, vec on zeli da napise pravu pravcatu istinu. Samo takva biografija, ma kako me bilo stid da je napisem, moze imati pravi i plodotvorni interes za citaoca.

Tako onda Tolstoj nama kaze kako se njegov zivot moze podeliti na 4 perioda :

... onaj divni, osobito kada se uporedi sa narednim, nevini radosni, poetski period detinjstva do cetrnaeste godine; zatim drugi - uzasnih dvadeset godina, ili period grube raspustenosti, sluzenja castoljublju, sujeti i, pre svega, pohoti; zatim treci, osamnaestogodisnji period od zenidbe do mog duhovnog rodjenja, koji bi se sa svetskog gledista mogao nazvati moralnim, t.j. za tih osamnaest godina ja sam ziveo pravilnim, cestitim porodicnim zivotom, nisam se predavao nikakvim porocima koje osudjuje javno misljenje, ali su se svi interesi tog perioda ogranicavali na egoisticne brige o porodici, o uvecanju imanja, o knjizevnom uspehu i zadovoljstvima svake vrste.

I najposle cetvrti, dvadesetogodisnji period, u kome sad zivim i u kome se nadam da umrem, i sa cijeg gledista ja vidim ceo znacaj proslog zivota i koji ne bih zeleo ni u cemu promeniti, izuzev one rdjave navike koje sam prisvojio u prosloj periodi.

I onda jos dodaje kako smatra da ce jedna takva autobiografija biti korisnija ljudima nego sve ono umetnciko brbljanje kojim sam ispunio dvanest svezaka mojih dela i kojima ljudi naseg vremena pripisuju nezasluzenu vaznost. Tako pocinje nas Tolstoj koji, iako je eto vec dvadeset godina "probudjen" duhovno i dalje sav u problemu oko svoje vise nego uzasavajuce proslosti pa se kaje i ne samo to vec, cini mi se, i malko kaznjava samoga sebe pisuci tu istoriju o sebi. Sada ce svi ti koji ga obozavaju moci da vide kakav je on strasan podlac jednom bio i kakva gnusna dela pocinio. No, Tolstoj ce se zrtvovati ovim otkricima kako bi na kraju pokazao, narocito mladima, kako se ne isplati biti zlocest. No, mene bas jako privlaci bas taj deo njegovog zivota, kao verovatno i vecinu citalaca, te gotovo izgaram od zelje da sto pre citam o toj njegovoj gruboj raspustenosti :)) Zamisljam sve sebi sta je to tako strasno on mogao pociniti da se i kao starac toliko u sebi grize. I nekako mislim da je on sebi umislio prevelike grehe te da bi mu se Dostojevski, recimo, bas gromko smejao :) S druge strane ne mogu a da ne primetim kako nas pokajnik sebi izgleda zamislja jos jednu stvar a to da - pise zitije. Verovatno se u poslednjoj svojoj zivotnoj fazi mnogo nacitao zitija svetaca pa sada tome (ne)svesno ne moze odoleti : njegova podela zivotnoga veka izuzetno mnogo podseca na onaj tip zitija ili zivota svetaca kakav je recimo bio na zapadu sv. Franja Asiski i njemu slicni rodjeni u bogatstvu a koji su potom doziveli prosvetljenje te odbacili vecim delom svoj imetak i otisli da zive povuceno u kakvoj sumi ili slicno. Oba ova njegova poriva jako su mi simpaticna, da me se ne shvati pogresno, ali pomalo i smesno - zabavna. Jer - ziveci u svetu u kome danas zivimo nekako sumnjam da njegove teske grehove mozemo shvatiti bas odvec ozbiljno.

Govorila sam vec kako me je Konrad inspirisao da uopste preduzmem sada citanje ovih Tolstojevih prvih dela, koje su potom uparena sa tim, mnogo kasnijim, Secanjima i to sasvim sa razlogom : Detinjstvo, Decastvo, Mladost jesu donekle autobiografske knjige. Medjutim, evo na pocetku Secanja i sta stariji Tolstoj misli o ovim knjigama koje sam upravo zavrsila :

Da se ne bih ponavljao u opisivanju detinjstva, ja sam procitao moj napis pod tim naslovom i zazalio sam sto sam ga napisao : tako je rdjavo, literarno, neiskreno napisan. Drukcije i nije moglo biti, prvo zato sto mi je bila zamisao da opisem istoriju detinjstva ne svoga, nego mojih prijatelja a iz toga je izaslo neskladno mesanje dogadjaja iz njihovog i moga detinjstva, a drugo stoga sto ja ni izbliza nisam bio samostalan u izrazavanju kada sam to pisao, nego sam se nalazio pod uticajem dvojice pisaca koji su tada snazno na mene uticali, Sterna (njegov Sentimental Journey) i Tepfera (Bibliotheque de mon oncle).

Narocito mi se pak ne svidjaju sada poslednja dva dela : decastvo i mladost, u kojima, uz neskladno mesanje istine sa izmisljotinom, ima i neiskrenosti, zelje da se pokaze dobro i vazno ono sto ja tad nisam smatrao dobrim i vaznim : moj demokratski pravac.

No ne bih medjutim rekla da su ove knjige skroz rdjave i da ih treba zauvek prekriziti sa liste za citanje samo zato sto je starac Tolstoj bio tako nezadovoljan njima. Jeste, to su toliko rana dela da se tu mogu naci raznovrsni uticaji i - na kraju - mnogo vise njih nego Tolstoja samog. No, ja sam se bas zabavljala. Doduse, taj njegov izmisljeni lik Nikoljenka (kako se u stvari zvao njegov stariji brat) jeste jedan neopevani mali klipan. On je zapravo simpatican jos samo kao dete da bi s vremenom postajao sve vise nepodnosljiv. S jedne strane on je preosetljiv i nesiguran, sa druge neverovatno umisljen. Crveni silno kada se nadje u drustvu, nesposoban da uspostavi odnose sa drugima, zbog toga ispada smesan, laze nesnosno pa tera i one blagonaklone od sebe a onda se u samoci svoje sobe pred sobom uzdize i odluci da ih sve do jednoga prezre. Pri tom je, sto bismo mi danas rekli - ekstremno istripovan. Medjutim, bas iz svih ovih razloga jedne opste nesnadjenosti on je zapravo uzasno smesan. Ne secam se kada sam se poslednji put toliko u sebi smejala kao ovome smesnom coveku, te ne mogu da odolim porivu da dam primere te, meni, smehotresne olimpijade, dakako one krajnje simpaticne  :

Setio sam se da je Volodja, kad je stupao na univerzitet, kupio litografije konja Viktora Adama, duvana i lula, i cinilo mi se vrlo potrebno da i ja tako uradim ... Nisam hteo da kupim konje V. Adama, da mi niko ne bi mogao prebaciti da majmunski podrazavam Volodji, vec sam zureci se - od stida sto uznemiravam usluznog trgovca - da sto pre izaberem kakvu stvar, uzeo jednu zensku glavu naslikanu gvasem koja je bila u izlogu i platio za nju dvadeset rubalja. Medjutim, posto sam platio u trgovini dvadeset rubalja, meni se ipak ucinilo nezgodno sto sam za takvu sitnicu uznemirio dva lepo obucena pomocnika, i uz to mi se cinilo da me oni suvise nemarno gledaju. Zeleci im pokazati ko sam ja, obratih paznju na srebrnu stvarcicu koja je stajala pod staklom i , doznavsi da je to porte - crayon koji staje osamnaest rubalja, zamolih da mi ga zaviju u hartiju i, plativsi i, jos uz to doznavsi da dobrih cibuka i dobrog duvana mogu naci u prodavnici pored njih, uctivo se poklonih obojici trgovaca i izidjoh na ulicu sa slikom ispod pazuha. U susednoj trgovini, na cijoj je firmi bio naslikan Crnac kako pusi cigaru, kupio sam - takodje iz zelje da nikom ne podrazavam - ne Zukovoga, vec sultanskog duvana, stambolsku lusu i dva lipova i ruzina cibuka.  ... poceo sam razmatrati kupljene stvari, od kojih mi se slika vise nimalo nije dopadala, pa ne samo sto je nisam metnuo u ram i obesio na zid u svojoj sobi, kao Volodja, nego sam je cak brizljivo sakrio iza ormana da je niko ne vidi. Porte crayon mi se kod kuce takodje nije dopao; njega sam metnuo u sto, teseci se medjutim mislju da je stvar srebrna, kapitalna i studentu vrlo korisna. A sprave za pusenje odlucio sam da odmah pustim u posao i ocenim im vrednost. ... Miris duvana  je bio vrlo prijatan, ali mi je u ustima bilo gorko i pomalo me je gusilo. Ipak, stegnuvsi srce, dosta dugo sam uvlacio dim, probao da pravim kolutove i da pustam dim kroz nos. Ubrzo se sva soba napunila plavicastih oblaka od dima, lula pocela da dakce, raspaljeni duvan da poskakuje, i ja sam osetio u ustima gorcinu, a u glavi malu nesvesticu. Mislio sam vec da prestanem, samo sam hteo da se prvo pogledam u ogledalo da vidim kako izgledam sa lulom, ali se vrlo zacudih kada opazih da se ljuljam na nogama : soba se okretala oko mene i, kad sam se pogledao u ogledalo, kome sam jedva prisao, video sam da mi je lice belo kao platno. Tek sto sam dospeo do divana i srusio se na njega, osetih takvu muku i takvu slabost da sam, pomislivsi da je lula za mene smrtno opasna, poverovao da umirem.

                                                                           *

Drugog dana smo Volodja i ja na postanskim kolima otisli u selo. Usput, preturajuci po raznim moskovskim uspomenama, setih se Sonjecke Valahine, i to tek uvece, kad smo vec bili presli pet stanica. "Zaista, cudno, - pomislih, - da sam ja zaljubljen, a da sam na to sasvim zaboravio; treba da mislim o njoj." I poceo sam da mislim o njoj onako kako se misli usput : bez veze ali zivo, - i toliko sam se namislio da sam, kad sam stigao u selo, smatrao za duznost da dva dana izgledam tuzan i zamisljen pred svima, a narocito pred Kacenjkom, koju sam smatrao za velikoga znalca kad se ticalo tih stvari, i kojoj sam nesto nagovestio o polozaju u kome se nalazilo moje srce. Ali, pored sveg staranja da se pred drugima i pred samim sobom pretvaram, pored namerno podrazavanih svih znakova koje sam opazao kod drugih zaljubljenih, ja sam se samo dva dana i to ne neprestano, vec obicno samo uvece, secao da sam zaljubljen i, naposletku, cim sam usao u novi kolosek seoskoga zivota i zanimanja, sasvim sam zaboravio svoju ljubav prema Sonjecki.

                                                                         *

Secam se da sam u jednom od stotine romana koje sam toga leta procitao nasao jednog vanredno strasnog junaka sa gustim obrvama i da sam tako zazeleo da licim na njega po spoljasnosti (moralno sam se osecao sasvim isti kao on) da sam, posmatrajuci svoje obrve nad ogledalom, dosao na misao da ih potsisam malo, da bi mi porasle gusce, ali kad sam vec poceo da secem, desilo se da sam na jednome mestu otsekao vise - trebalo je izravnjivati, i zavrsilo se time da sam na svoj uzas video sebe u ogledalu bez obrva, sto ce reci vrlo ruznoga. Ipak sam se utesio nadom da ce mi ubrzo izrasti guste obrve kao u strasnoga coveka i samo sam se brinuo sta cu kazati svima nasima kad me vide bez obrva. Uzeo sam od Volodje baruta, natrljao njime obrve i zapalio. I ako barut nije planuo, ja sam bio sasvim dosta nalik na opaljenoga, niko nije doznao za moje lukavstvo i, zaista, kad sam vec bio zaboravio strasnoga coveka, izrasle su mi mnogo gusce obrve.

Tako sam se ja sa njim ludo zabavljala i sve u sebi smeskala na njegove gluposti, od kojih su neke divne i mladalacke te se vecina nas ipak moze u njima pronaci a druge su te nepodnosljive prirode gde mi je vise puta doslo da krocim u knjigu i lupim mu jedan vaspitno-otreznjujuci samar. No, u oba slucaja sam se mnogo smejala, narocito zato sto je sve to napisano u jednom samo-ironicnom tonu. Zato i preporucujem da se ipak procita, ko jos to nije.

Sto se tice te velike zamerke koju Tolstoj sebi cini - da je hteo da pokaze demokratski svoj pravac koji mu tada nije bio drag i vazan : ja to odista ne vidim. Sve sto ovaj mali pokazuje jeste odusevljenje konceptom comme il faut te na taj nacin odredjuje koga treba prezirati a koga ne. Doduse pisac kaze da je taj pojam jedan od najopasnijih, najlaznijih pojmova koje mi je nakalemilo vaspitanje i drustvo, no se tokom celoga romana ne vidi ikakav pomak ka boljem, da ne kazem - demokratskijem - stanovistu, sem na apsolutno samome kraju. Sve druge epizode koje bi se mogle posmatrati u tom kljucu zapravo su samo bile epizode samoljublja kada je nas lik zeleo da deluje plemenit. Verovatno se ta zamerka odnosi upravo na tu nit samo-ironije koja ponekad ide dotle da nam otkriva da se, naposletku, autor promenio, te da vise nije onako kako on to ovde pripoveda : reformisan je, dok Tolstoj u to doba (poslednji deo je napisan 1857. godine - dakle kada jos nije napunio 30. godina) - to jos nije zapravo bio.

No, sta je, bogamu, taj njegov comme il faut ? Valjda shvatajuci da ce se ovaj pojam ubrzo izmestiti iz stvarnosti Tolstoj posvecuje jedno celo,mada kratko, poglavlje ovoj temi. On kaze :

Covecji rod moze se podeliti na mnogo vrsta - na bogate i sirote, na dobre i zle, na vojnike i gradjane, na pametne i glupe, i.t.d., i.t.d. ; ali svaki covek ima svoju omiljenu glavnu podelu, u koju nesvesno zavodi svako novo lice. Moja glavna i omiljena podela u to vreme o kome govorim bila je podela na comme il faut i na ljude comme il ne faut pas. Ova druga vrsta delila se jos na ljude narocito ne comme il faut i na prost narod. Ljude comme il faut sam postovao i smatrao da su dostojni da se sa mnom ophode kao sa sebi ravnim; druge sam se pretvarao da prezirem, a u stvari sam ih mrzeo, jer sam osecao tako kao da oni vredjaju mene licno; treci nisu ni postojali za mene - njih sam sasvim prezirao. Moje comme il faut sastojalo se - prvo i glavno - u odlicnom francuskom jeziku, osobito u izgovoru. Covek koji je rdjavo izgovarao francuski odmah je u meni izazivao  osecanje mrznje. "Zasto hoces da govoris kao mi kad ne umes ?" - sa pakosnim osemehomsam ga u mislima pitao. Drugi uslov za comme il fault bili su nokti, dugi, negovani i cisti; treci - umeti se klanjati, igrati i razgovarati; cetvrti - i to vrlo vazan - bila je ravnodusnost prema svemu i stalno izrazavanje neke otmene, prezrive dosade.

Pri tom je jedan od glavnih uslova comme il faut bilo sakrivanje tih napora kojima se postizava comme il faut. Dakle, to je bila citava zbirka nekakvih drustvenih pravila (Englezi ovaj izraz prevode sa how things are done) koja se tesko mogu bas sasvim nauciti na svoju ruku, bez da se ne ispadne smesan. Cak i ovaj moj klipan koji je odrastao medju sve samim finim svetom i dobio obrazovanje - kucno, pre svega - koje pruza sve predispozicije za potpuno, gotovo nagonsko, shvatanje cinilaca potrebnih da bi neko bio comme il faut - zapravo to nije bio te cak kaze da je za to bio potpuno nesposoban i da je na te pokusaje potrosio silne sate mladosti, dok je njegov brat, cinilo se, to postizao bez ikakvih poteskoca. Iz ovoga izlazi da nije dovoljno samo biti savrsen u onome sto je on pobrojao niti biti plemenitog porekla niti pak fino obrazovan : trebalo je i nekog prirodnog talenta. Danas, kada se pogleda cega sve ima pod ovim pojmom nalazimo da se tako zovu neke zenske cipele, te argentinske cigare i onda jos jedna role-playing igra.  To je deo igre koja se zove Castle Falkenstein za koju kazu : 

Falkenstein is set in a magical alternate-19th-century Earth called "New Europa," where historical fact (our history, that is) is mixed whimsically with steampunk gadgetry and all sorts of magic and secret societies of human sorcerers, faeries both good and evil, dragons, and all sorts of other neat stuff. But unless you grew up on Jules Verne or Arthur Conan Doyle, the world of Castle Falkenstein could be a little difficult to understand and roleplay in. There's plenty of room for action, swashbuckling and derring-do, but Falkenstein is also a game of manners...

Zvuci zanimljivo za sve nas koji jesmo odrasli na Zil Vernu i A.K.Dojlu :) Mozda bi uz nju i uspeli da postanemo - comme il faut :)

Sada citam to drugo Tolstojevo detinjstvo, ono pravo i istinito i koje on, kao i vecina ljudi, mnogo voli i seca ga se rado. Upravo su ga premistili iz detinje sobe gde je obitavao sa sestrom od kada se rodio, i sa dadiljom i tetkom, dakle - medju zenskinjama - u decacku sobu s bracom i njemu je zbog toga tesko u dusi. Majke se on ni ne seca jer je umrla kada je on jos tako reci bio beba. Nema cak ni njene slike, pa je sebi on ne moze ni predstaviti kao fizicko bice; medjutim on je trazi u razgovorima sa onima koji su je znali i u njenim pismima. Takodje je nalazi i u tom svom bratu, Nikoljenki, za koga smatra da je ista ona : oboje su imali tu osobinu da nikada nikome ne sude,sto on smatra jednom od najlepsih osobina.

Zurim sada da iz tog detinjstva predjem u onaj strasni period, koji obecava dosta zabave i uzbudjenja :)


* svi citati poticu iz knjige u izdanju Narodne prosvete 1933. te shodno tome ima nekih gramaticko-pravopisnih "gresaka" po sadasnjem standardu koje nisam menjala.