Martovske Ide su dosle, ali jos nisu prosle

P

Po mnogim kobnim znamenjima naslutio je Cezar svoju skoru pogibiju. Bas nekoliko meseci ranije seljenici u Kampaniji kopali su temelje da tu podignu svoje kuce. Na tome mestu bilo je starih grobova, koje su morali da uklone, pa su s vremena na vreme nalazili u njima po koji stari predmet od vrednosti : tako su iskopali neku bakarnu plocu bas na mestu, gde je kako se prica, bio sahranjen Kapis, osnivac Kapue. Na ploci su bile urezane ove reci : "Kada budu iskopane kosti Kapisove tada ce jedan potomak Julijev poginuti od ruke svojih srodnika i mnoga krv, koja ce posle toga natopiti Italiju, osvetice njegovu smrt." Ne treba ovo smatrati nekom izmisljotinom. Za taj dogadjaj svedoci Kornelije Balbo, Cezarov najprisniji prijatelj. 

Nekako u isto vreme jave Cezaru da konji, koje je posvetio na dan svog prelaza preko Rubikona, nikako nece da uzimaju hranu i stalno rone suze. U casu kad je prinosio zrtve, opomenu ga svestenik Spurina da se cuva opasnosti, koja mu preti na dan martovskih Ida. Poslednje noci, uoci dana svoga ubistva , sanjao je da leti u oblacima i da Jupiteru pruza desnicu. Njegovoj zeni Kalpurniji ucinilo se da joj se kuca rusi nad glavom i da joj muza u zagrljaju ubijaju. Zbog svega toga, a i zbog slabog zdravlja, dugo je oklevao da li da ostane kod kuce i da sednicu senata odgodi za neki drugi dan. Ali ga je Brut nagovorio da svakako podje, jer ga skoro celi senat vec odavno ceka. Cezar dakle podje oko jedanaest sati pre podne. Neki covek pruzi mu u prolazu pismo, u kome su bile podrobne vesti o celoj zaveri. On to stavi medju ostale spise , koje je drzao u levoj ruci, nameravajuci da to kasnije procita, kad mu se pruzi zgodna prilika. Iako mu zertva ranije nije dala nikakva dobra znamenja, ipak podje u skupstinu. Jos se nasmeja svesteniku Spuriji, tvrdeci da su martovske Ide dosle, a njemu se nista nije dogodilo. Na to ovaj odgovori : "Martovske Ide su dosle, ali jos nisu prosle".

Kada je stigao u senat i seo na svoje mesto , opkole ga urotnici, kao da bi hteli da mu pridju zbog nekog sluzbenog posla. U tome trenutku priblizi mu se Tulije Cimber, hitajuci toboze da ga nesto zamoli. Cezar mu dade znak da sad nije vreme za to. U to ga Cimber zgrabi za haljinu. "To je krajnja drskost", povika Cezar. Tada mu jedan od Kaska zabode noz ispod grla. Cezar ga uhvati za ruku i ubode pisaljkom, koju je slucajno drzao. Bas je hteo da skoci, kad ga spreci drugi udarac bodeza. Odjednom spazi sa svih strana ostrice, pokrije glavu i levom rukom skupi haljinu da bi sto casnije poginuo. Zadobio je dvadeset i tri uboda. Jednom je samo zajauknuo, bez i jedne reci. Neki pricaju da je rekao, kad je medju urotnicima ugledao Bruta "Zar i ti moj sine?" Neko je vreme lezao mrtav na podu . Svi su bili pobegli. Najzad ga tri roba odnesose kuci na nosiljci, niz koju mu je visila jedna ruka. Od tolikih rana jedna je samo bila smrtonosna i to ona na prsima. Tako je tvrdio njegov lekar Antistije. Zaverenici su hteli da njegovo telo bace u Tibar; svu njegovu imovinu da uzme drzava i da poniste sve njegove zakone i uredbe, ali su od toga odustali, bojeci se konzula Marka Antonija i Lepida, zapovednika konjice.

Neki su naslucivali da ni sam Cezar nije zeleo da duze pozivi, a nije se ni cuvao, jer je bio slabog zdravlja. Nije se obazirao ni na proricanja svestenika, ni na opomene prijatelja. Nekima se opet cini da je i sam Cezar smatrao da je bolje sto pre podleci zasedama zaverenika, koji su na nj stalno vrebali, nego ziveti u neprekidnom strahu. 

Nijedan od urotnika nije posle njega ziveo duze od tri godine, niti je umro prirodnom smrcu. Osudjeni svi do jednog, poizgibali su svaki na svoj nacin : neki u brodolomu, drugi u bici; a neki su se ubili onim istim macem, pod kojim je Cezar izdahnuo.

Gaj  Svetonije Trankvil - Dvanaest rimskih careva

Friends, Romans, countrymen, lend me your ears;
I come to bury Caesar, not to praise him.
The evil that men do lives after them;
The good is oft interred with their bones;
So let it be with Caesar. The noble Brutus
Hath told you Caesar was ambitious:
If it were so, it was a grievous fault,
And grievously hath Caesar answer'd it.
Here, under leave of Brutus and the rest -
For Brutus is an honourable man;
So are they all, all honourable men -
Come I to speak in Caesar's funeral.
He was my friend, faithful and just to me:
But Brutus says he was ambitious;
And Brutus is an honourable man.
He hath brought many captives home to Rome
Whose ransoms did the general coffers fill:
Did this in Caesar seem ambitious?
When that the poor have cried, Caesar hath wept:
Ambition should be made of sterner stuff:
Yet Brutus says he was ambitious;
And Brutus is an honourable man.
You all did see that on the Lupercal
I thrice presented him a kingly crown,
Which he did thrice refuse: was this ambition?
Yet Brutus says he was ambitious;
And, sure, he is an honourable man.
I speak not to disprove what Brutus spoke,
But here I am to speak what I do know.
You all did love him once, not without cause:
What cause withholds you then, to mourn for him?
O judgment! thou art fled to brutish beasts,
And men have lost their reason. Bear with me;
My heart is in the coffin there with Caesar,
And I must pause till it come back to me.


William Shakespeare- Julius Caesar, Act 3, scene 2

Babet

Jedna odista lepa vest oraspolozila je ove ovaj-vetar-i-sneg-nikada-nece-stati-i-mi-zapravo-zivimo-u-Narniji dane : veceras se u galeriji RTS-a otvara izlozba Bete Vukanovic,sto ce moci i da se prati uzivo na RTS 2 u 20h. I sad, nije to samo sreca sto cemo u moru raznih linija i tacaka i onda nista ili pak mazem se imalinom ili uporno pokusavam da iskocim iz neke rupe konacno videti i nesto od dobre, stare figuracije s kraja pretproslog i pocetka proslog veka (a da to nisu Paja Jovanovic i slicne velicine); nije ni samo to sto je Beta bila pretezno impresionisticke provenijencije, to jest sto je stvarala i u vremenu kada je i do nas dosao taj val leprsavosti sa Monmartra; vec bas volim tu Babet, volim je jos od studija kada su nam pricali o njoj i kako je skandalizovala Beograd sama oslikavajuci fasadu kuce/skole, sve u tregericama valjda, ili tako sto je dame-polaznice izvodila, po principu impresionizma, u plain air,na Kalis recimo, da tamo slikaju :) Volim je i zato sto je zbog jednoga Riste odlucila da napusti svetske gradove, pa i svoju domovinu i doseli se u Srbiju. Za to je trebalo hrabrosti :) Volim je i zato sto je onda, a sa tim istim Ristom, odlucila da preuzme Kutlikovu skolu i poduci crtezu i likovnim stvarima ove ovde Srbe koji sem te nisu imali umetnicke skole. A mislim da bih je volela i samo zbog par slika, kao sto je Letnji dan (dole).

Volela bih da je oko svega tako lako odluciti se kao po pitanju impresionizma, pa cak i onog naseg, pomalo zakasnelog, pomalo ne bas shvacenog i potcenjenog - jer ne mogu da poverujem da cak i najveci mrgud, koji je sav ozbiljan a impresionizam smatra frivolnom, prevazidjenom candy box umetnoscu,moze bez bar osmeha proci pored Moneovih lokvanja,stogova sena,Ruanske katedrale ili pak Degaovih balerina, Renoarovih rumenih devojaka ili pristojno zaposlenih dama Berte Moriso. Kako bi neko mogao, odistinski, nevoleti impresionizam ?

No, nije stvar ni u impresionizmu - Babetino vreme je ono vreme kada nasi umetnici pocinju da se usudjuju da iskorace iz Beca i malo pronjuskaju i po drugim umetnickim skolama, pre svega Minhenu a onda i Parizu. Ovaj prodor u svet odmah je rezultirao i sasvim drugacijim slikarstvom i akademizam jednog Paje Jovanovica ili Urosa Predica, Bukovca ili Steve Todorovica sada biva polako zamenjen tim titravim necim sto volimo da podvedemo pod impresionizam ali je zapravo jedno osobeno trazenje. Verujem da se to otiskivanje u svet nasih umetnika moze porediti sa onim trenucima prosvetljenja - kao kada je Vinsent otkrio prvo Pariz, pa onda i Provansu, kada sumorni jedaci krompira iz rudnika, nikakvi i garavi bivaju zamenjeni onim veselim Arlezankama, onim smesnim postarom ili cica Tangijem. Ili poput onog trenutka kada Gogen stize na Tahiti i otkriva neku novu poetiku inspirisanu golisavim devojcurcima. Otvaraju se oci, postaje se prijemciv za novo. I bez obzira sto ovi stari slikari jos uvek dominiraju javnim ukusom i velikim izlozbama, poput izlozbi udruzenja LADE, eto i kod njih se moze primetiti taj novi titraj zivota - kod Paje u nekim pozadinama, u novoj atmosfericnosti i laganosti. Kod Urosa - pa to je vec gotovo impresionizam u onim slikama pejzaza sa njegovog cardaka na Vracaru.

Babet se takodje skolovala u Minhenu i Parizu, gde je na akademiji i upoznala Ristu (levo- portret Riste od Bete). Oduvek sam se pitala kako je jedna tako svetska zena poput Babet, kojoj je pri tom umetnost i profesija i ljubav, uspela da se odrekne tih velikih centara umetnosti i odluci da se uda za Ristu i za njim dodje u Beograd koji je jos uvek vazio za mali i opskuran gradic koji jos uvek vise lici na tursku mahalu nego na evropejsku prestonicu. Tacno je da ljubav cini cuda i izgleda je i ovde ona odlucila umesto nesretne Bete kojoj je samo ostalo da se spakuje i sedne na voz sa svojim novim muzem...i stigne u Beograd koji u tom trenutku nije imao umetnicke skole do jedne, Kutlikove, a ni jednog jedinog izlozbenog prostora. Za razliku od dotadasnje prakse izlaganja slika po izlozima radnji, poput onih maturantskih panoa u Vojvodini, ona je zajedno sa Ristom i mladim vajarom - Simeonom Roksandicem -s jeseni 1898. godine napravila veliku izlozbu u holu narodne skupstine. Ne treba biti nepravedan i reci da su ovo troje bili prvi koji su osmislili i sproveli u delo ovakvu jednu izlozbu, koja je jos imala i svecano otvaranje, s Mihailom Valtrovicem na celu - bilo je nekoliko vecih izlozbi i pre - neposredno pre njih izlozbu je imao slikar  Leon Koen, kao i Kutlikovi ucenici, u istom prostoru. Medjutim, izgleda je ova izlozba bila senzacija jer danima nije nedostajalo posetilaca, a bilo je i tako vaznih kao sto je kralj Milan, taj seret i ljubitelj umetnosti. Milan im je kasnije i otkupio neka dela od kojeg novca su Vukanovici kupili plac za kucu u Kapetan Misinoj ulici. Samu kucu gradio je arhitekta Milan Kapetanovic a bas po potrebama dvoje slikara koji su jos, u medjuvremenu dobili i drzavnu dozvolu da preuzmu Ktlikovu skolu : imala je cak cetiri velika ateljea i prostranu terasu takodje pogodnu za slikanje. Beta je fasadu tada oslikala, predstavivsi na njoj tri muze koje je jos dekorativno obogatila plavim perunikama i paunovim perima. Na zalost, iako ta kuca i dalje postoji (broj 13.) ovog fasadnog umetnickog rada nema od drugog svetskog rata, kada je stradao u bombardovanju.

U okviru ove skole Beta je vodila nastavu za devojke (koliko me secanje sluzi Kiril je imao problema da uzima ucenice zato sto je bio musko:). Tada se jos poprilicno smatralo da je slikarstvo devojacka razbibriga a muska profesija - mnoge mlade dame pohadjale su casove u ovakvim skolama samo stoga da prekrati vreme i nauci se nekoj prikladnoj vestini. Taj seksizam moze se videti i na samim slikama ne samo srpskih vec i svetskih slikarki - teme dostupne zenama i nacin na koje su zene predstavljane govore mnogo. To su najcesce majke sa decom, mlade dame u bastama, ili u sobama, kako vezu, siju, citaju neku knjigu poezije, uvek u potpunosti nesvesne da su u tom trenutku slikane. To su intimni prostori gledani kao kroz neku kljucaonicu i retko ce zena mnogo odstupiti od nekog klisea pristojne gospodjice ili pozrtvovane majke. I ako su odstupale, znalo se ko su te gospodjice bile :) Zato je Beta i skandalizovala gradjane kada je sa gospodjicama ucenicama izlazila na Kalis, ili kao na fotografiji levo - na Topcider da slika u pleneru. Rista to, sa svojim momcima ucenicima - nije radio, zadrzavajuci se , i dalje, u ateljeu. 

Medjutim, i ovakva kakva je bila ova skola je imala ozbiljnih nedostataka : pre svega nastavnickog osoblja (broja : 2) nije bilo dovoljno, pogotovo sto je zainteresovanih bilo mnogo. Ovaj problem resen je tako sto su primljeni jos i vajar Djordje Jovanovic, slikar Marko Murat, Stojan Titelbah, Dragutin Inkiostri i drugi a skola je preseljena u zgradu u ulici Kralja Petra. Ova skola je presudna za razvoj naseg slikarstva toga perioda. Radila je uspesno do pocetka prvog svetskog rata, kada je zbog mnogih sukoba, izmedju ostalog i oko vlasnistva a i oko same nastave, prestala sa radom. 

Ovaj period je i inace bio veoma tezak, ne samo po Betu vec po Srbiju uopste - prvo su nastupili balkanski ratovi, a potom je i prvi svetski rat pokucao na vrata. Tokom balkanskih ratova Beta je radila kao bolnicarka i pomagala tokom rada sa bolesnicima kao prevodilac stranim lekarima. Medjutim negde na samom pocetku svetskog rata i Rista se veoma tesko razboleo. Oni su, zajedno sa vojskom, stigli do Soluna a potom su otisli za njima i u Marsej - Beta je, kao i u prethodnim ratovima, radila kao bolnicarka, negujuci ovaj put - i svoga muza. Jos jedna velika, mozda najveca, srpska slikarka je bila bolnicki dobrovoljac i u balkanskim ratovima a i u prvom svetskom ratu, gde je i sama podlegla tifusu 1915. - Nadezda Petrovic. Obe su kao intelektualke osecale posebnu vrstu obaveze prema svom narodu i zemlji (a Beta je itekako sebe smatrala Srpkinjom do tada). Na zalost, Ristu je zivot napustio 1918, na samom kraju rata. Beta se vratila u Srbiju (a ne u svoju otadzbinu, na primer) sledece godine. Izgleda joj kuca vise nije pripadala jer tamo vise nije zivela i radila - prihvatila je ponudu svojih prijatelja za atelje a zivela je u Domu ucenica u Beogradu, gde je i predavala crtanje. Nastavnik je bila sve do 1936. godine. Tokom drugog svetskog rata (kao da joj prethodna tri rata nisu bila dovljna!) i  okupacije , a zbog njenog porekla, bilo joj je ponudjeno da saradjuje sa okupacionim vlastima, sto je ona odbila - kada su joj ponudili kao svojoj sunarotkinji mnoge privilegije ona se navodno obradovala takvoj pažnji, uz pitanje da li su pomoć ponudili i njenim susedima. Kada su joj, začuđeni njenim pitanjem, odgovorili da nisu, jer su njene komšije Srbi, ona im se zahvalila na ponuđenoj pomoći ističući da ne može da je prihvati pošto je i ona Srpkinja. I sad, jeste da je to samo po sebi plemenit gest,ali mi je drago to njeno odbijanje i stoga sto znamo sta se desavalo sa onima koji su cak i samo radili svoj posao za vreme okupacije, poput tek skoro rehabilitovane Zanke Stokic. Ovako, imala je prilike da dozivi ravno sto godina ! :)

Babet je zivela do 1972. godine i sahranjena je u Beogradu. Slicno Ljubici Cuci Sokic radila je do poslednjeg dana a, takodje poput Cuce, imala je atelje na Kolarcu. Za nas znacajna je pre svega kao pedagog, a onda i kao slikar. Beta se, doduse bavila i drugim stvarima, poput grafike ali to u ovoj sredini u to vreme jednostavno nije prihvaceno, pa je odustala. Takodje se bavila i umetnickom karikaturom, sa kojom je imala nesto uspeha cak i kod nas. Nakon smrti, a po njenoj zelji i testamentu, vecina njenih radova - u ulju, avarelu, crteza, skica, karikatura ... pripada gradskom muzeju u Beogradu, te se osniva legat Bete Vukanovic. Jedva cekam da vidim izlozbu :) i nadam se da je ovo neka tendencija koja ce se nastaviti pa da cemo uskoro, recimo, opet moci da vidimo jednog, meni taako dragog, Malisu Glisica ... :)

+ jedna smesna slika ne bas talentovanog Nikole Milojevica pod nazivom Umetnicka pakost

Dobar prijem Bete i Riste Vukanovića u Beogradu, uspešan u svakom pogledu, koji je rezultirao iznenađujuće brzim podizanjem sopstvenog doma, ateljea i radnih prostora koji su mogli da zadovolje potrebe jedne škole, kod dela beogradske kulturne čaršije izazvao je neskriven otpor i zavist. O tome na svoj način svedoči alegorijska kompozicija Umetnička pakost, rad plodnog ali nedarovitog beogradskog umetnika Nikole Milojevića (1865–1942). To je svojevrstan pamflet koji prikazuje autora i veoma uglednog ali ostarelog slikara Stevu Todorovića, kako zanemareni, odbačeni i oboreni leže nasred ulice, dok im kostur, personifikacija smrti i asocijacija na onda tek preminulog osnivača Prve srpske slikarske škole Kirila Kutlika, i velika zmija koja na njih sikće, kao simboli umetničke pakosti, preče put do ugodnog enterijera doma i škole čije blagodeti nepravdeno uživa novajlija Rista Vukanović. On je prikazan u toplom ateljeu, doduše bez Bete, sa Kupidonom koji mu više glave svira. Napolju, u surovom zimskom pejzažu, leže u snegu dvojica smrznutih umetnika, jedan je Miloš Tenković dok nad drugim jedva stoji, sa slikarskim priborom na leđima, u zakrpama, onda mladi dođoš iz Dalmacije, daroviti Paskoje – Paško Vučetić.

Nije sasvim jasno zašto u slici Nikole Milojevića pored Riste Vukanovića nije prikazana i njegova supruga, inače nerazdvojni saradnik i pedagoški stožer škole koju su oni preuzeli posle Kutlika. Neizvesno je da li razlog tome treba tražiti u patrijarhalnoj svesti sredine, gde je muškarac glava porodice i stoga glavni odgovorni, ili možda u činjenici da se izuzetno marljivoj, stvaralački raznovrsnoj, veoma plodnoj i tokom prve decenije XX veka u kulturnom životu Beograda nesporno zapaženo angažovanoj Beti nije moglo bilo šta ozbiljnije prigovoriti. Do koje mere je ona bila u to vreme doista sveprisutna u srpskoj kulturnoj svakodnevici, najbolje ilustruju, pored besprimerne pedagoške delatnosti, njeno pojavljivanje u javnosti i njena izlagačka aktivnost.

iz kataloga Betine izlozbe 1958, napisao Bozidar Kovacevic.

Ja licno mislim da je Milojevic namerno i sasvim svesno izbacio Betu sa ove kompozicije jer mu je bilo ispod svake casti da je ukljuci i samim tim joj da na vaznosti. Mislim, dakle, da mu je bilo potpuno nezamislivo da ga tamo neka zena tako sistematski nadmasuje na svakom koraku i u svakom pogledu. Tako da je, verujem, smatrao, da izostavljaujuci je zapravo cini najvecu mogucu uvredu. Takodje je i onaj kupidon po mom misljenju recit - kao da sugerise da Ristom vlada nekakva zaslepljujuca ljubavna pomama i Eros pre nego razum (te je odbacio pravi put, nacin i Stevu i Milojevica, okrenuvsi im ledja, zagledan u nesto sto ne zeli ni da prikaze:)

++ jedna smesna, premda pozitivna, kritika (prva izlozba Lade, 1906.)

Odeljenje g-đe Vukanović odnelo je pobedu. Sve je umetnički izrađeno. Ne znate koja je slika od koje lepša: da li posle kupanja ili oni portreti, ili je ono cveće u vaznama ili onaj divni predeo iz Rakovice. Svi su se posetioci u njenom odeljenju najviše zadržali, i najprijatnije se osećali.

Obozavam stare kritike.

Utesne stvari

Biti ja podrazumeva u izuzetno mnogo prilika snaznu potrebu za utesnim stvarima. Nije da meni nesto posebno fali u zivotu, bar ovome kakav je vec duze vreme, niti se nesto strasno patim i zlopatim, vec je to neko opste stanje u koje redovno zapadam, stanje nekakve malodusnosti (mislim da je to bas najbolja rec),nicim izazvane melanholije i jedna duboka ubedjenost da je ovaj svet u svojoj sustini nepravedan, nesiguran i poprilicno strasan. Kada me ovakvo neko osecanje skoli, onda posezem za tim utesnim stvarima koje sve odreda imaju tu moc da se osetim istog trenutka otprilike kao kada roditelji pred spavanje ususkaju dete u krevet tek presvucen u cistu i mirisnu posteljinu, a ono ima osecaj ne samo savrsene harmonije i uredjenosti sveta vec i radosti sto se u njemu nalazi. To su stvari (ljudi, situacije, mirisi, reci...) koje ma sta da se desava u realnosti,a na neki posve neverovatan nacin, imaju efekat podizanja glave i nekog i to ce proci ili cak tja momenta. Verujem da svako, cak i ne znajuci, ima taj neki happy place , kao onaj Diznijev zec u crtanom filmu. Za neke je to verovatno cak jedna stvar ili pojava, poput fudbala ili tenisa ili Warcraft igrice; za druge su to mozda jednostavno prijatelji ili cak online prijatelji koje je pokupio svuda po netu, pa sada radosno salje i prima razne slicice i tekstice i filmice koje ga cine srecnim u tom simulakrumu. I neka. Samo je vazno ustvrditi da utesne stvari svakako nisu identicne onim stvarima koje nas cine srecnim - one dakako mogu da nas cine srecnim a i one koje nas cine srecnim mogu itekako biti utesne - ali to su ipak dve razlicite kategorije. Utesne stvari stvaraju jedno specificno osecanje unutrasnje strukture i smisla, cak iako, kada se malo bolje promisli, to izgleda smesno. Jer, to nisu tako velike stvari poput ljubavi i slicnog : to su male, cesto u kontekstu date osobe i zivota potpuno beznacajne i besmislene pojave koje ne bi trebalo da uticu na iciji zivot ...  Ja takvih stvari imam pregrst, ali ih nikada nisam sebi predocila, popisala ih i razmotrila. One se uglavnom pojave, odrade svoj deo i opet nestanu. Zato cu ih ovde popisivati onda kada naidju, da ih sacuvam i ne izgubim.

Vec sam pomenula uticaj Andjele Lensberi i Megi Smit. One svakako spadaju u utesnosti i itekako imaju bas taj efekat ususkavanja u cistu posteljinu. Andjela je preslatka i preljubazna i predivno se smeska ali ima i tu neku pomalo strogu stranu. Megi je medjutim potpuno hopeless i samo se nesto zali i izvinjava. Medjutim obe imaju taj efekat caja i kolaca - samo sto Megi posle toga dopusta da radis sta hoces, potpuno nesposobna za bilo kakvu naredbu, dok Andjela ocekuje da se onda zavrsi domaci zadatak, jer je takav dogovor :) Pored toga, ni jednu ni drugu ne moram da vidim da bi imale efekat na mene, dovoljno je i da im samo cujem glas - tako da one imaju, zapravo, dvostruko utesno dejstvo. Andjela svoj utesni appeal verovatno najvise vuce iz serije pravljene po romanima Agate Kristi, gde je igrala gospodjicu Marpl. Naravno, i tu su se stekla dva utesna momenta u cinjenici da i romani Agate Kristi a i serije pravljene po njima (narocito Poaro sa Dejvidom Suseom) izrazito utesnog kvaliteta, ali o tome drugi put. Mada, utesnosti nije izostalo ni u Lepotici i zveri Diznija gde je bila pevajuci cajnik. Sto se tice Megi - ta dovoljno je pogledati na primer A Room with a View pa shvatiti zasto se i ona ovde nasla.

Naravno, kada govorimo o utesnom glasu moram odmah pomenuti, kao sto sam to i ranije, verovatno najutesniji glas na svetu - glas Sir Dejvida Atenboroa (ovo prepevavanje imena gotovo boli pa cu staviti i kako se pise iako sam od te prakse odustala - David Attenborough), coveka koji je prakticno stvorio one BBC-jeve emisije o zivotinjama koje tako volimo da gledamo, i to jos u vreme kada se tako nesto nije moglo jos ni zamisliti. O tome svemu pise u njegovoj autobiografiji : kako je poceo pa i kako je dogurao do direktora BBC-ja, polozaja koji je napustio jer mu se mnogo vise svidjalo da se potuca po svetu i juri zivotinje da ih usnimi. To je vec, samo po sebi, hvale vredno, i svakako njegova zasluga je pre svega u tim fenomenalnim emisijama poput The Blue Planet i The private Lives of Plants. Ali, koliko god da se izistinski divim tim emisijama i volim da ih gledam, meni je, in fact, skoro pa sve jedno sta David prica sve dok - prica :) Njegov glas bih prepoznala svuda, tesko se zamenjuje s bilo kojim drugim. I iako emisije o zivotinjama same po sebi jesu jedna od utesnih stvari (jer bolje nego bilo sta i bilo ko pokazuju tu neumitnost zivota i prirodne harmonije u stilu to-ti-je-to-pa-ti-sada-vidi) meni bi u ovom slucaju bilo isto i da mi Dejvid cita iz telefonskog imenika, kao ono sto je Entoni Hopkins citao Opri u jednoj od njenih emisija. Dejvidov glas jednostavno moze da ubedi u sta god i da to deluje prirodno, samopodrazumevajuce i jedino moguce. Ali, iako je njegov glas najbitniji, isto kao i one dve postarije dame, i on ima dupli utesni efekat kada je jos i vidljiv. Drzi tako tog leptira na prstu i znas da je leptir u sigurnim rukama. Cuci iznad nekog puha ili kakve rovcice , sireci taj Atenborovski calming effect i - puh/rovcica je srecna i zadovoljna, a onda i onaj ko svemu tome prisustvuje putem TV-a.

Medjutim,  ono sto je potpuno neverovatno jeste cinjenica da su za mnoge od ovih (Dejvidovih i drugih) emisija koje se emituju cesto na B92 uspeli da pronadju gotovo podjednako utesan glas, sve iako zvuci potpuno drugacije od Dejvidovog - glas Gorana Dimitrijevica. Od onog coveka (ko god on to bio) koji je tako sinhronizovao Opstanak i sve druge obrazovne emisije na RTS-u - nisam cula glas u koji bi se moglo imati vise poverenja od Goranovog. Cak i kad cita vesti Goran zvuci tako da ozbiljno poverujes ne samo u sve sto kaze vec i da ce ipak sve to dobro da se svrsi.

Eto, ovo je bio svojevrsni intro, utesnosti koje sam uglavnom vec pominjala (mada ne as such) gde-gde drugde. S obzirom da kao prvu nepomenutu utesnost zelim sada da dodam Lorin Bekol (juce je bas isao film How to Marry a Millionaire) neko bi (neko jako uzaludan:) mogao da vec izvuce izvesne zakljucke poput - da su meni izuzetno utesne veoma stare glumice i poprilicno stari BBC voditelji emisija o zivotinjama, i verovatno onda pomislio da samnom bas nije sve u redu ili da mesam utesnost sa ljubavlju prema starim filmovima i prirodnjacki nastrojenim emisijama :) Ali ne lezi vraze jer ovo je samo pocetak citavog niza utesnosti a bice itekako i onih koji ne ukljucuju ni prastare glumice ni Engleze sa zivotinjama oko sebe. Takodje nije ni tacno to o glumicama (da me navodno tese one koje volim) jer ima bas mnogo onih koje veoma volim a da me bas uopste ne tese vec cak i poprilicno uznemiravaju, ako cemo iskreno.

U to zlatno doba Holivuda Lorin se pojavila kao veoma mlada pa ipak gotovo odmah (ili se barem meni tako cini) bio je ustanovljen njen jak karakter. Nisam sigurna da li je to zbog njenih uvek pomalo ironicno izvijenih obrva, ciji luk kao da uvek postavlja pitanje ali i sumnja u odgovor,  ili njenog izuzetno dubokog i odlucnog glasa, koji odaje izvesnu ako ne grubost, a onda snagu, ili pak zbog lepote koja, iako je cesto zovu klasicnom, to bas i nije. Tada je valjda postalo popularno da zena bude pomalo taugh ali ne u smislu muskaracomrzaca koje same sebi popravljaju kola vec kao  femme fatal - zene koje znaju sta zele, sta ne zele i kako da dodju do onoga do cega im je dovoljno stalo. Takva je, mislim, bila i Ava Gardner na primer,Marlen Ditrih i jos neke glumice toga perioda koje su odavale utisak hrabrosti i jakosti u muskom svetu. Pa ipak, Marlen - iako je poprilicno volim - me plasi a Ava mi deluje blago neuracunljivo. Ni jedna nema toliko izrazenu stamenost kao Lorin, koja iako jeste zena-stena ili wonderwoman, snazna, inteligentna i samodovoljna - i dalje je u stanju da se fatalno zaljubi u jednog Hemfrija Bogarta i uda se za njega.

Ima nesto u Lorin Bekol, u tom njenom dubokom, samopouzdanom glasu, u mirnoci i stalozenosti, u principu, u sigurnosti u sebe, sto natera coveka da lupi sebi virtuelni samar ili dva. Kod nje kao da nema ni truna zenske neuroticnosti - sto opet ne znaci da nije zena, emotivna, osecajna i rada da se prepusti. Ja barem zaista ne mogu da zamislim Lorin Bekol kako vristi i cupa kosu a ako takav film postoji, bas bih volela da ga vidim. Vise je zamisljam kao osobu kod koje dodjes da vristis (na primer nadjes neciju glavu u frizideru), koja te mirno saslusa, zapali cigaretu, otpuhne dim, pomalo zamisljena, zatim te pogleda i tim dubokim i mirnim glasom kaze : "Alright, here's what you need to do". Mislim, sve su sanse da Lorin jeste vikala na Bogarta i mozda ga i gadjala vazama i pepeljarama, ali ja to zaista ne mogu da zamislim a posto se ovde radi o nekakavom mom svetu, onda je to prosto tako.

Svet u kome ova Lorin zivi jeste jedan veoma uredjen svet koji me potpuno fascinira - a to je isti onaj svet nasih baba i dedova : tu se zna kada se ruca, kada pije kafa a kada citaju novine; ide se redovno kod frizera da bi se uvek imala savrsena frizura (konjski rep tu apsolutno ne bitise); kosulje su uvek savrseno ispeglane a suknje se miraculously, bas nikada ne izguzvaju; tu se nose rukavice, sesiri i igle za kosu; papirne maramice ne postoje, vec su tu one pamucne, sa izvezenim inicijalima; nokti su uvek nalakirani a lak se nikada ne skida sam od sebe i sve mirise na nekakvu lavandu. Taj svet koji nije samo Lorin, da se razumemo, vec svet tog vremena koji polako nestaje, je, ne treba posebno naglasavati - sav veoma utesan. U ovom nasem apa-drapa svetu gde nas sve vise stvari sve vise mrzi taj lavanda svet u kome se savrseno zna vreme i mesto za sve i what's what, u kome kao da nedoumica uopste i nema, deluje kao neki paradise lost. Lorin Bekol je prosto ambasador takvog sveta, koji i dalje nosi svuda sa sobom. Eto, bas pre neku noc pojavila se na dodeli Oskara - i sem par casnih izuzetaka i dalje je, i pored svih tih 85 godina - bila najglamuroznija.

But what of Humphrey ? Bogi mozda i ne bi bio bas izrazito utesan da nije tako cool. On, mnogo vise nego Klark Gejbl (koga bas-bas obozavam ali nije ni malo utesan:) prosto otelotvara ono  Frankly my dear, I don't give a damn. A kada neko zaista zivi, a ne pretvara se, taj stav ne samo da je ekstremno cool vec postaje i veoma utesan jer onda shvatis da bi trebalo manje da brines o svim tim glupostima, kao, eto Bogi sto ne brine. Mada za razliku od Lorin - ne lupas sebi samare jer - iako je taugh Bogi je ipak dzentlmen i cak i dobrica plemenitog srca ispod te maco fasade. Ma, dovoljno je setiti se one cuvene recenice iz Kazablanke : Of all the gin joints in all the towns in all the world, she walks into mine - pa da covek Bogartovski,na sve naviknuto, slegne ramenima, i da bude utesen u potpunosti.

Toliko utehe za ovaj put. Mnogo cega sam se setila usput, ali cu to ostaviti za neki drugi put. Za sada u svoju skrinjicu utesnosti sklanjam ove divne ljude - od kojih samo Bogi vise nije ziv. Iz toga bi se moglo, zaista, doci do zakljucka da nalazim da su utesni oni ljudi koji dozive duboku starost a da su zivahni poput ovih pomenutih - jer nije toliko dostignuce doziveti i stotu ako se ponasas kao da si vec jednom nogom u grobu, sto se kaze. Zaista, Lorin ima 85 godina, Andjela 84, Dejvid 83 dok je Megi Smit mlada, ima tek 75 :) i onda, stvarno, covek da se zapita :))) no, ima tu jos jedan faktor, pored onog o dugom zivotu - ti su ljudi nekako oduvek tu. A ono sto je oduvek tu je najutesnije od svega.

Shadow - catcher

Sarajuci tako netom, kako to cesto biva, a ne mnogo razlicito od toga kako i nas um funkcionise (stream of consciousness) naletela sam tako sasvim slucajno i bez svesne namere, na neke stare fotografije Indijanaca koje su me ocarale, te sam krenula da ih skidam, sto ionako uvek radim kada naidjem na lepe stare fotografije. Prvo sto sam primetila, pregledajuci ih, jeste ime koje se redovno pojavljivalo ispod svake fotografije - Edward S. Curtis. Drugo je bilo to da tim fotografijama kao da uopste nije bilo kraja (skinula sam preko 400 istih i ni tu im nije dosao kraj;) Naravno, imajuci um koji ne ume da se smiri u ovakvim situacijama morala sam da saznam ko je , bogamu, taj Edvard i kada,zasto,kako je napravio taj naizgled endless stream fotografija.

Nasla sam ga brzo - to je on na ovoj slici sa leve strane - s nakrivljenim sesirom i fancy brcicima i bradom. Rodjen 1868. godine, samo par godina po zavrsetku gradjanskog rata u Americi, na ovoj je fotografiji, koja je autoportret, imao otprilike dvadeset i jednu godinu. Tada jos svakako nije mogao ni da sanja da ce mu zivot ispuniti u potpunosti jedna strast, jedna zivotna misija, toliko da ce biti rad sve podrediti i zrtvovati zarad nje.

Jos kao mali pokazao je interesovanje prema fotografiji kada je, jos kao decak, sam napravio kameru. Tada je vec napustio skolu (imao je samo 6 razreda skole) i odlucio da se bavi fotografijom. Sa sedamnaest je vec bio segrt u jednoj fotografskoj radnj, dok je sa devetnaest kupio novu kameru i potom postao partner u jednom fotografskom studiju u Sijetlu. Potom se i ozenio, preselio u novu veliku kucu i poceo da stvara porodicu (imace cetvoro dece tokom vremena). Posto je studio postao poznat medju gradjanstvom Sijetla a Edvard izgradio izvesnu reputaciju, pa cak i postao pomalo popularan - sve je izgledalo kao da ce voditi primeran zivot porodicnog, uspesnog coveka

(desno - primaca prostorija u studiju)

Prelomni trenutak u njegovoj karijeri - a pokazace se i u zivotu - dogodio se 1898. godine kada je, fotografisuci planinu Renije naisao na nekoliko zagubljenih naucnika. Ovima je on pomogao da nadju put i odveo ih svojoj kuci gde su pogledali neke od njegovih fotografija. Posto su ih se one prilicno dojmile predlozili su Edvardu da im se pridruzi na velikoj ekspediciji koja se upravo spremala - na Aljasku - sto je on, naravno, sa entuzijazmom prihvatio. Jedan od ovih naucnika bio je izvesni Dzordz Bird Grinel, veliki autoritet po pitanju severnoamerickih Indijanaca koji ce imati presudan uticaj na Edvarda i viziju koja ce se kod njega razviti. Tokom ove ekspedicije Edvard je fotografisao pretezno pejzaze, jer je za to bio i pozvan, medjutim kad god je mogao fotografisao je i ljude , sto je zacetak onoga sto ce postati ta njegova zivotna opsesija. 

Sledece godine, 1900., Grinvel ga poziva, primetivsi izvesno interesovanje i iskru u Edvardu, da podje sa njim u Montanu kako bi mogao da fotografise Blackfeet Indijance. Ovo medjutim nije prvi put da je Edvard fotografisao nekog Native American(a)  - u Sijetlu je on, kao i svi njegovi sugradjani, pa i turisti, znao za princezu Andjelinu - zapravo - Kikisomlo, cerku poglavice Sijetla (po kome je grad i dobio ime ). Kada je donesen zakon po kome su se urodjenici poceli smestati u rezervate (Treaty of Point Elliot) ona je taj zahtev jednostavno ignorisala nastavljajuci da zivi na ulicama Sijetla od pletenja korpi i slicnog. Ubrzo je postala opste poznata, turisticka atrakcija, a njeni proizvodi omiljeni suveniri. Edvard joj je placao dolar-dva po fotografiji i zabelezio kako je ona bila poprilicno zadovoljna povodom te transakcije. Dozivela je veoma duboku starost za to vreme i takve uslove - cak 76 godina (mada ponegde pise i 96 - podaci se ne slazu u tome kada je rodjena). Edvard je dobio cak dve nacionalne nagrade, 1898. godine za dve fotografije princeze Andjeline i jos neke fotografije Indijanaca u kanuima. Ove fotografije su zatim poslate na turneju sto mu je pribavilo nesto slave.

Tako je Edvard otisao sa tim svojim drugarom da slika te Crnotabane, gde je ovaj, u nastupu neke zestoke nostalgije i romantike, poceo Edvardu da objasnjava kako bi trebalo da se trudi da zapamti sto vise jer ta civilizacija polako nestaje te da uskoro vise niceg nece biti od sve te lepote i bogatstva njihove kulture. Edvarda su ove reci izgleda toliko dirnule da se sa ovog putovanja vratio cvrsto resen da pokusa da ostvari mission impossible - da zabelezi sva indijanska plemena, ne samo fotografijom vec da zapise i objasni celokupni nacin njihovog zivota, njihove mitove i legende, religioznu praksu, rituale, kostime, sminku, drustvo i socijalne odnose, pa sve i do toga sta jedu i kakav odnos imaju prema zivotinjama, suncu, elementima. Drugim recima - ama bas sve vezano za njihovu kulturu u nestajanju.

Naravno, za ovakvo sto bio je potreban novac, koji je Edvard, dobivsi usmenu podrsku od predsednika Ruzvelta, pokusao da potrazi kod tada verovatno najpoznatijeg bogatasa J.P.Morgana. On ga je, naravno, odmah odbio bez i da razmisli o tome. Medjutim, posto je I Edvard bio poprilicno uporne prirode jednom kada se za nesto odluci, nagovorio ga je da bar pogleda fotografije koje je nacinio u Montani. J.P. je tada promenio misljenje, sto se njemu inace bas retko desavalo. Napravili su deal - Edvard ce od J.P-a dobijati 75. 000 $ godisnje (Edvard je procenio da ceo ovaj poduhvat nece trajati mnogo vise od pet godina:) da pripremi i izda (sto znaci da se Edvard o svemu brine - i o produkciji i o najsitnijim detaljima iste pored fotografisanja) seriju od 20 tomova o severnoamerickim indijancima  u kojima bi se nalazilo 1500 fotografija. J.P. je trebalo da dobije originalne printove i setove fotografija ( rekao je : "Mr. Curtis, I want to see these photographs in books—the most beautiful set of books ever published." i - zaista su to i bile - Edvard nije stedeo na opremi knjiga koje su bile uvezane na najsavremeniji nacin, u najlepsu kozu, stampane na najkvalitetnijem papiru ...) Naravno, on je ili bio tako naivan ili pak nije bas bio najrealniji covek na svetu tek - taj njegov proracun, naravno, nije ni blizu ispao tacan. U stvari, on se do kraja zivota bavio ovim i idalje ga nije bas sasvim zavrsio ...

Edvard je jezdio Amerikom jureci ovu svoju viziju toliko da je na kraju uspeo da predje impresivnih

64 000 km (!) i to u ne bas sjajnim zapreznim kolima, najcesce sa jednim do dva asistenta i par kamera - kada mi se jednom prilikom, kamera pala u kanjon, nekako je sastavio i obmotao konopcem i sa takvom,nesrecnom kamerom (a to su jos uvek bili tek poceci fotografije, ne mnogo daleko dagerotipija)nastavio do kraja sezone da radi.  Obisao je takodje impresivnih 80 plemena (mada je verovatnije da je brojka negde izmeju 80 i 100), zabelezio njihov jezik, pesmu i druge audio momente na 10 000 vostanih ploca, 40 000 fotografskih snimaka ... U mnogim slucajevima ti njegovi zapisi (literarni, audio ili fotografski) jesu  jedini te vrste, dakle i jedino postojece svedocanstvo o tom narodu koji je, prakticno, nestao. Kao sto je on sam zapisao u predgovoru svog dela : "The information that is to be gathered ... respecting the mode of life of one of the great races of mankind, must be collected at once or the opportunity will be lost." I jos :

"A tribe that I have visited and studied lets another tribe know that after the present generation has passed away men will know from this record what they were like and what they did, and the second tribe doesn't want to be left out. Tribes that I won't reach for four or five years yet have sent word asking me to come and see them...there was old Black Eagle, an Assiniboin, ninety years old, who had all of his life refused to talk about his nation to white men. At last he became convinced that his tribe ought to get into the record, and he unbent and he gave me a great amount of valuable information."

Naravno, ovakva posvecenost misiji nije se bas narocito svidela Edvardovoj zeni Klari. U pocetku, Edvard je (ovde vec potpuno verujem u onu naivnost) zapravo i vodio nju i/ili svoju decu na ta putovanja (bolje reci potucanja;) po Americi. Deca su uzivala, a kako i ne bi, u toj velikoj avanturi, a izgleda je i Klara nalazila nekog zadovoljstva u svemu tome. Medjutim, jednom prilikom, u selu pored njihovog kampa poradjala se jedna Navaho Indijanka, a porodjaj je bio ekstremno tezak. Saman koji se brinuo o porodilji je izjavio kako to mora biti zbog tih bledolikih koji su se tu pojavili i ne odlaze. Nije potrebno reci da te reci nisu olako primljene od ostatka sela te da su Kertisovi pobegli glavom bez obzira. Izgleda je Klari konacno postalo dosta i Edvarda i njegovih Indijanaca, konstantnih izbivanja iz kuce i potucanja ko zna kuda (njegova kcerka je recimo zapisala : In Seattle he was either searching for data, getting ready for a field trip, or improving on his processes of photography and printing. And when we thought he might be coming home, he was in New York getting money or looking after the details of the book publishing. ) - negde oko 1910. godine, a razvod je i ozvanicen 6 godina kasnije. Tom prilikom, kao da mu nije bilo dosta nevolja, Klari je pripala i njegova (vec odavno samo njegova) fotografska radnja. Besan, Edvard odlazi tamo sa svojom kcerkom Bet i unistava sve svoje negative, kako ih se Klara ne bi dokopala.

Sa ovom svojom kcerkom Bet Edvard se kasnije preselio u Los Andjeles. Ona mu je uveliko vec pomagala i cesto ga i pratila na mnogim putovanjima. Otvorio je novi fotografski studio, medjutim kako ga je ceo taj Indian business u potpunosti iscrpeo finansijski, pristajao je i na druge poslove - kao sto je recimo posao asistenta kamermana kod poznatih rezisera poput Sesila B. DeMila. I inace je on pokusao bas svasta kako bi skupio novac za nastavak projekta - reklamirao se po novinama, skupljao pretplatnike za buduca izdanja, priredjivao izlozbe i soue, i na kraju snimio i etnografski film - In the Land of the Headhunters (snimljen tako da izgleda kao dokumentarac ali medjutim sa izmisljenom pricom). Finansijski potpuno unisten bio je cak i uhapsen, 1927. jer nije placao alimentaciju svojoj bivsoj zeni. Ova je optuzbe ipak povukla pa su te godine Bozic proveli svo zajedno, u kuci jedne od njegovih kceri.

Neposredno pre ovog incidenta on i njegova (izgleda najomiljenija ili bar najposvecenija kcerka Bet) vratili su se sa Aljaske, sto ce biti njegovo poslednje putovanje : prava za film, kao i veliki projekat bila su prodata, film za 1500 $ (naspram 20 000 $ koliko je kostao), a North American Indian za 1000 $ - u sta ulaze 19 zavrsenih tomova, hiljade stampanih grafika i bakarnih ploca, kao i originalni, stakleni negativi. Sve ovo ostalo je netaknuto u podrumu firme koja je ovo sve otkupila do 1972. kada je ponovo otkriveno.

Edvard je umro 1952, u 84. godini od srcanog udara u domu svoje kcerke Bet, gde je i ziveo.

Indijanci su ga zvali Shadowcatcher, hvatac senki, vec po nacinu na koji su shvatali fotografiju (ne zaboravimo u Anastasovo vreme kod nas su fotografiju cesto zvali zrakopis ili svetlopis). On je medjutim napisao, pred kraj zivota, u svojim neobjavljenim memoarima : Following the Indian's form of naming a man, I would be termed The Man Who Never Took Time To Play. 

Nju Jork Herald je najavio ovaj opus magnum kao

the most gigantic undertaking since the making of the King James edition of the Bible. I zaista, kada se pogleda tih trideset (!) godina ulozenih u taj zadatak, u tu misiju, novac koji je bio potreban (preko milion i po dolara),i gotovo neverovatnu istrajnost Edvarda Kertisa (I have made about every sacrifice a human being can for the sake of the work, and the work is worth it . . ) - stvarno je tesko setiti se slicnog primera. Priznajem, narocito sam slaba prema takvim ljudima koji su do te mere strastveni u vezi neceg da to vec stvarno lici na onaj pseudo-religijski poziv, mozda zato sto meni samoj zaista gotovo u potpunosti nedostaje taj kvalitet. Ali i pored te zasenjenosti ovakvom neverovatnom istrajnoscu, Edvard me je zaneo pre svega svojim velikim talentom. Ne samo sto je toliko mnogo doprineo nauci (gotovo nemerljivo zapravo) on je ostavio za sobom i umetnicka dela. Fotografije su bozanstvene.Veoma je tesko napraviti bilo kakav izbor, pa se nisam trudila da odabiram s nekim narocitim predumisljajem ili sistemom. Uostalo, lako se sve mogu pronaci na internetu.

+ Postoji ipak i blaga kontraverza povezana sa Edvardom i njegovim radom a koja se ogleda u cinjenici da nije bio bas sasvim verodostojan - naime, on nije slikao njih uvek onako kako ih je zatekao , vec je ponekad intervenisao. Ta njegova intervencija je uvek bila mala i ucinjena iz dva razloga : prvo, on je zeleo da prikaze njihov nacin zivota pre dolaska belog coveka i civilizacije tako da ga stvarno ne mogu kriviti sto scene donekle namesta a fotografije ponekad retusira (kako bi izbacio nekakav sat ili slican dokaz prisustva naseg sveta u njihovom); drugo, njegove fotografije sluze kao ilustracija teksta - i ako nekada nekog Apaca obuce u kostim Navaha jer do Navaha ne moze tada doci - ni to nije tako strasno :) Njegov doprinos je nemerljiv naspram ovakvih sitnih grehova.