Casa del Poeta Tragico

Abbé Liszt : Vie Trifurquée

2011-10-22T14:39:00.000-07:00

Franc List nekoliko meseci pred smrt, Nadar

Šetajući desnom stranom prelepe Andrássy ulice u Budimpešti, a krećući se prema Trgu Heroja, u jednom trenutku stiže se do Muzeja Franca Lista : u broju 35 ulice Vörösmarty, u zgradi nekadašnje Muzičke akademije u kojoj je živeo i sam List, a koja izlazi i na ulicu Andraši, rekonstruisan je njegov poslednji budimpeštanski stan. U ovoj zgradi, koja je vršila funkciju akademije od kraja 1875. pa sve do 1907. godine, kada je premeštena na Trg Franca Lista gde je se i danas nalazi, List je živeo svega pet godina, do svoje smrti 1886. godine. Međutim i to nije značilo da je on tamo bio često - on je živeo, kako je on to zvao, Vie trifurquée : od 1869. godine živeo je između Budimpešte,Vajmara i Rima. Tako da je ovaj muzej, ovaj poslednji Listov budimpeštanski stan, u okviru akademije gde je i predavao, bio jedan od tri njegova stalna boravišta. Na prvom spratu ove zgrade, nalazi se nekoliko soba nameštenih otprilike onako kako su izgledale Listove sobe dok je on u njima boravio : tu je njegov nameštaj, njegovi instrumenti, brojni portreti, biste i druge, sitnije stvari koje su mu pripadale, aranžirane po ugledu na jednu sliku iz časopisa Magyar Szalon i dostupne opise. Ovu zbirku predmeta iz koje je nastala prvo memorijalna soba pa potom i današnji muzej, poklonio je akademiji List sam, svojim zaveštanjem. Sentimentalno vezan za Mađarsku, Budimpeštu i akademiju - kojoj je bio jedan od osnivača i predavač koji nije želeo da primi nikakvu platu za to - List je poželeo da sve što ima njima i ostavi. Od tog početnog jezgra poklonima i otkupima tokom godina rastao je i ovaj mali ali beskrajno šarmantni muzej : često potpuno zaboravljen pri obilascima Budimpešte i skrajnut u itinirerima, on je jedno od onih skrivenih i tihih mesta gde retko ko zalazi ali gde se, upravo stoga, doživljava efekat vremeplova. Naročito je lepo to što se u obližnjoj koncertnoj dvorani održavaju još uvek časovi i koncerti, tako da nije redak slučaj da se u sred obilaska muzeja začuje muzika dok svake subote u 11h pre podne sam muzej ogranizuje koncerte.

Originalna Listova tabla sa vremenom primanja na dva jezika
koja je nekadstajala na vratima stana a sada preko puta ulaza u muzej

Između ostalog u Muzeju Franca Lista mogu se videti i njegova tri klavira od kojih su dva čuvena Chickering instrumenta - poznate američke firme koja je uvela kao novinu snažne ramove od kovanog gvožđa. Kako piše u vodiču muzeja - jedan od ta dva klavira je sam Charles Francis Chickering dopremio Listu u Rim, na Božić 1872. godine. List, međutim, nije imao mesta za ogroman klavir u svom rimskom prebivalištu, te ga je poslao na seosko imanje jednog svog prijatelja. Nakon Listove smrti i taj je klavir pristigao u Budimpeštu kao poklon muzičkoj akademiji. Tu je takođe i jedan Boesendorfer klavir - po nekim svedočenjima List je uvek imao u svom stanu jedan ili dva instrumenta ovog proizvođača, naročito u primaćoj sobi ovog stana u Budimpešti, gde je držao časove klavira. Ludvig Boesendorfer bio mu je prijatelj, stoga ne čudi ni to da što se u ovom muzeju može videti i jedinstveni sto za pisanje koji je ovaj načinio samo za Lista, sa malom klavijaturom na mestu jedne od fioka, a od orahovog drveta.

To da su ovi poznati graditelji instrumenata bili Listovi prijatelji i obožavatelji - to uopšte i ne čudi kada se zna da je List bio, smatra se i dalje, najbolji pijanista koji je ikada seo za klavir. Poznato je da njegov prijatelj Šopen, zatvoren u sebe i prepun ankksioznosti i strahova, uopšte nije voleo da nastupa i izvodi svoja dela - mnogo je više voleo kada bi ih izvodio List. Pored ostaloga veoma je važan i Listov rad na prevodu velikih muzičkih dela u dela za klavir - on je upravo bio taj koji je klavir kao instrument popularisao i na taj načun ga, da tako kažem, izvukao na scenu.

List, 1832. godine

Još kao sasvim mali - imao je tek 9 godina - Franc je već nastupao po Evropi kao mali virtuoz, wunderkind. Kažu da je kao čudo od deteta List nastupao i kod nas na otvaranju Kaštela Ečka kod Zrenjanina, dvora vlastelina Lazara Agoštona, sada divno obnovljenog. Njegov otac Adam - koji je svirao čak četiri instrumenta i poznavao lično Betovena i Hajdna - otpočeo je s prikazivanjem svog sina u Bratislavi, gde je mali List odmah zadobio pažnju ljubitelja muzike i mecena. Sa svojim ocem List se tako preselio u carski grad Beč, gde mu je, između ostalog, kompoziciju predavao Antonio Salijeri. Franc je u Beču doživeo veliki uspeh, te je i sam upoznao Betovena i Šuberta; u tom gradu ostao je sve do očeve smrti, kada se preselio u Pariz. na žalost, tada su se za neko vreme prekinula njegova gostovanja - zbog nedostatka novca po cele dane je držao časove klavira tako da nije imao vremena za priređivanje koncerata, kao ni za komponovanje. Kao da loša finansijska situacija nije bila dovoljna, Franc se u tom periodu okrenuo i boemskoj strani Pariza družeći se sa Viktorom Igom i Hajneom, počeo je da pije i puši, uspeo je da se zaljubi nesretno i skoro da umre - ko zna šta bi se sa njim na kraju svega i desilo da u jednom trenutku nije čuo uživo Paganinija i odlučio da bude - Paganini klavira. Savladao je sve trikove i tehnike velikih pijanista toga doba, sabravši ih, tako reći, sve u sebe jednog. A počeo je i da komponuje.

List, 1843. godine

Vrhunac Listove pijanističke karijere usledio je u periodu od 1840. do 1947. godine; tokom ovih osam godina, veruje se, nastupio je više od hiljadu puta - sasvim dovoljno da kontinentom zavlada prava listomanija : svi su želeli da čuju i vide Franca. To je, zapravo, otišlo toliko daleko da bi se Franc mogao sasvim slobodno nazvati pop zvezdom toga doba : kao što se to dešava i sada u publici su se dešavali napadi histerije, žene su plakale, muškarci bili u stanjima povišene osećajnosti, svi su njime bili potpuno opčinjeni - do te mere da su se tukli za delove njegove odeće ili akcesoara. Pored ostalog, List je izgleda veoma privlačio dame iz visokog društva - sa jednom groficom već je imao i troje dece, od kojih će ćerka Kozima kasnije da se uda za Vagnera i probudi silne emocije kod mladog Ničea. Jedna druga princeza, sa kojom je oformio životnu vezu, nagovorila ga je da ovu svoju burnu karijeru prekine te da se posveti komponovanju. Naglasak na ovoj ženskaroškoj strani Franca stavljen je i u inače poprilično loše ocenjenom i prihvaćenom filmu iz 1960. u kome ga glumi Dirk Bogard - Song Without End. Međutim, mnogo slađi od toga jeste kratki nemi film iz 1925. godine Franz Liszt, baziran na stvarnoj ljubavnoj priči koju je mladi Franc List doživeo sa izvesnom Karolinom, koja mu je bila učenica a kojoj otac nije dozvolio vezu sa mladim učiteljem klavira :

1870.

Otkud sada, neko bi mogao pomisliti, nakon svog tog glamura, popularnosti i uspeha kod žena da starog Lista u ovom filmu nazivaju Abbé Liszt - otac List - i šta će on u tom manastiru ? Šezdesete godine 19. veka bile su veoma teške za Lista - i pored toga što je tokom svoje burne koncertne karijere zaradio toliko novca da je koncerte i časove sada davao samo besplatno i u dobrotvorne svrhe, List nije bio sretan - u manje od godinu dana umrli su mu sin i kćer. Depresije i duhovna preispitivanja u kojima se nalazio u ranoj mladosti sada su ga ponovo obuzeli te je on odlučio da se povuče od sveta. Živeo je u manastiru Madonna del Rosario u Rimu, priključivši se još nešti ranije franjevačkom redu. Zato su ga ponekad zvali otac List - iako nikada nije bio ni opat ni otac-sveštenik.

Njegov trostruki život, pomenut na početku priče, od kojih se jedan odvijao u Budimpešti, gde je držao časove, drugi u Rimu, u tom manastiru a treći u Vajmaru - gde je takođe držao časove, otpočeo je 1869. godine. na taj način je, dakle, proveo poslednjih 17 godina života. Umro je u Nemačkoj, 1886. godine.

Legenda o Listovoj pijanističkoj virtuoznosti opstala je do danas - sada, naravno, više nema onih koji su Lista mogli da čuju uživo a on sam umro je pre nego što je njegovo sviranje moglo biti tonski zabeleženo. To je naravno velika šteta, jer ovako možemo samo da sanjamo kako je to zvučlo kada Franc List sedne za klavir.

List za klavirom, Jozef Danhauzer, 1840

Međutim, postoji jedna veoma simpatična slika - Franc sedi za klavirom, fantazira - kako se kaže u naslovu, dok su oko njega sakupljeni razni poznati ljudi epohe : naravno - Žorž Sand, koja je progonila njegovog prijatelja Šopena; možda njen muž Alfred De Mise - ili je to pak Dima Stariji; potom Berlioz ili Viktor Igo - obojica moguća jer su mu bili veoma bliski prijatelji; tu su takođe i Paganini, koji ga je onako inspirisao svojom virtuoznošću, i Đoakino Rosini; bista Betovena stoji na klaviru - kao što je stajala i u njegovim sobama u Budimpešti, iako ne baš tako ogromna : List je bio veoma vezan za Betovena - njegova velika koncertna karijera započela je stoga što je želeo da novčano pomogne spomenik Betovena u Bonu; druge dve prisutno-odsutne ličnosti iz nešto dalje prošlosti naročito su interesantne : to je portret Bajrona, koji je tu prisutan verovatno kao veliki romantičarski junak-pesnik, i statua Jovanke Orleanke. Ovo je, naravno, neki idealni grupni portret koji ne prikayuje nikakvi stvarni susret ili situaciju, već pre neku vrstu umetničkog raja : ove ličnosti zapravo nikada nisu bile u Beču sve u isto vreme. Ova slika je nastala po narudžbini Konrada Grafa, još jednog proizvođača klavira; interesantna je još i stoga što Konrad Graf nije bio baš najveći obožavatelj Lista koji je redovno uništavao njegove instrumente : za Razliku od Šopena koji je odmah po prispeću u Beč izabrao Grafov instrument i sa njime doživeo veliki uspeh, List je u više navrata u, kako se kaže, dvoboju sa njegovim instrumentima, iste potpuno uništavao. Pa ipak, na slici se ne nalaze ni Šopen, ni Klara Vik (kasnije Šuman) koji su oboje koristili Konradove instrumente i nalazili se u njegovom kao i Listovom krugu prijatelja. Štaviše, Konrad je upravo jedan lepi klavir poklonio Klari i Šumanu na dan njihovog venčanja a List je o Šopenu napisao knjigu. Ova slika nalazi se u Berlinu; u Muzeju Franca Lista međutim, može se videti nekoliko Listovih portreta.

Danas je bio 200-ti Listov rođendan; cela ova protekla godina bila je njemu posvećena, u svetu a i kod nas, da bi se vrhunac Listovih svečanosti u Beogradu dogodio u prethodna dva dana tako što su održani lepi koncerti i otkrivena jedna bista u parku Manjež. Tu bistu Lista poklonila nam je Mađarska, a istu takvu bistu ovim povodom dobila je i Varšava. Tako je na 200-ti Listov rođendan Beograd dobio Lista u istom parku gde je prethodno dobio i Šopena u jednoj sličnoj prilici. Drugari su tako zajedno smešteni u isti park, i to je baš lepo :) Pored filmova koje sam spomenula, postoji još jedan u kojemu se pojavljuje List, i to u izdanju koje najviše odobravam : to je relativno dobar (a svakako lep) film o Šopenu, u kome Lista igra Džulijan Sends a Šopena Hju Grant; Džulijan kao List je izuzetan izbor, Hju nešto manje. Film se zove Impromptu, i eto to je moj predlog za proslavljanje Listovog rođendana, ako ga niste gledali i ako ga možete naći. To, poseta Manježu i, naravno, nešto snova ;)

[Ako se nađete u Budimpešti svakako izdvojte malo vremena i za Muzej Franca Lista. Pored stalne postavke muzej organizuje i tematske izložbe - do 21. marta naredne godine trajaće trenutna postavka List i Budimpešta . ]

All art is quite useless

2011-10-16T04:41:00.000-07:00

The artist is the creator of beautiful things. To reveal art and conceal the artist is art's aim. The critic is he who can translate into another manner or a new material his impression of beautiful things.

The highest as the lowest form of criticism is a mode of autobiography. Those who find ugly meanings in beautiful things are corrupt without being charming. This is a fault.

Those who find beautiful meanings in beautiful things are the cultivated. For these there is hope.
They are the elect to whom beautiful things mean only beauty.

There is no such thing as a moral or an immoral book. Books are well written, or badly written. That is all.

The nineteenth century dislike of realism is the rage of Caliban seeing his own face in a glass.

The nineteenth century dislike of romanticism is the rage of Caliban not seeing his own face in a glass. The moral life of man forms part of the subject-matter of the artist, but the morality of art consists in the perfect use of an imperfect medium. No artist desires to prove anything. Even things that are true can be proved. No artist has ethical sympathies. An ethical sympathy in an artist is an unpardonable mannerism of style. No artist is ever morbid. The artist can express everything. Thought and language are to the artist instruments of an art. Vice and virtue are to the artist materials for an art. From the point of view of form, the type of all the arts is the art of the musician. From the point of view of feeling, the actor's craft is the type. All art is at once surface and symbol. Those who go beneath the surface do so at their peril. Those who read the symbol do so at their peril. It is the spectator, and not life, that art really mirrors. Diversity of opinion about a work of art shows that the work is new, complex, and vital. When critics disagree, the artist is in accord with himself. We can forgive a man for making a useful thing as long as he does not admire it. The only excuse for making a useless thing is that one admires it intensely.

All art is quite useless.

OSCAR WILDE

Pismo koje je Oskar napisao čoveku po imenu Bernulf Clegg kasnije prerađeno i dodato romanu Slika Dorijana Greja, kao vrsta predgovora ili umetnikovog manifesta. Odatle potiče ono poznato All art is quite useless, koje je, međutim, najčešće grubo istrgnuto iz konteksta i stoga pogrešno interpretirano. Evo fotografija originala tog pisma i, za kraj, video u nekoliko delova sa čuvenim De Profundis, dugačkim pismom koje je Oskar iz zatvora pisao Bouziju.

Danas je Oskarov rođendan.

See also :

I have been haunted by The Picture of Dorian Gray ...
Oscar, the unhappy prince of wit
The Tomb of Keats, by Oscar Wilde

+ dokumentarac :

Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo drugi

2011-10-09T04:54:00.000-07:00

Odvajanje svetla od tame

Kompozicija ovog dela podeljena je na šest oslonaca sa strane, na kojima je izradio, u veličini od šest lakata, sibile i proroke, dok je na srednjem delu naslikao prizore od stvaranja sveta do potopa i Nojevog pijanstva; u lunetama je prikazao celu genealogiju Isusa Hrista. U kompoziciji nije primenjivao perspektivna skraćivanja, niti onde ima stalne tačke gledišta; kompoziciju je podešavao više prema figurama nego figure prema kompoziciji, zadovoljavajući se da nage i obučene figure izvede savršenim crtežom, stvarajući tako izvrsno delo koje se neće moći više izvesti niti se ikada izvelo i koje bi se teško moglo podražavati. Ovo delo je bilo i zaista jeste luča naše umetnosti i unelo je toliko koristi i svetlosti u slikarsku umetnost da je bilo dovoljno da obasja svet koji je stotinama godina bio u tami. I zaista, slikari ne treba da se više trude da traže nove invencije i izume, poze, odela figura, nove izraze i veličanstvenost različito naslikanih stvari, jer je sve to savršenstvo koje se u toj veštini može postići Mikelanđelo već dao. Ali sada treba da se divi svaki čovek koji ume da opazi lepotu figura, savršenstvo smanjivanja, izvanrednu oblinu oblika koji nose u sebi ljupkost i vitkost date u dobrim srazmerama, što se vidi kod lepih nagih tela koja je, da bi pokazao vrhunac i savršenstvo umetnosti, izradio u svim dobima različita izraza i oblika kako u licu tako i u stasu, dajući više vitkosti i glomaznosti u udovima, što se naročito izražava u vrlo lepim položajima njegovih figura, koje sedeći i okrećući se, pridržavaju neke festone od hrastovog lišća i žira - grb i znamenje pape Julija, pokazujući da je doba za njegove vlade bio zlatni vek, jer Italija tada nije bila u nevolji i bedi kao kasnije. Pojedine od tih figura drže neke medalje na kojima su izrađeni crteži u bronzi i zlatu, uzeti iz Knjige o carevima. Da bi pokazao savršenstvo umetnosti i veličinu božju, Mikelanđelo je naslikao kako Bog odvaja svetlo od tame, prikazavši ga u svoj njegovoj uzvišenosti kako raširenih ruku pridržava sam sebe i pokazuje ljubav i umetničku lepotu.

Stvaranje sunca i meseca

Na drugoj slici naslikao je sa mnogo razboritosti i talenta trenutak kada Bog stvara Sunce i Mesec pridržavan od mnogih dečaka, a izvanredna izgleda zbog skraćivanja ruku i nogu. Isto to izveo je kada je naslikao kako Bog u letu blagosilja zemlju i stvara životinje, gde zbog skraćivanja izgleda kao da se i on stalno okreće u svim pravcima kamo god čovek po kapeli pođe; tako je i na sledećoj slici, gde Bog odvaja zemlju od vode; sve su to vrlo lepe figure, dostojne da budu izvedene jedino božanskom rukom Mikelanđela.

Stvaranje Adama

Ispod ove naslikao je Stvaranje Adama, gde je Bog prikazan kako ga nosi jedna grupa nagih dečaka koji izgledaju kao da pridržavaju ne samo jednu figuru, nego ceo teret sveta - kako nam se to čini zbog veličanstvenosti Božje i načina pokreta njegove ruke kojom je obgrlio nekoliko dečaka kao podupirući se, dok desnu ruku pruža prema Adamu prikazanom u takvoj lepoti, položaju i okolini da izgleda kao da je ponovo stvorio uzvišeni i prvi njegov Tvorac pre nego da potiče od četkice i crteža jednog čoveka. Ispod ove vidimo na jednoj drugoj slici kako iz njegovog rebra stvara našu pramajku Evu i zatim dve nage figure, jednu gotovo mrtvu zarobljenu snom, a drugu koja oživljuje i budi se, primajući Božji blagoslov. Kičica ovog vrlo talentovanog umetnika sasvim je istakla razliku između sna i budnog stanja, kao i koliko postojana i čvrsta može izgledati božanska uzvišenost prikazana na ljudski način.

Prvobitni greh i izgnanje iz raja

Ispod ove vidimo kako Adam, na nagovaranje jedne figure pola žene i pola zmije, uzimajući jabuku, prouzrokuje smrt i svoju i našu, kao što se vidi i kako su on i Eva isterani iz raja; u likovima anđela ogleda se sa veličanstvenošću i plemenitošću izvršenje naređenja naljućenog Gospoda, dok držanje Adama izražava njegovo kajanje zbog greha, istovremeno sa strahom od smrti; isto tako se na želi odražava stid; plašljivost i želja da se preporuči dok grči ruke, sastavljajući ih u dlanovima, pognuvši vrat prema grudima, okrećući glavu prema anđelu, jer se ona više plaši pravde nego što ima nade u božansko milosrđe. Ništa manje nije lepa slika sa žrtvama kaina i Avelja, gde je prikazan onaj što nosi drvo, kao i onaj što sagnut potpiruje vatru i ostali koji kolju žrtvu; i ova slika svakako nije izrađena sa manje razmišljanja i brižljivosti nego ostale.

Potop

Istu umetnost i isti način rasuđivanja upotrebio je Mikelanđelo slikajući Potop , gde su prikazani razni načini umiranja ljudi koji, poplašeni užasom tih dana, pokušavaju na razne načine da spasu svoje živote. Na licima tih figura čita se da im je život prepušten smrti, a ništa manje strah, užas i prezir prema svemu. Prikazana je i samilost mnogih koji se međusobno pomažu, izvlačeći jedan drugog na vrh stene i tako tražeći spas; među njima se nalazi jedan koji, zagrlivši nekog polumrtvaca, pokušava da ga spase, što se ni u prirodi ne može bolje pokazati.

Nojevo pijanstvo

Ne može se izraziti kako je dobro prikazana priča o Noju, koji opijen vinom spava otkriven, a kraj njega se nalazi sin koji mu se smeje, dok ga druga dvojica pokrivaju - slika i majstorstvo neuporedivog umetnika koje niko sem njega nije mogao nadmašiti. I pošto je, zahvaljujući stvarima koje je do tada uradio, dobio poleta, uzdigao se i pokazao još veći na slici gde prikazuje pet sibila i sedam proroka u veličini od pet ili još i više lakata, koji su svi u različitim pozama, a ističu se lepotom tkanina i raznolikošću odevanja, izvedeni čudesnom invencijom i rasuđivanjem, tako da onima koji ih shvataju izgledaju božanstveni.

Prorok Jeremija

Vidi se onde i prorok Jeremija kako sedi prekrštenih nogu, držeći jednu ruku na bradi, naslonivši lakat na koleno a drugu stavivši u krilo, dok mu je glava pognuta, tako da jasno pokazuje setu, zamišljenost i ogorčenje koje oseća zbog svog naroda. Isto su tako lepo naslikana i dva dečaka iza njega, kao i prva sibila ispod njega prema vratima; u njoj je hteo da predstavi starost i, pored toga što ju je obavio tkaninama, polazao je kako se njena krv usled godina već hladi, kao što i pri čitanju, pošto joj je vid već oslabio, približuje knjigu očima. Ispod re figure nalazi se stari prorok Jezekilj sa vrlo mnogo draži u pokretu, bogato odeven, koji jednom rukom drži svitak sa proročanstvima, a drugom, koju podiže okrenuvši glavu, pokazuje da želi govoriti o uzvišenim i velikim stvarima; iza njega su dva dečka koja mu drže knjige.Ispod ovoga nalazi se jedna sibila koja, nasuprot eritrejskoj sibili o kojoj je gore bilo reči, držeći knjigu daleko od očiju, hoće da prevrne jedan list i, prebacivši jedno koleno preko drugog, razmišlja sa ozbiljnošću o onom što treba da napiše, sve dok jedan dečak koji se nalazi iza nje, duvajući u ugarak vatre, ne zapali svetiljku. Ova figura je izvanredno lepa zbog izraza lica, zbog načina češljanja i odevanja; mišice su joj gole i lepe kao i ostali delovi tela.

Prorok Joil

Ispod ove sibile nalazi se prorok Joil, koji zamišljen uzima jedan list i čita sa mnogo pažnje i ljubavi; iz njegovog držanja vidi se da nalazi veliko zadovoljstvo u onom što je napisano i izgleda kao živo stvorenje kada mnogo razmišlja o nekoj stvari. Iznad vrata kapele postavio je staroga Zahariju, koji, tražeći u knjizi nešto što ne može da nađe, stoji sa jednom podignutom nogom a drugom spuštenom i u žurbi ne primećuje nezgodan položaj koji ga zamara. Ova figura izgleda vrlo lepo zbog starosti i dosta je krupna, u vrlo lepoj odeći sa malo nabora; onde je još jedna sibila koja, okrenuta s druge strane prema oltaru, pokazuje neke spise i nije ništa manje za pohvalu sa dečacima koji je okružuju nego što su druge sibile. Ali ko bude posmatrao proroka Isaiju iznad nje, utonulog u svoje misli, prekrstivši noge, držeći jednu ruku u knjizi kao znak dokle je čitao, podbočivši obraz drugom rukom, koju je laktom naslonio na knjigu, i na poziv jednog od dečaka koji se nalazi iza njega okreće samo glavu, ne pomerivši se inače - videće da su crte ove figure zaista uzete iz prirode, koja je prava majka umetnosti, i videće lik koji dobro proučen može ukazati u velikoj meri na sva pravila dobrog slikarstva.

Libijska sibila

Iznad ovog proroka jedna stara vrlo lepa sibila sedeći proučava knjigu sa izvanrednom ljupkošću, okružena sa dva dečaka u vrlo lepoj pozi. Ne može se zamisliti da bi se išta moglo dodati savršenstvu figure mladića koji predstavlja Danila; sa neverovatnim žarom on prepisuje u jednu veliku knjigu izvesne stvari iz nekih rukopisa; da bi podupro ovaj teret, Mikelanđelo mu je stavio jednog dečaka između nogu koji drži knjigu dok on piše - delo koje nikada neće moći izraditi kičica u bilo čijoj ruci, isto tako je vrlo lepa figura libijske sibile koja, pošto je ispisala celu veliku svesku koristeći mnoge knjige, pokazuje u ženstvenoj pozi kako istovremeno hoće i da ustane i da knjigu zatvori; vrlo teška stvar, da ne kažem i nemoguća za svakoga drugog osim za njenog tvorca.

David i Golijat

Šta bi se moglo reći za četiri prizora u uglovima na osloncima tog svoda ? na jednom David sa svojom dečačkom snagom pobeđuje Golijata, odrubivši mu glavu na veliko iznenađenje nekih vojnika koji okružuju logor; isto tako su divne poze koje je izradio prikazujući Juditu u drugom uglu, gde se vidi trup Holoferna, koji se bez glave trza, dok ona stavlja mrtvu glavu u kotaricu na glavi jedne svoje stare služavke koja, pošto je visoka, mor ad ase sagne da bi Judita mogla lako da dopre do nje; i ona, držeči ruke na teretu, traži da ga prekrije i, okrećući glavu prema trupu koji tako mrtav podizanjem jedne noge i jedne ruke stvara buku u šatoru, pokazuje u svom držanju strah od uzbune i od mrtvaca - slika zaista dostojna poštovanja.

Bronzana zmija

Ali još je lepša i božanstvenija od ove kao i svih ostalih jeste slika iznad levog ugla oltara na kojoj je prikazao priču o Mojsijevim zmijama; onde se vidi pokolj ljudi koji nastaje usled navale, peckanja i ujedanja zmija; onde se pojavljuje i ona bronzana zmija koju je Mojsije stavio na drvo; u ovom prizoru su živo prikazani razni načini umiranja ljudi lišenih svake nade zbog ujedanja zmija; vidi se kako bezbroj njih umire od vrlo jakog otrova, grčeći se i plašeći se smrti; da ne pominjemone kojima si zmije vezale nogei obavile ruke u položaju u kojem su bili, te ne mogu da se pomaknu; niti one vrlo lepe glave koje vapiju i, pognuvši se, predaju se očaju. Nisu manje lepi ni oni koji, gledajući zmiju, osećaju kako im se pri tome smanjuje bol i vraća život, te posmatraju zmiju sa vrlo mnogo ljubavi; među njima se vidi i jedna žena koju pridržava jedan čovek na takav način da se oseća kako joj je isto tako potrebna pomoć, kao i njegova želja da je vodi i pridržava zbog pretrpljenog straha i uboda.

Kažnjavanje Hamana

Slično i na onoj slici gde je prikazao kako Ahasver u postelji čita svoje anale ima vrlo lepih figura, među kojima se vide tri lica koja za stolom jedu, a predstavljaju savet koji se sastao da oslobodi jevrejski narod i da obesi Amana, koga je Mikelanđelo izvanredno izveo u smanjenom obliku; stub na koji se on oslanja i ruka ispružena ne izgledaju naslikani nego živi i u reljefu, kao i noga kojom stupa napred, upravo kao i istali delovi tela u pozadini; figura koja je sigurno najlepša i najteža među onim teškim i lepim; ali suviše dugo vremena bi trajalo opisivanje tolikih lepih zamisli različito prikazanih, cela genealogija predaka, počevši od Nojevih sinova, da bi se pokazalo Hristovo poreklo; ne može se iskazati raznolikost koja se primećuje na tim figurama, tkaninama, izrazima lica i na bezbroj neobičnih i vrlo lepih novih zamisli; onde nema stvari koja nije izvedena sa talentom, a sve figure izrađene su vrlo lepo i umetnički, u smanjenom obliku i svaka stvar kojoj se divimo jeste dostojna hvala i zaista je božanstvena.

Prorok Jona

Ali ko se neće diviti, ko neće biti zasenjen kada ugleda užasni izgled Jone, poslednje figure u kapeli ? Na mestu gde prav zid po samoj prirodi treba da bude nagnut prelazeći u svod, naslikan je kako se savija unazad, tako da zahvaljujući crtačkoj umetnosti, senkama i svetlosti izgleda izrađen na pravom zidu.
O, zaista je srećno naše doba, o, blaženi umetnici, koji se s pravom morate zvati otkada ste u naše vreme mogli na izvoru tolike jasnosti da razgrnete tamu sa očiju i da vidite kako se , zahvaljujući tako divnom i jedinstvenom umetniku, ostvaruje sve ono što je bilo teško ! svakako zahvaljujući slavi njegovih napora, i vi ste poznati i cenjeni, jer je on skinuo onu traku koju ste nosili preko očiju svesti tako punih tame; otkrio vam je istinu od laži, koja vam je zamračivala razum. Zahvalite za to, dakle, nebu, i trudite se da u svim stvarima podražavate Mikelanđela.

Djordjo Vazari - Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata : Mikelandjelo, Sikstinska kapela, deo prvi

2011-10-05T15:41:00.000-07:00

Papa Julije II, Rafaelo

Kada se papa vratio u Rim a Mikelanđelo je završavao ovu statuu u Bolonji, Bramante, prijatelj i rođak Rafaela da Urbina, a s obzirom na to ne mnogo naklonjen Mikelanđelu, videvši da papa ceni i sve više veliča značaj njegovih vajarskih dela, naumi da u odsustvu Mikelanđela ohladi njegovo raspoloženje, tako da, kada se Mikelanđelo vrati, njegova svetost obustavi završavanje svoje grobnice, govoreći da to izgleda kao požurivanje smrti i da je pripremanje groba za života loš znak; Rafaelo i Bramante su toliko ubedili papu da je on, kada se Mikelanđelo vratio, odlučio da za uspomenu na Siksta, svoga strica, njemu poveri ukrašavanje svoda kapele koju je ovaj dao sagraditi u dvorcu; Bramante i drugi Mikelanđelovi suparnici smatrali su da će ga na taj način odvući od vajarstva u kome su i oni priznavali da je savršen; mislili su da će ga dovesti do očajanja, jer će, primoran da slika, a pošto nije imao iskustva u slikanju fresaka, što je bio manje cenjen posao, pokazati i manje uspeha nego Rafaelo; ali u slučaju i da uspe da posao uradi, oni su se nadali da će ga u svakom slučaju zavaditi sa papom i tako, bilo na jedan ili na drugi način, sprovesti svoju nameru da ga se oslobode. Kada se Mikelanđelo vratio u Rim, papa, odlučivši da zasada ne radi na završavanju grobnice, zatraži od njega da slikama ukrasi svodove kapele. Mikelanđelo, koji je želeo da završi grobnicu, a kome se slikanje svoda činilo velik i težak posao, pošto je u tom imao malo iskustva, pokuša da na svaki način strese taj teret sa svojih leđa preporučujući za to Rafaela. Ali ukoliko je on više odbijao, utoliko je više rasla želja pape, koji je bio uporan u svojim poduhvatima, a uz to još ponovo podstaknut od Mikelanđelovih suparnika, naročito Bramantea, tako da se, pošto je bio prek, na Mikelanđela gotovo naljutio.

Videvši da njegova svetost ostaje uporna, Mikelanđelo odluči da primi posao, a papa naredi Bramanteu da podigne skelu, da bi se moglo gore slikati, što on uradi probušivši svod i obesivši skelu o užad; kada je Mikelanđelo to video, upita Bramantea kako će, kada završi sa slikanjem zatvoriti rupe, na što ovaj odgovori : "o tome će se misliti kasnije", - i reče mu da se ne može raditi drugačije. Mikelanđelo shvati da se Bramante malo razume u te stvari ili da mu nije naklonjen, te ode papi i reče mu da ona skela ne stoji dobro i da je Bramante nije znao napraviti; papa mu u prisustvu Bramantea odgovori da je napravi na svoj način. Tako Mikelanđelo naredi da se skela podigne na podupiračima tako da ne dodiruje zid, a to je način kako se utvrđuju svodovi da bi se izvela mnoga lepa dela, koji je zatim pokazao Bramanteu i drugima; siromašnog drvodelju koji je ponovo napravio skelu snabdeo je Mikelanđelo sa toliko užadi , poklonivši mu ih, da je on, pošto ih je prodao, obezbedio miraz za svoju kćerku.

Atinska škola, Rafaelo : Mikelanđelo
Kada je Mikelanđelo pristupio izradi crteža za pomenuti svod, papa je želeo još da se sa strane skinu slike koje su ranije, u vreme Siksta, naslikali majstori i odredi da na ime troškova za sve poslove Mikelanđelo dobije petanest hiljada dukata ovu cenu utvrdio je Đulijano da San Galo. Zbog veličine poduhvata Mikelanđelo je bio primoran da zatraži pomoć, zato pošalje u Firencu po ljude, rešen da tim delom pobedi one koji su ovde ranije slikali, a da takođe i modernim umetnicima pokaže kako se crta i slika. Predmet koji je izabrao podstakao ga je da se sebi na čast, a umetnosti na sreću, uzdigne do tolike visine i da završi crteže koje je zatim hteo da izvede a fresko na zidu; pošto to nikada ranije nije radio, pozove iz Firence u Rim neke svoje prijatelje slikare da mu u poslu pomognu, kao i da mu pokažu kako se radi na zidu, pošto su neki od njih u tome imali iskustva; među ostalima to su bili Granačo, Đulijan Buđardini, Jakopo di Sandro, Indako Stariji, Anjolo di donino i Aristotile; pristupivši radu, on im dade neke stvari za probu. Ali, videvši da su njohovi napori bili vrlo daleko od njegove želje i da ga ne zadovoljavaju, odluči jedno jutro da uništi sve što su oni bili uradili, pa zatvorivši se i kapelu, nije hteo da im je više otvara, niti se u kući pojavljivao pred njima. Videvši da su izigrani i da šala suviše traje, oni odluče da se vrate u Firencu, na svoju veliku sramotu.
Mikelanđelo reši da sam uradi ceo posao i, uloživši truda i znanja, sa mnogo uspeha privede ga kraju; u želji da nikom ne da povoda za pokazivanje svoga rada, nije se dao ni videti; zato je kod sveta svaki dan sve više rasla želja da ga vide.

Rekonstrukcija prvobitnog izgleda Sikstinske kapele
Papa Julije je mnogo želeo da vidi rad Mikelanđela, i upravo zbog toga što je on to krio, papu obuze neodoljiva želja. Zato jednog dana pođe da vidi, ali mu vrata nisu bila otvorena, pošto Mikelanđelo nije hteo da delo pokazuje. Tako je i došlo do sukoba o čemu je već bilo govora, i Mikelanđelo je morao otići iz Rima, pošto nije hteo da svoj rad pokaže papi; prema onome što sam čuo od njega, da bi rasvetlio ovu sumnju, saznao sam da je trećina fresaka bila završena kada se počela pojavljivati neka plesan koja dolazi u zimsko doba usled severnog vetra. uzrok tome bio je rimski kreč koji se , da bi bio beo, pravi od travertina, i zato se ne suši tako brzo, a ako se pomeša sa pocolanskom zemljom kestenjaste boje , daje tamnu smesu koja, kada je tečna, vodenasta i kada je zid dobro natopljen, često u sušenju procvetava i na mnogim mestima izbacuje slane vlažne mrlje koje vremenom iščezavaju. Očajan zbog toga, Mikelanđelo nije hteo da nastavi rad izvinjavajući se papi da mu taj posao ne ide od ruke; zato mu je njegova svetost poslala Đulijana da San Gala, koji ga je ohrabrio da nastavi rad, pošto mu je objasnio usled čega je došlo do greške i naučio ga kako se plesan uništi. Kada je delo do polovine bilo završeno, papa, koji je uz pomoć Mikelanđela. penjući se na lestve nekoliko puta išao da vidi delo, jer je po prirodi bio nagao i nestrpljiv i nije mogao sačekati da delo bude završeno i da, kako se to kaže, dobije poslednji potez.

Čim je kapela bila otvorena, pojuri ceo Rim da je vidi, a papa je došao prvi, ne mogavši sačekato ni da se slegne prašina koja je nastala usled rušenja skela; Rafaelo da Urbino, vrlo spretan u podražavanju, čim je video delo, promeni odmah svoj način rada i, da bi pokazao svoju veštinu, odmah poče slikati proroke i sibile u Crkvi dela Pače; Bramante tada pokuša da nagovori papu da drugu polovinu kapele poveri Rafaelu. Kada je Mikelanđelo to čuo, on se požali na Bramantea i ispriča šapi, nemajući pri tome nikakvog obzira, sve njegove mane u životu, kao i greške pri radu na arhitekturi koja je, kao što ćemo kasnije videti, Mikelanđelo morao da ispravlja prilikom građenja crkve San Pjetro. Ali papa, koji je svaki dan sve više cenio Mikelanđelov talenat, htede da on nastavi rad; i pošto je video otkriveno delo , verovao je da će Mikelanđelo drugu polovinu uraditi još bolje; i tako za dvadeset meseci Mikelanđelo potpuno završi sam ovo delo uz pomoć samo onih koji su mu mrvili boje. Ponekad se mikelanđelo žalio da zbog žurbe na koju ga je papa gonio nije mogao da završi onako kako bi on želeo, pošto mu je papa dosađivao, zapitkujući kad će biti gotov. I tako mu je jednom prilikom odgovorio da će završiti kada u umetničkom pogledu on sam sa sobom bude zadovoljan. "A mi želimo", - odgovorio je papa, - "da zadovoljite našu želju i završite brzo." i na kraju je dodao da će, ukoliko brzo ne završi, dati da ga bace sa skela. Mikelanđelo, koji se bojao papinog gneva a imao je i razloga, završi delo odmah, nemajući vremena da doradi ono što je još nedostajalo; srušivši ostatak skela, otvori kapelu na dan Svih svetih, gde je tog jutra papa služio službu na zadovoljstvo celog grada.

Unutrašnjost Sikstinske kapele
Mikelanđelo je želeo da dotera još neke delove kada se osuše, kao što su to činili majstori na prvobitnim freskama, prelazeći polja, odela i vazduh ultramarinsko-plavim, a poneka mesta da ukrasi zlatom, što bi im dalo bogatiji i lepši izgled; kada je papa čuo da te pojedinosti još nedostaju, želeo je, pošto su svi koji su videli kapelu hvalili njegov rad, da se uradi i to; ali pošto bi ponovno postavljanje skela predstavljalo za Mikelanđela suviše dug posao, sve je ostalo kao što je i bilo. Viđajući se često sa Mikelanđelom, papa mu je govorio : "Kapelu treba obogatiti bojama i zlatom, jer je ovako siromašna." Mikelanđelo je otvoreno odgovarao : "Sveti oče, u ono doba ljudi na sebi nisu nosili zlato, i oni koji su naslikani nisu nikada bili suviše bogati nego sveci koji su prezirali bogatsto. " Papa je u više mahova isplatio Mikelanđelu za ovo delo sumu od tri hiljade škuda, od kojih je za boje on morao potrošiti davdeset i pet. Ovo delo završio je Mikelanđelo uz vrlo veliki napor, jer ga je radio držeći glavu okrenutu prema gore, i toliko je pokvario vid da nije mogao čitati niti posmatrati crtež osim gledajući gore; to ga je držalo nekoliko meseci, što mogu posvedočiti ja, jer da nisam napravio jednu stolicu na koju sam naslanjao glavu i mogao na njoj ležati dok sam radio svodove u pet velikih dvorana u dvorcu vojvode Kozima, ne bih nikada završio; taj rad mi je iskvario vid i zamorio glavu u tolikoj meri da to još osećam i čudim se kako je Mikelanđelo podneo toliki napor. Međutim, zagrevan svaki dan sve više željom za stvaranjem i napretkom koji je postigao, nije osećao umor niti je vodio računa o naporu.

Tagore u Beogradu

2011-08-07T05:03:00.000-07:00

"To je visok starac, malo pogrbljen, velikoga kukastoga nosa sa naočarima. na glavi mu je visoka, ogromna astraganska šubara. Sav je uvijen u tamnožutu indijsku haljinu, preko koje je prebačen zeleni indijski plašt ..."

Nakon što je maja ove godine obeležavana sto pedesetogodišnjica njegovog rodjenja, danas se eto navršava i 70 godina od smrti Rabindranata Tagora, jednog od onih ljudi koje toliko duboko i suštinski volim da o njima nikada ni ne pišem :) To da volim Tagora verujem da nije ništa neobično - vole ga mnogi - čak i oni koji za književnost, a posebno poeziju uopšte i ne mare. To je valjda stoga što u njegovim rečima zvuči ljudskost sama, prirodna i neopterećena, jednostavna kao pesma, a koja upravo stoga onda nalazi odjeka u najrazličitijim dušama. Godinama mi je Gradinar stajao zataknut za ram kreveta, spavala sam pored njega a služio mi je i za ono presovanje ruža ili sakrivanje pisama koje nemam nameru da pošaljem i druge romatične devojačke stvari. Odrastala sam uz ovoga Rabindranata, uz njega se formirao moj odnos prema ljubavi - čak mislim da je njegova poezija suština sve moje romantike, koja je kasnije dopunjena Džubranom, Nerudom i drugima. Volim ga i dalje, i dalje jurim zlatnog jelena i sećam ga se danas malo više nego običnih dana.

Tražeći neke fotografije naišla sam na članak koji je neko postavio na jedan od foruma. Iz teksta se saznaje da je izašao na šezdesetožpetogodišnjicu njegove smrti, znači pre pet godina i baš tim povodom; to se, dakle, veoma slaže sa današnjim danom. Posebna zanimljivost tog članka koji sledi jeste ta što opisuje Rabindranatovu posetu Beogradu, 1926. godine :) Na kraju teksta sam postavila i jedan dokumentarac o njemu, iz 1961. godine, dok njegova slikarska dela možete pogledati ovde. Enjoy.

Време кад се песницима клицало

Тагоре у Београду!

Петар Милатовић

Tо престона варош Краљевине Југославије дотад није видела. На београдској железничкој станици скупило се мноштво народа, највећма устрепталог од предстојећег сусрета, а није долазио краљ, ни филмска звезда, нити светски прваци у фудбалу. Јер, међу њима, ништа мање узбуђена, гурала се и интелектуална елита главног града. Мада је воз из Загреба по реду вожње очекиван тек у 21.45, већ сат раније сви перони били су закрчени а жандармерија је с великом муком одржавала ред.Била је недеља, 14. новембар 1926. године, и у Београд је долазио Рабиндранат Тагоре, индијски песник и филозоф који је тринаест година раније овенчан и Нобеловом наградом за књижевност. А престоничке новине већ су два дана биле крцате свакојаким причама и не чуди што је свако ко је држао до себе желео да уживо и изблиза види аутора збирке песама „Градинар” и „Гитанџали”, романописца „Горе”, приповедача „Златног чамца”, „Касне жетве” и „Снова”, мудраца који је за циљ имао повезивање источне и западне културе. Уз то, утицајни дневник „Време” тог дана је на насловној страни објавио вест да стиже славни Индијац.

Ни тада возови нису били претерани поклоници тачног реда вожње, тако да је композиција приспела у станицу нешто после 22 сата. Маса је похрлила према возу тако да су жандарми имали пуне руке, и кундаке, посла јер су „одмах отпочели одбијати публику и правити шпалир” како би уваженом госту и његовој пратњи омогућили да од салон-вагона стигну до аутомобила.У сутрашњем издању новина један репортер овако га је описао:„То је висок старац, мало погрбљен, великога кукастога носа са наочарима. На глави му је висока, огромна астраганска шубара. Сав је увијен у тамножуту индијску хаљину, преко које је пребачен зелени индијски плашт...” Други је у другим новинама, вероватно под утицајем дотадашњих тврдњи да Тагоре није само уметник и мудрац, већ и пророк наших дана, занесено исписао да се код њега посебно истиче „сребрна дуга коса и лелујава брада, класичан светитељски лик, који осветљава велике, паметне, дубоке и проницаве очи...”

Устајање у три изјутра
Излазак из вагона најславнијег Индијца, који је у оквиру велике европске турнеје стигао и у Краљевину Југославију, дочекан је громогласним аплаузом и грлатим повицима „Живео!”, док су се редови жандармерије повијали пред таласима раздраганог света. Ипак, госпођа Мими Велмар-Јанковић успела је да сачека госта и да му, у знак добродошлице, преда велики букет цвећа.Како у књизи „Култура и памћење, Београд у историји и литератури” пише књижевни историчар Јован Пејчић, песник је осмехнут застао и на енглеском захвалио на срдачном дочеку, а затим је, праћен „френетичним клицањем”, ушао у аутомобил који се запутио према хотелу „Палас”. У овом угледном хотелу за Тагору, његове кћерке, зета и унука био је обезбеђен велики апартман на четвртом спрату.

Подразумева се да су се и онда новинари својски трудили да своје читаоце што детаљније обавесте и о најмањим ситницама везаним за свакодневни живот познатих личности. Ни Тагоре, наравно, није био изузетак, и о њему су објављивани најситнији детаљи. Тако су читаоци сазнали да се он својих животних и радних навика не одриче ни на путовањима. Увек се буди у три изјутра и препушта размишљању, онда записује мисли и стихове, у седам ујутро, уз помоћ свог зета који му је и секретар, обавља преписку, потом неко време посвећује унуку и тек тада је спреман за дневне обавезе.Дводневни боравак у Београду Тагоре је почео сусретом са Станиславом Винавером, истакнутим писцем и новинаром. И већ сутрадан у листу „Време”, након дужег разговора који су имали, освануо је овакав портрет шездесетпетогодишњег песника:„Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу. И тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. А ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама...”

Звиждуци и леци са галерије
Оба дана боравка Рабиндраната Тагоре у Београду била су испланирана до детаља, од сусрета с новинарима до свечаних обеда, посета музејима и вечерњег предавања на Универзитету под називом „О савременој цивилизацији”. Била је то тема о којој је већ говорио у Лондону, Паризу, Бечу, Будимпешти...Хроничари тог времена забележили су да је, много пре почетка предавања, била дупке пуна не само свечана дворана Универзитета, него да се од масе света самој згради није лако могло прићи. Највећа гужва била је, међутим, на степеницама и пред улазом у салу - публика, „која није могла добити улазнице, хтела је бар видети лепог и славног старца из далеке Индије”. Занимљиво је да се улаз наплаћивао и да карте нису биле нимало јефтине! И овде је долазак Тагоре за катедру дочекан бурним аплаузима и клицањем. А онда је, у ишчекивању првих речи великог песника али и филозофа, наступила свечана тишина. С осмехом се обратио присутнима, готово извињавајући се јер ће на језику који није његов матерњи говорити људима којима енглески такође није матерњи. Одмах затим, после његове прве реченице, са галерије су одјекнули звиждуци, а потом и повици: „Доле Тагоре!”, „Живео Ганди!” И, у публику су полетели многобројни леци у којима се, како је забележио репортер, „на енглеском и српском, под потписом Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, Тагоре назива најпогрднијим именима и саопштава му се да је српско гостољубље лаж”, а оштро замера што није својевремено пришао Гандију, вођи индијског националног покрета за независност, и ставио му се у службу.Целу акцију приредили су припадници зенитизма, авангардног уметничког покрета чије је гласило била „међународна ревија за нову уметност Зенит”, која је излазила у Загребу (1921-23), а затим у Београду под уредништвом песника и критичара Љубомира Мицића. Часопис је у Београду забрањен двадесетак дана касније, можда и под утицајем скандала приређеног у време боравка уваженог госта.

Мада је Тагоре, забележили су хроничари, био видно узрујан овим посве неочекиваним изливима „добродошлице”, све се брзо смирило јер су изгредници најурени из дворане и гост је наставио предавање. Говорио је на енглеском, а одмах за њим преводио је Александар Видаковић, публициста, књижевни преводилац и новинар. Када је, награђен одушевљеним аплаузима, завршио предавање, Видаковић је, после кратке паузе, прочитао његове песме у преводу Давида Пијаде, а онда су присутни устали и у немој тишини те исте песме, у изворном облику, на бенгалском, саслушали од самог Тагоре.На крају вечери две студенткиње књижевности, обучене у народну ношњу, предале су песнику велике букете белих хризантема, а студенткиња филозофије, такође у народној ношњи, окитила је његову седу главу ловоровим венцем.

Златни костим за лепу Махаланобију
Мада непланирано, и другог дана је Рабиндранат Тагоре одржао предавање, овог пута на тему „Значење уметности”, у истој дворани, али без присуства чланова „Зенита” које је полиција склонила на сигурно место.Претходно је, по утврђеном распореду, поново био с новинарима, онда обишао Академијину збирку народних рукотворина и ношње. Забележено је и да је Данило Поповић, „власник музеја, (...) приказао песнику своју уистину вредну збирку и том приликом поклонио му у знак пажње најлепши свој костим, сав у злату, рађен на Косову у 18. веку...”Искрено обрадован, песник је домаћину обећао да ће му, кад се врати у Индију, узвратити сличним поклоном, а у писму које је Данилу Поповићу упутио већ после подне нагласио је да ће његова кћерка Махаланобија даровани костим облачити само у посебно свечаним приликама.

Пратећи из сата у сат кретање човека кога су у Индији „сматрали за Бога” а у Европи дочекивали с посебним уважавањем, новинари су оставили траг и да су у рано поподне тог уторка, 16. новембра, Тагорине кћерке посетиле Коло српских сестара, а да је песник у 17 сати у друштвеном дому Хришћанске заједнице младих људи био гост Николаја Велимировића, епископа охридског, који га је дочекао беседом која се дуго потом препричавала.

Пола сата пре поноћи Рабиндранат Тагоре с пратњом се укрцао на воз за Софију, одакле је продужио за Солун и Цариград чиме је окончао велику европску турнеју, а Београду оставио причу о свом боравку која се и данас, погдегде и каткад, препричава с неспутаним поносом, и на песника и на град.

Међутим, по подацима које смо добили из свезнајуће, бар верујемо да је тако, службе 9812, али и из других веродостојних извора, Београд нема улицу с именом великог песника који је, одговарајући на беседу владике Николаја, између осталог рекао:

„Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањем од осталих западних народа... Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да одушеви... Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу...”

Седмог августа навршило се тачно шездесет пет година од смрти Рабиндраната Тагоре и чини се да још није касно да надлежни поразмисле да један кутак нашег главног града добије име великог песника, али и да данашњи гости хотела „Палас”са неке пригодне табле, рецимо, сазнају да је ту боравио поета на чијим су стиховима одрастали...

Pablo Neruda - Veinte poemas de amor y una canción desesperada

2011-06-17T10:27:00.000-07:00

Buduc je sve u svetu prepuno moje duse
ti izranjas iz svega, prepuna duse moje.
Ti, leptirice sna, nalik si mojoj dusi,
a jednako si nalik reci sto tugu znaci.
(15)

I pored toga sto sam sposobna da se dovedem u stanje zalosti samo stoga sto se Seli utopio ili nesretni Kits umro u Rimu od tuberkuloze, ipak - i pored tog uzivljavanja u zivote mojih romanticara i ljubavi prema njima - ne mogu reci da su mi njihove ljubavne pesme zaista znacajne : kada zaista osecam velike zanose ili pak odronjavanja u dusi necu posegnuti za Bajronom ili pomenutom dvojicom, pa cak ni za drugim velikima van ovog romanticarskog kruga koje takodje volim - necu dakle citati Sekspirove sonete niti Getea (i pored toga sto njegovog Vertera volim i razumem) pa cak ni Rilkea : moja dusa zvuci kao druga dvojica koja ne pripadaju ovom nasem evropskom kontinentu i dvema njihovim zbirkama; obe su izuzetno poznate i voljene - sto u ovom slucaju ne smatram njihovom losom osobinom vec upravo dokazom njihove najvise vrednosti - one nalaze odjeka, cini mi se, u svakome kao recimo Mocartova muzika. Pri tom se one i medjusobno prozimaju : jedna od ovih uticala je na drugu i jedan covek na drugog tako da su onog mladjeg cak u jednom slucaju optuzivali za plagijat. Jedno je Gradinar Rabindranat Tagorea a drugo Dvadeset ljubavnih i jedna ocajna pesma cileanskog pesnika Pabla Nerude.

Sa ovim delima to je tako da i oni koji ne vole poeziju ipak ove pesme vole i osecaju u sebi, cak i oni koji ili nisu trenutno zaljubljeni ili oni koji to nisu nikada ni bili. Pored toga obe ove knjige imaju takav kvalitet da bi se onaj koji cita rado odmah zaljubio ako ne drugacije a ono u ljubav po sebi. Oni od nas koji ove knjige volimo cesto smo ove pesme posvecivali svojim ljubavima; medjutim sa Nerudom je tako da ovu poeziju - a narocito tu poslednju, takozvanu ocajnu pesmu - posvecujemo u sebi vise puta ... sve dok je ne posvetimo poslednji put. Toliko je Nerudina pozija opipljiva i ziva da za svakoga od nas pronadje u nama samima pravog svog vlasnika.

Za razliku od mojih romanticnih zanesenjaka koje tako volim prema Nerudi ne gajim slicna osecanja - iako su mi njegove ljubavne pesme najdraze i najproosecanije : kako je to i Borhes jednom rekao - on jeste divan pesnik, veliki pesnik, ali nije takav i covek (bio). Ako Nerudu i malo u sebi volim kao coveka to je bas taj Neruda od samo devetnaest godina koji pise ovako neverovatne stihove zenama koje je voleo do tada. Jer, ovih 20 ljubavnih pesama, i ta jedna ocajna, nisu posvecene samo jednoj pesnikovoj dragoj i toj jednoj vezi koju je imao, vec mnogima koje su se u njegovoj pesnickoj uobrazilji stopile u jednu, idealnu. Tog mladog zanesenjaka tek probudjenih cula i senzibiliteta jos uvek volim i njega mogu da shvatim : onog kasnijeg coveka vec vise ne razumem, vec je suvise daleko od mene - kako zbog onog sto je cinio tako i zbog onoga sto nije. Ali mladi Neruda koji pise o ljubavi tim svojim zelenim mastilom - jer zeleno je za njega boja nade - a pod pseudonimom sacinjenim od imena jednog (Pol Verlen) i prezimena drugog (Jan Neruda) pesnika, koji na stolu drzi fotografiju Volt Vitmana i pise ovakve stihove koji se valjda mogu po svom gotovo telesnom prisustvu porediti jos samo sa onim kako se kod Betovena ponekad cuju disanje i otkucaji srca (bukvalno, ne figurativno); njega jos mogu da drzim u dusi.

Ove pesme proslavile su Nerudu nakon sto su izasle iz stampe 1924. godine; u roku manjem od godinu dana prodato je preko milion primeraka ove pesnicke zbirke. O tome koliko je i dalje ona popularna govori i to da za gotovo svaku od ovih pesama postoji cak nekoliko youtube videa od kojih sam ja ovde postavila neke (narocito onaj poslednji veoma je lep, sa muzikom prave atmosfere i delovima filma RudolfaValentina) prvenstveno zato sto se Nerudina poezija stvarno moze osetiti tek kada se cuje naglas (jer je tako culna) i to na spanskom jeziku. Za one koji spanski ne razumeju tu je i neki prevod koji imam kod sebe u prepisu vec vise od deset godina tako da vise ne znam ko je i kada to preveo. U svakom slucaju zvuk Nerudinih pesama, cak i kada se ne razume, nesto je posebno; znacenje se moze pratiti preko prevoda a ostalo, van znacenjskog, osluskivati. Ja sam Nerudine pesme, narocito tu ocajnu, posvetila i poslednji put; za mene one su nasle svog vlasnika, onog jedinog kome su bile namenjene zapravo od kako znam za njih. Sad evo nekih od njih ovde kako bi ih mozda jos neko pronasao iznova ili po prvi put.

14.

Juegas todos los días con la luz del universo.
Sutil visitadora, llegas en la flor y en el agua.
Eres más que esta blanca cabecita que aprieto
como un racimo entre mis manos cada día.

A nadie te pareces desde que yo te amo.
Déjame tenderte entre guirnaldas amarillas.
Quién escribe tu nombre con letras de humo entre las estrellas del sur?
Ah déjame recordarte cómo eras entonces, cuando aún no existías.

De pronto el viento aúlla y golpea mi ventana cerrada.
El cielo es una red cuajada de peces sombríos.
Aquí vienen a dar todos los vientos, todos.
Se desviste la lluvia.

Pasan huyendo los pájaros.
El viento. El viento.
Yo sólo puedo luchar contra la fuerza de los hombres.
El temporal arremolina hojas oscuras
y suelta todas las barcas que anoche amarraron al cielo.

Tú estás aquí. Ah tú no huyes.
Tú me responderás hasta el último grito.
Ovíllate a mi lado como si tuvieras miedo.
Sin embargo alguna vez corrió una sombra extraña por tus ojos.

Ahora, ahora también, pequeña, me traes madreselvas,
y tienes hasta los senos perfumados.
Mientras el viento triste galopa matando mariposas
yo te amo, y mi alegría muerde tu boca de ciruela.

Cuanto te habrá dolido acostumbrarte a mí,
a mi alma sola y salvaje, a mi nombre que todos ahuyentan.
Hemos visto arder tantas veces el lucero besándonos los ojos
y sobre nuestras cabezas destorcerse los crepúsculos en abanicos girantes.

Mis palabras llovieron sobre ti acariciándote.
Amé desde hace tiempo tu cuerpo de nácar soleado.
Hasta te creo dueña del universo.
Te traeré de las montañas flores alegres, copihues,
avellanas oscuras, y cestas silvestres de besos.

Quiero hacer contigo
lo que la primavera hace con los cerezos.

Svetloscu svemira svakog dana se igras.
Ti nezna gosco moja, stizes u cvecu i vodi.
Ti si vise od ove bele glavice, koju
ko grozd svakog dana rukama svojim stiscem.
Nikome nisi slicna otkad ja te ljubim.
dopusti da te polozim izmedju zutih venaca.
Ko ti ispisuje ime slovima od dima
medju zvezdama juga ?
Ah, pusti da se setim kakva si bila onda
kad nisi ni postojala.
Vetar naglo zaurla, u zatvoren prozor mi bije.
Nebo je mreza prepuna tamnih riba.
Svi vetrovi ovde pusu, svi odreda.
Kisa se svlaci.
Prolaze u begu ptice.
Vetar,Vetar.
Samo se ja mogu boriti protiv sile ljudi.
Oluja u hrpe zgrce suvo lisce
i odvezuje camce sto nocas pristase na nebu.
Ti si jos ovde. Ah, ti ne bezis.
Ti ces me odvracati sve do poslednjeg krika.
Privij se sva uz mene ko obuzeta strahom.
Ipak je kroz tvoje oci strugnula cudna sena.
Mala, jos i sad mi donosis cvetove kozje krvi,
a cak su ti i grudi mirisne.
Dok tuzan vetar jezdi i ubija leptire,
ljubim te, i moja radost grize ti usne od sljive.
Kako ti bese tesko dok si navikla na me,
na dusu mi samu i divlju, na ime koje progone.
Koliko puta videsmo blistavu Danicu
dok se ljubljasmo u oci
i svitanja kako se nad nama sire u kruzne lepeze.
Moje su reci po tebi u milovanju rosile.
Odavno ljubljah ti telo od suncana sedefa.
Cak verujem da si gospodarica svemira.
Donecu ti s planina radosno cvece copihues
lesnike mrke i sumske korpe poljubaca.
Hocu da uradim s tobom
ono sto prolece radi sa tresnjama.

18.

Aquí te amo.
En los oscuros pinos se desenreda el viento.
Fosforece la luna sobre las aguas errantes.
Andan días iguales persiguiéndose.

Se desciñe la niebla en danzantes figuras.
Una gaviota de plata se descuelga del ocaso.
A veces una vela. Altas, altas estrellas.

O la cruz negra de un barco.
Solo.
A veces amanezco, y hasta mi alma está húmeda.
Suena, resuena el mar lejano.
Este es un puerto.
Aquí te amo.

Aquí te amo y en vano te oculta el horizonte.
Te estoy amando aún entre estas frías cosas.
A veces van mis besos en esos barcos graves,
que corren por el mar hacia donde no llegan.

Ya me veo olvidado como estas viejas anclas.
Son más tristes los muelles cuando atraca la tarde.
Se fatiga mi vida inútilmente hambrienta.
Amo lo que no tengo. Estás tú tan distante.

Mi hastío forcejea con los lentos crepúsculos.
Pero la noche llega y comienza a cantarme.
La luna hace girar su rodaje de sueño.

Me miran con tus ojos las estrellas más grandes.
Y como yo te amo, los pinos en el viento,
quieren cantar tu nombre con sus hojas de alambre.

Ovde te ljubim.
U tamnome borju vetar se rasplece.
Svetlucanje meseca iznad nemirnih voda.
Jednaki dani idu, jedan za drugim hita.
Razudjuje se magla u likove sto plesu.
Srebrni galeb od zapada se otkida.
Ponegde neko jedro. Visoke, visoke zvezde.
Ili crni krst nekog broda.
Sam.
Katkada osvanem, a dusa mi bude vlazna.
Zvoni i odzvanja daleko more.
To je luka.
Ljubim te ovde.
Ovde te ljubim i zalud te obzorje skriva.
Ljubim te premda je sve ledeno oko mene.
Katkada moji poljupci odlaze s ladjama teskim
koje putuju morem tamo gde stici nece.
Znam, vec sam zaboravljen kao ova stara sidra.
Kejovi jos su tuzniji kad uz njih pristaje vece.
Zivot je moj umoran od uzaludne gladi.
Ljubim ono sto nemam. Oci su tvoje daleke.
Moja se dosada bori sa sporim sutonima.
Ali dolazi noc da mi zapeva pesme.
mesec u pokret stavlja svoja kolesa sna.
Tvojim me ocima motre one najvece zvezde.
I kako ja tebe ljubim, tako u vetru borovi
svojim iglastim liscem ime ti pevati zele.

20.

PUEDO escribir los versos más tristes esta noche.
Escribir, por ejemplo: " La noche está estrellada,
y tiritan, azules, los astros, a lo lejos".
El viento de la noche gira en el cielo y canta.
Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Yo la quise, y a veces ella también me quiso.
En las noches como ésta la tuve entre mis brazos.
La besé tantas veces bajo el cielo infinito.
Ella me quiso, a veces yo también la quería.
Cómo no haber amado sus grandes ojos fijos.
Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Pensar que no la tengo. Sentir que la he perdido.
Oír la noche inmensa, más inmensa sin ella.
Y el verso cae al alma como pasto el rocío.
Qué importa que mi amor no pudiera guardarla.
La noche está estrellada y ella no está conmigo.
Eso es todo. A lo lejos alguien canta. A lo lejos.
Mi alma no se contenta con haberla perdido.
Como para acercarla mi mirada la busca.
Mi corazón la busca, y ella no está conmigo.
La misma noche que hace blanquear los mismos árboles.
Nosotros, los de entonces, ya no somos los mismos.
Ya no la quiero, es cierto, pero cuánto la quise.
Mi voz buscaba el viento para tocar su oído.
De otro. Será de otro. Como antes de mis besos.
Su voz, su cuerpo claro. Sus ojos infinitos.
Ya no la quiero, es cierto, pero tal vez la quiero.
Es tan corto el amor, y es tan largo el olvido.
Porque en noches como ésta la tuve entre mis brazos,
mi alma no se contenta con haberla perdido.
Aunque éste sea el último dolor que ella me causa,
y éstos sean los últimos versos que yo le escribo.

Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Napisati, na primer : "Noc je osuta zvezdama
i drhte, plava, nebeska tela u daljini.
Ponocni vetar kruzi nebom i peva."
Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Voleo sam je, a katkada - i ona je mene volela.
U nocima kao sto je ova drzah je u svom narucju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom.
Ona me je volela, i nju ja sam katkada voleo,
a kako i ne bih ljubio njene velike mirne oci.
Nocas bih mogao da napisem veoma tuzne stihove.
Misliti da je nemam. Osetiti da sam je izgubio.
Cuti beskrajnu noc, jos beskrajniju bez nje.
A stih pada na dusu kao na pasnjak rosa.
Sto znaci da je moja ljubav nije mogla sacuvati.
Noc je osuta zvezdama, a ona nije uz mene.
To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Moja se dusa ne moze pomiriti da sam je izgubio.
Moj pogled je trazi, kao da je zeli pribliziti.
Moje srce je trazi a ona nije uz mene.
Ista noc belinom ovija ista stabla,
a mi, oni od nekad vise nismo isti.
Vise je ne volim, zbilja, a koliko sam je voleo.
Moj glas je trazio vetar da dodje do njena sluha.
Drugome. Pripasce drugome. Kao nekad mojim poljupcima.
Njen glas, njeno cisto telo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zbilja, a mozda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.
Jer sam je u nocima kao sto je ova drzao u svom narucju,
moja se dusa ne moze pomiriti sa tim da sam je izgubio.
Makar ovo bila poslednja bol koju mi zadaje,
a ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Dnevnicke beleske Tomasa Mana iz 1933. godine [moj izbor;)]

2011-06-07T07:03:00.000-07:00

Povodom jucerasnjeg rodjendana najobozavanijeg pisca evo nekih njegovih dnevnickih zapisa iz 1933. godine :) Naravno, ovo su samo moji licni izvodi koje kada sam pravila nisam imala u vidu za deljenje sa drugima - tako da pored toga sto su istrgnute iz ostatka teksta one i mogu znaciti samo onima koji se inace bave Tomasom kao i tim vremenom uopste. Od nekog opsteg interesovanja mozda mogu biti oni delovi koji se odnose na Hitlera i nacizam (sto je pogotovo interesantno ako se znaju njegova stanovista nakon I svetskog rata - kako bi Stefan Cvajg to slikovito rekao - tada Tomas Man jos nije bio na nasoj strani) i sveukupni tadasnji trenutak (divna pominjanja savremenika poput : V. Horovic, jedan izuzetno briljantan mladi pijanista, koji je posle imao velikog uspeha sa Šopenom i Stravinskim.) Pored toga zanimljivo je (opet, za Tomasove fanove) posmatrati na ovaj nacin nastanak dela poput Josifa. Tomas je redovno pisao dnevnik od svoje najranije mladosti : neke (one iz problematicnih godina pre braka ;) on je sam unistio, dok su oni kasnije ostali sacuvani te posle njegove smrti i objavljeni. Kod nas su medjutim, koliko znam, prevedeni samo ovi iz godina 1933. i 1934. valjda upravo zbog interesantnog istorijskog momenta.

K. se odnosi na Tomasovu suprugu Katju Man; za ostalo se morate snalaziti sami :)

1933

- 15.03. Zbirčica Dertrambovih pesama – plemenito deprimirajuće, pristojno – odvratno.

- 17.03. Razgovor o drsko–sadističkim propagandnim planovima nemačke vlade, o bezobzirnom gaženju i totalnom uniformisanju javnog mnjenja, uništenju svake kritike, o izjavi besmislenosti svake opozicije. Odvratno modernistički zamah, ono psihološki savremeno u njemu, s obzirom na kulturnu, duhovnu i moralnu reakcionarnost. DRSKO MODERNO, MODERNI TEMPO, FUTURISTIČKO U SLUŽBI BEZIDEJNOSTI NEPRIJATELJSKI RASPOLOŽENE PREMA BUDUĆNOSTI, MAMUTSKA REKLAMA ZA NIŠTA. Jezivo i bedno.

- 23.03. ('Vagner') Jedno bogato delo u kome se javljaju svi motivi mog života.

- 27.03. Neiscrpan razgovor bez kraja o zločinačkom i odvratnom ludilu, sadistički bolesnim tipovima moćnika koji su svoj cilj – apsolutno neprikosnovenu vlast – postigli sredstvima sulude bestidnosti ... Postoje samo dve mogućnosti da se ona sruši : finansijska katastrofa ili pak neka spoljnopolitička konflagracija. Duboka čežnja da do toga dođe, spreman na svaku žrtvu, svako sapatništvo. Nikakvom cenom pad tog društvenog šljama ne bi bio suviše visoko plaćen ! Nemcima je bilo dato da prirede revoluciju neviđene vrste : bez ideje, protiv svega višeg, boljeg, uljudnog, protiv slobode, istine, prava. U sferi ljudskog se tako nešto još nije dogodilo. Pri tome masa besomučno kliče i veruje da je upravo to želela, dok je ona zapravo prepredeno prevarena, samo to sebi još ne može da prizna – i k tome čvrsto uverenje viših slojeva, konzervativaca, nacionalnih (Kardof ),da se sve to kreće u pravcu jedne strašne katastrofe.

-03.04. Uostalom, ovaj težak doživljaj odmora i nije baš sasvim neplodan. Često ga dovodim u vezu sa novelom o Faustu, koja će uslediti posle Josifa i sa kojom bih 'stvorio nešto vrlo originalno'.

-05.04. Kakvo će samo razočarenje morati da doživi taj nesrećni, sada poneseni i tobože srećni narod! Berza pada. Privredni ili spoljnopolitički problemi slomiće ovoj vladi vrat. Šta će se pak učiniti sa tim obožavanim čudovištem od Hitlera, koji za milione predstavlja jednu religiju, ako bi konzervativci intervenisali vojskom? Moraće ga, pošto se ukloni njegov reži , gurnuti na mesto predsednika jer bi njegovo smenjivanje i hapšenje bilo premnogo za nemačko srce .

- ...razgovaramo o podlosti one radio emisije koja u današnjoj Nemačkoj znači citat ubistvene denuncijacije .

-25.04. Razgovor o izjavi prof. Overbeka da bi trebalo da se priključim nacionalsocijalističkom pokretu, 'kako bih ga oplemenio'. – O 'bajnoj duši' nemačkog naroda i isterivanju crnog elementa iz njegovog svetlosnog tela. Iskvaren, izvitoperen mit. Upropašćena romantika i bedno – otrovna zloba malograđana. Umetnički heroj je R. Vagner. Dirnuo sam u najosetljivije mesto.

-02.05. ... ali sam se kasnije bolje osećao, kada sam sa Bermanom došao na nemačke stvari, posmatrajući ih u velikom stilu i tumačeći sadašnja zbivanja kao novu formu stare nemačke kulturne baljezgarije, koja nema, međutim, neke znatnije šanse da uspe. To je izgubljena stvar, iako se opet, kao i kod rata, koji ono sasvim jasno samo produžava, radi o nizu godina. Jedan veliki manevar skretanja, jedna džinovska nevaspitanost u odnosu na volju svetskog duha, detinjasto bežanje iz škole ... Hoće li konačno ovaj narod učiniti mudrijim, ovaj narod koji je trn u ]telu Evrope, Zapada ?

-07.05. Lektira Tolstoja mi zato tako odgovara što se u tom delu ono čulno – radosno i pozitivno na tako prirodan i ljudski način povezuje sa moralnom kritikom savesti. Juče sam za vreme putovanja pročitao da najviše i najbolje ljudske osobine, koje nisu i ne mogu biti svojstvene tzv. velikim ljudima, predstavljaju – ' ljubav, poetsko osećanje, nežnost, filozofska sumnja koja nagoni na istraživanje' .

-28.05. Uglavnom sam sa njim razgovarao : o Ničeu, 'nemačkoj revoluciji ', nemačkoj formi boljševizma, proterivanju mediteranskog humanizma, pobuni malograđanskog neobrazovanja i antiobrazovanja, koje se ideologizira kao 'narodni pokret ' – što u odr. svetsko – istorijskom smislu i jeste . Ali izraz 'istorijski pokret' koji se javlja u svakom govoru, svakom članku, ipak predstavlja preterivanje. Radi se u osnovi o prilično suvišnom i istorijski malo značajnom podgrejavanju hajke na kulturu, za što je već Niče optužio Nemce. Socijalna suvišnost. (Ono što rade to je 'marksizam') Moralna suvišnost (na osnovu jednog kompleksa niže vrednosti koji je bio čista hipohondrija). Razlika u odnosu na Italiju, gde je možda bila potrebna jedna nacionalistička injekcija kako bi mogle da se razmahnu snage. A i vraćanje Rimskom carstvu nešto je, naravno , sasvim drugo nego ono vraćanje u Teutoburšku šumu. Ono polovično i kukavičko kod ove 'revolucije' koja nastupa tako radikalno. Reči ' varavarski' ukazuje se velika retorska čast , ali se pri tom ne želi biti varvarski , ipak se pred svetom strahuje od ovog obeležja i pridaje važnost obrazovanju, kiti se jednom Akademijom za literaturu, u kojoj jedan pisac, klanjajući se pred eksponentima njene duhovne bede, slavi nemački jezik, dok istovremeno njegove kolege po zatvorima bivaju tako prebijani da njihove žene šest nedelja ne mogu da dobiju dozvolu da ih vide. Odeljenja u bolnicama sa strogo nacionalsocijalističkim osobljem, kako bi se osujetio svaki kontakt sa pacijentima i kako bi se o njihovom stanju i uzrocima tog stanja ništa ne bi saznal . U Akademiji te države pisci drže svečane govore a mladi pesnici u svojim stihovima, koji bez daljnjeg moraju biti loši, slave ili opravdavaju paklene kazne kojima su kažnjeni grešnici koji su se ogrešili o državu Branderburg. Treba li verovati da je sve to više 'istorijsko' a manje suluda epizoda ?

-01.06. Juče sam pre nego što sam zaspao dovršio čitanje 'Rata i mira', u čemu sam svih ovih nedelja nalazio utehu i oslonac. I to sam, ne manje nego u njegovom majstorstvu i njegovoj veličini, utehu nalazio i u slabostima , nedopustivostima, zamoru ovog i pored svih slabosti grandioznog dela .

- 02.06. Vigand piše iz Levicija o spaljivanju Frojdovih dela u Drezdenu u znak demonstracije 'protiv psihoanalitičkog precenjivanja nagonskog života a za idealizam'. Kakvo neznanje i kakva laž u kombinaciji reči 'psihoanalitičko precenjivanje' ! Ta , nagonski život za 'dinamički', prema razumu neprijateljski raspoloženi pokret predstavlja svetinju ! On se može uzeti u zaštitu od raščlanjavanja, to bi imalo smisla, ali je prava idiotarija istovremeno siktati protiv njegova precenjivanja.Uvek se tu jedno buđavo – lagodno malograđanstvo nalazi u stanju protivrečnosti sa varvarsko-dinamičko- iracionalnom ambicijom.

-21.06. Jutros dovršio podelu i naslovljavanje prve knjige, pri čemu su me zabavljali izvesna mistika i redosled brojeva koji je nekako sam od sebe nastajao i to sa brojkama 10 , 5 i 7 . Knjiga se deli na Predigru i 7 poglavlja. Prvo poglavlje i Predigra imaju po 7 poglavlja , drugo poglavlje pak 5, treće opet 10, četvrto opet 10 , peto 7 , šesto i sedmo po 5 podpoglavlja . Tako knjiga pruža celu masu lepo razdeljene građe.

-23.06. U tišini večeri razmišljao sam o svom životu , o njegovim mukama i tegobama od mladih dana , kao i o njegovim blagodetima zahvaljujući izvesnim crtama moga karaktera . Ipak verujem da ću na kraju tog mog života biti prilično umoran- i ne samo od njega već i , uprkos metafizičkim nadama i čežnjama moje mladosti, od života uopšte . Dosta , dosta ! Kada se to na kraju kaže , onda se ne misli samo na sopstvenu 'individuaciju' već se misli na celinu – verovatno na osnovu onog tačnog saznanja : Mnogo drugačije nikad ni nije . Smisao reči 'umoran od života' nije lične već sveobuhvatne prirode.

-20.07. Prijatno sećanje ne veče u društvu u našem vrtu , kojom prilikom sam pročitao 'Prevaru sa blagoslovom' i očigledno ostavio dubok utisak. U takvim prilikama uvek imam osećanje da varam i opsenjujem , jer se ne predstavljam sa promašenim , testastom- nerešenim delovima već uvek nekim 'lepim mestom', skrivajući ono neuspelo , tako da se stiče utisak da je i sve ostalo tako uspelo . To je svakako ono podvaldžijsko kod svakog čitanja nekih delova . Ali pri tome se ono što čitam pokazuje daleko boljim i upečatljivijim nego što se meni činilo, tako da bi se smelo zaključiti da je i ono što nisam predstavio slušaocima daleko manje loše nego što se to meni čini .

-30.07 Posle ručka dovršio korekturu 1. knjige , pri čemu me je opet do suza dirnula smrt Rahilina , kao što je to bilo i prilikom pisanja i kao što je to uvek prilikom svakog novog čitanja. Ovde, kod ovog lika, igra ulogu moj odnos prema K. Nije slučajno da baš i ona tako voli tu povest Jakova i Rahile. Ona u njoj vidi idealizovanu, mitiziranu predstavu naše životne zajednice.

-13.08. Za doručkom sa K. Razgovarao o sumanutosti Nemačke. Ona pred svetom ima moralnu prednost da joj do 'civilizacije' ama baš ni malo nije stalo. Ona se ne boji haosa, ona voli haos.

-20.08. ... dok mene od povratka ne zadržava strah već osećanje mučnine i odvratnosti.

- 01.09. Razgovor o romanu koji bi trebalo napisati – iz sfere Vagner-List-Kozima-Niče, jedna veoma interesantna tema, najkomplikovaniji, najobuhvatniji nemački predmet . Antipatija izmađu Lista i njegovog zeta (veoma izrazita). Listova evropska duhovnost naspram Vagnerovom izrastanju iz malograđanskog. Listova kćerka, duhovno mondena i ne-nemačka (da ne kažem nenemačka), od rođenja, unosi u Vagnerovu sferu katoličko – kadilački elemenat, s jedne strane, a onda opet, s druge strane, sama piše antisemitske i nemačkonacionalističke članke Vagnera u bajrotovskim listovima. K tome dolazi Niče koji je potekao iz svešteničke kuće, iz humanizma, profesorske sfere i koji se usled bolesti izrodio u nešto evropsko – antinemačko.

-07.09. Jasno je da se život jedne države menja tokom jednog ljudskog veka od 60 godina. Ali zašto bi to moralo da kod mene izazove mržnju i odvratnost ? 'Fašističke', nacionalno naglašene autoritarne metode počinju na sve strane da odmenjuju stare, klasične forme demokratije. Zašto se od toga pravi posebna nemačka misterija i zašto Nemačka pri tome nastupa sa pretenzijom da izigriva vođu i spasioca sveta ? Posle anti – demokratskih prevrata u Rusiji i u duhovno beznačajnijoj Italiji, Nemačka sa svojim prevratom, koji u stvari predstavlja preuzimanje vlasti od strane onog sloja stanovništva koji u duhovnom pogledu stoji na najnižem stepenu – sloja propalih malograđanskih masa ispunjenih mržnjom, dolazi tek na trećem mestu . Čime se ona izdvaja ? Treba li svet da se obnovi pomoću prljave mistike , izopačene filozofije života koju ona unosi u pokret ? Zato što tamošnje promene u području političke tehnike i rukovođenja poprimaju oblik ubistvene i ubilačko-krvave i ratne religije , čiji je moralni i duhovni nivo najbedniji deo njegove pojave . Osvetoljublje i manija veličine ujedinjuju se u svetsku opasnost , prema kojoj je predratni imperijalizam bio prava nevinost . I ovaj prinčevski kelner nas uverava da će ova i ovakva Nemačka na isto tako miroljubiv način urediti Evropu kao što je u zemlji 'ustavnim putem' došla na vlast . Ali ta Nemačka je jedini narod u Evropi koji se ne boji rata i ne odbacuje ga već ga štaviše obožava ; ona sa svojom totalitarnom državom , sa svim onim što je za ovo pola godine urađeno, ne teži ni za čim drugim nego za ratom , koji možda ne bi htela , ali koji s obzirom na svoje ishodište i na svoju prirodu mora da hoće . Program , delom nesvestan, delom svestan , jasan je : prvo uništiti 'unutrašnjeg neprijatelja' , tj. sve ono što se u zemlji suprotstavlja ratu (to je ujedno bila osveta nad sopstvenim narodom zbog toga što je navodno zbog tog naroda izgubljen rat) i onda – Šta posle toga treba da dođe , to se ne zna , to se još ne može sagledati , a i poriče se da se to već želi sagledati . Ali potajno se želi to buduće stanje , čezne se za njim kao za voljenim haosom – jedna ljubav koja uliva osećanje da smo pozvani za političko vođstvo sveta – pa se u tom smislu sasvim javno svim silama radi na naoružavanju .

- 08.09. Naveče čitao 'firerov' govor o kulturi u jednom nacističkom listu iz Frankena, koji su mi začudo poslali. Neverovatno. Taj čovek, eksponent sitnog srednjeg staleža sa osnovnim školskim obrazovanjem koji se odao filozofiranju, odista je neobična pojava. Nema sumnje da je njemu, za razliku od tipova kao što su Gering i Rem, nije stalo do rata već do 'nemačke kulture'. Njegove misli, koje bespomoćno ponavlja, praveći stalno omaške i izlažući ih u jadnom stilu, jesu misli đačeta koje se bespomoćno trudi . One bi još i mogle da ostave neki utisak kada ne bi bile svedočanstvo jezive neskromnosti. Nikada se silnici, akteri svetskih zbivanja i velike politike nisu usuđivali da na takav način izigravaju učitelja jednog naroda, štaviše učitelja čovečanstva. To nije činio ni Napoleon, a ni Bizmark. Oni su stvorili jedan red, jednu osnovu, polazeći od svoje vizije, na kojoj je mogao ili nije mogao da cveta viši duhovni život, nauke i umetnosti. Oni su preko države u tom duhovnom životu podržavali i podsticali ono što im se činilo korisnim a isto tako nasilno ugušivali ono što im se suprotstavljalo. Ali oni nikada nisu docirali sa katedre i propisivali naciji kulturnu teoriju, kulturni program, iako su po svom duhovnom kapacitetu neuporedivo više bili za to nego ovaj bedni mangup. Naravno, oni još nisu znali za ' totalitarnu državu ' koja nije samo osnovica moći, već je jedna sveobuhvatna sila koja komanduje svim oblastima života, pa i kulturnom, štaviš, pre svega njom, jer zna kakva ona treba da bude, pa je diktatorski, isključivo i bespogovorno svodi na pojmove usvojene u žestokom autodidaktičkom rvanju i zasnovane na strahovito tanušnoj lektiri .

-10.10. Sve se brani od opasnog psa u središtu Evrope, jednog fanatiziranog, stravično prenadraženog naroda u stanju nacionalnog orgazma, što svet unaokolo prisiljava da bude veoma oprezan .

-17.10. U 8 časova sa K. I decom na abonirani koncert, u Muzičkoj dvorani, koji je bio ugodan i zanimljiv. Klavirski koncert Čajkovskog, koji sam do sada znao samo sa gramofonske ploče, interpretirao je V. Horovic, jedan izuzetno briljantan mladi pijanista, koji je posle imao velikog uspeha sa Šopenom i Stravinskim.

Albreht u Veneciji

2011-05-20T15:16:00.000-07:00

Neko bi mogao pomisliti da ovde sprovodim kakvu promotivnu kampanju za Sluzbeni glasnik kada toliko pominjem njihova izdanja i iz njih citiram :) To nije slucaj. Istina je da oni, i pored svih sitnih nedostataka, imaju jako zanimljivih prevoda, narocito sto se umetnosti tice i narocito u ediciji kojom upravlja Jovica Acin [biblioteka kljucevi]. Proslog puta tako sam pomenula njihovo izdanje dnevnika Ezena Delakroa, koji je Jovica preveo; sada s obzirom da je Direrov rodjendan, pominjem knjigu Putovanja u Veneciju i po Nizozemlju koja se sastoji od Direrovih pisama prijatelju iz Venecije i dnevnika koji je vodio tokom kasnijeg putovanja po danasnjim Holandiji i Belgiji. Ova nevelika knjiga cita se lako i brzo; deo njegovih dnevnickih zabeleski je obimniji nego deo sa pismima koja je pisao Vilibaldu Pirkajmeru iako su ova meni mozda ipak nesto zanimljivija. Pa ipak lepo je citati beleske iz Antverpena, Brisela, Briza, Gana, Ahena ... onda kada se imalo prilike prolaziti i uzivo tim predelima. To sada citam i iz navedenog razloga uzivam dodatno; ovde cu, nakon par opstih zabeleski, citirati samo iz par njegovih pisama uz slike koje su nastale u tome periodu. O putovanju po Nizozemlju i dnevnickim beleskama sa istog - mozda neki drugi put :)

Knjigu Putovanja u Veneciju i po Nizozemlju mozete kupiti kod izdavaca za 356 dinara.

Majka Barbara i otac Albreht Direr Stariji; izmedju njih porodicni grb koji se inace nalazi
na pozadini portreta oca; ova dva portreta bila su spojena u diptih ali su vremenom razdvojeni

Verovatno je da je svako cuo za Albrehta Direra i da barem jednu njegovu sliku vrlo dobro zna : Autoportret iz 1500. godine poznato je delo renesanse na severu gotovo onoliko koliko je Mona Liza italijanske renesanse. Onaj ko se vise interesuje za umetnost verovatno dobro zna da ova poznata i izuzetno hristolika, idealizovana slika nije prvi Albrehtov autoportret i da pre njega postoji citav niz istih [dole sam ih poredjala hronoloski:)], pocevsi sa onim koji je nacinio sa samo 13 godina, 1484. godine, a kome je kasnije dodao i natpis kada sam bio dete. Do toga vremena on je zavrsio nekoliko razreda skole a potom kao segrt ucio kod svoga oca, Albrehta Direra Starijeg koji je bio uspesan zlatar; od njega je mogao nauciti kako zlatarske tehnike tako i crtanje. Koliko je uspesan Albreht Stariji bio vidi se vec i po tome sto je od svoga rada mogao izdrzavati veliku porodicu od cak osamnaestoro dece, od kojih je Albreht Mladji bio trece dete a drugi po redu sin. Ova brojna porodica izgleda je medjutim zivela poprilicno udobno, mozda i stoga sto se Albreht Stariji ozenio kcerkom svoga ucitelja po imenu Barbara, tako da je doslo do spajanja dve zlatarske prakse. Oni su cak imali i svoj grb, koji je mladi Direr i naslikao, kao sto je slikao i portrete svojih roditelja [gore]. Na ovom grbu narocito je zanimljiva leva, oceva strana koja otkriva porodicno poreklo : prikazana su vrata sto je stoga sto je njegov otac, pre no sto je prispeo u Nemacku iz sadasnje Madjarske, nosio prezime Ajtósi - sto znaci otprilike onaj koji pravi vrata - a po istoimenom selu u Madjarskoj. Tako je prvobitno Albreht svoje prezime (bukvalno) preveo na nemacki kao Tirer (Thürer) pa tek onda promenio u Direr (Dürer); moglo se desiti tako da umetnika danas znamo kao Albrehta Tirera :)

Autoportreti iz godina : 1484, 1491 i 1493.

Autoportreti iz godina : 1493 (prvi njegov slikani autoportret i istovremeno ,
smatra se, prvi samostalni autoportret u evropskoj umetnosti), 1498 i 1500.g.

Moja Agnes

Nije cudno stoga sto je otac zeleo da mu ovaj sin izuci zanat do kraja i da se potom bavi ocevim poslom. Medjutim, decko je bio ne samo izuzetno zainteresovan za crtanje - mnogo vise no za zlatarske poslove - vec je pokazivao i izvanredan talenat, kao sto se iz tog prvog portreta moze i videti. Tako je naposletku otisao da se uci kod slikara Mihaela Volgemuta, cija se radionica bavila i izradom drvoreza za knjizne ilustracije. Nakon sto je zavrsio svoje skolovanje Albreht odlazi na putovanje tokom kojeg je naredne cetiri godine lutao po Nizozemlju, upoznaje sa umetnicima i obilazi radionice i znamenitosti. Ovo putovanje,kao i njegovo prvo putovanje u Italiju koje je nedugo potom usledilo, na zalost nije dokumentovano tako da se ne zna o njemu mnogo. Po svom povratku u rodni Nirnberg, kao svrseni zanatlija, zeni se izvesnom Agnes - kcerkom tada poznatog gravera; iako je jednim poznatim crtezom na kojem predstavlja svoju mladu verenicu on prema njoj iskazao neznost, kako izradom tako i natpisom moja Agnes, ovo izgleda ipak nije bio srecan brak. Albreht je gotovo odmah krenuo za Italiju, i to peske (!!!) dok je Agnes ostala kod kuce sama; ovaj potez, u ovako naglom obliku, tesko je shvatiti pogotovo kada se zna da je zenidba bila uslov da se otvori radionica te da je odlaskom ostavio ne samo svoju mladu zenu vec i tu mogucnost. Pa ipak, on je otisao u Italiju gde ce se zadrzati do naredne godine. Agnes i albreht nisu imali dece; pisuci iz Italije svome prijatelju on je umeo u vezi nje i veoma grubo da se sali, dok se iz svega moze nazreti i to da ih je Pirkenhajmer u njegovom odsustvu mirio.

Ovo je njegov prvi odlazak u Italiju od kojeg je preostalo nekoliko akvarela i crteza ali ne i nekih licnih zabeleski i dokumenata. Krajnji cilj bila mu je Venecija, gde je i stigao; veruje se da je posetio takodje Mantovu i Padovu. Odusevljava se Djovanijem Belinijem, venecijanskim slikarem iz poznate slikarske porodice, sto je ljubav koja ce potrajati i do naredne njegove posete, kada ce tvrditi da je on i dalje najveci venecijanski slikar. Iz ovog periodu potice, na primer, onaj toliko voljeni kunic iz Albertine.

Po povratku iz Italije Direr je otvorio svoju radionicu u Nirnbergu; to sto je izabrao rodni Nirnberg nije ni malo cudno kada se ima u vidu da je taj grad tada predstavljao srediste renesanse na severu i ne samo to vec i stamparski centar; Direr ce u sirim Evropskim okvirima svoju reputaciju upravo i zasnovati (i dalje, mozda, zasniva) na grafici, iako mu kasnije to nece biti toliko drago pa ce se cak i tuziti u pismima kako Italijani misle da sa bojom nista ne vredi. Iako je u ovom periodu 1495 - 1506 izradio neka od danas najpoznatijih svojih dela, vec posle prvog puta pod velikim uticajem Italije, Direr ce se potom odluciti i na drugo putovanje u Veneciju : hteo je da bolje izuci proporciju i perspektivu. ovim se on bavio sto sa prijateljem - Djakopo Barbarijem - sto samostalno i u Nirnbergu, sto je pocetak njegovih teorijskih istrazivanja koja ce kao krajnji rezultat imati dve vazne teorijske knjige. Najzad, 1505. godine vraca se u Italiju gde ostaje sve do 1507. godine; sada je on poznati umetnik kome na brojne nacine pomaze takozvana nemacka umetnicka kolonija - nemacki iseljenici pomazu mu pri pribavljanju porudzbina. On sada pre svega slika i to neretko velike oltarske slike, od kojih su meni ipak zanimljiviji portreti nama danas nepoznatih Venecijanaca i Venecijanki.

Tokom ovog svog boravka Direr se sprijateljio sa mnogim italijanskim umetnicima ovog perioda, cak i sa Leonardom; Vazari pominje kako je bio odusevljen Rafaelovim delom te da mu je poslao jedan od svojih autoportreta.

Zbog ovoga, kao i zbog mnogih drugih dela, slava ovog plemenitog umetnika doprla je u Francusku i Flandriju, te je Nemac Albert Direr, izvrsni slikar , koji je radio u bakru izvanredna dela, poslao Rafaelu kao znak postovanja svoj portret koji je sam naslikao vodenom bojom na vrlo finom platnu; svetlost je postigao pomocu prozracnosti platna, ne upotrebivsi belu boju, dok su senke izradjene vodenim bojama; ovaj nacin rada zadivio je Rafaela, te mu on posalje crteze radjene sopstvenom rukom, sto je mnogo obradovalo Alberta. Ova glava se nalazila u Mantovi medju stvarima Djulija Romana, naslednika Rafaelovog.

Da li su se oni i upoznali - ostaje pitanje: ne zna se da li je Albreht stigao i do Rima. Gete na jednom mestu u knjizi Putovanje u Italiju kaze kako mu je zao sto Direr nije stigao tako daleko; pa ipak postoji mogucnost da je ipak dosao i do Rima, kao sto je obisao i neke druge italijanske gradove. Nakon ovih italijanskih putovanja Direr je bio miran kod kuce sve do 1520. godine kada je krenuo na to drugo putovanje u Nizozemsku, sa kojeg je sacuvan ovaj dnevnik sto ga sada imam u ruci. Pisma iz Italije koja mu prethode prva su, kazu tako, licna dokumenta sacuvana od jednog umetnika. Svakako izuzetno je zanimljivo citati tako sto i zaviriti u njihov petnaestovekovni svet. Ono sto pomalo cudi jeste sto taj svet - od pre pet stotina godina - nije mnogo drugaciji od nasega.

Evo nekih delova iz pisama koje je upucivao svom prijatelju, poznatom humanisti Vilibaldu Prikhajmeru, svom prijatelju iz detinjstva u koga se u potpunosti pouzdao i od koga se mnogo cemu naucio. Za ovog advokata skolovanog u Italiji Albreht je veoma mnogo po Veneciji jurio kojekakvo prstenje, drago kamenje, fini papir i cilime; ove delove, gde Albreht iscrpno opisuje kakav je prsten kupio i po kojoj ceni, sam medjutim odlucila da izostavim ;)

Venecija, 6. januara 1506.

Vilebald Pirkenhajmer

Cestitom i mudrom Vilibaldu Pirkhajmeru, u Nirnbergu
Dragi moj ucitelju, Vama i Vasima, jos mnogo srecnih Novih Godina. U Vase zdravlje, dragi gospodine Pirkhajmeru. Znajte da sam zdravo; neka Vam Bog podari i vise od toga. Dakle, ono sto ste trazili od mene, naime da kupim nekoliko bisera i dragog kamenja, treba da znate da ne mogu da nadjem nista a da je iole valjano ili vredno novca; Nemci su opustosili sve.
Oni koji kruze rivom uvek ocekuju cetvorostruku vrednost za sve, jer oni su najprepredniji nitkovi koji ovde zive. Niko i ne ocekuje cestitu uslugu od njih. Zato su me neki dobri ljudi upozorili da budem oprezan s njima. Za njih su mi kazali da varaju svakoga, bez izuzetka, i da u Frankfurtu mozete kupiti bolje stvari nego u Veneciji.
A sto se tice knjiga koje ste mi porucili, Imhof se vec postarao za njih, ali, ako Vam je potrebno jos nesto, samo recite i s najvecom revnoscu pobrinucu se za sve. I, neka je na Bogu da Vam zaista necemu posluzim. Rado cu se za sve postarati jer znam koliko ste ucinili za mene.

[...]

7. februara 1506.

Venecijanka, 1506. god.

Koliko bih zeleo da ste ovde u Veneciji, toliko je dragih ljudi ovde medju Italijanima koji iz dana u dan sve vise traze moje prijateljstvo - sto mi vrlo godi - ljudi od ukusa, ucenih, dobrih sviraca na flauti, frulasa, poznavalaca slikarstva, ljudi od prefinjenog osecaja i cestitosti, koji koji mi ukazuju veliku cast i postovanje. S druge strane, medju njima takodje ima i najbednijih, najlazljivijih nitkova, za koje jedva da sam poverovao da hodaju ovom zemljom; pa ipak, ko ih ne zna, pomislice da su najfiniji ljudi na ovom svetu. Ne mogu, a da se u sebi ne nasmejem : svesni su da je njihovo nevaljalstvo dobro poznato, ali to ih uopste ne brine.

Medju Italijanima imam sijaset dobrih prijatelja koji me upozoravaju da ne jedem i ne pijem s njihovim slikarima jer mnogi od njih moji su neprijatelji, kopiraju moj rad iz crkvi i gde god na njega naidju; a posle ga kritikuju i tvrde da je izveden na staromodan nacin i da ne vredi nicemu; medjutim Djambelim (Djovani Belini) veoma me je hvalio kod mnoge gospode. rado je zeleo da ima nesto moje i pojavio se kod mene i trazio nesto za sebe, rekavsi da ce mi dobro platiti, i svi mi govore da je on cestit covek, tako da sam se zaista zblizio sa njim. Veoma je star, a ipak je najbolji slikar od svih.

A stvar koja mi se tako dopadala pre jedanaest godina vise mi se ne dopada i, da je nisam video sopstvenim ocima, nikom ne bih verovao na rec. I, isto tako, treba da znate da ovde ima sijaset slikara, boljih od ucitelja Jakoba (Djakopo de Barbari), premda bi se Antonio Kolb zakleo da na svetu nema veceg slikara od Jakoba. Drugi mu se rugaju i kazu da je icemu vredeo ostao bi ovde. Tek danas sam poceo skice za moju sliku jer ruke su mi tako krastave da ne mogu da radim, ali sam uspeo da ih zacelim.

A, sad, budite blagi prema meni i ne srdite se tako naprecac, nego budite nezni poput mene. necete da ucite od mene, ne znam zbog cega. Dragi moj, voleo bih da znam nije li neka od Vasih [miljenica] umrla - ona kraj vode, na primer, ili ona [privlacna poput cveta] ili [poput cetke] ili [poput napaljene zenke]psa, pa da mozda uzmete neku drugu umesto nje.

U Veneciji, devetog sata na noc, u subotu posle Sretenja, godine 1506.

2. aprila 1506

Portret mladica, 1506. god.

[...] Ovdasnji slikari, i to treba da znate, veoma su naprijateljski nastrojeni prema meni. Tri puta su me pozivali pred magistrate i morao sam da platim 4 florina njihovoj skoli. Takodje treba da znate da bih zaradio vise novca da nisam bio primoran da slikam za Nemce jer tu ima mnogo posla i nikako ne mogu da zavrsim pre Duhova; ali, platice mi svega 85 dukata. to ce, znajte, otici na zivotne troskove, a potom moracu da kupim neke stvari i da nesto novca posaljem, tako da ovog casa nemam mnogo u rukama; medjutim, odlucio sam da ne odlazim sve dok mi Bog ne omoguci da Vam se dostojno oduzim i, osim toga , sa sobom ponesem florine. Lako bih ustedeo da ne moram da radim ovu sliku za Nemcejer, osim slikara, svako mi zeli sve najbolje.

Molim Vas, recite mojoj majci da razgovara s Volgemutom u vezi s mojim bratom i da ga zamoli da mu da neki posao dok se ja ne vratim, ili da mu nadje posao kod nekog drugog. Trebalo je da ga povedem sa sobom u Veneciju , sto bi koristilo i meni i njemu, on bi naucio jezik, ali majka se plasila da ce se nebesa obrusiti na njega. Molim vas da pazite na njega : zene tu nisu od pomoci. recite decaku, kao sto umete, da bude marljivi nezavisan dok se ne vratim, a ne da se oslanja na majku, jer nisam svemoguc, iako dajem sve od sebe. Da sve ne dajem od sebe, ne bih gladovao; ali opskrbiti toliko njih, zaista mi tesko pada, a niko se ne razbacuje novcem. [...]

8. septembra 1506.

[...] Za moju sliku, treba da znate, kazu da bi dali dukat da je vide. Dobro je islikana i zivih je boja. Vise su me hvalili nego sto sam od nje imao koristi. Lako sam mogao da zaradim 200 dukata, i morao sam da odbijem veliku porudzbinu kako bih se vratio kuci.
Ucutkao sam sve slikare koji su govorili da sam dobar u bakropisu, ali da kod slikanja ne umem da baratam bojama. Sad svi govore da nikad nisu videli lepsi kolorit.
Pozdravlja Vas moj francuski ogrtac, kao i moj italijanski kaput. Izgleda mi da mirisete na galantnost. mogu da osetim odavde; a ovde jos kazu da se, kad se udvarate, pretvarate da Vam nije vise od 25 godina. O, da! Udvostrucite i poverovacu Vam. Prijatelju moj, ovde ima italijanskih djavolaka bas poput Vas. Ne znam kako se potrefilo! [...]

23. septembra 1506.

Poklonjenje Devici (poznata i kao Praznik brojanice) 1506. *

[...] Znajte da sam zavrsio sliku, kao i jos jednu quadro, kakvu nikad ranije nisam izradio. I, buduci da ste tako zadovoljni sobom, da Vam ovde kazem da nema bolje Madone na citavom svetu jer je svi slikari hvale kao sto plemici hvale Vas. Kazu da nikad nisu videli otmeniju i ljupkiju sliku.
Isto tako, znajte da cu, najkasnije za cetiri nedelje, zavrsiti posao ovde jer najpre treba da izradim neke portrete koje sam obecao, a ksko bih sto pre dosao kuci, buduci da je moja slika gotova, odbio sam porudzbine vredne vise od 2000 dukata; sve moje komsije znaju o ovome.
I, dopustite da Vas pozdravim. Imam jos toga da pisem, a glasnik je vec spreman da krene; osim toga, nadam se, po milosti Bozjoj, da cu uskoro biti s Vama i uciti nove mudrosti od Vas. Bernard Holcbek rekao mi je najlepse stvari o Vama, ali verujem da je uzrok tome sto ste mu tast. Medjutim, nista me ne ljuti toliko kao kad cujem da ste lepi jer, u tom slucaju, ja bi trebalo da sam ruzan; to me izludjuje.
Iduceg dana nasao sam sedu u kosi, a ona je posledica ciste bede i dosade. Mislim da mi je sudbina namenila rdjave dane. Moj francuski ogrtac i smedji kaput salju Vam najsrdacnije pozdrave. Ali, voleo bih da vidim sta to Vase pijano drustvance cini da se drzite tako nadmeno.
Godine 1506, u sredu posle Svetog Mateja.

* ovu veoma poznatu sliku Direr je izradio po porudzbini nemackih doseljenika; prvobitno je bila olatrska slika u njihovoj Crkvi svetog Vartolomeja, da bi je potom za 900 dukata otkupio car Rudolf II i preneo u Prag. No, ni ovo nije bio kraj putovanja obog umetnickog dela : bila je ostecena tokom svedske opsade, restaurirana pa prodata vise puta, jednom cak za samo jedan florin. Na kraju ju je 1930. godine Cehoslovacka vlada otkupila te se moze videti i danas u njihovoj Nacionalnoj galeriji u Pragu.

Ova slika smatra se najznacajnijom koju je Direr naslikao tokom ovog svog puta u Italiju; pored ostaloga ona je veoma interesantna i stoga sto se na njoj moze videti jos jedan Direrov autoportret : nalazi se sasvim desno, uz drvo, i jedini upravlja pogled pravo u posmatraca. Predstavljen u ekstravagantnoj odeci (koja je pomalo i bizarna uzevsi u obzir da se nalazio tada u toploj Italiji : obucen je u neku vrstu koznog kaputa ili bunde), duge olave kose; u ruci drzi papir na kome pise da je slikar toga dela on, da je sliku zavrsio za pet meseci a pored njegovog imena stoji jos i germanus (EXEGIT QUINQUE MESTRI SPATIO ALBERTUS DURER GERMANUS MDVI). Kao da je na svaki nacin - odelom, natpisom pa onda i tipicno nemackim krajolikom prikazanim u pozadinom, kao i portretom svoga vladara Maksimilijana, on zeleo da naglasi svoje nemstvo; nije to ni cudno kada je slika bila namenjena crkvi u kojoj su odlazili Nemci a koja se nalazila u kraju koji su naseljavali vecinom - Nemci. Pored toga zeleo je, verovatno, da se izdvoji na neki nacin od svih tih italijanskih slikara koji su ga okruzivali. Kao sto i sam kaze u pismima, ova slika postigla je veliki uspeh kod publike, pa su cak i duzd i patrijarh dosli da joj se dive.

Ulomci Delacroixova dnevnika

2011-04-27T13:15:00.000-07:00

Juce je bio would be rodjendan divnoga romanticara Ezena Delakroa, koji je voleo Getea i Bajrona a koga su potom voleli simbolisti i impresionisti; sa malim zakasnjenjem (s obzirom da sam trenutno u nekom sasvim drugom transu) evo vam donosim deo njegovog dnevnika, tacnije delove (kako tamo kazu - ulomke) iz godine kada je zapoceo da pise dnevnik, nakon majcine smrti, dakle - 1822 godine; on je tada jos bio sasvim mlad - imao je tek dvadeset i cetiri godine. Ovi odlomci poticu iz jedne stare knjige (Suvremena biblioteka, Zagreb, 1944) koja je zapravo knjiga o Delakroa od nekog Pierre Courthion-a uz koju je dnevnik pridodat; prepuna je arhaizama i sada vec nestandardnih pisanja reci, sto joj dodaje na drazi. No, koga bi ovako nesto zainteresovalo - postoji i novo izdanje kod Sluzbenog glasnika, u prevodu Jovice Acina koji i uredjuje biblioteku u okviru koje se ovo, i jos mnoga zanimljiva izdanja, nalazi.

Dakle, ovaj put samo delovi iz 1822. godine (prvi njegov zapis je ceo ovde, drugi u delovima) i to onako kako u ovoj knjizi pise; on je potom nastavio da vodi dnevnik do kraja zivota, 1863. godine, mada cesto sa dugim prekidima. Beleske koje slede su, stoga, beleske veoma mladog coveka; Bajron je jos uvek ziv, Grcka se bori za svoju slobodu a on veoma mnogo govori o devojkama. Jedna takva epizoda bila je meni toliko slatka da sam je morala dati u celosti. Kako postaje stariji i zreliji on medjutim sve vise pise o umetnosti, tako da se interesantnosti tog tipa nalaze dalje od ovog teksta koji postavljam, a koji sam ilustrovala onim retkim njegovim delima koja se mogu pronaci na internetu a da su iz ovih godina. Od njih najvaznija i najveca je, dakako, Danteova barka; meni je medjutim mozda jos drazi njegov Autoporetret kao lika iz romana Valtera Skota Edgara Rejvensvuda - sto lepo pokazuje stanje suha koje je tada medju mladim svetom vladalo.

No, pre toga jedan prelepi video nacinjen od Ezenovih slika i muzike njegovog prijatelja Sopena a koji moze posluziti i kao muzicka podloga uz citanje teksta :)

1822.

Laroux, 3.rujna - Izvrsavam zamisao, kojom se odavna bavim : pisat cu dnevnik. Zivo zelim da pritom nikada ne smetnem sa uma, da pisem za sebe samoga. Nadam se dakle, da ce biti istinit. Postat cu i bolji. Ovaj ce me papir prekoriti, sto se toliko mienjam. Zapocinjem pisati u sretnom raspolozenju.

Nalazim se kod svog brata; sada je 9 ili 10 sati navecer : upravo je odkucalo na zvoniku Larouxa. Sjeo sam pet minuta na malu klupu pred vratima, koja je bila obasjana mesecinom. Nastojao sa da se saberem; premda sam danas sretan, ne mogu ozivjeti u sebi jucerasnje osjete ... Bio je pun mesec. Sjedeci na klupi, koja je nasuprot bratovoj kuci, okusio sam divne trenutke. Nakon sto smo bili sproveli susjede, koji su bili na veceri, i prosetali oko jezera, vratili smo se kuci. Brat je citao novine, a ja sam uzeo neke Michelangelove crteze, koje sam bio ponio sa sobom. Ovi su me crtezi duboko potresli i spremili tlo povoljnim emocijama. Mjesec je izisao velik i ridjast, a nebo bilo bistro; polagano se dizao medju drvecem. Dok sam ovako snatrio, a moj brat pricao o ljubavi, zacuo sam izdaleka Lisettin glas. Ovaj se glas hvata za srdce : od svih cari njezine osobe najdublji dojam izazivlje glas. Jer Lisette nije stono riecliepa, ni oma nesto, sto je Rafael znao vrlo dobro osjetiti; njezine su ruke ciste popur bronze, a njihov je oblik njezan i snazan. Lice, koje nije izricito liepo, poprima neki produhovljen izraz, carobna smjesa strasti i postenja djevojackog ... Tako prije dva do tri dana, kad je dosla k nama, nedjeljom, a mi jos sjedili oko stola. Premda ne volim, kad je odvise stisnuta, toga dana mi se veoma svidela, napose radi bozanskog smieska, koji sam netom spomenuo, povodom nekih krupnih dosjetaka, koje su je potakle da ponikne glavom, skrivajuci svoje uzbudjenje. Bila je zacelo uzbudjena, jer je, odgovarajuci na ravnodusne stvari, njezin glas bio promienjen, a nije mi htjela pogledati u oci. Drzim da je to bilo te veceri, da sam je poljubio u crnome kucnom hodniku. Na povratku iz mjesta, drugi su bili zasli napried, a ja sam s njome zaostao. Sve mi je govorila nek vec jednom prestanem, ali tiho i blago; no sve to nije bogzna sta. Pa sta onda ? Njezina uspomena, koja me ne ce progoniti poput kakve strasti, bit ce priatan cvetak na putu mojih sjecanja. Zvuk njezina glasa podsjeca na glas Elisabethe, cija uspomena pocinje bliediti.

U nedelju sam primio pismo od Felixa, gdje mi javlja, da je moja slika objesena u Luxembourgu. Danas u sriedu jos sam uviek time zaokupljen; priznajem da mi to vrlo godi i da ova misao, kada mi dodje, prijatno bojadise moje dane. Ova je misao sada najjaca, ona je i podbola zelju da se vratim u Pariz, gdje cu po svoj prilici naci samo skrovitu zavist i sitost : nestat ce doskora onoga, sto me sada izpunja slavljem. A ne ce biti ni Lisetta, ni mira ni mjesecine, koji ovde udisem punim plucima.

Da bih se vratio svojim jucerasnjim uzitcima (ponedeljak navecer), nisam mogao odoljeti, a da ne posvetim spomen ove mile veceri jednim crtezom : nacrtao sam naprosto klupu, na kojoj sam se tako dobro bio osjecao. Nadam se, da ce mi uspjeti da se dovinem svojih ideja i unutarnjih uzitaka ... , no za ime Bozje, neka se tako nastavi !

Sjetiti se osnova, koje su mi dolazile, da bih se, kad budem u Parizu, dao na posao; sjetiti se pojedinih zamisli za slike.

Naslikati "Tassa u tamnici" u naravnoj velicini.

Laroux, 5. rujna. - Bio sam s bratom u lovu. Bila je strasna zapara. Ubio sam prepelicu, okrenuvsi se vrlo vjesto, tako da me brat hvalio. Bila je to, uostalom, jedina lovina, premda sam pucao tri puta na kunice.

Autoportret - Ezen kao Ravenswood iz
romana ser Valter Skota - 1821. god.

Navecer smo isli pred gdjicu Lisette, koja je dosla krpati kosulje. Kako smo opet zaostali ja sam je poljubio, a ona se otimala, da mi je bilo muka, jer sam osjetio, da se njezino srdce buni. Nasao sam je jos jedanput, a ona se odlucno odkinula i rekla, da bi mi kazala, kad bi htjela. Bolno sam je odgurnuo i zlovoljno krenuo drvoredom, dok je izlazio mjesec. A onda sam se po treci puit kusao pribliziti : isla je po vodu za veceru. Htio sam objesiti nos i ostati po strani, ali sam ipak popustio ... "Vi me dakle ne volite?" - Ne! "Volite li koga drugoga?" - Ja ne volim nikoga ! (Glupi odgovor, koji hoce kazati : Dosta mi je !). Ovaj put sam se iskreno naljutio : srdito sam spustio ruku, koju sam bio uzeo, i okrenuo joj ledja pozliedjen i nujan. Cuo sam napolja prigusen smieh, koji nije bio pravi smieh. Bio je to ostatak njezinog prosvjeda, pola sale - pola istine. Mrzko mi je to ! Vratio sam se u svoj drvored i pravio kao da je ne vidim.

Zivo zelim da se otresem tih misli. Nisam zaljubljen, ali me obuzimlje negodovanje odnosno zelja, da bi ona pozalila. Dok ovo pisem htio bih izraziti svoje razocarenje i prkos. Bio sam odlucio, da je sutradan posjetim. Hocu li popustiti ovoj teznji ? Ne znam. Dakle nije sve svrseno, a ja sam dosta kukavan da se vratim ? Nadam se i zelim da nisam.

...

Ova misao nije mi nikad dosla u pamet kao jucer, a izazvao ju je moj brat : upravo smo bili ubili zeca, a naseg je umora nestalo; zadivili smo se kako dusevno raspolozenje djeluje na tielo. Spomenuo sam Atenjanina, koji umire, cuvsi za pobedu kod Plteje (?), francuzke vojnike kod Malplaqueta i tisucu slicnih zgodica. To su argumenti hocemo li dokazati, kako je ljudska dusa uzvisena; ne znam cime bi se to moglo pobiti. Kojeg li zanosa kad zatrube bojne trublje i zagrme bubnjevi !

Lauroux , 13. rujna. - ... Prekjucer, kad je bila ta vecera, pomirio sam se s Lisettom, i plesao sa njome do kasno u noc. U druztvu s Charlesovom zenom, Lisettom i Henryom nisam se dobro osjecao. Stujem zene : nikako ne bih mogao govoriti im sramotne stvari. Ma kako bile propale ili tupe, ja se sam zarumenim, kad pozliedim stidljivost, koju bi trebalo bar izvana cuvati.

Pariz, 5.listopada. - ... Sva smo trojica otisli gledati nagradjene umjetnine. Putem smo se navratili Rougetu i poveli ga sa sobom. Debay, ucenik Grosov, nagradjeni ucenik, ogadio mi je skolu i njegova majstora. A neki sam jos dan toliko ceznuo za Grosovom skolom ! ...

Ujak je, cini se, dirnut i odusevljen mojom slikom. Svjetuju mi da podjem svojim putom, a ja danas upravo zudim za samostalnoscu.

Sve bi bilo krasno, da me cieloga dana nije mucila pomisao na odielo, koje sam ujutro probao : nije mi pristajalo. Iduci ulicom gledao sam sve prolaznike da vidim kako im pristaju njihova odiela.

Pariz, 8. listopada. - Ne treba misliti, da neku stvar treba zabaciti samo zato, sto nam se jednom nije svidjela. Covjek se mienja. Evo na pr. knjiga, u kojoj nismo nasli nikakovih pobuda, koristno ce nam posluziti budemo li je ponovo citali, posto smo se obogatili novim iskustvima.

Upravio sam svoje sile novim pravcem (ili, bolje rekavsi, moja je energija skrenula drugim putem) : bit cu trubac onih, koji se daju na velike stvari !

Ima u meni nesto sto je jace od moga tiela. Ima ljudi, koji nisu podvrgnuti unutrasnjim utjecajima, dok je u mene nutrina jaka. Bez tih unutrasnjih potreba, ja bih klonuo..., a ipak ce me oni iztrositi (govorim zacielo o masti, koja vlada mojim bicem; koja me vodi).

Kad sam napravio liepu sliku nisam napisao nijednu misao ... kazu ljudi ! ... Kako su kratke pameti ! Lisavaju slikarstvo sviju njegovih prednosti. Pisac kazuje gotovo sve, da bi ga razumjeli. U slikarstvu se stvara neki tajanstveni dodir izmedju duse prikazanih osoba i duse gledaoca. Gledalac vidi likove vanjske prirode, ali u dusi misli istinskom onom mislju, koja je zajednicka svim ljudima : jedni joj daju tielo pisuci, ali je pritom izkrivljuju, jer misao u sustini svojoj nije sputana. Priprostog i surovog covjeka lakse ce potresti knjizevno djelo nego li djelo slikara ili glasbenika. Umjetnost slikareva dira covjeka s time vise sto izgleda stvarnija; u slikarstvu kao i u prirodi, jasan je udio onoga, sto je konacno i onoga, sto je bezkonacno. A bezkonacno je ono, sto potresa dusom; nutarnja pobuda, sto je nalazimo u predmetima, koji zbore samo nasim osjetilima.

Pariz, 12. listopada. - Vracam se kuci s "Figarova pira" krcat bozanskim dojmovima.

Danteova barka, 1822. god.

Ova mi glasba cesto daje velike misli. Kada je cujem osjecam veliku zudnju da nesto stvorim. Bio bih posve drugi covjek, da sam u radu suzdrzljiv i discipliniran kao neki, koje poznajem. No meni se uvek zuri : hocu odmah rezultate.

Jeli smo zajedno : Charles, Piron i ja. Onda u Operu. Kako me sve te zene sladko uzbudjuju ! Ova ljubkost, ove kretnje, sve te divne stvari, koje gledam, a da ih nikada ne cu posjedovati, izpunjaju me zaloscu i slascu u isti mah.

Htio bih se opet baviti glasovirom i violinom.

Rado se secam gospodje iz Talijanske opere.

Isto vece, pola dva nocu - Upravo sam zapazio usred tmastih oblaka i burnih vjetrina zviezdje Orion, gdje na nebu svietli. Pomislio sam najprije na svoju tastinu, uzporedivsi ga s ovim svjetovima, koji lebde u svemirskim prostorima; onda sam se sjetio pravde, prijateljstva, bozanskih cuvstava, koja su urezanau srdce covjeka. Spoznao sam da je velik samo svemir i njegov tvorac. Ova me ideja osupnula. Moze li da ne postoji ? Moze li slucaj, mesajuci elemente, stvoriti od ove smjese krepost, koja je odraz nepoznatog velicanstva / Da je slucaj stvorio sviet, sto bi znacile riecu kao sto je : savjest, kajanje, pozrtvovanost ? Oh kad bih mogao svom snagom svoga bica vjerovati u Boga, koji je izumio duznost, tvoje bi se kolebanje smirilo.

Pariz, 22. listopada. - Moje me sitno i oskudno tielo zalosti kao i uviek. Ne mogu se oteti zavisti, kad gledam ljepotu svoga necaka. Redovno pobolievam; ne mogu govoriti dugo.

Navecer sam posetio Henri Huguesa. Citao sam s njime "Osvojenje Carigrada" i divio se junackoj hrabrosti cara Konstantina Posljednjeg.

U sriedu, sutradan, bili su kod mene prijatelji. Pili smo vrucu rakiju i kuhano vino.

U nedjelju sam bio kod g. de Conflansa ... dobro sam se zabavljao. Pjevali smo partituru "Figarova pira".

Kupio sam "Don Juana". Stao sam opet guditi.

Mnogo mienjam boju, a to ne valja ciniti. Nemam ni potrebnu hladnokrvnost. Premalo opazam prija nego sto cu slikati.

Pariz, 27. listopada. - Vratio se dragi moj ... Prvi je trenutak bio izpunjen srecom sastanka. Onda sam osjetio, kako mi se srdce steglo. Upravo sam hteo da ga odvedem u svoju sobu, kad sam se sjetio proketog jednog pisma... Lecnuo sam se : mogao bi prepoznati rukopis ... Moje se veselje razplinulo; morao sam se izmotavati; hinio sam, da sam izgubio kljuc i sta ti ja znam ! Onda sam nekako stvar uredio. Obecao je, da ce navecer doci po mene. Setali smo zajedno.

A zasto u tom istom casu osjecam nesto kao zadovoljenu tastinu ? Kad bi stogod saznao bio bi zacielo ocajan

Mademoiselle Rose, 1817-24

Bavi se glasbom, sto mi je drago. Nadam se finim vecerima. Primietio sam, da se uzitci, koje smo zivo osjetili, tezko ponavljaju u istim prilikama i s istim osobama. Ipak ne vidim, sto bi moglo sprieciti uzpostavu one srdacne intimnosti, koja nas je vezala, a ja sam je tako dobro sacuvao u pameti. Ipak osjecam neku tugu. On pripada soju ljudi, koji nisu moji. Znam dobro sto me muklo boli, kad ga osjecam uza se. Zato sam i stvorio odluku : izbjegavat cu je koliko je vise moguce. Govorio sam jucer o tom s X-om. Drzi kao ja, da je to obmana. Smatra nas slobodnima. Nakon tog razgovora meni je nekako odlanulo.

Ovih sam dana jos uviek kolebao, da li da posjetim Gospodju iz Opere. Nasladjujem se tom mislju, sanjam o tome. Meni je to kao nemoguca sreca, o kojoj se samo sniva; nesto nalik na sjecanje iz drugog zivota. Ta sreca nije bila narocito ziva, kad sam je posjedovao, ali je danas obojena mojim mastanjem. Masta je moja muka, masta je moja radost.

Geeks & Nerds + the upcoming geeky movies

2011-04-15T19:39:00.000-07:00

Ko su Geeks a ko Nerds ? Pre nego sto postavim listu geeky filmova koji nas ocekuju narednih meseci, kao reminder sebi i onima koji dele zanimanje za ove filmove sa mnom, evo kako o tome mislim ja i kako o tome misle drugi.

Geeks - to je onaj odlicni matematicar (fizicar, hemicar, kompjuteras - najcesce all of the above) sa naocarima debelih stakala i kariranom kosuljom uvucenom u pantalone. Taj geek ima svoju geek druzinu sa kojom, valjda, stalno resava neke matematicke probleme i zbija sale koje samo slicni njemu mogu da razumeju i koje najcesce u sebi sadrze neke reference na svemir, brojeve ili pak formule. U slobodno vreme on igra kompjuterske igrice ubijajuci mnogog orka ili Sit-a dok vrhunac sedmice dozivljava vikendima kada se njegova geek druzina okuplja kako bi igrali Dungeons & Dragons; nije retko ni to da se tako okupljeni upute na kakav sci-fi convention. Jasno je o kakvim ljudima govorim : oni znaju imena svih patuljaka iz Hobita kao i svih kapetana zvezdane flote; vrhunac uzbudjenja predstavlja im napad na zvezdu smrti dok charge Rohirima na poljima Pelenora kod njih izaziva ozbiljne suze. Oni najgori slucajevi cak zaista kapiraju i sve nastavke Herbertove Dine ne priznajuci da je na kraju malo zastranio. Sa druge strane ova znanja i vestine ne daju im bas veliki + na sarm, tako da uglavnom maltretirani i/ili ignorisani kako od pripadnika svog pola tako i od onog drugog, sve dok ne porastu i ne postanu Bil Gejts - kada ce im se prvi ulagivati a devojke konacno obratiti paznju na njih. Druga mogucnost je da vanzemaljka Kim Bejsinger padne s neba bas u njihovo dvoriste. Medjutim, ne treba zaboraviti geeks mogu biti i super heroji kao sto je na primer Piter Parker.

Nerds - su oni koji isto nose karirane kosulje ali van pantalona; na toj kosulji pri tom najcesce stoji bedz sa likom Dzima Morisona dok iz zadnjeg dzepa farmerki viri nekakvi Herman Hese, Nice ili pak Kafka. Ovi nerds mogu da resavaju zadatke ali i da citiraju Vilijama Blejka i bave se fotografijom ili snimanjem filmova; takodje mogu igrati D&D [hahahahah Carlos the dwarf :)], ali ipak se razlikuju od onih prethodnih geeks po tome sto se radije osamljuju na James Dean-y kind of way, sede zamisljeni i puse cigaretu nego sto se udruzuju u nerd packs. Ponekad se ipak skupi par njih pa odlaze na roadtrip u zelji da imitiraju Keruaka. Vrhunac uzbudjenja za njih tako nije samo nekakav napad na zvezdu smrti vec i cinjenica da je Bajron pio vino iz pehara nacinjenog od ljudske lobanje; scena smrti Gustava Asenbaha iz filma Smrt u Veneciji, ono kada se uz Malerovu simfoniju boja cedi niz lice Dirka Bogarta, reduces them to tears onoliko koliko i cinjenica da je otac tukao maloga Ludviga van krvnicki, u zelji da on postane drugi Mocart. Dakle ako cool kids [uglavnom oni sportasi i uopste ljudi srecne egzistencije u kojoj se vise dela nego misli] maltretiraju gikove ovi nerdovi su negde border-line : preziru ih, svakako, ali ih se istodobno pomalo i plase; uostalom, nisu bas tako sigurni da ovi nerdovi nisu oni koji su in fact cool. Kao na primer Dilan iz serije Beverli Hils ili Willow iz Buffy. Ultimativni nerd bio bi medjutim - Indiana Jones.

Ovak ja to zamisljam, bez da se konsultujem sa nekakvim autoritetima; a evo i kako je to zaista :

The term "nerd" was apparently coined in 1954, possibly from the Dr Seuss line "A nerkle, a nerd, and a seersucker too!". A nerd could be viewed as someone with an extremely intense interest or fascination in an academic field of study (often an obscure field), or similar "cerebral" pursuit. Being a nerd is typically associated with intellect, as a nerd often enjoys specialising in complicated fields of study. Nerds may also have difficulties socialising with others, as many tend towards being introverted, although it is also said that a nerd cannot be bothered developing social skills while busy with other interests. Nerds often have gained a strong and diverse skill set from their studies and experiences, which may at times be unorthodox or impractical. Nerd interests may cover a broad range of interests, from movies to games (video and table-top), to more practical skills such as computer science.

Very likely to be a rocket scientist, a renowned yet reclusive professor, a scientist, an intellectual, an inventor, etc.

The term "geek" is often said to have originated from circus performers in sideshows, referring to those who performed bizarre feats. However, its earliest meaning is, "one who is regarded as foolish, offensive, worthless, etc." Today, the term has taken on a positive slant and a geek could be viewed as someone with an interest or lifestyle having to do with niche activities, especially fandom and technology. It is not uncommon for a geek to be capable of reciting large amounts of knowledge that is unintuitive, intriguing and (at times) long-winded. The knowledge could be anything from the mundane to 'living encyclopedia' status. Geeks tend to have average grades. Geeks can vary in their interests, from fun (films) and sometimes even frivolous things (collecting plastic figurines), to heavily technological interests (computing, hacking, and programming). Urban Dictionary goes so far as to suggest that society still views computer programming as a "bizarre feat" and the term "geek" is a proud label reflecting this.

Likely to be a gamer, a Star Trek fan, technologically enthused, a software programmer, a film series/book series buff, a free-spirited (not malevolent) technology hacker, a creator of unusual objects (artist, etc.), etc.

Dakle ispostavlja se da u neku ruku jesam bila u pravu dok u drugu not so much. U stvari, moja poimanja gikova i nerdova su potpuno srednjoskolska sa mogucom primenom i na univerzitetske primerke. Medjutim, nakon skole dolazi dalji (da ne kazem - pravi) zivot u kome mislim da dolazi do one prave diferencijacije. Nerds mogu biti i prirodnjaci i drustvenjaci, sto vazi i za geeks iako je sa njima to manje tipicno. No, nerdovi su u svakom slucaju more cool; kao moj pokojni profesor kada bi za nekoga ko zivi u inostranstvu u razgovoru rekao da je on extra limes. Mislim, zapravo, da se to moze reci ovako : Fox Maulder je nerd a oni njegovi drugari - The Lone Gunmen- su geeks. I onda ispada jos i to da je Peter Parker in fact - takodje nerd. Postavlja se onda pitanje - ima li uopste nekih cool gikova, barem u filmovima ? Ima ih i izgledaju kao Dzoni Li Miler i Andjelina Dzoli : Hackers of the world unite :)

Pored toga sto sam izraziti book worm ja sam jos i nerd, cega se uopste ne stidim; znam to o sebi jos od osnovne skole kada sam se dok su ostala deca veselo jurila lopte po parkovima ja zabavljala crtajuci faraonske krune ili rodoslov julijansko-klaudijanske dinastije; nije ni cudo sto mi je jedan od prvih ljubavi bio Indijana Dzons. U srednjoj skoli sam bila taj lik sa bedzom Dzima Morisona i Demijanom ili Sidartom u dzepu i da, znala sam (a znam i sada:) neke Blejkove stihove napamet kao i bizarne podatke poput te Bajronove lobanje ili toga da je ozenivsi se svojom mrskom zenom - matematicarkom, svom prezimenu dodao njeno Noel jer je mislio da zvuci posh. Na smotru arheoloskog filma idem s vise uzbudjenja i entuzijazma nego neko na FEST i clan sam fan kluba dr Zahi Havasa. A ovaj Dzejms sa leve strane - on je jedan neverovatan nerd; sto je excuse da stavim njegovu sliku i razlog zasto sam frankoman in the first place;)

Sa druge strane mora se priznati da gajim i izvesna gikovska zanimanja : igram igrice (iako ne bih cekala 6 sati u redu da isprobam novu Star Wars igricu, to ne:), narocito one inspirisane AD&D pravilima; imala sam Tolkinovu sliku uramljenu nad radnim stolom i rasplacem se mnogo puta uz LOTR a ne samo kada Rohirimi dolaze u pomoc Gondoru; obozavam EF & SF filmove, one o stripovskim junacima - super herojima (mada to uveliko zavisi i od super heroja, mora se priznati:) i znam ko je Joss Whedon ;) I, da, volim i Star Trek ali nisam gledala sve sezone jer me je u Voyageru uzasno nervirala ona kapetanica, mada je i Sisko imao neke iritantne momente. No, lepo tamo stoji : Note that the interests of nerds and geeks often overlap. Ne stidim se ni te svoje slightly gikovske strane mada ponekad imam osecaj kao da vladaju razlicitim stranama mozga.

Svake godine snimi se dosta filmova za ljude poput nas, medjutim cini mi se da je 2011. godina narocito otkacena; ne znam bas da kazem jesu li ovi filmovi nerdovski ili gikovski ili pak - i jedno i drugo. Meni se cini da su ovo poslednje - sa tom razlikom sto nerd uziva u gledanju ovih filmova dok geek u svom posedu ima i stripove ... first edition, mint condition ... a mozda se ponekad i preoblaci. Evo koji su to filmovi; lista je poslagana ne po redu kojim ce izlaziti vec po tome koliko ih ja ocekujem :) i - nema onih koji su vec izasli bez obzira sto ih jos nisam gledala.

01. Priest [maj 2011]

- Najocekivaniji film i verovatno jedan od najinteresantnijih strip junaka (u ovoj grupi svakako) jeste Priest koga igra bozanstveni Pol Betani a koji se bije protiv vampira. Nema se tu sta mnogo objasnjavati - vampiri su nam omiljena cudovista, obozavamo Underworld, Van Helsinga i uopste sve vampir filmove; sada je tu jos i Pol a sve se desava u post apokalipticno vreme nekog sveta slicnog nasem koji je zapravo nama alternativni univerzum. Film izgleda, kako to ovde kazu, preterano. Mozda interesantnost ovog lika potice od toga sto se for once ne radi o Marvelu : ovaj ubica vampira potice iz Koreje; koliko medjutim ovaj film i njegova radnja imaju sa tim stripom veze - tek treba saznati.

02. Harry Potter and the Deathly Hallows, part 2 [juli 2011]

- Drugi deo poslednjeg dela Hari Potera. Moram priznati da jos uvek nismo odgledali prvi deo : uspeli smo da ga propustimo u bioskopu a meni se jos ne trazi po torentu jer se jos uvek nadam da cemo ga nekako ipak gledati na velikom platnu. Ja Harija volim (ne Harija nego filmove:) i mislim da je by far najbolji, najlepsi i najimpresivniji serijal filmova [ne racunam LOTR] koji je pri tom sve vreme rastao i postajao bolji. Lista britanskih <3 glumaca je impresivna dok su fotografija, kamera, efekti, kostimi, sminka, muzika ... fenomenalni. Zaista volim Harija koji ce u ovom poslednjem delu verovatno ubiti zlog Voldemorta koga tako devinely igra Rejf Fajns.

03. Rise of the Planet of the Apes [avgust 2011]

- Volela sam staru seriju sa Carltonom ali je se jedva secam. Valjda zato nisam bila totally disgusted onim filmom sa Marki Markom iako sam kontala da je realno slab film. No, evo sada dolazi prequel koji ce nam objasniti kako je uopste doslo do toga da majmuni zavladaju zemljom. Sve izgleda lepo - posebno bih naglasila majmuna na kraju trejlera i njegov pogled - mada, let's admit, ovaj film je ovako visoko na listi jer je glavni glumac Dzejms Franko :) Tu je jos i mladji Malfoj, Endi Serkis [aka Golum] i, za decake eye candy Frida Pinto.

04. X Men : First Class [jun 2011]

- Meni najomiljeniji stripovski serijal svakako jeste X men; ni Spajdermen ni Betmen a ni stari Supermen ne mogu im nikako prici. X men su moji ljubimci a medju njima, naravno, omiljeni je Wolverine :) Ovaj film je medjutim takodje prequel, pa po prvi put nema moga omiljenog lika ... ali : we get to see the Professor X & Magneto while they were just Charles & Eric. Pri tom Ksavijera igra Dzejms Mekavoj sto je zaista a real treat. Nisam sigurna za mladoga Magneta though, cini mi se da mu je u odnosu na Jana harizma malo u minusu, ali mozda gresim a nadam se da je tako jer je ovaj film pocetak nove X men trilogije :) Da nema onog mog Franka u majmunima ovaj film bi sigurno bio za jos jedan broj iznad na listi.

05. Super 8 [jun 2011]

- O ovom filmu je dovoljno reci da su involved Stiven Spilberg [koga volim] i J.J.Abrams [koji nam je dao ne samo LOST vec i, na primer, Star Trek movie] Sve se desava u Ohaju 1979. godine [very good year:)]; neki klinci postaju svedoci strasne nesrece a onda potom i nekih jos strasnijih desavanja, neobjasnjivih nestanaka i slicno. Moze se pretpostaviti o cemu se ovde radi i kako ce se otprilike razvijati i zavrsiti kada se zna ko je upleten u stvaranje ovoga SF filma koji je ujedno jedini pravi SF na ovoj listi :) Ele Fening, Dakotina mladja sestra, jos jedan je razlog za pogledati ovaj film : iako ne genijalna kao sestra poprilicno nam se dopala u novom filmu Sofije Kopole Somewhere.

06. Pirates of the Caribbean : On Stranger Tides [maj 2011]

- Volim Pirate i sve u vezi njih. Prosto mi je ponekad nejasno da se od Dizni theme parka mogla napraviti tako uspesna i zabavna fransiza; izgleda je zaista sve u castingu a i sami pirati su oh tako cool. Sto se glumacke postave tice sada vise nema Orlanda, Kire i mnogih drugih; no tu su jos uvek Dzefri Ras i ostali pirati a kao pojacanje dolazi divna Penelope Kruz koju toliko volimo i koju bih menjala za Kiru any time. Naravno, najvaznije je da je tu Dzoni jer da nema njega sigurno ne bi bilo ni filma. Takodje, i da je samo on preostao od svih bilo bi dovoljno da se pogleda film :) Jer, iako mi je Orlando jedno vreme bio imaginarni BF Dzoni je neko cije je ime dovoljno da odem u bioskop ili kliknem download. Posebno kada je preobucen u gusara. U ovom filmu omiljeni pirat trazi izvor mladosti te se bakce sa Crnobradim i njegovom kcerkom. Sounds like great fun.

*trailer*

07. Thor [maj 2011]

- Navikli smo da obozavani Kenet Brana rezira i glumi u raznim Sekspirima i slicno te ovaj film dolazi kao poprilicno bizaran momenat u njegovom CV-ju [mislim, on zapravo tripuje da je ovo Henri V in disguise]. No, ako Sir Anthony glumi a Kenet rezira film u kome figuriraju nekakvi nordijski bogovi - ne postoji ni jedan razlog zasto se taj film ne bi sa radoscu ocekivao. Naravno, ovde se opet radi vise o strip junaku nego o pravom nordijskom panteonu; tako je ovoga Tora otac Odin izbacio iz Asgarda, doma bogova, na zemlju medju ljude; kako se da ocekivati, on postaje branilac ljudskog roda posto je pronasao svoj magicni cekic. Tor ce se pojaviti uskoro i u filmu koji rezira Joss Whedon - The Avangers zajedno sa jos mnogim super herojima koji cine ovu grupu. Pored Entoni Hopkinsa u ovom filmu igra i Natali Portman kao i Stelan Sgarskard, divni glumac koji je igrao, recimo, Orlandovog oca u Piratima.

*trailer*

08. Green Lantern [jun 2011]

- Rajan Rejnolds mi je jako simpatican i smesan sav tako da se radujem i ovome smaragdno zelenom strip junaku; jeste da mu je Ex wife so much cooler than his new girlfriend i jeste da me je malo smorio u onom Buried no ipak ovde se radi i o tom izvanzemaljskom prstenu koji Rajanu daje moc i cini ga zastitnikom svemirskoga mira. Pored svega Rajanu ovo nije prva ovakva uloga - pojavio se kako u X men origins : Wolverine, tako i u inace dosta losem (bez njega bi bio jos losiji) Blade 3. Znamo da ima misice i da je poprilicno smesan tako da dosta ocekujemo od ovog (nevoljnog) zastitnika univerzuma.

*trailer*

09. Conan the Barbarian [avgust 2011]

- Ne mogu bas da kazem da Konana Varvarina zudno ocekujem jer [o zlocina!] nisam baaas gledala ni onog starog. Sta da radim kada me je u detinjstvu nekako zaobislo a sada vise nikako ne mogu da Svarcija shvatim ozbiljno. Da gledam starog Konana sada ima sanse onoliko koliko i da gledam seriju o ratnici Kseni. None. Tako da je ovaj rimejk zapravo dobro dosao mada, iskreno nije bas da vidim poentu : koliko sam shvatila original je poprilicno kultni film i nerds&geeks ovoga sveta njime su poprilicno zadovoljni. E sad jeste da je novi Konan u stvarnosti sa Havaja ali [barem sto se mene tice] ispunjava neke estetske kriterijume koje Svarci nije. Nisam gledala Stargate Atlantis da bih bila izraziti fan ali mislim da mi se dovoljno dopada ;)

*teaser trailer*

10. Captain America [juli 2011]

- Od svih strip junaka i filmova o njima do sada su mi se najmanje svidjali Fantastic 4, sve i pored skroz simpaticne glumacke ekipe u kojoj je bio i ovaj ovde sada Kapetan Amerika; mislim da ce se to sada promeniti i da cu najmanje od svih voleti bas ovog Kapetana jer mi se nekako cini najneprivlacnijim i najglupljim super herojem. Ima stit koji baca naokolo i stiti Ameriku i njene ideale. Boring. No, ako nista drugo izabrali su ovoga Krisa Evansa koji je super (cak i kada nije vatren) a igra i mnogoobozavani Smit/Elrond/V Hjugo Viving, Tomi Li Dzons i dragi Stenli Tuci. Tako da ce biti watchable. Valjda.

*trailer*

11. Transformers : Dark of the Moon [juli 2011]

- Film koji ne samo da ne cekam nego vec planiram nekakav trade sa deckom u smislu ja cu gledati transformerse ako ti budes gledao [ubaciti neki francuski film na primer ili recimo film o nekom pesniku ili geju ili all of the above] Jeste, i ovde je Hjugo Viving, da igra i Dzon Malkovic !!! Dzon Torturo !!! i naravno Si(j)a pa cak i McDreamy ali moram reci da su mi prethodna dva filma bila uzasno dosadna. No, ajde, ovo je valjda nekakav final battle protiv tih deseptikona i onda ce to valjda biti kraj i ove transformerske price.

*trailer*

Zaista sasava godina.

+ Ivana nerdish film Immortals [novembar 2011] u kome Tezeja igra my lord Suffolk [Henry Cavill za one koji nisu nerds like me ;)

The Ahh-ness of things

2011-04-08T17:04:00.000-07:00

Hokusai - Planina Fudzi : pogled kroz drvece tresnje

Svako ko se makar i sasvim ovlas susreo sa bilo kojim aspektom japanske kulture naisao je, verovatno i ne znajuci, na pojam mono no aware koji je - koliko sustinski za sve zovemo japanskim - toliko i neuhvatljiv : kako se to veoma cesto i desava prevod ovog pojma veoma je tesko izvesti, sto se najcesce nadomescuje raznim opisima ili opisnim definicijama. Mono znaci stvari dok se aware prevodi kao patos, duboko osecanje, osetljivost iako bukvalno moze da znaci uzvik/uzadah Oh/Ah. Tako se mono no aware prevodi kao patos stvari ili razumevanje stvari, osetljivost prema efemernom i slicno a sto bi u stvari trebalo da objasni osecanje svesnosti prolaznosti stvari, koje onda prati osecanje nezne tuge (melanholije), potresenosti i tronutosti koje ta prolaznost izaziva.

Samuraji posmatraju tresnjin cvet

Koliko je nezgodno prevoditi ovako sta sa japanskog jezika na zapadnjacke jasno je svakome ko je citao razlicite prevode haiku poezije; tako se ovako nazvani koncept na engleski jezik prevodi cak i kao The Ahh-ness of things, sto bi simpaticno zvucalo i na srpskom kada bismo rekli Ahnoca stvari, a sto se odnosi na trenutak zadivljenosti (bukvalno prevod aware - oh, ah) koji je u isto vreme i potresan zbog spoznaje kratkoga veka koji ce ta divota imati pred sobom. Lepota pojavnog sveta jeste za divljenje jos tim vise sto je prolazna; drugim recima to je onaj trenutak kada samuraj, recimo, pred neku vaznu borbu u kojoj ce najverovatnije izgubiti zivot i on i svi njegovi drugovi, sedi u basti i posmatra kako sa drveta slecu latice cvetova nosene vetrom. Dakle, mono no aware jeste sustinski ono sto celokupnu japansku kulturu (filozofiju, knjizevnost, umetnost, religiju i obicajnu kulturu zivljenja) cini toliko posebnom i nama dragom; sam termin prvi put je upotrebio znameniti Motoori Norinagu prilikom pisanja kritike romana Gendzi-Monogatari slavne Murasaki Sikibu, o cemu ce reci biti jos kasnije; on je smatrao da je ovaj roman sav u tom osecanju. Smatra se onda da kao sto je Gendzi uticao na gotovo sve sfere zivota Japana tako uticao i na to da se mono no aware kao koncept, nacin gledanja na svet i filozofija zivota, ugradi u svest Japanaca kao kljucna i pretezna emocija pustolovnog princa Gendjija i njegovih prijatelja. Bilo da je to zaista tako ili da se razlozi ovom predominantnom osecanju u Japanaca ipak vise nalaze u religiji i filozofiji, cinjenica stoji da prakticno ne postoji sfera zivota u kojoj mono no aware nije kljucan. To se lepo moze primetiti kako kod Murakamija, na primer tako i u holivudskim filmovima poput Poslednjeg samuraja - gde su mozda malo promenili tok istorije ali su verno preneli Gendzijev mono no aware.

Oko dvadesetog dana drugog meseca car priredi kinesku gozbu pod velikom tresnjom Juznog dvorca.

Gendzi , Murasaki Sikibu

Kunisada : ilust. 8. poglavlja Gendzija

Medjutim mislim da se retko kada ovo svojstvo tako ocigledno i jasno moze uvideti i shvatiti koliko je to u slucaju predivnog obicaja hanami cije je vreme traje upravo sada : zapocinje krajem marta i uglavnom traje do kraja aprila ili pocetka maja. I u ovom slucaju Gendzi je imao presudnu ulogu : hanami znaci - posmatranje cveca ; ovaj obicaj je, kao i toliko drugog, prenet u Japan iz Kine negde u osmom veku, u periodu Nara i odnosio se pre svega na posmatranje cveta sljive (ume). Medjutim, zahvaljujuci dvorskoj dami i spisateljici Murasaki Sikibu hanami je od posmatranja sljive postao praznik posmatranja tresnjinog cveta - sakure : ona je u jednoj recenici 8. poglavlja svoga slavnog romana napisala gore navedenu recenicu i to je bilo dovoljno da se obicaj promeni. Od tada, a to je bilo u 11. veku, kada se kaze hanami misli se iskljucivo na posmatranje tresnjinog cveta. Da bi sve bilo zanimljivije dvorsko ime dame koja je toliko doprinela da se praznik sljivinog cveta prebaci na tresnjin u prevodu sa japanskog znaci - Svecanost ljubicice ili ljubicica svecanosti :)

[Ostale Kunisadine ilustracije Gendzija mogu se videti na Alphonse's Room]

Tesko je danas i zamisliti koliko je veliki uticaj knjiga Murasaki Sikibu imala na Japan, narocito na generacije koje su joj neposredno usledile; to je zaista bio comme il faut japanskog viseg drustva koje je trazilo uputstvo, savet i inspiraciju u ovoj knjizi za gotovo svaki aspekt zivota i kulture ponasanja. Doduse, ako je neko i mogao o ovome pisati bila je to upravo Murasaki koja je rodjenjem pripadala tom visem sloju (i po bogatstvu, prestizu ali i po nivou kulture) a zatim i polozajem koje je na dvoru zauzimala kao dvorska dama carice Akiko.

Murasaki Sikibu, Mitsuoki

Slicno sebi savremenoj, takodje veoma poznatoj i cenjenoj spisateljici Sei Sonagon, Murasaki je tako prisustvujuci svim bitnim dogadjajima, proslavama i ceremonijama na dvoru mogla kasnije verno da sve to iskoristi pisuci Gendzija. Ovaj roman, za koji kazu da je prvi svetski roman za koji znamo a koji je najverovatnije napisan oko 1004. godine kada se Murasaki vec povukla sa dvorskog zivota, predstavlja izuzetno ziv i vredan opis japanskog dvora s pocetka 11. veka; to sto se tice ceremonijala ali takodje i drustvenih odnosa koji su tada vladali, hijerarhije, statusa pa potom i kulture, obicaja. Medjutim i pored ovog tako znacajnog doprinosa smatra se da je Murasaki, pored uticaja koji je izvrsila na ono sto bismo danas nazvali pop kulturom Japana, najznacajnija upravo zbog opisa zivota nekih od svojih savremenika, poput Sei, kao i psiholoski istancanim prikazima svojih likova. Ono sto zapanjuje modernog citaoca, ne samo Gendzija vec i bozanstvenih Zapisa nad uzglavljem Sei Sonagon, jeste - koliko moderno ove srednjevekovne dame zvuce. Naravno, kada kazem srednjevekovne govorim evropskim terminima koji se na Japan ne odnose : Murasaki je pripadala periodu Hejan u koji se uklapa i cuveni period carica koji se smatra zlatnim vekom Japana, sto zbog relativno mirnog perioda bez ratova i revolucija, sto zbog toga sto je u tom periodu japanska kultura, a narocito knjizevnost, dozivela dotadasnji vrhunac. Dakle, mnogo bi vise odgovarao nasoj renesansi ako bismo vec morali da usporedjujemo.

Virnulo sunce

u zapah cveta sljive

planinska staza

Macuo Baso

Cetiri plemenita cveta : "Cetiri gospodina"

Kao sto sam vec napomenula, u kineskoj tradiciji cvet sljive je taj kome se posvecivala ova narocita paznja. Ova kineska sljiva, koja vise lici na nasu kajsiju nego na nasu sljivu, cveta zimi, najcesce dok jos uvek vlada sneg. Zato je ona istovremeno simbol kako zime tako i dolazeceg proleca; obzirom da ona jedina cveta dok je ostali biljni svet jos uvek u zimskom snu, ona se smatra i simbolom izrazite snage, otpornosti pa cak i trijumfa. Koliko je omiljen sljivin cvet u Kini moze se videti vec i po brojnim slikama koje su mu posvecene; no posebna cast sljivi je ukazana time sto je uvrscena u cetiri plemenita cveta zajedno sa orhidejom, bambusom i hrizantemom. Kada se ova cetiri cveta nadju zajedno na jednoj slici nazivaju se u slikarstvu jos i "Cetiri gospodina"; tada one pre svega simbolisu godisnja doba (orhideja = prolece, bambus = leto, hrizantema = jesen) i njihovu smenu, pa samim tim i prolazak vremena. Pored ovoga sljiva jos pripada i tako zvanim "Tri prijatelja zime" - pored borova i bambusa.

Kineska sljiva

Ostaje pitanje zasto je Murasaki pomenula tresnjin a ne sljivin cvet ili - ako se kakav slican dogadjaj zaista desio - zasto je car odlucio da odrzi kinesku gozbu bas ispod tresnje ? Verujem da je to bilo sasvim slucajno, da , na primer, bas nisu imali sljivu u blizini, da ona nije cvetala ili pak da se caru izvolelo da sedne bas pod tresnju. Jer, tresnja sakura nije poreklom iz Japana, da bi se pomislilo kako se ovde htelo promeniti cvet iz nekih nacionalnih motiva, sve iako je zbog toga kasnije tresnja i postala nezvanicni simbol Japana - sakura je uvezena sa Himalaja. Kako bilo, slicnost izmedju cveta kineske sljive i cveta sakure velika je - u oba slucaja to su veoma nezni cvetovi bele ili ruzicaste boje, pa je mozda do zamene i stoga doslo. Postoji jedna Hirosigeova ukio-e grafika, veoma poznata vec i stoga sto ju je kopirao Vinsent, za koju se na smenu pise da je to sljivin i tresnjin cvet. U svakom slucaju obozavanje cveca potice od verovanja da u drvecu zive dusi koji se u japanskoj Sinto religiji nazivaju kami; ovim duhovima prirode prinose se darovi. Verovatno se iz slicnih shvatanja i obicaja i razvio obicaj ukazivaja postovanja drvecu koje cveta na prolece, kada se priroda budi, prvo darovima a onda posmatranjem i slavljem.

Recite mi nezni cvetovi, vi zvezdane suze, dok stojite u vrtu klimajuci glavama pcelama sto pevaju o rosi i suncanim zracima, jeste li svesni strasne sudbine koja vas ceka ?

Knjiga o caju, Kakuzo Okakura

Izgleda je prvobitno proslavljanje hanamija podrazumevalo sedenje ispod sljive, kontempliranje i ispijanje caja, koji takodje potice iz Kine; po onome sto o istoriji caja pise Kakuzo Okakura, izgleda su Japanci preuzeli obicaj ispijanja caja u slicno vreme kada i hanami, da bi vrhunac kao Teizam doziveo u 15. veku, daleko nadmasivsi i znacaj hanamija. Medjutim, Okakura u svojoj divnoj Knjizi o caju posvecuje i jedno poglavlje cvecu te izmedju ostalog kaze :

Hokusai, Ptice i tresnjin cvet

Preduzimane su velike mere opreza da bi se ocuvali osetljivi cvetovi. Car Huen Sung, iz dinastije Tang, kacio je sicusna zlatna zvonca na grancice u vrtu da bi oterao ptice. Upravo je on, jednog proleca, izasao sa dvorskim sviracima da razveseli cvece neznom muzikom. Jos se i dan - danas cudnovata plocica, koju predanje pripisuje Josinuceu, junaku nasih arturovskih legendi, cuva u jednom japanskom manastiru. Ta plocica je bila upozorenje, postavljena radi zastite jednog prelepog sljivinog drveta, a privlaci nas surovim humorom tog ratnickog doba. Nakon teksta o lepoti cvetova, natpis sadrzi i sledece : "Ko otkine i jednu grancicu sa ovoga stabla u zalog ce izgubiti jedan prst." O, kad bi se danas takvi zakoni mogli nametnuti prema onima koji razuzdano tamane cvece i sakate umetnicka dela !

Hirosige, Tresnjin cvet

Medjutim, vec u vreme Murasaki, a to znamo i po njenom opisu, hanami je ukljucivao i razne druge razonode : s obzirom da se hanami praktikovao samo na dvoru i u aristokratskim kucama ove zabave podrazumevale su izmedju ostalog muziku i plesove a narocito i poeziju. Od 16. veka obicaj preuzimaju i samuraji koji tresnjin cvet usvajaju kao svoj simbol smatrajuci da je kratki zivot ovog cveta savrsen simbol neizvesnosti puta maca. Naravno, kako su samuraji prihvatili hanami on je tako krenuo da se siri i po ostalim slojevima stanovnistva : do perioda Edo (Tokugava sogunat, 1603 - 1868) u hanamiju ucestvuju svi; cak i nizi slojevi stanovnistva tada pocinju da se penju na planine i sede pod drvecem sakure. Narocito za vreme soguna Josimunea, koji je vazan i stoga sto je dopustio uvoz do tada zabranjenih knjiga sa zapada, tokom 18. veka zasadio je citave predele tresnjinim drvecem i na taj nacin promovisao i ohrabrivao hanami. Od sredine XX veka hanami se slavi i zvanicno; moglo bi se reci da je u normalnim uslovima, kakvi sada nisu, Japan jedna hanami-crazy zemlja : pocevsi od kraja marta pored vremenske prognoze svaki dan se i u svakim vestima pomno prate i sakurazensen - prognoze cvetanja tresnje.

Geko - cvetovi tresnje pored reke

U ovom periodu sve postaje ruzicasto : slicno kao sto kod nas za vreme novogodisnjih praznika svaki proizvod dobije praznicno pakovanje sa Deda Mrazom, pa se pojave i prigodni odevni predmeti, maske za telefon ili pak razni ukrasi - tako u Japanu sve postaje ruzicasto i na sebi nosi sliku ili saru rascvetale tresnje. Ima onih koji prate putanje tresnje onako kako se njihovi cvetovi otvaraju, te putuje po zemlji jureci ruzicasto. Drugi izaberu jedno narocito lepo mesto, ili ono koje ima jos neku znamenitost, pa isplaniraju izleti. Ipak, najvise je onih koji hanami sprovode po obliznjim parkovima ili planinama. Najpopularnija mesta za hanami i ona koja prime najvise ljudi, sto Japanaca, sto turista jesu poznati park Ueno u Tokiju i groblje Aojama, takodje u Tokiju a od planina - planina Josimo. Sto se tice parkova najcesce se u sezoni mora utrkivati za najbolje ili barem dovoljno privlacno mesto : to se uglavnom cini tako sto se najmladji ili najnizi na lestvici u firmi natera da ranom zorom odlazi u park i postavlja foliju sa imenom firme i onda sedi na njoj ceo dan dok ostali sa posla ne pristignu; tako bi se moglo reci da je hanami i neka vrsta inicijacije :) Sa istom zeljom tiskaju se i mnoga privatna lica : najcesce jedan poslanik citave prosirene porodice ili veceg drustva koje ce zajedno proslavljati hanami zuri da ostalima pribavi dobro mesto.

Moderni hanami podrazumeva i organizovane proslave - kao u parku Ueno - dosta muzike i buke, kao i drugih zanimljivih sadrzaja, ispijanje sakea i nesto sto bi se moglo porediti sa nasim rostiljanjem. Ove zabave narocito postaju zanimljive nocu - hanami se nastavlja i nakon sto sunce zadje i tada se zove yozakura, nocna sakura : za tu priliku na drvece se kace papirni lampioni ili fenjeri cija svetlost dodaje lepoti nocne tresnje; manje lepo ali efikasnije jeste elektricno osvetljenje koje se takodje primenjuje. Najvise zbog ovoga i preko potrebne stednje struje, vode i hrane, ove godine nisu organizovane prosalave hanamija; neki misle da je takva proslava, pogotovo sto ona zaista ume da se otme kontroli, i neprimerena s obzirom na veliku nesrecu koja je zadesila Japan; drugi smatraju da je odricanje od svega, pa i od hanamija suvise i da je i najdisciplinovanijem narodu na svetu potreban odusak. Na kraju, prepusteno je pojedincima da sami odluce hoce li ove godine posmatrati tresnje. Mozda je ovo prilika da se hanami vrati svojoj prvobitnoj sustini koja se sastoji u kontemplaciji, meditaciji i jedinstvu sa prirodom. Zapravo, mislim da i ne postoji nesto prigodnije nego sto je hanami, onakav kakav je bio, u ovom trenutku.

When you can see,

Whichever way you go,

Nothing but blossoms :

That's Mount Yoshino.

Planina Josino

Planina Josino, sa svojih preko 100 000 stabala tresnjevog drveta, verovatno je najpopularnije izletiste i turisticka destinacija u sakura aranzmanima : pored toga sto se moze podiciti tako velikim brojem stabala narocito je lepo sto se uspinjanjem na planinu, a sve vreme pod tresnjama, moze - kako se kaze - uzivati u tresnjama pri dnu, na sredini i onda na vrhu planine. Kazu da je cuveni haiku pesnik Macuo Baso, bio toliko zadivljen lepotom ove ruzicaste planine da, mozda po prvi put (sudeci po njegovom opusu:) nije mogao da napise pesmu. Ljudsko bice nije sposobno da recima iskaze ovu lepotu, kazu da je rekao. Pored tresanja i tog planinskog puta koji lici i na hodocasce, na planini Josino nalaze se i tri hrama, od kojih su dva pripadaju Sinto a jedan Sugendo religiji. Zabranjen kao sujeverje za vreme progresivne Meidji restauracije, kada je Sintoizam proglasen drzavnom religijom, Sugendo (= put treninga i testiranja) zapravo predstavlja prosvetljenje koje se postize jedinstvom sa prirodom, tacnije sa onim kami koji zive i u drvecu; potice najpre od starodrevnog obozavanja planina a zapravo je mesavina mnogih religijskih praksi, gotovo svih koje su bile aktuelne u Japanu. Ovaj hram, Kimpusen-ji, na planini Josino, po legendi je osnovao upravo osnivac Sogunda, te stoga ima narocito znacenje.

Dodji i pogledaj !

Obuci svoju djinbe odoru

za razgledanje cveca.

Macuo Baso

Vasington

U nedelju se u Beogradu odrzava skup podrske i zahvalnosti narodu Japana koji organizuju grad i Srpsko - japansko drustvo. Tom prilikom bice podeljena 1001 sadnica drveta tresnje, pa se kaze : „Ovo drvo u Japanu simbolizuje verovanje da prosperitet, napredak i ljubav očekuju svakoga ko prolećni dan sa porodicom provede ispod rascvetale trešnje, pa će tim gestom istovremeno biti poslata poruka narodu Japana da nije zaboravljen”. Neko ce reci - bolje da se umesto sadnica taj novac posalje Japanu; ti koji u svakom slucaju preferiraju novac nad simbolom i gestom bice zadovoljni da saznaju da ce se tom prilikom skupljati i dobrovoljni prilozi. Na posebnim kartama pisace se zelje narodu Japana. Ja koja volim gest i simbol, kao nesto sto mozda ne daje ovoga trenutka neki praktican i odmah vidljivi rezultat ali sto moze da ostane u secanju veoma dugo, radujem se sto je jedna ovako lepa akcija osmisljena. Uostalom - i sam Japan poklanjao je sadnice sakure kao simbolican gest prijateljstva; tako je 1912. poklonjeno 3000 stabala Vasingtonu a onda pedesetak godina kasnije jos 3800. Sada Vasington izgleda bozanstveno i pravi svoj hanami svake godine. Uostalom, zar nije Kakuzo Okakura rekao :

Prvi covek koji je devojci ponudio venac cveca prevazisao je zivotinju. Postao je ljudsko bice izdigavsi se nad sirovom prirodnom potrebom; usao je u carstvo umetnosti shvativsi tananu upotrebu nepotrebnoga.

EDIT :

Murasaki Sikibu i Sei Sonagon se mogu citati i na srpskom, mada u veoma skracenom izdanju; Gendzi je preveden samo do 9. poglavlja, izdao ga je Zlatousti; Zapise Sei Sonagon izdao je LOM ali postoji i jedno starije i cini mi se dosta opsirnije izdanje zagrebackog Libera.

Kokoro je izdao Knjigu o caju Kakuza Okakure kao i mnoge druge divne knjige koje je izlisno sve nabrajati : prisutni su na sajmu knjiga u Domu Sindikata.

Vecina ovih knjiga moze se medjutim naci u integralnoj verziji online.

And tears like mine will keep thy memory green, As Isabella did her Basil-tree

2011-04-05T03:46:00.000-07:00

Kada sam prosli put pisala o Cestijevoj piramidi, groblju oko nje i ljudima tamo sahranjenim pomenula sam kako je, izmedju ostalih, tom mestu hodocastio i Oskar Vajld, 1877. godine; tom prilikom on je ovo senovito mesto nazvao the holiest place in Rome i potom napisao esej i pesmu. U svemu ovome neki narocito za ovu temu zainteresovani citalac mozda je primetio kako se ova lepa pesma, puna potresenog osecanja, zavrsava jednim pomalo neobicnim poredjenjem. Oskar tako kaze :

Thy name was writ in water——it shall stand:
And tears like mine will keep thy memory green,
As Isabella did her Basil-tree.

Taj isti neobicno zainteresovani citalac mogao bi se onda zapitati - ko je ta Izabela o kojoj Oskar govori, zasto je ona toliko privrzena bas tom bosiljku i kakve to sve veze ima sa Dzonom Kitsom ? Ovaj post je tako jedna poprilicno jeziva prica o ljubavi, smrti i dekapitaciji, o poeziji i slikama, zacinskom bilju i, na kraju svega - jednoj indijskoj boginji :)

FAIR Isabel, poor simple Isabel!
Lorenzo, a young palmer in Love’s eye!
They could not in the self-same mansion dwell
Without some stir of heart, some malady;
They could not sit at meals but feel how well
It soothed each to be the other by;
They could not, sure, beneath the same roof sleep
But to each other dream, and nightly weep.

Dzon M. Stradvik

Izabela se zapravo zvala Lisabetta i potice iz Italije : pricu o njoj napisao je Firentinac Djovani Bokaco u cuvenom Dekameronu (IV, 5) saopstivsi je kroz usta Filomene a verovatno u stvari prenoseci neku staru legendu. Po ovoj prici Izabela je kcerka poznatog i poprilicno bogatog trgovca; kako to obicno biva, narocito u srednjevekovnim romansama, Izabelu otac i braca planiraju da udaju dobro, To some high noble and his olive-trees , po mogustvu nekog jos bogatijeg i jos uglednijeg gospodina. Medjutim, Izabela je vec smrtno zaljubljena u izvesnog mladog ocevog segrta zvanog Lorenco. Lorenco je takodje zaljubljen u nju i uopste oni jedva jos uspevaju da se uzdrze da svoja osecanja obznane i svima ih pokazu. Tako oni provode dane u medjusobnom zanosu, ne uspevajuci da skrenu pogled jedno sa drugog. Medjutim ipak se desilo u nekom trenutku nepromisljenosti da su se njihova osecanja pokazala, te je jedan od Izabeline brace shvatio sta se izmedju njihove sestre i ovog bednoga kalfe zbiva i sta znace pogledi koje jedno drugom upucuju; podelivsi to sa bracom oni se posavetovase te odlucise da uljeza i kvaritelja odlicnih planova jednostavno uklone :

For they resolved in some forest dim
To kill Lorenzo, and there bury him.

Dzon Vilijem Voterhaus

Nesretnog Lorenca oni su pod laznim izgovorom poveli u sumu gde su ga ubili i potom zakopali. Izabela je bila najpre zbunjena Lorencovim iznenadnim nestankom, potom zabrinuta te je stalno zapitkivala sta se sa Lorencom desilo; davali su joj razne odgovore od onih da je otisao na neki vasar poslom do onih drugih gde su probali da je uvere da je pobegao. Cvrsta u svojoj ljubavi Izabela se odlucila da ce ga cekati, uverena da je on ne bi tek tako ostavio; i tako je nesretna patila za svojim Lorencom sve do trenutka kada joj se nije jedne noci u snu javio njegov duh, saopstivsi joj kakvu su nepodopstinu njena braca sa njim pocinili.

It was a vision.—In the drowsy gloom,
The dull of midnight, at her couch’s foot
Lorenzo stood, and wept: the forest tomb
Had marr’d his glossy hair which once could shoot
Lustre into the sun, and put cold doom
Upon his lips, and taken the soft lute
From his lorn voice, and past his loamed ears
Had made a miry channel for his tears.

Izabela je verujuci u ono sto je od prikaze saznala otisla na mesto gde joj je duh rekao da Lorencovo telo lezi i pocela da kopa, trazeci ga; kao sto joj je i bilo receno nasla ga je mrtvog; ona ga je svojim rukama otkopala i onda odlucila da ponese njegovu glavu kuci. Nakon sto mu je oprala lice i ocesljala kosu ona onda zakopava tu Lorencovu glavu u cup; u ovom cupu zasadila je njoj veoma dragi i mirisni bosiljak i od tada ni za sta vise ne mari sem za taj cup koji dan i noc grli, place nad njim i tako bosiljak zaliva svojim suzama.

And she forgot the stars, the moon, and sun,
And she forgot the blue above the trees,
And she forgot the dells where waters run,
And she forgot the chilly autumn breeze;
She had no knowledge when the day was done,
And the new morn she saw not: but in peace
Hung over her sweet Basil evermore,
And moisten’d it with tears unto the core.

Dzon Vajt Aleksandar

Naravno, vec je sasvim jasno da se ovakva prica nikako ne moze dobro zavrsiti - i, zaista, kraj je tragican : braca otkrivaju razlog Izabelinoj najblaze receno cudnoj opsesiji tim cupom i bosiljkom pa su joj ga ukrali i unistili ga, sve sa Lorencovom glavom u njemu. Izabela je tada (ako nije to jos onda kada je donela kuci Lorencovu glavu) prakticno skrenula sa uma te je naposletku umrla od tuge.

And so she pined, and so she died forlorn,
Imploring for her Basil to the last.
No heart was there in Florence but did mourn
In pity of her love, so overcast.
And a sad ditty of this story born
From mouth to mouth through all the country pass’d:
Still is the burthen sung—“O cruelty,
“To steal my Basil-pot away from me!”

Iako izdata tek 80tih godina 19. veka, pesma koju ovde navodim zavrsena je aprila 1818. godine a napisao ju je Dzon Kits. Zove se - Isabella; or, The Pot of Basil sa podnaslovom : A Story from Boccaccio. Eto onda i razloga zasto Oskar pominje bas Izabelu i njen bosiljak u vezi sa grobom Dzona Kitsa. Kits je i inace imao taste za srednjevekovne teme - pored ove inspirisana srednjevekovnim sizeima je i poznata The Eve of Saint Agnes; obe ove pesme bile su veoma omiljene medju Prerafaelitima koji su ih cesto koristili kao predlozak svojim slikama a verovatno pod uticajem svog harizmaticnog vodje. Half Italian, half mad - Dante Gabrijel Roseti smatrao je da je Kits najveci moderni pesnik, dok je Hant govorio da je Kits upravo bio onaj koji ih je ujedinjavao. Istina je da su ga oni smatrali tako reci svojim pesnikom jer je tada on jos bio poprilicno zaboravljen. Kitsova pesma duga je (kako to cesto njegove pesme jesu:) beyond any measure : broji vise od 500 stihova; naravno, to znaci pored ostaloga i to da tek kod Kitsa nailazimo na mnoge od detalja koje sam pisuci pricu o Izabeli ovde prenela : ona Bokacova prica, kazu, nije bas jedna od najuspesnijih niti najbrilijantnijih a nedostaje joj i detalja. Pored svega ostalog Bokaco nije pokazao nikakvog saucesca sa sudbinom mladih ljubavnika vec pre odobravanje sa course of action njene brace; sve to, naravno, stoga sto je cetnaestovekovni covek razmisljao dosta drugacije od nas. No, evo i najpoznatijih prerafaelitskih slika inspirisanih Izabelom i njenim cupom.

Isabella (Isabella and Lorenzo), Mile, 1848. godine

Prva slika u ovom nizu nastala je od najmladjeg i najproduktivnijeg, decaka-genija, Milea; ovo nije cudno kada se zna da je on prvi nesto uopste i naslikao i onda jos kasnije postigao veliku slavu i Raskinovo divljenje sa svojom Ofelijom. Ovu sliku naslikao je kao jedva dvadesetogodisnjak, nekih godinu dana nakon sto je sa Hantom i Rosetijem osnovao bratstvo, pa je stoga i njegova prva slika u prerafelitskom stilu. Za razliku od kasnijih slika na ovu temu Mile je izabrao da prikaze ne kraj price - nakon sto se ubistvo vec dogodilo, kao i otkopavanje i stavljanje Lorencove glave u cup - vec trenutak koji svemu tome prethodi i koji je svemu i uzrocnik : Lorenco i Izabela sede jedno pored drugog; jedan brat je upravo shvatio sta se izmedju njih desava. Slika je prepuna suptilnih znakova, na primer - Lorenco Izabeli daje isecenu crvenu pomorandzu - na engleskom blood orange, koja bi ovde trebalo da asocira na njegovu smrt i potonju dekapitaciju; jedan brat sutira zabu, usmerivsi vrlo agresivno nogu ka mladom paru; ovo toliko plasi psa (trebalo bi da shvatimo da se on i inace plasi ovog nesimpaticnog coveka) koji bezi ka Izabeli, stavljajuci joj glavu u krilo. 1849. godine izlozena je na kraljevskoj Akademiji sa citatom koji sam navela na samom pocetku price.

Isabella and the Pot of Basil, Hant, 1868

Dvadesetak godina kasnije Holman Hant takodje preduzima sliku na ovu temu : u tom trenutku putovao je po Italiji sa svojom zenom Fani koja je pri svemu bila i trudna. Na zalost, Fani je imala tezak porodjaj pri kome je i umrla, ostavivsi Hanta udovcem. Ova slika nosi stoga veoma teska i nesrecna osecanja i konotacije, ne samo iz price i Kitsove pesme vec i iz stvarnog zivota : slomljen tugom Hant je ovde Izabeli dao lik svoje preminule zene. Na ovoj slici, suprotno prethodnoj, stvara se onaj mnogo cesci model prikazivanja Izabele : sa cupom bosiljka, kako ga grli (ponegde ce pred njime i da kleci); ovde je taj cup prikazan sa mrtvackim glavama, tacnije lobanjama po sebi, kako bi se dodatno naglasila morbidnost situacije i - sadrzaj cupa. Izabela je prikazana u spavacici : ona ne moze da spava, ustaje iz kreveta kako bi bila pored Lorenca. Tkanina je poluprovidna i zajedno sa podignutom levom nogom - koja cini da izgleda kao da se ona penje ka bosiljku - i kosom koja prekriva cup naglasava izvesnu mracnu senzualnost, spregu seksualnosti i smrti, erosa i tanatosa. Sam cup sadrzi veoma razgranati bosiljak koji je, kaze se, bio tako napredan bas zbog prolivenih Izabelinih suza i ljubavi koju mu je u dugim nocima posvetila kroz zagrljaje i saptanje. Eh, da - i zbog Lorencove glave iz koje, tako reci, raste. Ova slika uticala je potom i na americkog slikara Dzona Vajt Aleksandra (slika gore), koji se delimicno skolovao u Evropi a potom postao poznati portretista u Americi, kao i na Voterhausa, tog meni drazeg prerafaelita koga neki ipak nazivaju i romanticnim klasicarem (slika gore). Stradvik je, sa druge strane, odlucio da prikaze momenat kada su braca Izabeli vec otela njen voljeni cup, dok Meaci (dole) prikazuje trenutak kada se pripremaju da to ucine.Zanimljivo mi je pak sto niko (koliko ja znam) nije prikazao trenutak kada se Izabeli prikazuje Lorencov duh ili pak kada ona drzi u rukama njegovu glavu; ti momenti su puni potencijala, narocito za ovakve uvek uzbudjene duhove kakvi su prerafaeliti bili.

Sto se tice Holmana Hanta - nedugo posto je zavrsio sliku Izabele ponovo se ozenio i to sestrom svoje pocivse supruge; posto je ovako nesto bilo u Britaniji zabranjeno on i Edit su otputovali u inostranstvo kako bi obavili cin vencanja. Zbog ovoga, naravno, nisu bili bas u najboljim odnosima sa porodicom mlade.

Ostaje naravno pitanje samog bosiljka, tacnije - zasto je bas bosiljak taj koji u ovoj prici nice iz cupa u kome je necija glava. Razmisljajuci o tome dolazi se do zakljucka da je bosiljak - toliko poznat cak i u ovdasnjih kuhinjama da je gotovo obican, posebno nakon Dzejmi Oliver propagande - zapravo jedna biljka veoma kontradiktornih znacenja. Nije bas sasvim sigurno ni odakle dolazi ime ovoj zacinjskoj biljci te neki kazu - od grcke reci za kralja koju mi prevodimo kao vasilevs - u smislu dobra cak i za kraljeve ili mirise kraljevski, sto ima smisla jer se veruje da ga je iz Azije doneo Aleksandar Makedonski; ili pak od grozomornog cudovista baziliska (grc. basilískos sto opet znaci - mali kralj) kralja zmija i gamizuceg sveta koji usmrcuje pogledom; bosiljak tako predstavlja vrstu leka za sta god bazilisk moze nekome da ucini, pogledom ili na drugi nacin. Sve u svemu Francuzi ga i dalje nazivaju kraljevskom biljkom (l'herbe royale). Izgleda je iz nekog razloga (verovatno tog povezivanja i sa baziliskom) u staroj Grckoj smatrano da bosiljak predstavlja mrznju; narocito mocan bosiljak (verovatno za razne ne-ljupke radnje) mogao se tako uzgojiti ukoliko bi se tokom sadnje istog - psovalo. Negativna konotacija zadrzala se i tokom hriscanskog srednjeg veka kada se bosiljak povezuje ponekad i sa djavolom a sasvim se ozbiljno veruje i u to da on stvara skorpije; ako se list bosiljka stavi pod saksiju, kada se ona podigne izaci ce skorpija; ako se previse mirise bosiljak te skorpije ce se stvoriti u glavi. Ovo verovanje verovatno potice od africke legende po kojoj bosiljak zapravo stiti od skorpija no se tokom prenosenja znacenje izmenilo. Medjutim sve ovo nije sprecilo crkvu da bosiljak ipak prihvati pa tako pravoslavne crkve koriste bas bosiljak za skropljenje svete vodice : navodno je bas bosiljak pronadjen oko Hristovog groba nakon njegovog vaskrsenja. Moguce da se onda zato bosiljak stavlja u ruke preminulog u Evropi, mada slican obicaj postoji i u Indiji gde se on stavlja mrtvome u usta, kako bi obezbedio bezbedan put na onaj svet. Tako bosiljak ima dijametralno suprotna znacenja - moze biti hriscanski simbol i biljka koja spasava ali moze biti povezana i sa djavolom i njegovim stvorenjima poput skorpije.

Tako bosiljak istovremeno predstavlja kako simbol mrznje tako i ljubavi ili spremnosti za ljubav. U Spaniji se tako poklanja kao znak ljubavi na svece sv. Jovana i sv. Antonija; u Italiji ne samo sto ga devojke nose u kosi ili sade na balkonima kako bi pokazale da su slobodne i raspolozene za ljubav vec postoji i takozvani bacia-Nicola - poljubi me Nikola obicaj gde se verovalo da bosiljak privlaci one koji ce jednom postati muz i zena. U Rumuniji je taj obicaj otisao jos malo dalje te se smatra da ako momak od devojke uzme bosiljak znaci da se sa njom i verio :) Tako da iako je u anticka vremena mogao znaciti mrznju bosiljak je zapravo mnogo vise povezivan sa ljubavlju i romansom i to narocito u Italiji gde se Izabelina prica odvijala.

Tulasi

Na kraju svega ostaje da pomenem kako stvari sa bosiljkom stoje u civilizaciji koja nema nikakve veze sa Izabelom, Kitsom i Prerafaelitima - u Indiji, jer prica o bosiljku nikako ne bi mogla biti potpuna bez nje. U Indiji se bosiljak (= tulsi ) smatra narocito svetom biljkom a dom bez njega nepotpunim, te se moze pronaci zasadjen gotovo u svakoj kuci - ponekad je to cak citav mali oltar posvecen ovoj biljci, sa likovima bozanstava oko nje i malom zemljanom lampom dok poneko ima svoju malu sumu bosiljka u dvoristu kuce; tada se zove tulsivan ili tulsivrindavan. Smatra se da je bosiljak svojevrstan eliksir zivota a da pored ostalog poboljsava pamecenje i koncentraciju; listovi tulsija se ne beru bez reda vec na poseban, ritualan nacin. Tulsi je u legendi povezan sa podjednako postovanom i voljenom boginjom Tulasi cije ime znaci neuporediva a koja pored ovoga ima jos veoma mnogo drugih imena. Boginja Tulasi prvobitno je bila rodjena kao obicna zena po imenu Vrinda. Ova Vrinda udala se za coveka nizeg po kasti zvanog Jalandhar, koga je medjutim veoma volela i bila mu odana. Zapravo, njena je ljubav bila tako velika da je samo zbog nje Jalandhar postao fizicki toliko snazan da ga vise niko nije mogao pobediti u borbi. Na zalost, poput price o Izabeli, i ovde dolazi do nesrecnog obrta : u Vrindu se tako zagledao bog Visnu, te ju je uzevsi lik njenog muza (kao Utor Pendragon uz pomoc Merlina u arturijanskim legendama na primer) i legao sa njom. Iako Vrinda nije nista neobicno primetila (bog je to, zna da se prerusi:0) posledica ovoga bila je da je neobicna snaga njenog muza nestala, bas kao Samsonu nakon sto mu je ljubavnica osisala frckice. Bez dodatne snage ovaj je Jalandhar naposletku i poginuo a nesretna Vindra se bacila za njim na posmrtnu lomacu. Videvsi sve ovo Visnu se pokajao za to sta je pocinio i onda ju je pretvorio u biljku tulsi na taj nacin je nacinivsi Tulasi, boginjom odanosti. Svake godine, negde u oktobru, odrzavaju se svecanosti tokom kojih se vencavaju Visnu i Tulasi; svecanosti traju vise dana zavrsavajuci se uvek na dan punog meseca.

Rikardo Meaci

Kod nas se u supermarketima vec odavno moze kupiti zacinsko bilje. Dva puta sam do sada imala zasadjeni bosiljak koji je stajao na kuhinjskom prozoru. Medjutim, kod mene je on imao vise dekorativnu funkciju nego zacinjsku, vise sam ga njuskala no zaista koristila. Pri tom sam izgleda i vise mislila o Kitsu, Lorencu i Izabeli nego o samom bosiljku koji mi se, jadan, oba puta na kraju osusio. Kazu da ga treba cupkati da ne preraste i da se nikako ne bi trebalo pustiti da cveta. Wouldn't know. Ja sam svoje njuskala a onda ubila kao oni zli nesretnoga Lorenca :(

Iz Vinsentovih pisama Teu, part 2

2011-03-31T16:17:00.000-07:00

Proveo sam sedmicu neprekidnog i napetog rada u zitu usred sunca, iz toga su proizisle studije zita, pejzazi i - jedna skica sejaca.

Na uzoranoj njivi, velikoj njivi sa ljubicastim grumenjem zemlje - koja se uzdize ka obzorju, jedan sejac u plavom i belom. Na obzorju polje niskog zrelog zita.

Iznad svega toga zuto nebo sa zutim suncem. Ti osecas u jednostavnoj nomenklaturi tonaliteta, da boja igra u toj kompoziciji veoma vaznu ulogu.

...

Draz koju ta prostrana ravnica ima za mene, veoma je velika. Zato nisam osetio nikakvu dosadu, uprkos u biti dosadnim okolnostima : mistralu i komarcima. Ako jedna panorama ucini da zaboravim sitne nevolje, mora da u njoj ima necega. Ti, medjutim, vidis da nema nikakvog efekta, to je na prvi pogled zemljopisna mapa, strateski plan sto se tice fakture. Uostalom, setao sam se tuda s jednim slikarem, koji je rekao : evo sto bi bilo zaglupljujuce za slikanje. Samo evo celih 50 puta idem u Mon Mazur da bih gledao tu ravnu panoramu, gresim li ? Setao sam se takodje s nekim ko nije bio slikar, i kad sam mu rekao : gle, za mene je ovo lepo i beskrajno kao more, on mi odgovara - a poznaje more, "ja volim ovo vise nego more, jer je takodje beskrajno, a ipak se oseca da je naseljeno."

Kako bih to naslikao da nema tog prokletog vetra. To je ono sto je ovde nesnosno, kada posadis negde stafelaj. I bas zbog toga naslikane studije nisu tako dobro uradjene kao crtezi; platno uvek podrhtava.

Prilikom crtanja mi to ne smeta.

...

Ali ne zaboravimo da je zemlja isto tako i planeta, prema tome i zvezda ili neko nebesko telo. A kad bi sve te ostale zvezde bile slicne njoj ! To bas ne bi bilo veselo, konacno, to bi znacilo ponovo pocinjati. Elem, sto se tice umetnosti, za koju coveku treba vremena, ne bi bilo lose ziveti vise od jednog zivota. A ne bi bilo bez drazi verovati da Grci, stari holandski i japanski majstori nastavljaju svoju slavnu skolu na drugim planetama.

...

A svako platno koje naslikam vredi vise od belog platna. Teo - ja ne trazim nista vise, u to ne sumnjaj - ali zaboga imam prava da slikam, svoj razlog da slikam !

Mene je to kostalo samo mog razorenog tela koje je kost i koza, mog prilicno caknutog mozga sto se tice toga da zivim kako bih mogao i morao ziveti, kao filantrop.

Tebe je to kostalo samo nekih, recimo, petnestak hiljada franaka koje si mi predujmio.

Dakle ... nema zbog cega da nam se rugaju ...

...

Kada bih mislio, kada bih razmisljao o nesrecnim mogucnostima, ne bih mogap nista da radim. No ja se bacam svom silinom na posao, a iz bjega izlazim sa svojim studijama; ako oluja unutra prejako tutnji, popijem jednu casu vise, da bih je stisao.

To znaci biti caknut u odnosu na ono kakav bi covek morao da bude.

Ali ranije sam se manje osecao slikarem, slikarstvo postaje za mene razonoda kao sto je lov na zeceve za sasave, koji to cine da bi se zabavili.

...

Nakon krize kroz koju sam prosao kad sam dosao ovde, ne mogu vise da pravim planove niti ista drugo, sada se doista osecam bolje, ali nada, zelja da uspem slomljena je i radim iz nuzde, da ne bih toliko moralno patio, da bih se razonodio.

Avgust 1888.

Kako je zivot kratak i kako je mracan. Sto nije razlog da preziremo zive, naprotiv.

Sada upravo radim s jednim drugim modelom : jednim postarom u plavoj uniformi, sa zlatnim ukrasima, krupno bradato lice, veoma sokratovsko. Vatreni republikanac kao cica Tangi. Covek zanimljiviji od mnogo ljudi ...

Nema boljeg i kraceg puta da se poboljsa rad od slikanja lica. Zato ja uvek osecam samopouzdanje dok radim portrete , buduci da znam da je taj posao mnogo ozbiljniji - to mozda nije prava rec, ali bi se pre moglo reci da mi to dozvoljava da bnegujem ono sto je kod mene najbolje i najozbiljnije.

...

Danas cu verovatno zapoceti enterijer kafane u kojoj stanujem, uvece, uz plin.

To se ovde zove "nocna kafana" (one su ovde dosta ceste) koja ostaje otvorena celu noc. "Nocne skitnice" tu mogu, dakle, da nadju utociste, kada nemaju od cega da plate sebi smestaj ili kada su suvise pijani da bi ih tamo primili. Sve te stvari, porodica, domovina, mozda imaju vise drazi u masti ljudi poput nas, koji dosta dobro zivimo bez domovine, kao i bez porodice, bolje nego u bilo kakvoj stvarnosti. Cini mi se da cu uvek biti putnik koji ide nekuda i s nekim ciljem.

...

Ako se covek dobro oseca, treba da moze da zivi od jednog parceta hleba, radeci po celi dan, i da jos ima snage da pusi i da popije svoju casu. To mu je potrebno u tim uslovima, a da ipak jasno oseti zvezde i beskraj u visini. Tada je zivot gotovo caroban. Ah, oni koji ne veruju u ovdasnje sunce, pravi su bezboznici.

Na nesrecu, pored gospoda sunca, tri cetvrtine vremena je djavo mistral.

...

Izraziti ljubav dvoje zaljubljenih, vencanjem dveju komplementarnih boja, njihovom mesavinom i njihovim sukobljavanjem, tajanstvenim titranjem bliskih tonova. Izraziti misao cela sijanjem jednog svetlogtona na tamnoj pozadini.

Izraziti nadu nekom zvezdom. Zar jednog bica sijanjem zalazeceg sunca. To doduse nije realisticki verno naslikana stvar, ali zar to nije nesto sto stvarno postoji ?

Septembar 1888.

Dakle, na veliku radost gostionicara, postara koga sam vec naslikao, nocnih posetilaca skitnica i samog sebe, tri noci sam probdeo slikajuci, a spavao sam preko dana. Cesto mi se cini da je noc mnogo zivlja i bogatije obojena nego dan. Sada vise ne insistiram na tome da se svojim slikanjem ponovo docepam novca kojim sam platio stanodavcu, jer slika je jedna od najruznijih koje sam uradio. Ona je ekvivalent, mada je drugacija, ljudima koji jedu krompir.
Tezio sam da izrazim crvenom i zelenom strasne ljudske strasti.
Prostorija je crvena kao krv i zagasitozuta, u sredini je zeleni bilijarski sto, cetiri limunzute svetiljke bacaju narandzastu i zelenu svetlost. Svuda je borba i suprotstavljanje najrazlicitijih zelenih i crvenih, u malim likovima usnulih beskucnika, u praznoj i tuznoj prostoriji, ljubicaste i plave boje. Krvavocrvena i zutozelena boja bilijarskog stola cine, na primer, kontrast sa neznom Luj XV zelenom bojom sanka na kome se nalazi ruzicasti buket.
Bela odeca gazde koji bdi u jednom uglu te uzarene peci, postaje limunzuta, bledozelena i sjajna ...

Gore ce biti najlepsa odaja u kojoj bi neko mogao da stanuje, koju cu nastojati da uredim, sto je moguce bolje, kao pravi umetnicki zenski budoar.

Zatim ce biti moja soba u kojoj cu ja da spavam, za koju bih zeleo da bude krajnje jednostavna, ali sa cetvrtastim i sirokim namestajem : krevet, stolice, sto, sve u belom drvetu.

Dole atelje i jedna druga prostorija, takodje atelje, ali u isto vreme i kuhinja.

Videces jednog dana ili nekog drugog, sliku same kucice usred sunca, ili pak sa osvetljenim prozorom i zvezdanim nebom.

Moci ces odsada misliti da imas ovde u Arlu svoj letnjikovac. Jer ja sam odusevljen pomislju da je uredim tako da ti budes zadovoljan, i da to bude atelje u potpuno zeljenom stilu, tako uzmimo, da kada za godinu dana ti dodjes da provedes ovde i u Marselju godisnji odmor, to ce tada biti spremno, a kuca ce biti, kako ja kanim, krcata slikama odozgo do dole.

Soba u kojoj ces ti stanovati ili koja ce biti Gogenova, ako G. dodje, imace bele zidove ukrasene velikim zutim suncokretima.

Ujutro, kada se otvori prozor, vidi se zelenilo vrtova i izlazece sunce i ulaz u grad ...

U svojoj slici Nocna kafana, nastojao sam da izrazim da je kafana mesto gde se covek moze upropastiti, postati lud, pociniti zlocine. Napokon, nastojao sam kroz kontraste neznoruzicaste i crvene boje krvi i vinskog taloga, blage zelene Luj XV i Veroneze, koje cine kontrast zutozelenim i tvrdim plavozelenim bojama, sve to u bledosumpornoj atmosferi paklene uzarene peci, da izrazim nesto poput mracne sile jedne rakijasnice.

A ipak, pod prividom japanske veselosti i Tartarenove dobrocudnosti ...

...

Zavidim Japancima na krajnjoj jasnoci koju kod njih imaju sve stvari. To nikada nije dosadno i nikada ne izgleda da je uradjeno u prevelikoj zurbi. Njihov rad je tako jednostavan, kao disanje, i oni prave figure u nekoliko sigurnih poteza ksa istom lakocom ao da je to tako jednostavno kao zakopcati svoj prsluk.

...

*******************************************************************************
Ovim za sada zavrsavam sa Vinsentovim pismima za ovu godinu; sledece godine na njegov rodjendan, koji je 30. marta, ako bude zdravlja i bloga, postavicu delove njegovih pisama iz poslednjih 12+ meseci njegovog zivota. Do tada pogledati Simona Samu (ceo na youtube) i Valdemara :)

Iz Vinsentovih pisama Teu, part 1

2011-03-30T18:49:00.000-07:00

Aprila 1882.

Divna je to stvar gledati jedan predmet i zakljuciti da je lep, i o njemu razmisljati, i zapamtiti ga, a potom reci : pocecu da ga crtam, a onda raditi sve dok ga ponovo ne stvoris.

...

Mali prilozeni crtez skiciran je prema jednoj velikoj studiji, koja deluje mracnije. Ima jedna pesma, mislim da je od toma Huda, u kojoj on govori o jednoj velikoj dami koja nocu ne moze da sklopi oka, jer je, posto je po danu izasla da kupi haljinu, videla kako u jednoj cadjavoj sobi rade jadne, tuberkulozne i iscrpljene svalje. I onda joj njeno veliko bogatstco stvara grizu savesti te se ona nocu budi puna teskobe. Jednom recju to je figura vitke i bele zene, uznemirene u mracnoj noci.

...

Za nesto me sumnjice, - to je u vazduhu, ima neceg iza mene. Vinsent skriva nesto sto ne moze ugledati svetlost.

Pa dobro, gospodo, reci cu vam nesto, vama koji drzite do forme i civilizacije, i to s punim pravom, pod uslovom da je to ziva istina, sta je civilizovanije, delikatnije, muzevnije, napustiti zenu ili se sazaliti nad napustenom zenom ?

Ove zime sreo sam jednu trudnicu, koju je napustio covek cije je dete nosila u svom telu.

Trudnicu koju je usred zime lutala ulicama, koja je morala zaradjivati svoj hleb, dobro znas kako.

Uzeo sam tu zenu za model i radio sam sa njom cele zime. Nisam joj mogao platiti punu svotu koja sleduje modelu, ali sam joj barem platio sate poziranja i mogao sam da je spasem, hvala Bogu, i nju i njeno dete, od gladi i zime, deleci svoj hleb sa njom. Kada sam sreo tu zenu bio sam zapanjen njenim bolesnim izgledom.

Cini mi se da bi svaki covek koji vredi koze na svojim cipelama, kada bi se nasao u slicnom polozaju, isto tako postupio.

...

Malo-pomalo i polagano izmedju mene i nje rodilo se nesto drugo : izvesna potreba jednoga za drugim tako da se ona i ja vise nismo mogli jedno od drugoga odvojiti, te smo se sve vise i vise uvlacili jedno drugom u zivot, a onda je to postala ljubav. To sto postoji izmedju Sin i mene stvarno je, to nije san, to je stvarnost. Smatram za veliki blagoslov to sto su moje misli i moja aktivnost nasle jednu cvrstu tacku, jedan odredjen pravac.

...

Bilo u figuri, bilo u pejzazu, hteo bih da izrazim ne nesto sentimentalno melanholicno, vec duboku bol.

Sve u svemu, hocu da postignem da za moje delo kazu : taj covek oseca duboko, i taj covek oseca prefinjeno. Uprkos mojoj toboznjoj prostoti, razumes li, ili upravo zbog nje.

Sta sam ja u ocima vecine - niko i nista ili jedan ekscentrican ili neprijatan covek - neko ko nema polozaj u drustvu ili neko ko ga nece ni imati, napokon mnogo manje nego nista.

Dobro, pretpostavi da je tacno tako, dakle zeleo bih svojim delom pokazati to sto ima u srcu jednog takvog ekscentrika, jednog nikogovica.

To je moja ambicija koja je manje zasnovana na ogorcenosti nego na ljubavi "uprkos svemu", koja je vise zasnovana na osecanju spokojstva nego na strasti. Premda cesto zivim u bedi, u meni ipak ima harmonije i mirne i ciste muzike. I u najsiromasnijem kucerku i u najprljavijem kutku, ja vidim slike ili crteze. A moj duh se krece u tom pravcu nekom neodoljivom silom.

...

Sta znaci crtati ? Kako se to postize ? To je cin probijanja prolaza kroz nevidljivi zelezni zid koji se izgleda nalazi izmedju onoga sto osecamo i onoga sto mozemo. Kako treba da prodjemo kroz taj zid, kad nam nista ne pomaze da u njega snazno udaramo, taj zid treba da miniramo i da ga probijemo turpijom, polako i sigurno, po mom misljanju.

Decembar 1883 - Novembar 1885

Hteo sam svesno prionuti na rad da bih izrazio ideju da su ti ljudo koji pod svetiljkom jedu svoje krompire rukama koje stavljaju u zdelu, uz to i okopavali zemlju i da moja slika velica, dakle, manuelni rad i hranu koju su oni sami tako posteno zaradili.

Hteo sam da ona navodi na razmisljanje o jednom sasvim drugom nacinu zivota nego sto je nas, zivot civilizovanih ljudi. tako ja, dakle, niposto ne zelim da je svi smatraju lepom ili dobrom.

Novembar 1885- Februar 1886

Pa ipak vise volim da slikam ljudske oci nego katedrale, jer u ocima ima necega cega nema u katedralama, cak i ako su one velicanstvene i ulivaju postovanje, ljudska dusa, cak i ako pripada nekom jadnom golji ili nekoj ulicarki, zanimljivija je za moje oci.

Februar 1888 - Maj 1889

Pisem ti iz Sent Marija na obali Sredozemnog mora. Sredozemno more ima boju kao skusa, to jest promenljivu, nikad se ne zna je li to zelena ili ljubicasta, nikad se ne zna je li to plava, jer je vec sledeceg trenutka promenljivi odsjaj dobio ruzicasti ili sivi preliv ...

Setao sam se jedne noci pustom plazom na obali mora. Nije bilo veselo, niti je pak bilo tuzno, bilo je - lepo. Zatvorenoplavo nebo bilo je posuto oblacima jos zatvorenije plave boje od osnovne intenzivno kobaltne plave, i drugim u svetlijoj plavoj, poput plave beline mlacnog puta. Na plavoj pozadini svetlucale su zvezde, svetle, sa zelenom platinom, zute, bele, ruzicaste, jos svetlije, a dalje jos blistavije, poput dragog kamenja, nego kod nas, - cak nego i u Parizu - bas kao opali, smaragdi, lazuriti, rubini, safiri.

More, veoma zatvorene ultramarin boje - plaza sa naizgled modrikastim i bledoridjim tonom, sa grmljem na dini, (5 metara visokoj dini), grmljem pruskoplave boje.

Sada kada sam ovde video more, u potpunosti osecam koliko je vazno da ostanem na jugu, i da osetim da treba jos vise preterivati sa bojom - osecam blizinu Afrike. Saljem ti u istoj posiljci crteze iz Sent Marija. U trenutku kada sam odlazio, vrlo rano izjutra, napravio sam crtez brodova, a upravo radim sliku prema njemu, na platnu od 30 sa vise mora i neba sa strane. To je bilo pre nego sto su brodici odmaglili, posmatrao sam ih svako jutro, a posto oni odlaze veoma rano, nisam imao vremena da je uradim. Imam jos tri crteza krovinjara koji mi jos trebaju i koji ce uslediti za ovima; krovinjare su pomalo grube, ali imam ih i marljivije uradjenih.

...

Sto se tice toga da ostanem na jugu, cak iako je to skuplje, evo kako stoje stvari : volim japansko slikarstvo, ono vrsi na nas uticaj, svim impresionistima je to zajednicko, a niko ne bi isao u Japan, to jest u kraj koji je ekvivalent Japana, jug ? Ja dakle verujem da je opet, posle svega, buducnost nove umetnosti na jugu.

Samo, losa je politika tamo ostati sam, kada bi dvojica ili trojica mogla pomagati jedan drugom da zive skromno.

Hteo bih da ti provedes ovde neko vreme, ti bi sve to osetio nakon nekog vremena, pogled se menja, covek gleda okom koje je sve vise japansko, drugacije oseca boju.

Zato sam ja uveren da cu upravo jednim dugim boravkom ovde, osloboditi svoju licnost.

Japanac crta brzo, veoma brzo, poput munje, zbog toga sto su njegovi nervi tananiji, njegovo osecanje jednostavnije.

U senci Cestijeve piramide : Cimitero acattolico di Roma

2011-03-17T07:39:00.000-07:00

And one keen pyramid with wedge sublime ...
Shelley

Pre izvesnog vremena govorila sam o romanu Putnik i mesecina madjarskog pisca Antala Serba, kroz koji kao kroz neko snovidjenje bludi Mihalj, Madjar koji se zatekao na bracnom putovanju kroz Italiju. Potom sam, trudeci se da ne povredim iznenadjenja radnje ovog omamljujuceg dela, na drugom mestu postavila i jedan njegov deo tokom kojeg se zabludeli Mihalj nasao na takozvanom protestantskom groblju u Rimu, izvan bedema grada i iza Cestijusove piramide. Ovde on razmislja o Geteu, koji ovu piramidu pominje u jednoj od svojih elegija a potom i o Kitsu i Seliju nad cijim grobnim plocama zagubljen i smucen kontemplira zanesen sav. Pomislih onda kako ne bi bilo zgoreg napisati ponesto o tome ko je bio Cestije (Cestius), odakle njemu piramida te kakvo je to groblje koje je uvek dovodilo u iskusenje severnjacke duse iluzijom da ce ovde putevi propadanja biti sladji; na kraju jos i to kako su ova dva engleska romanticara zavrsilia na tom groblju i ko je od nama dragih ljudi takodje tamo, pod stablima senovitih krosnji.

O tome kako je Gete putovao po Italiji i sta je sve o tome mislio i zapisivao moze se citati takodje ovde; za ovaj post on i nije toliko bitan sem utoliko sto sam kao prvu ilustraciju ovog preromanticnog mesta izabrala bas njegov crtez. Naime, tokom svoga polu-inkognito bivstvovanja u Rimu, Gete se intenzivno druzio sa nemackim slikarom Tisbajnom, koji je izradio onaj najcuveniji Geteov portret Gete u rimskoj Kampanji. I sam zainteresovan (i) za likovnu umetnost, u Rimu se Gete od Tisbajna ucio ne samo tome kako bi umetnost trebalo posmatrati i procenjivati te sta vredi prikupljati za svoju zbirku umetnina, vec i to kako je stvarati. Tako Gete i sam, preduzimajuci izlete po okolini grada, pocinje da izvodi male skice i crteze. Jedan od izabranih motiva bila je bas Cestijeva piramida, koju je, izmedju ostalih, predstavio i Piranezi.

Od dva pitanja - ko je bio Cestije i otkud njemu piramida - zapravo je lakse odgovoriti na ovo drugo : s obzirom da znamo da je izgradjena izmedju 18. i 12. godine pre nove ere, kada je uveliko vec sve egipatsko veoma bilo u modi, to zapravo i ne cudi toliko. Fascinacija Egiptom toliko je stara da potice jos od Herodota koji je, verujemo, zaista Egipat i posetio te iz licnoga iskustva opisivao tu zacudnu zemlju. sto su potom mnoge generacije odlicnih Grka i Rimljana pomamno citale . Medjutim pobedom Oktavijana nad Markom Antonijem i Kleopatrom kod Akcijuma septembra 32. godine pre nove ere, Egipat prestaje da biva taj opskurni, pomalo jezivi pa cak i zastrasujuci - iako privlacni - rival : pobedjeni Egipat sada je podanik; sve sto je pripadalo kurvi Kleopatri i izdajniku Antoniju sada prelazi u ruke mladoga princepsa. Dakako postoji bitna razlika u odnosu prema Egiptu pre njegovog pokoravanja i one nakon sto je drevna drzava postala provincija : dok je Cezarova ljubav prema Egiptu i Kleopatri izazvala bezmalo istu reakciju kao i ona Antonijeva kasnije, narocito onda kada je Cezar odlucio da je odlicna ideja da u hram Venus Genetrix postavi statuu Kleopatre u liku boginje Izis, niko nije video niceg loseg u tome sto je Oktavijan iz Egipta dovukao, izmedju ostalog, i brojne obeliske; od ovih jedan je postao pokazivac, gnomon, ogromnog suncanog sata horologium/solariuma koji je podigao na Marsovom polju, dok su druga dva ponosno stajala ispred njegovog Mauzoleja. Kako princeps, cija je Egipat postao licna provincija, tako i ostali a narocito oni bogatiji; eto tako i Cestiju pade na pamet da sebi kao grobnicu podigne bas - piramidu. Uostalom, trebalo bi se ipak setiti da postoje i cudnije rimske grobnice, kao sto je na primer ona izvesnog Marka Vergilija bivseg roba koji je bio pekar, a koja je takodje kasnije inkorporirana u zidine grada. Cestijeva piramida tako je kod Porta San Paolo dok je ova pekareva grobnica kod Porta Maggiore.

Who, then, was Cestius,
And what is he to me? -
Amid thick thoughts and memories multitudinous
One thought alone brings he.

I can recall no word
Of anything he did;
For me he is a man who died and was interred
To leave a pyramid
Thomas Hardy

Nije bas sasvim sigurno ko je Cestije bio; natpis kaze da je on bio izvesni Caius Cestius Epulon, pretor i tribun; tako je onda on mozda onaj pretor Cestije koga pominje i Ciceron . Posto ova piramida svojim izgledom najvise lici na piramide iz Nubije, koje su dosta uze i okomitije od egipatskih, pomislja se na to da je ovaj Gaj Cestije sasvim moguce ucestvovao u nekoj od kampanji koja ga je dovela u susret sa ovakvim gradjevinama i to najverovatnije u antickom kraljevstvu Meroe, negde oko 23. godine pre nove ere. Medjutim to se ipak ne moze sasvim sa sigurnoscu tvrditi : izgleda je vec u antici a potom sasvim sigurno u srednjem veku taj podatak potpuno zaboravljen; da nije sacuvan natpis ne bismo znali da je taj Cestije uopste i postojao. Tako su tokom srednjeg veka ovu piramidu u masti zaodenuli raznim mitoloskim prikazama : verovali su da je ona zapravo grobnica Rema, Romulovog brata; Petrarka je tako pominje kao sepulcrum Remi.

Da bi sve bilo jos interesantnije odista je postojala jos jedna veca piramida, sada izgubljena, koju su smatrali Romulovim grobom a koja se nalazila u okviru granica grada, takozvanog pomerium-a, negde preko puta sadasnjeg Castel Sant' Angelo a nekadasnjeg Hadrijanovog mauzoleja; da jos uvek postoji do ove piramide bi, dakle, preko Tibra vodio onaj most sa Berninijevim andjelima. Tako su ove dve piramide bile poznate kao meta Remi i meta Romuli. Ova Romulova piramida, iako vise ne postoji ipak nije u potpunosti za nas izgubljena : nekom zanimljivom simbolikom mermer sa ove piramide iskoriscen je kasnije za stepenice bazilike Sv. Petra, za koju su renasansni arhitekti i inace cerupali mnogi anticki spomenik zbog cega se Mikelandjelo strasno sa njima svadjao. Ono sto je sigurno jeste da je ova pointy piramida potom presudno uticala na umetnike koji su dobijali zadatak da piramide predstave; tako sve piramide, i one iz Gize, na slikama i grafikama perioda od 17. veka pa sve do masovnijih odlazaka u Egipat (najpre sa Napoleonom) izgledaju vise pointy nego sto bi trebalo. Sto je najsmesnije to se desavalo cak i sa onim umetnicima koji su zapravo bili u Egiptu te videli kako piramide tamo zaista izgledaju : po povratku u Evropu one bi se potom ponovo zasiljile, kao sto je to slucaj na primeru desno.

Oko 270. godine nove ere Cestijeva piramida postala je deo Aurelijanovih gradskih zidina; moguce je da je tada grobnica i opljackana, posto se veruje da se to dogodilo jos u anticko vreme. Da je u ovoj piramidi uopste i postojala neka grobna prostorija otkriveno je ponovo tek u 17. veku, 1660. godine, kada se obratila paznja i na natpise pa se cak postavio jos jedan koji govori o ovome pronalasku u doba pape Aleksandra VII. Iz natpisa se saznaje i to da je ova piramida, visoka oko 30m, sagradjena za tacno 330 dana; kada je otkrivena grobnica je jos sadrzala freske na svojim zidovima koje su medjutim od tog vremena do sada nestale, no zna se kako su izgledale po grafikama izvesnog Bartolija. Ispostavlja se da je Cestije pored tih fresaka zeleo da se njegova 5m visoka grobna prostorija ispuni tapiserijama koje je voleo i za zivota : 18. godine pre nove ere Avgust je doneo za vecinu imucnih Rimljana uzasavajuci zakon protiv luksuza koji mu je tako sta zabranjivao. Umesto toga te su tapiserije prodate pa su od novca izlivene dve bronzane figure, koje su nekada stajale ispred piramide a od kojih su sada preostale samo baze sa natpisima u Kapitolinskom muzeju.

It might make one in love with death, to be buried in so sweet a place.
Shellley

Prva osoba koja je sahranjena u blizini ove piramide u novije doba bio je izvesni oksfordski student, po imenu Langton, nekih pedesetak godina pre no sto je Gete setao tuda; verovatno otuda i nazivi poput - protestantsko ili cak englesko groblje, dok se ono zapravo zove ne-katolicko, dakle - za sve koji nisu katolicke veroispovesti - tu ima pravoslavaca kao i budista na primer. No, najvise je ipak bilo, narocito u proslosti, upravo Engleza i Nemaca.; i Geteov sin August ce tu naci svoj kraj. To ne cudi kada se zna da je Italija, a narocito Rim, tada prakticno vrvela upravo od Engleza i Nemaca : Englezi su izmislili turizam a zajedno sa Nemcima izmislili su i modernu arheologiju; i jedni i drugi su nakon skola ili pre braka odlazili na takozvani Bildungsreise, kako bi videli sveta, naucili ponesto i gledali umetnost pre no sto se vrate stvarnosti i obavezama jednog posve racionalnog zivota; i sam Gete kaze kako se s pocetka nadao da ce pronaci nekog obrazovanog Engleza da mu objasni sve ono sto oko sebe vidi. Tokom vremena toliko je poznatih ljudi ovde sahranjeno - izmedju ostalih i dva od tri najveca engleska pesnika - romanticara, da je i samo ovo groblje, kao i piramida u cijoj senci lezi, postalo neka vrsta polu hodocasnickog a pola turistickog mesta, o cemu i Antalov Mihalj govori. Godine 1873. godine slikar Valter Krejn posetio je groblje nacinivsi prelepu sliku (levo) Shelley's Tomb in the Protestant Cemetery in Rome; 1877. Oskar Vajld hodocastio je na protestantsko groblje nazvavsi ga pri tom ushiceno the holiest place in Rome i potom napisavsi pesmu : The Grave of Keats; deset godina kasnije, 1887. isto je ucinio i Tomas Hardi, tom prilikom napisavsi pesmu At the Pyramid of Cestius near the Graves of Shelley and Keats.

The youngest of the martyrs here is lain,
Fair as Sebastian, and as early slain.
Oscar Wilde

Dzon Kits sahranjen je na ovome groblju nakon prerane smrti koja ga je zadesila u Rimu, u stanu blizu cuvenih spanskih stepenica, a gde se sada nalazi Kitsov i Selijev memorijalni muzej . Pisala sam vec sve o nesretnome Dzonu Kitsu, svim smrtima u porodici - od kojih mu je najverovatnije najteze pala ona njegovog mladjeg brata a cija ga je bolest zapravo kostala zivota - te onda i o njegovoj bolesti, nemastini i onoj poslednjoj nadi ulozenoj u delotvornost jedne bolje klime; tako da o tome sada necu duziti vec samo podsetiti : iako, dakle, veren sa Fani, Kits ipak odlucuje da se uputi na to putovanje sa svojim (tada samo) poznanikom ,engleskim slikarem Severnom (koji je izradio Kitsov portret desno), septembra 1820. godine; tamo je poziveo do februara 1821. sve vreme zapravo ocekujuci smrt : ono sto je u Kitsovoj prici najstrasnije jeste to da je studirajuci medicinu naucio dovoljno da savrseno dobro poznaje svaku fazu svoje bolesti. Njegov grob smesten je u onom najstarijem delu groblja, bez sumnje blizu onoga oksfordskog studenta. Seli, koji je Kitsa upoznao jos dosta ranije preko zajednickog prijatelja Li Hanta, osecao se narocito pogodjen ovom smrcu : za razliku od Bajrona koji Kitsa nikada nije upoznao i nije mnogo ni cenio; u proslom postu moze se procitati i ponesto od onog sto su oni tom prilikom pisali. Dobar kakav je bio (a zaista jeste bio dobar sve iako je zbog sesnaestogodisnje Meri Godvin ostavio svoju trudnu zenu i decu koja se onda stoga i ubila, udavivsi se u Hajd Parku) on je Dzonu zeleo da pomogne : nakon sto se preselio u Italiju on je njega neprestano zvao onamo, u tu bolju klimu. Medjutim, Kits je te ponude odbio; bio je, i pored svega, pomalo rezervisan prema Seliju zbog stare uvrede koju mu je ovaj naneo rekavsi mu onomad da ipak ne stampa izvesnu zbirku pesama.

Pogodjen Kitsovom smrcu Seli istog trenutka kada prima tu strasnu i tuznu vest zapocinje pisanje Adonisa za koga ce kasnije smatrati da je least imperfect od svih njegovih dela a o cemu prosli put nisam govorila opsirnije. U predgovoru ovoj elegiji on se zahvaljuje Severnu sto se o Kitsu tako dobro brinuo tokom tih poslednjih dana, sto je Severna namah ucinilo poznatim; na tom mestu medjutim pominje se i mesto Kitsovog groba kao i Cestijeva piramida koji ce se pojaviti i u cuvenoj strofi 50 (to je jedna veoma dugacka pesma;) :

John Keats died at Rome ... and was buried in the romantic and lonely cemetery of the Protestants in that city under the pyramid which is the tomb of Cestius and the massing walls and towers, now mouldering and desolate, which form the circuit of ancient Rome.

And grey walls moulder round, on which dull Time
Feeds, like slow fire upon a hoary brand;
And one keen pyramid with wedge sublime,
Pavilioning the dust of him who planned
This refuge for his memory, doth stand
Like flame transformed to marble; and beneath,
A field is spread, on which a newer band
Have pitched in Heaven's smile their camp of death,
Welcoming him we lose with scarce extinguished breath.

U Selijevoj elegiji Kits zapravo i nije umro : nakon duge povorke tragicnih, neutesnih stihova najednom se u potpunosti menjaju atmosfera i opste osecanje : od strasnoga usuda Kitsova sudbina rane smrti postaje gotovo trijumf i apoteoza : on i nije umro vec he hath awakened from the dream of life i postao na taj nacin one with nature. Nije ni cudo sto je ispred svog Adonisa Seli postavio ovaj epigram, prevevsi ga na engleski :

Thou wert the morning star among the living,
Ere by fair light had fled;
Now, having died,thou art as Hesperus, giving
New splendour to the dead.

Kao sto znamo Kits nije zeleo da na njegovom nadgrobnom spomeniku pise njegovo ime : trazio je da natpis bude : Here lies One Whose Name was writ in Water; ceo natpis, ispod reljefa koji predstavlja liru pokidanih zica,a za koji se Severn, zajedno sa Dzonovim najboljim priijateljem Carlsom Braunom pobrinuo, glasi i dan-danas ovako :

This Grave
contains all that was Mortal
of a
YOUNG ENGLISH POET
Who,
On His Deathbed,
In the Bitterness of His Heart
at the Malicious Power of his Enemies
Desired
These Words to be engraved on his Tombstone :
HERE LIES ONE
WHOSE NAME WAS WRIT ON WATER
Feb. 24th 1821.

Kada je Severn umro, 1879. godine, sahranjen je na ovom groblju, odmah pored svog prijatelja; on je doziveo duboku starost od 85 godina vodeci poprilicno uspesni zivot respektabilnog slikara, jednog od, moglo bi se reci, osnivaca engleske umetnicke Akademije u Rimu, te kasnije i konzula u ovome gradu a koji je ipak nekako uspeo da osiromasi toliko da su ga drugari sahranjivali; medju njima bio je i Dante Gabrijel Roseti, pomenut as such na Severnovom spomeniku.

A nesretni Persi, nije ni sanjao kada je rekao It might make one in love with death, to be buried in so sweet a place da ce se i on na istom mestu naci vec sledece, 1822. godine. O tome kako se to desilo i o jos dvoje zanimljivih ljudi koji tamo leze, od kojih je jedan u grobu pored Selija onako kako je Severn pored Kitsa, u drugom delu ove price. Pre toga evo cele Oskarove pesme i eseja. Lepo je zamisljati ga mladoga, u onom belom odelu kakvo se oblaci while in Italy or Greece, sa sesirom i stapom, kako se raznezuje sav nad grobom nesretnoga Dzona Kitsa.

RID of the world’s injustice, and his pain,
He rests at last beneath God’s veil of blue:
Taken from life when life and love were new
The youngest of the martyrs here is lain,
Fair as Sebastian, and as early slain.             5
No cypress shades his grave, no funeral yew,
But gentle violets weeping with the dew
Weave on his bones an ever-blossoming chain.
O proudest heart that broke for misery!
O sweetest lips since those of Mitylene!      10
O poet-painter of our English Land!
Thy name was writ in water——it shall stand:
And tears like mine will keep thy memory green,
As Isabella did her Basil-tree.

ROME.

Oscar Wilde

Obicno se kaze kako je Seli, poput Bajrona, u Italiji ziveo u dobrovoljnom izbeglistvu, te to onda jos povezuju sa njegovim raznim politickim aktivnostima. Istina, Seli je, kako to i dolikuje jednom izvrsnom romanticarskom duhu, bio poprilicno zabrinut raznim socijalnim pitanjima : zbog pamfleta The Necessity of Atheism bio je i izbacen sa Oksforda. Medjutim, kao sto je to slucaj i sa Bajronom, to nije bas skroz istina - kaogod sto Dzordz Gordon nije vise mogao ziveti u Engleskoj usled silnih skandala, tako je i Seli u Italiju dosao u pocetku vise zato da bi ujurio pomenutog Dzordza nego zarad ikakvih razloga politickih : zajedno sa Kler Klermont, Merinom rodjakom (zapravo ona je bila njena sestra samo po braku medju njihovim roditeljima), oni 1818. odlaze u Italiju zato da bi Bajronu doveli kcer Alegru. Ovo dakako nije bio prvi put da su njih troje tako jurcali Evropom za Bajronom : dve godine ranije, u istom sastavu i na nagovor iste i vec sa Bajronom trudne gospodjice, Persi i Meri su ga uhodili u Svajcarskoj; iznajmivsi susedne kuce na Zenevskom jezeru, te 1816. godine Bajron je pisao Childe Harold's Pilgrimage koji su njih dve prepisivale; istovremeno zacet je Frankenstajn Meri Seli. Sada je tu kcer trebalo odvesti ocu jer majka nije mogla da se o njoj brine. Tako su Selijevi, zajedno sa Kler i sa Alegrom pristigli u Italiju 1818. godine, da bi se tu potom i nastanili. Ocigledno je da se Persiju tu veoma svidelo, te je ovako odgovarao prijateljima (u ovom slucaju pesniku Tomasu Pikoku) koji su ga nagovarali da se vrati u domovinu :

I believe, my dear Peacock, that you wish us to come back to England. How is it possible ? Health, competence, tranquility, all these Italy permits, and England takes away ... Pity me from my absence from these social engagements which England might afford me, and which I know so well how to appreciate. Still, I shall return some fine morning out of pure weakness of heart.
Rome, April 6, 1819

Selijevi su ziveli u Napulju, Firenci i u Rimu gde je zavrsio svog Prometheus Unbound; posthumno je Dzozef Severn naslikao sliku (levo) koja upravo i prikazuje Selija dok pise ovo svoje poznato i znacajno delo. Sreca Persija i Meri bila je medjutim, i pored sve odusevljenosti Italijom, u nekoliko mahova snazno poljuljana - 1818. u Rimu umire im sin a naredne godine i kcer : sahranjeni su na Protestantskom groblju dakle jos pre Kitsa, sto znaci da je Seli ovo groblje poznavao all to well u trenutku kada je saznao za Kitsovu smrt. Kazu da su zidovi ovog groblja prekriveni brsljenom dok na prolece i leti zemlju prekrivaju ljubicice. Konacno, aprila 1822. godine Seli se seli u zaliv Lerici kod Pize u kucu Casa Magni (dole desno); susedi su im ovde clanovi porodice Vilijams : sa Vilijamsom se Persi druzi a u njegovu zenu Dzejn mozda je pomalo zaljubljen, posvecujuci joj u to vreme svoju poeziju. Ovaj Vilijams i Seli dele ljubav ka moru i plovidbi po istom : sami osmislivsi jedrilicu i napravivsi planove za istu, daju graditelju brodova da im izradi jedan brodic, koji ce Seli nazvati Arijel iako je Bajron insistirao da se zove Don Huan, oko cega su se i posvadjali : tako je ona zapravo imala dva naziva, podjednako koriscena. Graditelju brodova ova zacudna brodica nije se narocito svidela no, Kako mlada gospoda zele, verovatno je pomislio. Kako bilo - Seli je potom cesto sa Arijel/Don Huanom plovio po zalivu. Narocito je voleo da zalazi po pecinama, da se u njima iskrca i onda tako kontemplira ili pise.

Baveci se u ovome zalivu Lerici Seli je, pored plovidbe svojim brodicem, bio naumio i da osnuje casopis i to zajedno sa Bajronom i vec pominjanim Li Hantom. Ovaj casopis zvao bi se Liberal, Hant bi ga uredjivao a on i Bajron bi za njega, izmedju ostalih, pisali. Oko ovog pitanja Seli je toliko gnjavio Bajrona da je ovaj na kraju na sve to zaista i pristao, pa je cak uspeo da ga nagovori i na to da Hantu i njegovoj porodici ustupi citav donji sprat svoje vile u Pizi. Znajuci Bajronov sebicluk u ovo je gotovo neverovatno poverovati; no, iz nekog razloga, Bajron je zaista voleo Selija; ako i nije ni malo mario za Hanta, njegovu silnu decu i citav taj Liberal projekat - veoma mu je bilo stalo do Persija, te je amazingly enough, na sve pristao. Sa svoje strane Seli je Hantu i njegovoj porodici platio put od Engleske do Italije; zapravo je celo ovo zamesateljstvo i bilo pokrenuto stoga da bi se prakticno bankrotiranim Hantovima pruzio dostojanstveni izlaz iz teske finansijske situacije. Takav je bio Persi; Bajrona zaista nije bilo briga sto mali Hantovi gladuju.

Ovo sve pisem stoga sto je Seli malo pre svoje smrti sa Vilijamsom isplovio da konacno! doceka Hanta koji je pristigao iz Engleske te se raspakivao kod Bajrona; putovanje nije bilo ni duze ni opasnije od onih koje su oni inace preduzimali, pa ipak, u povratku kuci iz ove posete oni su izgubili svoje zivote udavivsi se u moru. U podne 8. jula 1822, nakon posete Hantu, oni su sa jos jednim mladim engleskim mornarom krenuli nazad; od tog trenutka sve pocinje da lici na neku Sekspirovu tragediju : pomalo se pokvarilo vreme te ih jedan stariji mornar upozorava da i nije nabolje bas tada kretati. The Devil was a-brewing mischief out there, prisecao se taj starac kasnije. No, sve to nije odgovorilo Selija : on se pozdravlja sa Hantom od koga jos i pozajmljuje knjigu Kitsove poezije; Hant mu govori da tu knjigu cuva jer je inace nema u Italiji; I will return it to you with my own hands, odgovorio je Seli te se zaputio ka Arijel. Naravno, dogodila se oluja : otpocela je tacno onda kada su se oni nasli na otvorenom moru i trajala svega dvadesetak minuta, nakon kojih se sve smirilo ali se Arijel vise nije videla. Hant i ostali sve su to posmatrali, neverujuci sta se desava sa krova kuce , dodatno prestraseni cinjenicom da Seli nikada nije naucio da pliva.

Deset dana kasnije njihova tela su pronadjena na obali Viaredja, negde na pola puta izmedju Lericija i Hantovog prebivalista. Kao u nekom filmu, potpuno neverovatno, Selijeva ruka bila je cvrsto pribijena uz njegove grudi kada su ga pronasli : u dzepu mu je i dalje stajala knjiga Kitsove poezije koju mu je pozajmio Hant i on ju je i u samrtnom grcu stiskao uz grudi, valjda da je ne bi izgubio. Kremacija je izvrsena 16. avgusta na obali mora; Hant je knjigu bacio na lomacu : Shelley said he would return it with his own hands into mine, and so he shall return it ! te je ostatak kremacije proveo u kocijama, nesposoban da podnese bol pogleda na Selijevo telo i lomacu. Bajron, The Lonely Pilgrim iz Selijevog Adonisa, koji je samo tri meseca ranije sahranio nesretnu kcer Alegru, takodje je jedva podnosio pogled na mrtvog prijatelja koji je bio u jadnom stanju - te se povukao dalje; Meri Seli nije ni bila prisutna - u to vreme bio je obicaj da zene uopste ne idu ni na sahrane a pogotovo kremacije kao sto je ova. Najprisebniji u svemu ovome bio je izvesni clan ovoga kruga kome i pored najbolje namere ne umem da procitam ime : izvesni Edvard Dzon - Trelawny. On je bio taj koji je organizovao Selijevu kremaciju kao i , sudbina je htela, tri godine kasnije Bajronovu sahranu u Grckoj; vaznije od svega on je bio taj koji je u afektu a pod osecanjem nepodnosljivosti i same pomisli da Selijevo srce takodje izgori - uskocio u vatru i sa uzarene gomile svojim rukama izneo Selijevo srce sa lomace ! Ovo srce za koje kazu da je bilo neobicno veliko (pa neki sumnjaju da je to zaista bilo srce sto je Edvard Dzon izvukao iz plamena:) Meri je potom cuvala dok je bila ziva, noseci ga svuda sa sobom; ono je posle smrti njihovog sina polozeno u grob pored prethodno vec polozenog pepela. Zato na njegovoj nadgrobnoj ploci pise Cor Cordium.

Sad, Edvard Dzon (tako cemo ga zvati dok ne utvrdimo kako mu se prezime pravilno cita:) je i samo zarad ovoga interesantan covek; no tu se njegova interesantnost ne zavrsava, te prosto na ovom mestu moram dodati i jedan pasus o njemu, iako on zapravo zasluzuje ceo jedan blog. Uostalom, ni ne odstupam od teme s obzirom da se on nasao, mnogo godina kasnije, pored Selijevog srca na nacin na koji se Severn (ciji je i portret levo) nasao pored Kitsa : tako je i on, naposletku, postao stanovnik Cimitero Inglese. Ukratko dakle : kao trinaestogodisnjaka otac ga je dao u mornaricu, posto je bio mladji sin kojemu sledi vojnicka karijera. U svojoj knjizi Adventures of a Younger Son on opisuje kako je mornaricu potom napustio kako bi postao gusar koji je onda krstario tako iz avanture u avanturu. Zapravo, on je zavrsio mornaricku obuku 1812. Ozenio se potom iz ljubavi no i pored toga ovaj je brak doziveo tuzan kraj kada ga je zena napustila zarad nekog kapetana. Kasnije on odlazi u Svajcarsku gde zivi od dzeparca koji mu otac daje i pocinje sebe da naziva kapetanom u penziji; kao takav on upoznaje Selija i Bajrona sa kojima postaje dobar prijatelj - dashing, ne bas sasvim normalan i sa veoma snazno razvijenom mastom on je njima natural companion. Nakon Selijeve smrti on se i dalje druzio sa Bajronom koji ga je cak nagovorio i na to da sa njim podje da oslobadja Grcku; na zalost Bajron je ubrzo umro, pa se Edvard pobrinuo i za njegovu sahranu.

Ozenio se potom sestrom nekog grckog pobunjenika, ziveo u nekoj pecini te preziveo cak dva pokusaja atentata i poziveo jos punih 46 godina, tokom kojih je napisao jos nekoliko knjiga, izmedju ostalog i Recollections of the Last Days of Shelley adn Byron (1858); putovao je u Ameriku, bavio se politikom, udvarao kako Meri Seli tako i Kler Klermont a onda, u pedesetoj godini pobegao sa svojom pravom ljubavi da bi ostatak zivota proveo u seoskom miru, gde ga je prikazao Mile sa kcerkom Leticijom (desno).

Umro je u 88. godini zivota; na spomeniku pored onog Selijevog, po njegovoj zelji, urezano :

These are two friends whose lives were undivided.
So let their memory be now they have glided
Under the grave: let not their bone be parted
For their two hearts in life were single-hearted.

Dok se na Selijevom nalazi citat iz Sekspirove Bure po kojoj je i brodic nazvao Arijel :

Nothing of him that doth fade
But doth suffer a sea-change
Into something rich and strange.

Oko Selijeve smrti pricale su se razne price : po nekima on je zapravo tog dana bio ubijen i to zarad svojih politickih angazmana; u ovo licno ne verujem jer smatram da takva tvrdnja neobicno precenjuje vaznost Selija u politici : ona je zapravo bila poprilicno neznatna in the grand scheme of things. Zatim, neki kazu da je on zapravo greskom ubijen : atentatori su mislili da je on Bajron; ovo bi se mozda i dalo poverovati jer se Bajron jeste druzio sa nekim sumnjivim elementima da nije prepoznatljivog broda Arijel po kome je Seli bio vise nego prepozatljiv. Uostalom, ceo svet je znao da ide tog dana da vidi prispelog prijatelja Hanta. Najbesmislenija tvrdnja je, po meni, ona koja zastupa misljenje da se Seli in fact ubio - da nije ni pokusao da se spase jer je bio depresivan. Iz svega sto sam napisala mislim da je poprilicno jasno da Seli u tom periodu zaista nije bio depresivan. Stavise u to vreme je, pored svega, radio na delu koje je nazvao The Triumph of Life :) Tako da ja kazem : come on, savrseno je jasno da je to bila freak accident potpomognuta time sto su oni sami isprojektovali svoju brodicu i jos i time sto Seli nije znao ni da pliva. Pored toga sa sobom su imali neiskusnog, mladog mornara. Simple tragedy of life. Sad business.

Zamisljam tako, nakon svega, taj the happiest of all days kada cu se jednom naci u Rimu i ja; pored svega drugog sto ce me, bez ikakve sumnje, baciti u potpuni trans, nadam se da cu imati vremena i da odem do Cestijeve piramide - vise zbog mojih romanticara nego zbog Rimljanina Cestija, kao sto su to cinili Oskar, Tomas Hardi i mnogi drugi. Na kraju, nisu ni samo oni ti koje bih tamo volela da posetim : na ovome groblju sahranjena je i meni omiljena (ili bar jedna od dve) nasa slikarka - ukoliko je nasom uopste i mozemo zvati : Milena Pavlovic Barili.

Milena je sasvim neocekivano napustila svet 6. marta 1945. godine u Njujorku; nalaz govori da se radilo o srcanom udaru, mada se pominje i prethodni pad sa konja :

"Milena i njen muz bili su zajedno na konju – padala je kisa, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Nasa kci je sa krikom pala preko glave konja... Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata... Prvih dana 1945, mogla je da se obuce, da hoda, dosla je u Njujork. Sa Goslenom je našla jednu kuću – izgleda da se dobro osecala, cinilo se da je sasvim ozdravila." . Vece pred smrt proslavljala je novi posao - izradu kostima za jednu predstavu - u restoranu. I onda je umrla u snu.

Dve godine kasnije njen muz preneo je pepeo iz Amerike u Italiju, da bi 1949. godine bio polozen na ovo lepo groblje : "Milena pociva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su dosli iz citavog sveta i sada pocivaju tu, pored nje", pisao je njen otac Danici Pavlovic, njenoj majci; kasnije su joj se tu oboje pridruzili otac Bruno (1952.) i majka Danica (1965.) I oko njene smrti nastavile su da kruze razne price : koliko se secam knjige koju je o Mileni pisala Adela Macola - tu se cak i sumnja u neki foul play. Kako god da je bilo, i ona sada lezi tamo, u blizini Kitsa,Severna,Selija i Dzona Edvarda.

Uskoro cemo moci da pogledamo i dokumentarni film koji je snimila Carna Radoicic; mozda saznamo i nesto novo :)

Who, then, was Cestius,
         And what is he to me? -
Amid thick thoughts and memories multitudinous
         One thought alone brings he.

         I can recall no word
         Of anything he did;
For me he is a man who died and was interred
         To leave a pyramid

         Whose purpose was exprest
         Not with its first design,
Nor till, far down in Time, beside it found their rest
         Two countrymen of mine.

         Cestius in life, maybe,
         Slew, breathed out threatening;
I know not. This I know: in death all silently
         He does a kindlier thing,

         In beckoning pilgrim feet
         With marble finger high
To where, by shadowy wall and history-haunted street,
         Those matchless singers lie . . .

         --Say, then, he lived and died
         That stones which bear his name
Should mark, through Time, where two immortal Shades abide;
         It is an ample fame.

Thomas Hardy
* izuzetne fotografije spomenika na ovom groblju mogu se videti ovde.

Blogov rodjendan :)

2011-01-11T17:11:00.000-08:00

Kao retko kada ovom prilikom se moje vreme i pravo vreme nalaze u saglasju : veoma cesto je to tako da to moje vreme ili zuri ili pak kasni u odnosu na ono koje merimo casovnicima i kalendarima. Najcesce ipak ono kasni i to jos mnogo vise no onaj nas pravoslavni tacnije julijanski kalendar : tako sam i pored svih napora do kraja kalendarske 2010. godine ja jos uvek bivstvovala negde u septembru. No, ovom prigodom ipak je doslo do nekog saglasja, sinhroniciteta izmedju dva kalendara : zaista imam osecaj da je od mog prvog kuckanja do danas proslo tih godinu dana. Tako Casa del poeta tragico danas slavi svoj prvi rodjendan te vas ja sve (drage blogo-prijatelje i slucajne prolaznike) pozivam na parce ove virtuelne torte :)

Razlog za pokretanje ovog bloga za mene je bio dvojak - sa jedne strane bilo mi je izuzetno potrebno da ne mislim o izvesnim dogadjajima iz stvarnog zivota; sa druge to je bila zelja za sopstvenim internet prostorom koji bi, poput prostora u stvarnom zivotu, bio zaista my own. Pre ovog bloga imala sam svoju stranicu na izvesnom Tagged koji je zapravo drustvena mreza slicna Fejsbuku ali sa veoma brojnim mogucnostima personalizacije. Taj Tagged medjutim nije zaziveo na nacin i u meri na koji je to uspeo FB, koji u tom smislu predstavlja fenomen; no, meni se FB upravo stoga nije svideo sto je kod svih korisnika identican. Vise no sto je to licni prostor svakoga korisnika FB je mesto drustvenog povezivanja. Medjutim, Tagged je imao taj problem da je prostor predvidjen za pisanje bio relativno mali, kao i broj slika koji se mogao dodati tekstu. Bivsi da je i on , ipak, drustvena mreza, njegova namena i dalje nije bila prvenstveno namenjena kuckanju. Tako da sam jednog januarskog prepodneva u pretrazivac ukucala Blogger o kome jedva da sam nesto i znala. Moram priznati da mi se Blogger dopada te da ispunjava sve moje potrebe; za sada nemam nameru da ga zamenim nekim drugim, iako su mnogi blogeri u medjuvremenu posvedocili da je WP bolji. Ovde sam ja napravila svoj prostor u onoj meri u kojoj mi je to potrebno; sto se tice drugog pomenutog razloga - i u tome je ovaj blog uspeo obuzevsi me u meri u kojoj nisam ni pretpostavila da ce to moci.

Medjutim, postoji i jos jedan razlog koji iza ovog mog bloga stoji : potreba da se sacuva sve ono sto ja tokom vremena o raznim pitanjima iskopam naokolo :) Kod mene je to tako da me mnogo sta zaista zainteresuje do te mere da sam u stanju sate i dane da posvetim kopkanju po internetu,casopisima i knjigama o datoj temi. Naravno, tokom tog kopaknja naidje se na jos mnoge druge divne stvari koje onda takodje obuzmu moj um. Zapravo, to je jedan zacarani krug iz koga nikada ne izlazim. Da stvari budu gore i grdje na svu tu komplusivnu zainteresovanost dolazi i attention span of a butterfly, gde se vrlo cesto sve to zanimljivo sto iznadjem rasprsi u sve novim zanimljivostima te na kraju svega vecinu toga - zaboravim ili se svega secam samo vaguely. Napisati to sve sebi, sloziti sve lepo i smisleno, ono sto se zna i ono sto se sazna - bilo je nesto sto me je odvec mrzelo. No, ideja da se neke od tih trenutnih opsesija ili zanimanja sloze ovde gde neko mozda to i procita delovala je mnogo zanimljivije. Sve je bilo jedno da li ce zapravo neko to procitati no ideja da ce se mozda to i desiti je slicna onom stidljivom uzbudjenju kada se presvlacimo pred odskrinutim prozorom. Nije da zudimo da nas se gleda no ideja da se to moze odista i desiti, hteli mi to da priznamo ili ne, cini da se osecamo drugacije no kada te mogucnosti nema. Naravno, ono na sta nisam racunala jeste da cu ovde neke redovne citaoce ipak steci, a medju njima i ne malo, sada vec, blogo-drugara. Ovom prilikom zahvaljujem svima njima koji su trosili svoje vreme na ovom mom mestu i ostavljali komentare koji su mi uvek veoma dragi.

No, evo i neke statistike, one sa blogera jer ja drugu da koristim ne znam (jos uvek mi je veoma misteriozna pojava onaj Alex i sve u vezi istog:) Ne znam koliko od mojih 52 prijavljenih citatelja zaista cita moja pisanja - a to mi nije ni toliko vazno; svako cita ono sto ga interesuje i onda kada je raspolozen. Medjutim oni koji nisu prijavljeni a koji se pojavljuju u toj statistici umeju da budu prave enigme i izvor ne malo zabave. Zaista, kada se gleda preko kljucnih reci kako su neki od njih zabasali na moj blog jasno je da su se jako presli :) Tako da sam svesna da je od tih gotovo 27 000 klikova veliki broj zapravo - greska i slucajnost. Pa ipak, s obzirom da nemam FB i da, sve uzevsi, uopste nisam optimalna, sasvim sam zadovoljna i brojem prijavljenih i brojem poseta. Za ovo, medjutim, u velikoj meri imam da zahvalim i promociji od strane Valentine kao i uvek blagonaklonim pominjanjima od strane Amarilis i podrsci nase Zverke te divnom druzenju sa Nevenom. Ovo nije sada prenemaganje (i mami i tati i psu) vec cinjenicno stanje te njima sleduje mozda malo vece parce torte :) Naravno, tu su i mnogi drugi koje sada necu sve pominjati a koji znaju ko su; svi zajedno ucinili su ovo blogovsko iskustvo veoma lepim :)

No, evo i te statistike : sta je bilo ovdi kod mene najklikovanije :

1. O, lepote ! najlepsi muskarci (moga) sveta ...

Ovaj post nastao na brzinu, najvise zarad kuckalacke zavisnosti i zabave, apsolutni je rekorder. Sada se stanje pomalo popravilo no bilo je tako da je on zauzimao i citavu polovinu sveukupnih klikova. Trenutno je negde na jednoj cetvrtini no i dalje je najcesce i svakodnevno klikovani post. Naravno, to je stoga sto se tu pominju ti lepi muskarci sto je izgleda uvek uber popularna tema. Verovatno je da ni jedan post nece postici njegovu popularnost sem ako ne uzmem da napisem nesto na slicnu ali malo provokativniju temu. No, whatever - meni je bilo zabavno da ga kuckam, mnogima da ga citaju i - there it is. Uostalom, lepo je nekada izbaciti iz glave Tolstoje i Prustove i slicne i baviti se ovakvim stvarima. Svakomalo pa pravim neku listu koja me odmara i zabavlja. Nothing wrong with that, iako je, opste uzevsi, malo bizarno da je bas taj post najcitaniji kad ima, ja mislim, zanimljivijih tema od te.

2. Imaginarium : 15 imaginarnih ljubavi (knjizevnost i film)

Nastao iz istih razloga, na isti nacin i u isto vreme, ovaj blog takodje spada medju te lista - blogove koji me odmaraju i koji su mi zabavni. Ovaj je mozda malo ozbiljniji jer se ipak bavi literaturom i filmom (cesto i jednim i drugim) te me pomalo i cudi njegova popularnost. You are what you read. Lepo je prisecati se detinjstva i rane mladosti, te prvih zanesenosti. Ljubav prema knjizevnim likovima dosta govori, mislim, o onome ko smo.

3. SZ : Szabadka i Szeged - part one - Subotica

Veoma sam srecna sto je ovaj blog o Subotici tako visoko na listi, mada sam mislila da ce njegov parnjak - onaj o Segedinu - biti zanimljiviji nasim ljudima. Subotica je divan, gospodski grad, koji zaista veoma volim i sada vec pomalo i poznajem. Nadam se da ce ovaj moj post, mozda, inspirisati nekoga da zaista i ode do ovog grada, obidje varos i Palic, okolne salase i vinski dvor. Do tada o Subotici se dodatno mozete obavestavati preko ovog sajta http://www.subotica.com/ koji se jos uvek gradi i razvija; posebnu cast mi predstavlja to sto mi se vlasnik ovog sajta obratio sa zeljom da ovaj moj tekst o Subotici na isti postavi. Od pre par dana ovaj blog sa mesta br. 3 nasao se tako i na toj adresi :)

4. Season of mists and mellow fruitfulness

Visoko rangiranje ovog posta za mene je potpuna enigma : tu sam bas dala sebi (i svojim jesenjim zanosima) na volju i licno ga smatram za vecinu ljudi poprilicno - dosadnjikavim. Izgleda ipak nije bio :) Kljucne reci po kojima je publika mogla do njega doci su takve da ne privlace cak ni manijake te zaista nemam objasnjenja za ovaj, zaista to mislim, fenomen.

5. Djordjo Vazari (i ja:) o Rafaelu

Jedan od retkih blogova posvecenih umetniku. S obzirom da mi je profesija da se bavim istorijom umetnosti nekako od toga bezim. Verujem da i ovde popularnost posta imam da zahvalim Rafaelu, koji je uvek zanimljiv, ali i Vazariju koga jako volim. Cudi me (ali je to mozda i profesionalna deformacija) koliko malo ljudi za knjigu Djordja Vazarija uopste zna; kod nas su doduse prevedeni samo delovi ovog njegovog dela, oni o najpoznatijim umetnicima i arhitektima, no i to je sasvim dovoljno za prosecnog ljubitelja umetnosti. Preporucujem, stoga, Vazarija te navijam za to da neko na malom sajmu knjiga riskira tih 500 i nesto dinara za njegove Zivote.

Ovo su, dakle, tih prvih pet postova onako kako ih je bloger rangirao; slede potom i post o Orijent Ekspresu, koji mi je vrlo drag, a onda i onaj o Dante Gabrijel Rosetiju i njegovoj Lizi, koji mi je jos drazi.; negde u zacelju nalazi se post o Pesoi i kao poslednji stoji i jedan noviji,onaj koji je imao i najvise komentara - Sta sve mozete raditi kad imate temperaturu 37 sa nesto. Nasuprot statistici evo i par onih koje ja licno volim, najvise zbog teme,a koji nisu ni na jednoj listi :

+ Plavi cvet barona fon Hardenberga

o Novalisu i njegovom dnevniku koji sam citala pocetkom prosle godine, jedan veoma rani blog (kada jos nisu bili tako dugacki:)

+ I have been haunted by the Picture of Dorian Gray ...

o starom filmu snimljenom po delu Oskara Vajlda koji mnogo obozavam i oko koga sam se zaista potrudila da iskopam svasta

+ La mort de Lavoasier et la mort de Marat

o dve veoma poznate Davidove slike, o Davidu, hemicaru Lavoazjeu i revolucionaru Mara

+ Utesne stvari

+ Quentin and John : An Englisman in New York

O Kventinu Krispu kome je posvecena Stingova pesma i Dzonu Hartu koji ga je na filmu predstavio dva puta

Volim i one o Tolstoju kao i one o Cvajgy&Rilkeu&Rodenu; oni su prava slika mojih preokupacija; no, shvatila sam da bih za takve blogove, zbog silnih navoda, ipak trebalo odrediti jedno drugo mesto te sam oformila stranicu Bric-a-Brac po kojoj Gete putuje vec duze vreme i jos ce neko vreme tamo boraviti :)

Jedna blogovska godina zavrsena je a netom druga otpocinje. Sa zeljom da bude lepo i zabavno kuckati sa vama kao i do sada, za sada odlazim, obelezivsi, kako je i red, ovaj prvi blogov rodjendan !

Na Bozicnoj dokolici - Kosta N.Hristic, 6. januara 1923.

2011-01-06T07:43:00.000-08:00

Sta mislite, koji se izmedju dva velika hriscanska praznika smatra za svecaniji i kome se upravo svet vise raduje, Uskrsu ili Bozicu ? To bi gotovo pre trebalo pitati nasu decu i unuke, jer mi, matori, narocito na ovoj sada skupoci, vise vodimo brigu o tome kako ce nas oni jevtinije stati nego o tome kako cemo se o njima bolje provesti.

Neki dan, uoci Materica, vozi se u tramvaju jedan gospodin sa gospodjom. Vi znate da su u nasim tramvajima cesto cuju vrlo zabavni razgovori i vrlo sarene price. Jedan moj stari poznanik, besposlen "rentijer", redovno ce se provozati bar jedanput, ako ne i dvaput dnevno, od Cubure do Kalemegdana i od Kalemegdana do Cubure, samo da se naslusa tih tramvajskih prica i razgovora. Ti ga razgovori neobicno zanimaju i on voli da ih posle prepricava kad svrati kod "Krune" na odmor i melanz. On je i pricao o onoj gospodji i gospodinu. Ona, veli, drzi na krilu paket i kazuje muzu sta je sve kupila deci za Materice i koliko je platila za sve te igracke, koje ce deca polomiti jos istog dana. Muz joj na to primeti kako je video negde u izlogu vrlo lepe saonice za 400 dinara. "To im ti kupi za Oceve", rece mu zena osorljivo, ne setivsi se, u ljutini, da je i ovaj poklon placen iz njegovog dzepa, mal ako ona nije imala kakvu narocitu svoju "sparkasu".

Nekada, u staro dobro vreme, i mi smo se radovali Matericama i Ocevima, ali su ih nasi stari docekivali sa mnogo manje brige, troska i kubure. Jos uoci samog dana, donese momak iz bakalnice Hadzi-Dimitrove ili brace Nikolajevica-Hadzi, punu korpu svakojakih djakonija i poslastica. To su vam smokve na vencu, urme, roscici, rahat-lokum, leblebije, badem, pecati od secera zuti i crveni, sudzuci nadeveni orasima i bademom. Sve se to rasporedi u jednake fiseke i cuva pod kljucem u dolapu. Deca, nestrpljiva, vec spremila uzice i jedva cekaju vece. A kad se smrkne, unosi slusce lojane svece u limenim ciracima i sa gvozdenim mumakazama, da se njima fitilj usekne kad svece pocnu da zmire. Mati u toploj sobi, svukla skurteljku i zadovoljno posmatra decu kako se tiskaju oko njenih nogu, da je vezu. I ona, da se odresi, vadi one fiseke i podjednako ih deli radosnoj deci.

To se gotovo isto ponavlja i o Ocevima i zadovoljstvo u kuci doista je bilo vece nego sto je danas sa ovim skupim igrackama, za koje jedva da bi stigla i ona trinaesta plata, uzaludna nada toliko njih u navecje Bozica i Nove godine.

Mi nismo znali ni za ove sada "bozicne jelke", za koje nas uveravaju, kako je to neki davnasnji slovesnski obicaj. Onda je uoci Bozica po kuci posipana slama i bacani po njoj orasi, deca se hvatala materi za skut, a jedno drugome za haljinu i pijukali za njom kao pilici za kvockom, castili se posnim rezancima i hlebom namazanim pekmezom, zadovoljni pospali i nocu se pripijali jedno uz drugo plaseci se miseva, koji po svu noc kloparaju s onim orasima po razastrtoj slami.

Pa onda su deca imala jos jedno veliko zadovoljstvo o Bozicu. Svako se od njih otimalo da bude polozajnik, obicno najblizim srodnicima ili prijateljima. Zenskoj deci ta je radost uskracena, posto samo muskarac moze biti polozajnik. On se cele noci trza iza sna da se ne uspava i ne odocni. Daleko pre zore on izlazi u mrak, prti po snegu koji je zavejao staze, pa hita kuci koju ce da polazi, kuca na prozor ili lepa na kapiju. Promrzao od zime, on otresa sneg sa nogu, ljubi ruku domacinima da im cestita Bozic i bezi toploj peci da otkravi pomodrele usi i ukocene prste.

A sad nasa deca spavaju na Bozic do neko doba dana u toplim posteljama posle veselo provedene veceri pored bozicne jelke. Polozajnik je danas obicno ili mlekadzija koji s kantom ulazi u kujnu ili berberin koji s priborom pod pazuhom dolazi da obrije jos sanjivog gospodina.

...

Iz : Zapisi starog Beogradjanina, Koste N. Hristica

******************************************************************************

Ovim predivnim tekstom starog Beogradjanina Koste N. Hristica, o kojem sam jos i ranije pisala , zelim svima srecno Badnje vece kaogod i sutrasnji Bozic ! Na zalost nikakve starinske nase cestitke niti fotografije nisam pronasla te sam uz ovaj tekst postavila ruske bozicne karte kojih jos dosta vise mozete pogledati ovde. Nastavak ovog Kostinog teksta, koji nije vezan za Bozic, postavicu uskoro na Bric a brac; do tada tamo stoji jos jedan lepi njegov tekst, posvecen balu kneza Mihaila :) Uzivajte u praznicima ! Nas veceras cekaju gosti te za sada toliko samo :)

Hristos se rodi, prijatelji dragi ! Sve najbolje od nas dvoje :)

Winter holidays must haves : bare necessities :)

2010-12-29T14:57:00.000-08:00

(pre no sto zapocnem ovaj praznicni blog moram napomenuti da mi se zbog naslova sada neprestano vrti ona pesmica iz crtanog filma Knjiga o dzungli - Bare necessities; ovo kazem ne stoga sto sam odabrala ovu pesmicu kao ilustraciju onoga sto cu pisati vec zato sto bih (he,he) da se ona jos nekome vrti u glavi tako uporno kao meni ... a svi znamo kako su takve zaraze lako prenosive ;)

1. Sneg
checked

Kao veoma mala, dok su moju sestru i mene jos cuvale bake, budila sam se vrlo rano zimi, sto bi se reklo - u cik zore - kako bih proverila nije li mozda pao sneg. Taj sneg ja sam uporno i gorljivo cekala sto stoga sto sam ga uvek volela a sto zato sto je sneg bio siguran znak da pocinje ono najmagicnije doba godine i da se Nova godina blizi. I dan danas, razumu uprkos, volim sneg te se radujem prvom snegu kao nekakvom izuzetnom dogadjaju. Znam ja sve o tome kakav haos sneg stvara, da su putevi neprohodni, da zadaje muke onima koji ga moraju cistiti, da su citava sela odsecena od sveta a gradski saobracaj nemoguc; no, posto ne zivim na selu i posto se nisam mnogo ni vozala gradskim prevozom u svom zivotu - ovakve brige mene nikada nisu mnogo morile. Tako da mi je nemoguce da shvatim ove zimske praznike bez snega te smatram jos i to da nema mnogo otuznijih stvari nego sto su to Bozici i Nove godine bez njegove beline, narocito na onih bljutavih desetak stepeni kada nit je hladno nit je toplo a onda jos stane i da pada kisa. Bljak. Takodje nisam neki fan ni onih toplih i suncanih praznika, kada se ima osecaj da smo, eto, odlucili da docekujemo novu godinu na prolece. Doduse, priznajem da je to onda najzgodnije za onaj silni svet koji provodi docek na ulicama no meni taj cekamo novu godinu u zemlji vecnog proleca momenat nikada nije bio zanimljiv. Preko je potreban White Christmas, kako bi carolija bila potpuna.

Za ovo moje shvatanje verovatno su najzasluznije stare cestitke na kojima je vecito bilo snega i kucica u snegu, crkve ili citavog sela koji su zavejani, dok se ljudi veselo klizu, deca prave sneska i svi su rumeni i zadovoljni dok iznad njih Deda Mraz u sankama prolazi nocnim nebom. Takve idilicne predstave lako se zadrze u umu deteta te tako i kada porastemo (neki od nas:) zelimo da bar mesec dana, dok ne prodju svi ti praznici, zivimo u nekakvom bajkovitom snow globe-u. Pored toga - pa sneg je stvarno prelepa pojava koja sve cini drugacijim, bajkovitim, tihim, cistim, divnim. Cak i neko najobicnije smetliste vise nije tako ruzno kada ga pokrije sneg, da ne govorimo o krosnjama drveca, stazicama i krovovima kuca. Bez snega ne bi bilo ni sankanja a ja se jos secam kako smo odmah jutrom 1. januara sa tatom jezdili na sankama kroz potpuno i zacarano pustu Knez Mihailovu ka Kalemegdanu i nasem brdascetu. Cak smo izasli i u novinama jednom :) Bez snega nema pravljenja sneska velikih po parkovima i malih na prozoru, kada se ukradu neki dugmici iz kutije sa sivacim priborom i sargarepe iz frizidera. Nema ni sedenja na radijatoru pored prozora da bi se gledalo kako veju pahulje, niti pravljenja andjela. Sneg je vrlo romantican i bajkolik; on cini svet lepsim a praznike magicnijim.

2.Pisanje cestitki

U mojim decjim dnevnicima vec od septembra, kao kakva mantra, svaki dan je ponavljano - jos toliko do bakinog rodjendana (1. decembar), jos onoliko do pisanja cestitki, zatim do katolickog Bozica i onda do Nove godine. Tako se odbrojavalo a sa svakim ovim dogadjajem blizilo se glavnom, onom najocekivanijem, kome su ovi prethodni sluzili kao neko zagrejavanje i uvod. Najcesce je to bilo da bi prvo pao sneg, potom bi usledio taj bakin rodjendan a onda ubrzo potom i pisanje cestitki. Do tog trenutka uzbudjenje je vec bilo na veoma visokom nivou :) U detinjstvu se secam da smo primali podosta cestitki ali da smo ih i pisali, sto je za nas predstavljalo nekakav carobni ritual. Eto, toliko mi je bio vazan da se nasao i na tom svakodnevnom odbrojavanju kao zaseban event. Doduse, kao skroz male nismo ih toliko pisale (to je cinio tata koji i dan danas ima najlepsi rukopis:) koliko smo birale koja ce cestitka kome da se pise. Kasnije smo i same razmenjivale cestitke sa svojim skolskim drugaricama mada moram priznati da je to najcesce bilo tako da bi mi dobile cestitku tek onda kada te nase drugarice dobiju od nas. Retko ko je, vec tada, uzimao da napise svoje zelje sam od sebe. Kasnije je to bilo jos gore te smo moj verenik i ja prve cetiri zajednicke godine redovno slali i po trideset cestitki a da smo dobijali mozda jednu ili dve. Neko bi rekao - pa dobro, ne pises ih samo stoga da bi i ti dobio; ali, nije bas to tako. Covek se ipak razocara jer (mislim s pravom) smatra da je to vec nedostatak nekakvog obzira pa cak i gradjanske kulture da cestitke redovno primas a ipak ne nadjes za shodno da paznju uzvratis. Sticajem okolnosti poslednje dve godine ni mi nismo nesto slali cestitke no mislim da cemo to nastaviti. Smatram to divnim obicajem jednog lepseg, intimnijeg gradjanskog sveta koji nestaje a onda samim tim postaje i dragoceniji.

3. Pokloni

checked

Kupovina poklona trebalo bi da bude jedna vesela stvar pa ipak cesto jeste veoma stresna i naporna., narocito kada se sve radi u poslednji cas. Zelimo da kupimo nesto sto ce nama dragu osobu obradovati i sto ce joj se dopasti, pa ipak, postoji sansa da u tome omasimo. Kaze se da se poklonu u zube ne gleda i da je svaka paznja lepa ali to nije bas sasvim istina. Ne ukoliko onaj ko poklon kupuje uopste ne razmislja o osobi kojoj poklon sprema. Verujem da bi se ipak trebalo voditi racuna o ukusu i interesovanjima te izbeci da nekome ko ne voli i ne slusa dzez, na primer, kupimo box set nekakvog Majlsa Dejvisa ili onome ko uopste nema probusene usi takve mindjuse. Ako se poklon vec kupuje trebalo bi o ovakvim stvarima misliti istovremeno vodeci racuna da ne dodje do overthinking(a). S druge strane ne volim mnogo narucivanje poklona niti kupovinu na licu mesta, tipa setamo tako i naidjemo na nesto, odmah i kupimo to - meni od tebe, za Novu godinu. Tja. Volim da ne znam sta se krije iza ukrasnog papira cak iako su tako vece sanse da mi se kupi nesto sto me uopste ne interesuje. Volim misteriju i onaj momenat pred otpakivanje kada se jos ne da naslutiti sta je to. I, da, slazem se sa Balasevicem koji kaze izes mekane poklone :))) a to prosirujem i na sve korisno na ovom svetu; dakle ne volim mekane i prevashodno korisne, sensible poklone. Za ovu moju razmazenost kriv je (a ko bi drugi) moj otac koji je uspevao da nam za Novu godinu nabavi najfabuloznije igracke koje su uopste kod nas postojale. Radio je dugo u jednoj velikoj firmi i bio glavni bas za nabavku igracaka. To, onako, dodje kao da nam je tata bio nekakav Deda Mraz licno ili barem upravnik onih elfova koji igracke prave. U tim nasim paketima, dok smo jos bile male, pa i kasnije, uglavnom nije bilo korisnih i mekanih vec sve same divne stvari. Iskvario me je za buducnost ;)

Kod nas je poklone donosio Deda Mraz; imali smo mi i tog Bozic Batu kod bake ali on nam nekako nije bio toliko zanimljiv koliko Deda Mraz. Ipak smo mi jos uvek bile one generacije pionira. Deda Mraz je dolazio 31. decembra pred ponoc, gasilo se svetlo i pevalo Deda Mraze, Deda Mraze ne skreci sa staze a onda bi on pozvonio na vrata. U velikom uzbudjenju oblacili smo tada jakne i palili prskalice i tako izlazili u tamu hodnika gde su nas cekali pokloni na stepenicama. Deda Mraz je vec bio otisao, naravno, ima on jos mnogo poklona da razdeli, ne moze se bas svuda jos i zadrzavati. Taj Deda Mraz nekada je medjutim umeo da se sunja hodnikom, to nam je javljala prva komsinica sva prenerazena. Tata ga je jednom video kako prolece na svojim sankama bas pored nase zgrade, ali dok smo mi stigle do prozora vec je otisao. A cak je i Petar Pan tom prilikom bio sa njim, pomagao mu je da podeli poklone. Nije ni cudo sto smo verovale u Deda Mraza skoro do treceg razreda, u stvari, do momenta kada sam se jednom prilikom nasla kod tate na poslu pa su me pustili da lunjam skladistem igracaka; tada sam nasla neke od poklona Deda Mraza u tom skladistu i posumnjala da tu postoji neka veza. A i komsinici sam prestala bas skroz da verujem.

4. Jelka

checked

Jednostavno ne mogu da zamislim praznike bez ukrasene jelke i drugih dekoracija; to mi izgleda jednako strasno i tuzno kao, recimo, rodjendan bez torte. Mozda cak i gore od toga s obzirom da zimske praznike volim vise od rodjendana a uvek je tako i bilo. Jelku su za Bozic kitili Nemci a onda su to preko princa Alberta, nakon sto se on ozenio kraljicom Viktorijom, poceli i Englezi. Ubrzo se ovaj obicaj, koji zapravo potice od starih Rimljana, prosirio celom Evropom. Nisam sigurna kako je tacno on stigao do nas, ali verujem da je put ovog lepog obicaja bio dvojak : katolici su ga preuzeli iz Austrougarske a pravoslavci ili po ugledu na katolike ili od Rusa. Valjda ce u nekim novogodisnjim novinama ili na blogu biti price i o tome pa cemo se obavestiti. (ima kod Amarilis na novoj adresi ! ;) kao i sa vecinom nasih hriscanskih obicaja koreni njihovi nalaze se u paganizmu, ponajcesce kod Rimljana, pa tako i ova okicena jelka ili bor, uopste te zimzelene biljke. S modernim dobom ove jelke su dobile i svoju vestacku zamenu koja nikada nece biti bas prava zamena, ma koliko lepo one sada izgledale, ali koje tako spasavaju mnoge jelke smrti i posleslavskog djubreta.

Takvu jednu vestacku jelku nasi su kupili kada sam se ja rodila te je ona, veoma voljena, pozivela i nekih dvadesetak godina potom. Toj jelki mi smo pevali, svecano je docekivali i onda zaljubljeno je gledali sve dok roditelji ne kazu da je vreme da se opet sa njoj oprostimo na narednih godinu dana. To je bio veoma tuzan momenat, opet smo joj pevali pre no sto je zatvorimo u kutiju; sav posao je, uglavnom, tata obavljao cak i kasnije : kao sto rekoh u jednom komentaru - to je sve bilo tako tuzno da nas dve to nikako nismo mogle podneti.

Pa ipak, ma koliko mi voleli tu nasu jelku, ipak sam strasno zudela za pravom jelkom te mi se ponekih godina ispunjavala zelja da kupimo i tu pravu. Tako smo ponekad imali po dve jelke :) Jer, jeste tacno sve to o cuvanju zivota jadnih jelki ali vestacka jelka jednostavno ne moze da bude - prava. Ona ne mirise na sumu, nema bodljikave grancice i uvek je ista. Narocito kasnije, kada se ta vestacka jelka moje generacije vec ofucala, stalno sam navijala da se kupi prava jelka. Jednom se cak desilo da smo tako 31. predvece sisle na Zeleni venac s malo novca i jos manje nade da cemo tako kasno uopste naci jos neku jelku. Medjutim, ne samo sto smo je nasli vec smo je dobile na poklon. To je bilo jedno od onih novogodisnjih cuda i carolija kakvi su potrebni svake godine u ovo vreme. Ne znam zasto je to tako bilo no mi smo jelku kitili tek 31. decembra uvece, to je bilo jedna od carolija same te noci. Tata bi otisao na tavan i spustio jelku u stan a ukrase sa ormana; nekada je donosen i veliki sto na kome je ona zauzimala pocasno i uzviseno mesto. Kasnije smo kitili jelku nesto ranije da bi se to pomerilo na katolicko Badnje vece, te sada mozemo znatno duze da uzivamo u ukrasenom domu.

5. Ukrasi i dekoracije

checked

Ne znam cini mi li se to ili su ranije ukrasi bili zaista lepsi nego sto su sada; dopustam mogucnost da su mi tada bili lepsi vec stoga sto kao deca volimo sve sto je nice & shiny, kao kakve svrakice, te mozda u secanju lepse izgleda no sto je zaista bilo. No, kada pomislim na nase stare ukrase, koji su sada vecinom porazbijani, prevladava osecanje da su sadasnji ukrasi nekako ... ruzniji i da deluju cesto nekako cheap cak i onda kada se kupuju u lepim radnjama. Sve je vise plastike a sve manje takozvanih staklenih ukrasa koji su dolazili u lepim kutijama, sa posebnim mestom za svaki ukras koji se pri tom i umotavao u zastitni papir. Sve je nekako made in China i stvarno su retki oni koji su pristigli, recimo, iz Nemacke. Pa ipak, jos se moze pronaci dosta toga lepog i elegantnog a sto ne prelazi u sarenilo i kic. Sa novogodisnjim ukrasima narocito ta je linija ponekad poprilicno zamagljena. Kao male volele smo da na jelku i po stanu stavimo sve (svraka sindrom); tako su na nasoj jelci bili ukrasi svih boja, trake svih boja i jos raznobojne lampice. Vec duze vreme, medjutim, takvo ukrasavanje vise ne praktikujemo, te su sada te trake potpuno izbacene a ja se trudim da boje ukrasa pa cak i tih lampica (ipak se ne moze bez lampica ! one daju veselu i cak misticnu atmosferu) bude veoma sveden. Pored toga sada mi se vise svidjaju ukrasi od drveta ili sisarki, od keramike i slicno. Veoma lepih ukrasa takve vrste prosle godine je bilo u italijanskoj prodavnici Coincasa; mogao se cak kupiti i drveni konjic kao i figure iz Krcka Orascica. Pored ovih najvise volim zvonca, ne samo sto su mi lepa vec i zato sto zazvone kada se prodje pored jelke. Uostalom Every time a bell rings an angel gets his wings. Samim tim, andjeli, ti preslikani anticki amorcici, takodje su veoma omiljeni :0) kao i razne pticice. U detinjstvu, medjutim, poseban odnos imale smo prema ukrasima u obliku Deda Mraza; u zavisnosti od toga kako bi oni stajali na jelci - licem ili ledjima okrenuti ka nama - znali smo da li cemo te godine dobiti poklone ili ne ;) Naravno, ako su bas insistirali da okrecu ledja, malo bismo im pomagali :)

Tokom pet godina zajednickog zivota u nasem stanu, moj verenik i ja nakupovali smo se svaceg; svake godine obilazimo sve te Merkure, Merkatore, Rodice i slicno, pa svuda pronadjemo po nesto sto pripada nasoj kuci. Volim da imam salvete koje su novogodisnje, stolnjak i jastucnice, tanjire i cinije. Doduse, isto to se desava i za dolazak proleca i Uskrs, dolazak jeseni and so on : jednostavno volim thingies a ove novogodisnje specijalno; tokom ovih praznika moze se i malo preterati. Pored toga sto se kupuje dosta toga se moze i napraviti a da izgleda lepo; razne sisarke velike i male, orasi i grane jelke, svece ... sve to cini atmosferu i bez preteranog truda. I tako sam prava ona americka housewife; samo mi jos nedostaje da tome posvetim i ceo jedan blog ;)

6. Muzika
(partly) checked

Kao sto ne volim praznike bez snega i kao sto je bez jelke jednostavno ne mogu pojmiti tako, eto, ni bez novogodisnjeg koncerta za mene nema praznika. Za svog zivota samo sam dva puta propustila ovaj koncert - kada smo bas za Novu godinu putovali u Istanbul i Atinu; to uopste i nisu bile nove godine as such sve iako je bilo nezaboravno biti tamo. Kao deca budile bismo se relativno rano i odmah uzimale svoje igracke, jele slatkise (najcesce u vidu torte za dorucak - sto se 1. januara dopustalo) i onda gledale novogodisnji koncert iz Beca. Stoga nikada necu uspeti da u sebi odvojim Strausa od novogodisnjih praznika. Kasnije, kada smo duze ostajale budne nocu, narucivale smo budjenje za koncert, posete su se odlagale, sve je stajalo - dok se koncet ne zavrsi. Medjutim, nije ovaj koncert jedini tokom praznika koji vredi pogledati - srecom, sada imamo vise kanala od dva RTS-a, te se na raznim kanalima mogu pratiti raznovrsni koncerti. Ove godine gledala sam nekoliko prelepih Bozicnih koncerta na RTS digital, dok na HRT-u vec tradicionalno prenose predivni koncert na sam katolicki Bozic iz Asizija. Na tim koncertima slicni su programi, uvek se moze cuti magicni Stille Nacht ili divni Adeste Fideles; tako sta moze se medjutim i uzivo pogledati - brojni su novogodisnji i Bozicni koncerti i kod nas, na Kolarcu i SC na primer.

Ono medjutim sto volim jos vise od Strausa (svih njih zajedno:) jeste, naravno, Krcko Orascic. Svake godine ovaj balet se izvodi u Beogradu a eto ima nade da ce sledece godine biti i u Novom Sadu konacno. Krcko je, verujem, nesto najmagicnije sto u muzici i baletu uopste postoji, pored, recimo, Labudovog jezera. U ovo vreme godine stalno slusam tog Krcka a narocito meni omiljenu Sugar Plum Fairy, mada jako volim i sve te pahuljice i cvetice ;) Pored svega ovoga postoji citava jedna gomila diskova sa, doduse sve istim pesmama, od divnih ljudi poput Bing Krozbija, Elvisa, Sinatre, Dina Martina, Luja Armstronga i, uopste bukvalno svakog poznatijeg pevaca koji vam moze pasti na pamet :) tako da bi trebalo samo napraviti neku svoju listu, naci zeljeno na torentu i napuniti mp3 praznicnom muzikom :)

Pored neizbeznog White Christmas u izvodjenju Bing Krozbija, ja licno najvise volim jos ovoga divnog gospodina :

7. Filmovi

Sada kada imamo toliko kanala sa redovnom i bogatom filmskom ponudom vise niti ima onakvih filmskih maratona, niti oni, i kada ih ima, imaju onaj znacaj koji su tada imali. Sa dva ili tri kanala koji su uopste postojali i ne bas svezim filmovima, ovi dvodnevni ili cak trodnevni filmski maratoni znacili su najednom mnogo filmova a cesto i po nesto svezije, po nekom premijerom cak. S obzirom da tada jos nije bilo ni video kaseta bas mnogo a kamo li DVDa ili DiVXa, kao ni torenta, vec da je sveukupno filmsko uzivanje zavisilo od dva, tri, pa pet kanala, onda postaje jasno sta znaci 48 sati filmova, cak iako su mnogi od njih stari ili se vrte po vise puta u ta dva dana. Uopste - taj osecaj da nema emisija, nikakve politike, niceg svakodnevnog i samim tim dosadnog - ima samo filmova od oko 1 posle ponoci pa sve do 3. januara ... bila je sastavni i divni deo nekadasnjih pocetaka godine. Pored tih povremenih premijera postoje medju ovima oni filmovi koji su toliko cesto pustani da su za mene postali deo novogodisnje carolije iako sa tom tematikom mozda i nemaju veze. To su filmovi poput Ratova zvezda, Indijane Dzonsa, Isterivaca duhova, Gremlina, Potrage za zelenim dijamantom, Pink Pantera (mada mnogo vise volim Party), Dzemsa Bonda te raznih istorijskih spektakala poput, recimo, Ben Hura ... sto su bas onakvi filmovi razbibrige i opustanja kakve i sada volim da gledam tokom praznika. U novije vreme tu listu dopunjuju Mumija, X men, Van Helsing, Hari Poter, Narnija, Pirati sa Kariba ... i , naravno, Gospodar prstenova. Pored njih tu su jos i stari filmovi poput Pevanja na kisi, Amerikanca u Parizu, Prodavacice ljubicica, Dorucka kod Tifanija, Praznika u Rimu ... koji su takodje bili gotovo redovni u dane praznika.

Naravno, pored svih ovih tu su i takozvani Christmas filmovi kojih ima izuzetno mnogo s obzirom da se namenski snimaju svake godine. Medju njima ima i onih divnih, poput Love Actually ili cak i The Holiday, onih koje mnoge iritiraju kao sto su Home Alone filmovi i onih sasvim prosecnih pa cak i losih Hallmark type filmova. Ja ih ipak gotovo sve volim jer mi doprinose atmosferi praznika, sve iako ih ne gledam pomno i unapred znam sve sta ce biti. Ova poslednja kategorija najcesce je vrlo stereotipna, gotovo koliko i bozicne epizode raznih serija (koje ipak takodje volim:) : glavni lik ili likovi zapadnu u neke grdne nevolje, usamljeni su, nesretni i tuzni, ponekad cak i svorc, no, do kraja filma oni pronadju ponovo a) sebe, b)smisao zivota c) ljubav, d)dom e)srecu f)porodicu, g)dete u sebi a usput jos shvate i to da njihovi problemi nisu najveci na svetu, da ima onih kojima je gore nego njima, da je lepo darivati i davati od sebe ... i sve u svemu pronadju pravi Christmas spirit. To se cesto desi u formi nekakvog bozicnog cuda a nekada shvate i to da Deda Mraz zaista postoji. Pa ipak,volim ih jer ima i mnogo gorih i ruznijih tema od ovih. O pravim i najboljim filmovima za praznike vec je pisala nasa Nevena, a pisace i jos dodatno, nadam se, kao sto je najavila :) Tako da pored njene liste necu jos sastavljati i ja neku, mada moram reci kako je It's A Wonderful Life Frenka Kapre apsolutni all time favorit. George Bailey I'll love you till the day I die.

8. Stampa i kalendari

Mozda sam blesava ali nekako mi se svidja to sto sve staje prvih dana januara, te mi je cak draga ona guzva pred docek kada svi kupuju po barem tri hleba i tri mleka, da ne zafali. Valjda mi se dopada to sto je nesto out of the ordinary jer guzve zaista inace ne volim. Isto vazi i za novine. Kod nas u kuci, kao sto je to verujem u mnogim kucama, pred Novu godinu kupovalo se dosta novina, po istom da ne zafali principu; to su bili trobroji obavezne Politike, te jos jednih ili dvoje cak novina, koje su sve podebele ne samo zato sto su trobroji vec i zbog silnih oglasnih cestitki gradjanima, od reklama ali i od nagomilanih podlistaka, TV programa, Magazina i svastaneceg drugog. Slicno kao sa ona tri hleba i tri mleka i ova trobrojna pojava me baca u uzbudjenje i cini radost, te smo i nas dvoje preuzeli tu tradiciju; inace novine kupujemo samo subotom. No, to jos nikako nije dovoljno; pod obavezno se mora kupiti novogodisnje izdanje Politikinog zabavnika, koji i dalje volim iako ga takodje ne kupujem preko godine, a onda jos i neke od onih Lisa i slicnih casopisa, gde ima raznih recepata i predloga za ukrasavanje. Politikin zabavnik sam cak vukla i u Istanbul te godine; dobro je sto se jos suzdrzavam da ipak ne kupim i Ex Mikijev zabavnik for old time's sake. Slicno se onda ponavlja i za Bozic. Stampa znacajno doprinosi sveopstom raspolozenju - vec i svojim izgledom a onda i raznim prigodnim clancima. Must have.

Ove novine u vreme praznika cesto imaju i taj obicaj da daruju kalendare; ti kalendari obicno nisu nicemu ali ove godine bas nas je najstarija novina na Balkanu obradovala kalendarom koji mi se zaista svideo : kalendar sa fotografijama starog Beograda iz njihove bogate arhive. Sve te i neke druge fotografije mogu se pri tom i kupiti u njihovoj kartoleriji, te mogu biti i zgodan poklon ako se lepo urame, nekome ko voli stari Beograd. Najcesce se to desavalo tako da je poslednjih dana godine tata dobijao veci broj kalendara; mi smo onda najlepse birali za nas a one ostale smo razdavali. To donosenje kalendara bio je jos jedan zacin kraja jedne i pocetka druge godine. Sada ih, medjutim, kupujemo, jer kakva je to kuca bez kalendara ;) Narocito volim one kakvi su se mogli kupiti u IPS-u kojima se svaki dan menja slika a sa reprodukcijama slika jednog ili vise umetnika. Ne znam zasto mi cepkanje, listanje ili prevrtanje kalendara predstavlja radost kada se, u sustini, plasim prolaska vremena. Ali ipak uzivam u pracenju tog strasnog prolaska. Tako da su ti novi kalendari, koji jos mirisu na stampu, sastavni deo doceka i otpocinjanja nove godine, sve i ako 1. januar ipak ima neceg zastrasujuceg u sebi. Neko vracanje na pocetak, yet again svojstvo.

9. Knjige

checked

Posedujem bas ovu knjigu u istom izdanju kao sa slike levo; A Christmas Carol bila bi ultimativna praznicna knjiga, isto kao sto su i brojni filmovi, igrani ili crtani koji postoje njome inspirisani. Ovo izdanje nije tesko pronaci, verujem, u bilo kojoj knjizari u kojoj se prodaju Pingvinove knjige, cini lep praznicni poklon, mada bi jos lepse bilo naci original sa svim ilustracijama meni omiljenog Artura Rakama, cija je ilustracija i ovde na naslovnoj strani :) Praznicno vreme savrseno je za uvaljivanje u fotelju ili kauc; postaviti uz sebe kafu ili toplu cokoladu, neke kolace i zaviti se u cebe; (lepo bi bilo imati i kamin da uz sve jos i on pucketa, no, retko ko to ipak ima u kuci:). Tako da su dani pred praznike savrseni da se obezbedimo knjigama iz biblioteke, knjigama sa brojnih rasprodaja a lepo je i kada koju knjigu dobijemo na poklon. Licno volim da za praznike citam knjige slicne onima kad lezim u krevetu bolesna (o cemu sam vec govorila:), te knjige fantazme, knjige misterija ili istorijsku fikciju. Pa ipak, nista slicno nisam uzela iz biblioteke :) Po svemu sudeci praznike cu docekati citajuci Jergovica, Velikica ili Olafsona.

10. Slastice

Vecina nas pretera sa jelom i picem tokom praznika i onda ostatak zime vuce sve te torte i kolace na sebi do proleca :) Ali, kakvo bi to slavlje bilo ako bi se cak i tada na liniju strogo pazilo, jele nekakve salate i tofu ? Ako ne zamirise vanila u kuci tokom praznika nesto ozbiljno svemu fali. I sad, jeste da u danasnje vreme ima svega da se kupi u radnjama pa se i ne mora toliko spremati i mesiti i to je sve super. Ali nekako ipak volim da ponesto i napravim, a i kupovne torte definitivno nikada nisu kao one home made. Spremanje kuce pred novu godinu i zvuk miksera, ruska salata i torte u frizideru ... pa to su neotudjivi delovi praznika. Jeste da pravljenje neceg, za nas neiskusne domacice koje nemaju to sve u prstima kao nase bake, podrazumeva i prskanje na sve strane i zagorevanje i zaboravljanje nekog presudnog sastojka, te nerviranje,pa ipak lepo je i pre svega svecano potruditi se. To nekako dodje kao razlika izmedju sms cestitke i one u sanducetu. Nije isto, ili - kao sto kazu u onoj dosadnoj reklami - nije svejedno. Mi najcesce tako pravimo slane perece (one sa soli gore) koje u stvari i nisu perece jer ih pravimo u oblicima jelki, zvoncica i drugih prigodnih modli; roditelji za Bozic prave baklavu i sakrivaju novcic, te kuvaju vino. Ja cu jos za Novu godinu praviti jastuk tortu sa visnjama i sumskim vocem. Pa sta onda ako cemo biti jos malo deblji ? Cela ce kuca mirisati na dom.

Svim svojim blogokolegama i blogokoleginicama zelim srecnu i uspesnu novu 2011. godinu, kao i lep i srecan Bozic !